Погледи форум
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! (/Thread-istina-je-samo-jedna-vladika-artemije)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 22-02-2017 02:34 PM

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић: Један епископ проповеда јерес

А Он, знајући њихове помисли рече им: свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам по себи пропашће ( Св. Лука 11:17; Св. Матеј 12:25).

Доста одавно, има више од десет година од онда, био сам у Калифорнији. Пред десетак свештеника и три наша епископа, на захтев епархијског епископа, одржао сам предавње. Тема је била Наше разнообразије илити ко је крив? Изнео сам примере који су показивали да смо радили по оном ко у плочу, ко у клин. Није било никакве ракције. Онда сам додао: Ако надлежни не одлучују, онда свако може да ради шта и како хоће.

А од онда је разнообразије постало много озбиљније. Уверавају нас да су наши архијереји сложни и једнодушни, да је све у најбољем реду. Дај Боже да је тако. А ако су они сложни и једнодушни, онда би и свештеници у њиховим епархијама морали бити једнообразни у служењу свете литургије.

Не знам како је свуда где има Срба и српских богомоља, али знам како је у Америци. Неки свештеници у цркву долазе пред богослужње у мантијама, други у цивилном оделу, па се у олтару облаче. Једни почињу свету литургију са отвореним царским дверима и држе их отворене као да је архијерејска литургија. Други их отварају како и када типик одређује. Под утицајем Православне цркве у Америци многи су избацили јектенију за оглашене, други нису. Неки су избацилии прозбену јектенију пре Оче наш, јер се понавља. А да ли се не понавља при богослужењу свете литургије скоро све сем када типик одређује шта да буде друкчије? Код неких се причешће прима често, али без припреме, без исповести. Народ збуњен, па се пита зашто код овога не морам ни да постим ни да се исповедам пре светог причешћа, а код онога морам. Један угледни прота, када је сазнао да један епископ Православне цркве у Америци једне недеље долази у град у коме је његова парохија, не питајући надлежног епископа за одобрење и благослов, затворио је цркву, не само зато што је он желео да чује тог епископа, већ и зато да и бар неко од његових парохијана то учини. А, Богу хвала, већина свештеника то не ради.

Има још примера, али, како рече један епископ, то су ситнице.

А како стоји са једнообразијем код наших архијереја? Неки од њих, чак и када су гости у туђим епархијама, служе по свом типику. Служе онако како они сматрају да је правилно. Не обазиру се на то да је Свети архијерејски сабор Свете српске православне Цркве неколико пута донео одлуку да се тако не служи. Врлине архијераја су смерност и послушност. Да ли ови који себе стављају изнад Архијерејског сабора својом непослушношћу дају пример пастви како да се понаша? Зашто кажњавају оне који се њима не покоравају, не зато што не поштују личност, чин и власт епископа, већ не прихватају њихове самовољне одлуке, када сами не поштују надлежну власт?

Да ли смо јединствени ако један епископ служи овако, а други онако? Да ли смо јединствени ако долази чак и до тога да у светом храму свештеник удара верника који се не слаже са променама у служењу свете литургије?

Књига нашег најугледнијег каноничара, др Никодима Милаша Православно црквено право (Београд, 1926) је ретка и није лако доступна. Ипак, онај ко жели, може је наћи у некој од наших библиотека. Добро би било да је прочитајуи свештеници, а нарочито епископи. Епископи или свештеници који своју самовољу стављају изнад одлука Сабора, могу на страници 525 ово да прочитају: …и ко је члан Цркве, тај је безусловно обавезан покоравати се њеним законима, не покори ли се по својој вољи, он мора бити принуђен на то, ако жели и даље остати чланом цркве. Ово се не односи само на мирјане, већ и на свештенослужитеље.

У истој књизи, на страници 522 под број 7, др Милаш пише да подлежу казни они који самовољно служе како они хоће: Кад један епископ или презвитер не врши свештенодејства по прописаном уставу, него самовољно уводи нешто ново. У фусноти # 3 на тој страници др Милаш наводи ауторитете који су то правило донели: Апостолски канон 35; I васељенски 15, II васељенски 2; III васељенски 8 ; IV васељенски 5. Именује и четири помесна сабора, али доста је и оволико. Према томе, епископи који се огрешују о ове каноне подлежу казни, али они који имају право и власт да их казне ћуте. А зашо ћуте није јасно. У сваком случају, познато је да се са овом самовољом не слажу сви епископи и неки од њих, по цену да их брат у Христу заспе ниподашавајућим епитетима јавно износе своје неслагање.

Има још једна ствар која није у области литургике, већ у области догматике. Постоје писмени и звучни записи једног епископа из којих се види да студенте, будуће свештенике, а можда и епископе, учи да душа није бесмртна и да је хомосексуалност нешто природно јер она није пала са неба. То је јерес. То је оповргавање светога апостола Павла који тако не мисли и пише о хомосексуалности. Да ли се и други епископи са њим слажу и такву веру исповедају? Тешко нама ако се слажу, а ако се не слажу зашто ћуте и дозвољавају проповедање јереси? На станици 519, др Милаш даје дефиницију јереси и додаје: За јерес црква казни анатемом.

Неопходно је да се учине кораци дасе из нашег разнообразија не пређе у поделу, јер ће се онда десити оно што је Господ Исус рекао, пошто јер правда је Његова вечна и реч је Његова истина.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 23-02-2017 11:19 AM

Скривени духовни бисери Епархије рашко-призренске у егзилу

Светосавска светлост и извор бистре духовне воде у Републици Српској

Додатак: Драгоцена сведочанства верног народа из РС о разлозима и начину настанка катакомбног манастира св. Великомученика Георгија

Седма је година како Његово Преосвештенство епископ Артемије са својим монаштвом и свештенством високо држи уздигнут Светосавски барјак СПЦ. Они чувају Свету Православну Веру чистом и неукаљаном и светли образ наше помесне Српске Православне Цркве. Чувају савест СПЦ. Следе вековну, благословену, духовну стазу коју су нам утабали сви свети из рода нашег: од св. Саве, св. Кнеза Лазара, св. Јована Владимира, па до св. Владике Николаја, св. Аве Јустина и св. Мученика Харитона Косовског.
Ходати том трновитом духовном стазом није лако због искушења која ударају на све оне који истрајно и одлучно корачају путем вечног спасења али је у исто време благодатно и славно. Из историје рода људског и историје свете Цркве знамо: свима који Бога и вере ради, истине, правде и добра ради – трпе клевете, увреде, понижења, прогон, казне… у вечности им се плету сјајни венци због исповедништва, трпљења и непоколебљивости. Васкрсења не бива без распећа.

Катакомбне манастире ЕРП егзилу оснива и подиже верни српски православни народ, материјално осиромашен али духовно богат

Ову истину, поред владике Артемије и његовог монаштва и свештенства, зна и верни народ српски који од почетка следи владику и пут Светосавски. И како новотарци и екуменисти Београдске патријаршије све безобзирније и бруталније газе Свету Православну Веру заводећи у проклету јерес оне који их слепо следе – тако се све више увећава број верног народа који следи свог истинског и доброг пастира владику Артемија. Само за ових шест претходних година, материјално осиромашен, али духовно богат, српски народ је подигао преко тридесет катакомбних манастира и парохијских храмова ЕРП у егзилу, од Брезовице до Куле, па даље преко Беча све до Торонта и Детроита.

Међу њима је и манастир који светли сјајном светосавском светлошћу у поносној и славној Републици Српској. Светиња св. Великомученика Георгија се налази у селу Доња Јошавка (општина Челинац), недалеко од Бања Луке. У њој се подвизавају два монаха ЕРП у егзилу, отац Прохор (старешина манастира) и отац Платон. Да би сјајном светлошћу засијао и овај духовни бисер ЕРП у егзилу – морало се такође ићи трновитом стазом. Монаси Прохор и Платон живе миран и скроман живот, служећи редовно службе Божије, обављајући манастирска послушања и са љубављу примајући вернике који им долазе на молитву, исповест и духовни разговор.

Светоотачким путем – молитвом против јаросних клевета и претњи

На другој страни парохијски свештеник те области у РС Богољуб Чанић омета оснивање манастира, прети, пријављује монахе полицији, и најстрашније клевете објављује у локалним медијима. На крају, мирне и молитвене монахе тужи општинском Суду. Иначе, свештеник Чанић је у архивама Удбе заведен као сарадник Службе под конспиративним именом Прокопије (документ са подацима приложен уз овај текст). Епископ бањалучки Јефрем панично шаље циркуларно писмо народу у коме користи речник недостојан српског владике, а још недостојнији је претећи тон којим одише његова порука. Уочи посете владике Максима катакомби св. Георгија, свештеник Чанић с тешком муком прикупља педесетак потписа и предаје клеветничку петицију надлежним властима које покушавају да спрече богослужења у манастиру и да застраше монахе. Монаси с гостољубљем примају службенике МУП-а и одлучно поручују да ће се Богу служити и Света Литургија појати онако како је духовни отац благословио.

Када сам једном приликом питао старешину манастира о. Прохора како ће се поставити према судској тужби – одговорио ми је: „Као и до сада – молитвом, благословом нашег духовног оца, трпљењем и љубављу према Светој Цркви, нашим верницима, комшијама и српском роду у Републици Српској“. На оваквим примерима се јасно може видети какав то дух води оне који следе свејерес екуменистичку и удбашки менталитет Београдске патријаршије (од владике па до сеоског попа), а какав је дух Светосавских монаха ЕРП у егзилу који чувају православну веру и савест СПЦ…

Духовна оаза Републике Српске

Манастир напредује у сваком погледу. Верујући Светосавски народ редовно долази на богослужења и пожртвовано помаже братији манастира са љубављу и истрајношћу јер су сви заједно упалили драгоцену Светосавску духовну светлост која им сија у тами новотарства, материјализма и јереси којима су заражене епархије СПЦ, на жалост и у Републици Српској. Епилог ће бити у Божијим рукама. Судско рочиште је отказано да даљњег због погоршаног здравственог стања свештеника Чанића. Господ нека га исцели, покаје и поврати на пут братске љубави, праве вере и свете Светосавске СПЦ. Управо док завршавам писање ових редова, до мене стиже радосна вест да је тужба против наших монаха одбачена због неоснованости тужбе и недостатка доказа… Нека је слава Господу Богу за све!

Овај предивни катакомбни манастир је православни светионик и духовна оаза за све Србе у Републици Српској којима је стало до тога да сачувају свету и чисту Веру Православну и да имају богомољу у којој ће се окупљати, молити Господу Богу и напајати душе своје са непомућеног, чистог и бистрог извора Свете Вере Православне. За љубав братску и хришћанску и срдачно гостопримство, најискреније благодарим оцима Прохору и Платону и браћи и сестрама који су били у манастиру св. Великомученика Георгија у Доњој Јошавки када сам посетио нашу братију и показали на делу Аврамово гостољубље, труд и љубав хришћанску. Господ и св. Великомученик Георгије нека свима узврате стоструким добром и благословима небеским и земаљским!

Архимандрит Пантелејмон



Лична сведочанства верника из Републике Српске

Пошто оснивање и изградњу готово сваког катакомбног манастира ЕРП у егзилу прати бујица клевета, прљава пропаганда и неистине оркестриране из Б. патријаршије, најобјективније је прочитати сведочанства, разлоге и мишљења из прве руке и са лица места, од људи који катакомбне манастире оснивају и граде. Из Републике Српске су се јавили брат Ненад Јокановић из Бања Луке, сестра Милка Тривић из Доње Јошавке (од које је купљено сеоско имање за катакомбни манастир) и брат Гојко Гламочић из Градишке. У наредним редовима доносимо њихова сведочанства.



Сведочанство брата Ненада Јокановића из Бања Луке



Још од 2005. године примјетили смо у бањалучкој епархији чудна дешавања. Неки свештеници су око себе окупљали углавном младе људе који су се сваке недјеље и празника причешћивали, кружиле су разне приче о новотаријама код неких свештеника, затим поједини од њих су организовали теолошка предавања на којима су тврдили како душа спава и слична неправославна (новотарска) учења… Дистанцирали смо се од таквих не знајући „шта се иза брда ваља“ и држали смо се неких свештеника који су православно учили народ и служили као увек што се чинило и са којима смо имали сарадњу. Ми, припадници Четничке Организације учествовали смо три пута у акцијама за прикупљање помоћи браћи Србима на КиМ, два пута 2007. и једном у новембру 2009. Тада смо ишли на КиМ у пратњи хуманитарних конвоја. Том приликом смо и упознали Владику Артемија али дјелимично и ситуацију на КиМ. Наш напаћени народ нам је свједочио о великим дјелима и труду нашег владике Артемија у одбрани КиМ у саставу Србије и задржавању остатака нашег народа на КиМ. Дијелио им је помоћ, стоку, хљеб… Све што је могао и имао. Први пут сам доживио да испред мене стоји ђед од 80 година и плаче, свједочећи о нашем Владики и дешавањима на КиМ. То је допрло до најтананијих дијелова наших душа.

Међутим, новембра 2009, када смо последњи пут возили помоћ на КиМ, неке ствари и догађаји су нам били најблаже речено чудни. Присуствовали смо разговору гдје поп и попадија из Звечана говоре најружније клевете о нашем владики и то нас је запрепастило. Међутим, умор је учинио своје и нисмо се удубљивали у ту причу. Преноћили смо у манастиру Грачаница, којем су шиптари исјекли струју, и ту ноћ нам је било веома хладно. Укупан утисак је био да су услови у манастиру заиста тешки и питали смо се како наше монаштво опстаје у таквим условима. Сутрадан смо отишли у обилазак неких манастира и између осталог отишли смо у Високе Дечане. Тамо нас је дочекао Теодосије и примио нас раширених руку, показујући нам сва материјална добра манастира. Видјели смо најмодернију мљекару, разна друга постројења, економију, и запитали се – да ли смо у истој епархији? Манастир Грачаница, у којем је владика Артемије, нема ни струју, док манастир Високи Дечани готово да има птичијег млијека… и то нам је било веома чудно… Али вратили смо се у Бања Луку и то смо скрајнули с ума све до 13. фебруара 2010. Страшне вијести су допирале до нас и ми нисмо могли да повјерујемо шта се дешава… Одједном брдо оптужби на рачун владике Артемија о тобожњој проневери неких донација. Извесна попадија Светлана тада даје изјаву у присуству владике Атанасија, како она никада није имала додир с новцем и како је све то за јавне кухиње на КиМ ишло преко владике Артемија….

Одмах се присећам свог боравка на КиМ и свега што сам видео… каква лаж на оног милог старца владику Артемија којем из очију исијава доброта! Враћа ми се филм у претходну годину и сјећам се како је иста та попадија данима наваљивала да ми не купујемо и не возимо помоћ на КиМ него да скупљени новац (око 80 000 евра) пошаљемо њој преко банке, па ће она то да распореди јер она зна шта је најпотребније од помоћи… Божијом милошћу отац Јован, вођа акције, не пристаје на то и остаје при ставу свих нас. Такође, када смо стигли у Ново Брдо, и када смо у магацин јавне кухиње истоварили дио помоћи, тада смо попадији Светлани предали 25 000 евра у кешу за отварање нове кухиње. Дакле, дали смо јој паре на руке и по благослову оца Јована који је руководио нашом хуманитарном акцијом. Ја сам био одређен да будем свједок те предаје новца. Слава Богу, још увек чувам те фотографије примопредаје. Видјели смо шта се дешава и одмах смо знали да је владика Артемије на правом путу чим га прогоне на правди Бога. Будно смо пратили све вијести и даља дешавања и правили план како да одемо у манастир Шишатовац где је тада владика био премештен.

Међутим, тада нам је сарадник био један тек пострижени монах из бањалучке Епархије, Теофил Димитрић, који се претварао да и он подржава праведног владику Артемија али који нас је савјетовао да није најбољи тренутак да идемо код њега и да сачекамо још мало… Тако нас је спрјечавао више од годину и по дана и, када смо октобра мјесеца 2011. отишли на барикаде на КиМ да пружимо подршку нашем народу, тек тада видјесмо ко је тај монах када нас је у телефонском разговору убјеђивао да идемо на литургију и неки пријем код тзв. епископа Теодосија. Ми смо били одлучно против тога јер смо дошли да подржимо народ, а не узурпаторе и издајнике. По повратку са косовских барикада у Бања Луку раскинули смо све везе са монахом Теофилом и одлучили да што прије одемо код владике Артемија. Успјели смо одлуку да спроведемо у дјело уз Божију помоћ 31. децембра 2011. године у катакомбном манастиру св. Јована у Љуљацима. Тамо смо стигли око поноћи. Први пут. Једва нашли. Дочекали су нас оци Иринеј, Варсануфије и други монаси. Сједили смо сат времена и разговарали о свему. Било је касно па смо морали да прекинемо, а чинило нам се да смо имали о чему причати данима… Сутрадан нас је о. Иринеј представио владики Артемију и владика нас је примио.

Сјећам се добро, владика нас је питао: „Добро децо, зашто сте ви дошли овдје“? Ми смо му одговорили кратко и јасно: „Преосвећени, дошли смо на извор чисте воде!“. Владика се благо насмејао. Благословио је да о. Иринеј одржава контакт са нама и да нас он упути у све остало. Тада нас је о. Иринеј питао за још неке појединце из Бања Луке и околине који долазе код владике али ми нисмо познавали те људе. О. Иринеј нас је спојио са нашим земљацима и тако смо дошли до тога да организујемо први састанак у Бања Луци. Дошли су о. Иринеј и о. Максим (сада хорепископ), и скупило се толико људи да је та просторија (учионица) била тијесна. Чак је и ходник био пун. Тада смо се боље упознали са ситуацијом али и између себе. Оци су отишли назад у Србију, а ми смо почели да успостављамо контакте између себе и да се окупљамо. Појављивали су се неки нови људи, а дешавало се и да неки који су били присутни на почетку – нису се више појављивали. Морам да споменем да је на првом састанку био присутан монах Доситеј, човјек којег смо сви сматрали за јединог правог монаха у Епархији бањалучкој. Међутим, послије је био „изрибан“ и више се није појављивао. На самом почетку је и један свештеник бањалучки, који је хтио да остане анониман, неколико пута давао прилоге када су монаси владике Артемија долазили у Бања Луку. Међутим, ни он се више не јавља.

Све у свему, број људи који су увиђали да СПЦ скреће с пута Светог Саве је почео да се увећава. Полако је сазријевала идеја да нам je потребан катакомбни манастир ЕРП у егзилу и радили смо на томе. Како су властодршци у СПЦ више тонули у блато и муљ екуменизма и новотарија, зближавања са Ватиканом и кршења Св. Канона и Апостолских правила, то је више јачала идеја да морамо основати катакомбу. Неко вријеме смо чекали и надали се да ће епископ бањалучки Јефрем оправдати епитет „тврде струје“ у СПЦ, међутим када је Иринеј Гавриловић упалио хануку у јеврејској синагоги и када је хулио на Духа Светог честитајући новом папи римском устоличење назвавши га светим оцем, а убрзо послије тога еп. Јефрем га сасвим нормално дочекао у Бања Луци, видјели смо да Јефрем нема намјеру да чува своје словесно стадо, те је духовно стадо одлучило кренути за добрим пастиром умјесто за духовним вуковима. Сазрело је вријеме и у прољеће 2015. године смо купили манастирско имање и почели са припремама за прву Свету Литургију.

Дана 16. 4. 2015. љета Господњег, Свету Тајну Крштења примио је мој син Јован Јокановић. Тим поводом у Бања Луку су из Србије и ЕРП у егзилу стигли протосинђел Иринеј, монах Рафаило и брат Милоје Стевановић. Њих сам позвао да ми крсте сина и да буду моји гости. Други повод њиховог доласка био је да заједно са браћом и сестрама из Бања Луке и околине обиђу потенцијалне локације земљишта на којем би могла да се оснује бањалучка катакомба. Крштење је обављено првог дана посјете, а већ сутрадан, 17. 4. 2015., у обилазак су пошли: о.Иринеј, о. Рафаило, Милоје, кум на крштењу Данијел и ја. Земљиште које је било на продају било је удаљено око 25 км. од Бања Луке према селу Доња Јошавка и брду Црни Врх. Када смо стигли на предвиђену локацију кренули смо у обилазак јер је то земљиште било површине преко 3 хектара, обрасло шумом и густом шикаром, са неколико извора воде. Обилазећи тако, застали смо усред шуме, на некаквом шумском путу и одједном је тим путем наишао кочијаш са коњима и запрегом. Изненађење је било обострано. Он је стао и зачуђено гледао у нас петорицу обучених у црно, са брадама, од којих су двојица имала мантије на себи.

Поздравивши га нашим традиционалним поздравом „помаже Бог“, као да смо му скинули терет са срца… Старина нам отпоздрави и тако започе разговор. Представили смо се и рекли да желимо да купимо земљиште и да су то наши рођаци и гости из Србије… Питали смо га да ли је Србин и да ли је био у рату, на шта је он одговорио да јесте Србин и да је био у рату, да је свашта прошао… О. Иринеј га тада упита да ли он зна да неко продаје имање с кућом, јер би нам то више одговарало, а човјек одмах рече да познаје домаћине који недалеко одатле продају имање од 2,7 хектара са кућом и помоћним објектима и да су дан раније требали да одселе за Србију али им се покварио камион, па су остали још један дан. Старина нам одмах даде њихов број телефона и ми се поздрависмо с њим. Послије петнаестак минута већ смо били на имању код Рајка и Милке Тривић и послије краћег разговора са домаћинима и обиласка имања, знали смо да је то право мјесто за манастир. Завршили смо обилазак и кренули у преговоре. Као најискуснијем, препустили смо брату Милоју да преговара. Домаћини с понудили почетну цијену. Брат Милоје је дао нашу понуду. Сјели смо испред куће пробавајући домаћинову ракију, док су се власници повукли у кућу да се договоре. Послије неког времена изашли су из куће и обавјестили нас да пристају.

Одмах смо дали предкапару и договорили исплату капаре до краја мјесеца априла, а коначну исплату и потписивање уговора договорили до краја јуна мјесеца исте године. Срећни и задовољни, растали смо се са монасима и братом Милојем. Нама је остало да се окупимо и да видимо колико новца имамо у фонду који смо раније успоставили. Схватили смо да у фонду имамо новца да исплатимо капару, међутим имали смо само два мјесеца да прикупимо додатни износ који није био мали. Брзо смо се организовали уз Божију помоћ и кренули да скупљамо новац. Нека наша браћа и сестре су подигли кредите, а остали су дали колико су могли. У међувремену мајка оца Платона Бабића, која је имала стан у Бања Луци, упокојила се, и стан је припао оцу Платону, а он га је одмах ставио у продају. Ми смо тражили начин да нађемо још 5000 евра које нам недостају, и по благослову оца Иринеја отишао сам код брата Бошка Рајића и испричао му цијелу ситуацију. Замолио сам га да нам позајми бар нешто новца у колико је у могућности.

Брат Бошко је тада великодушно обећао да ће нам он позајмити сав новац који нам недостаје за исплату власницима имања на коме планирамо да оснујемо катакомбни манастир св. Георгија. Том приликом сам обећао брату Бошку да ће му новац бити враћен чим отац Платон прода стан. Тако је послије и било. Отац Платон је послије два мјесеца продао стан и брату Бошку је новац враћен уз велику захвалност. Међутим, тада настаје још један проблем… Када смо сав новац скупили, видјели смо да нам недостаје још мања сума новца (због грешке у једном од наших спискова). Тада смо схватили да су сви људи који су учествовали у скупљању новца дали све што су имали и да не знамо како ћемо за пет дана до исплате скупити још тих 220 евра, јер су многи од нас остали са по 20 евра у кући… Међутим, тада се јавља један наш брат који се двоумио да ли је наш духовни и црквени пут исправан, и који је прво обећао да ће дати 250 евра, па је послије повукао обећање… Он се јавља и каже да је ипак схватио да је то прави пут и да ће он од себе дати 250 евра. Сам Бог нас је погледао и тада смо мирно могли да чекамо дан потписивања уговора и исплате.

По закону, нотарске услуге у висини од око 200 евра смо били дужни ми да платимо, али смо некако успјели да договоримо са продавцима имања да они плате нотара. Тако смо, Божијом милошћу, успјели да купимо манастирско имање.Могли смо да почнемо да припремамо објекат за капелу, и са жудњом да чекамо прву Свету Литургију. 5. јула 2015. љета Господњег, прву Архијерејску Литургију је одслужио Њ.П. Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај. Послије тога кренуо је богослужбени живот бањалучке катакомбе, али и напади на мало стадо Христово. Међутим, поред свих искушења, можда и прво чудо које се десило у бањалучкој катакомби је крштење бивше власнице имања која је била у римокатоличкој јереси. Међутим сестра Милка нам је причала да је прије продаје имања, ноћима сањала да из зида, гдје је сада олтар капеле, тече извор воде, и видјевши све нас и сазнавши истину, одлучила је да се крсти и да се присаједини јединој спасоносној вјери – нашем Светом Православљу. Слава Богу за све!


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 23-02-2017 12:38 PM

Архим. Симеон: Писмо Светом Архијерејском Сабору
Након побуне коју је манастир Дечани августа 2008. године извео против надлежне црквене власти, Епископа Артемија, којом приликом су одбили послушност епархијском Архијереју, устали против његовог ауторитета и почели отворено да делују против свога Епископа, применивши том приликом и физичку силу према секретару Епископа Артемија Архимандриту Симеону наневши му тешке телесне повреде (како би, вероватно, показали своју моћ и намере), у Епархији рашко-призренској озбиљно је урушен црквени поредак и фактички настао је раскол.

Епископ Артемије о томе је званично и благовремено обавестио свети Синод, захтевајући да се предузму неопходне канонске мере, како би се болесно стање на црквеном организму почело лечити.

Синод је, међутим, званично подржао бунтовнике и кваритеље црквеног поретка, и уместо да болесно место почне лечити, допринео је даљем ширењу болести, њеној ескалацији и стварању услова за будуће озбиљније и веће поремећаје и потресе на телу Српске Цркве.

Убрзо након тога, већ септембра 2008. године, Синод наставља са сличним деловањем и угрожавањем функционисања и јединства Епархије рашко-призренске, шаљући своју комисију која је требало да изврши пријем црквених објеката, тобож завршених, претходно порушених од стране шиптарских терориста, а затим обнављаних према Меморандуму.

И тај пријем објеката био је заправо политички чин, служио је промовисању шиптарских институција и стварању привида о достизању стандарда и тобожњој безбедној мултиетничности (братству-јединству) на Косову и Метохији. Ишао је у прилог, заправо, реализацији пројекта независног Косова, тј. откидања дела територије од државе Србије (још тада, дакле 2008. године).

Грубо се мешајући у канонску надлежност и јурисдикцију епархијског Епископа, Синод затим преко своје комисије пренебрегава став Епископа Артемија и канонску забрану коју је упутио члановима комисије за извршење њиховог наума, те приморава њене чланове да начине крупан канонски прекршај и на себе навуку озбиљну кривицу (за коју још увек према њима није покренут црквено-судски поступак).

Људи потпуно нестручни за посао у који су се упустили, три члана Комисије, обавили су ”пријем” ”завршених” објеката на начин који је извргао руглу и подсмеху Српску Цркву и државу, наневши притом озбиљне штете српским интересима, не само у црквеном него и у политичком и националном смислу.

На Сабору који је уследио новембра 2008. једна од главних тема о којима се разговарало била је управо ситуација у Епархији рашко-призренској, настала разорним деловањем манастира Дечани и погубним одлукама Синода.

Тим поводом Архим. Симеон упутио је, преко надлежног Епископа Артемија, писмо Светом Архијерејском Сабору, које је и прочитано.

Писмо доносимо у наставку.



+ + +



ПИСМО САБОРУ СПЦ НОВЕМБРА 2008




ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ
ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ Г. Г. АРТЕМИЈУ
ПРИЗРЕН – ГРАЧАНИЦА



Ваше Преосвештенство, благословите,

Суочени са, невиђеним до сада у СПЦ, безаконим, антиеванђелским и антицрквеним насртајем, од стране управе манастира Дечани (викарног Епископа Теодосија и Саве Јањића) и њиховог гласноговорника и портпарола, чак неочекивано ревносног извршиоца њихових наума – Епископа Атанасија Јевтића, сада у пензији, на Вас, Епархију рашко-призренску, па и на мене лично, приморани смо да Вам се обратимо овим путем и замолимо Вас да наше писмо проследите Светом архијерејском Сабору СПЦ, насупрот непрегледном мору клевета, неистина, лажи, инсинуација, просутих у последњих неколико година од стране поменуте тројке.

И претходна велика „акција“ ове тројке, која је своју кулминацију имала на мајском Сабору 2006, у потпуности је била заснована на клеветама, лажима и инсинуацијама, потврђујући, нажалост, да је то неодвојиви карактер њиховог деловања (да ли и њиховог бића?). Није нам никако јасно, морамо то напоменути, зашто је Епископ Атанасије Јевтић, умировљени, изабрао и преузео на себе улогу онога који по читавом свету износи и разноси клевете (једном речју – улогу клеветника), али, то, премда са жалошћу, прихватамо као његов избор.

Као што нам није и никако не може бити јасно зашто је, у протеклих неколико година, непрекидно охрабривао и осокољавао оне који су устајали против Вас, бранећи притом, и промовишући њихово, очигледно свима, безакоње.

Тако је било у случају Зорана Грујића, бившег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске, осведоченог, нажалост, криминалца, кажњеног од стране грађанског суда, због мноштва кривичних дела, на вишегодишњу казну затвора, кога је Епископ Атанасије здушно узео у заштиту, не презајући ни да црквеним новцем плати велику кауцију, којом би се Зорану Грујићу омогућио излазак из затвора.

Тако је било у случају Нектарија Воргучића, бившег клирика и сабрата манастира Високи Дечани, једног од перјаница и ослонаца Епископа Атанасија Јевтића и дечанске управе током већ поменуте „велике акције“ из 2006. године, који је одмах након завршетка и пропасти њиховог безаконог пројекта, скинуо мантију и оженио се, сејући мржњу, злобу и непријатељство према Вама и свему што у Вас гледа са надом.

Тако је било и у случају јереја Срђана Станковића, такође велике узданице већ поменуте тројке, током „акције“ 2006. године, напитаног злобом и мржњом која се из Дечана лила, и још увек се лије, потоцима, према Вама и Вашим сарадницима. И он је тада напустио Епархију рашко-призренску, поневши злобу своју са собом.

Ниједна од оптужби које су тада изношене и проношене широм СПЦ, као што, нажалост, поменута тројка и данас здушно ради, није потврђена нити доказана, све су остале на нивоу претпоставки, могућности, клевета и инсинуација. То, међутим, није ограничавало Епископа Атанасија Јевтића, да, након кратког и површног испитивања, изнесе крупне оптужбе, одмах донесе пресуду, предложи казне и захтева њихово извршење. У ком то поступку, у којој процедури? И, наравно, све концентрисано у лику једног човека – да ли Инквизитора (овога пута, ипак, малог, а не великог)?

Све то што поменути већ годинама предузима и спроводи према Епархији рашко-призренској има, нажалост, карактер инквизиторског процеса, или, данашњим речником речено – стаљинистичког. Али, и овде нам је позната велика истина, да свако износи оно што има у своме срцу, и пре свега, оно што је у срцу преовлађујуће и доминантно.

С обзиром да ниједна од наведених оптужби и кривица није доказана, тиме и сама оптужба пада (види 130. канон Картагенског Сабора, 6. канон Другог Васељенског Сабора). Имајући све то у виду, а нарочито оптужбу за атентат на јереја Срђана Станковића маја 2006, изнету како тада, тако и у допису Епископа Атанасија достављеном Синоду након побуне у манастиру Дечани, што представља лаж и клевету пласирану из манастира Дечани и прихваћену од Епископа Атанасија, тужиоцу, сагласно светим канонима, следује она казна која би била примењена на окривљенога, да је оптужба доказана.

Такође, тужилац, с обзиром да није доказао оптужбе које је износио, изгубио је право подизања нових оптужница, чега, видимо, да се Епископ Атанасије није окануо.

Након што се здушно заузимао за оне који су „подигли пету“ (Грујића, Воргучића и Срђана Станковића) на Вас, канонског Епископа рашко-призренског, и подржавао њихова безакоња и криминал, тако је и данас без резерве стао на страну побуњеника, насилника, оних који су свом снагом ударили на темеље монаштва – послушање, као и на црквени поредак, викарног Епископа Теодосија и дечанског монаха Саве Јањића.

А управо, већ вишегодишња, активност и делатност поменуте двојице у Епархији рашко-призренској, има разорне и погубне последице по живот и функционисање Епархије, као и по пастирско деловање надлежног Епископа.

Управо њихов труд и напор на сејању раздора, подела, на ширењу мржње и злобе по Епархији, на разношењу клевета и лажи, не само по Епархији него и по целој СПЦ, донео је и доноси горкога плода. Као да им није довољно што сами себе воде у пропаст и погибао, него хоће да саблазне многе друге и учине их сличнима себи, како би бројем и количином покушали да оправдају себе, пред својом савешћу и пред светом.

Њихов деструктиван рад унео је смутњу у Епархију рашко-призренску, па и широм СПЦ, и учинио да поједини под упливом тог злог духа који се проповеда и разноси, устану против свога Епископа и духовника и напусте Епархију.

И све то, нажалост, наилази на разумевање па и подршку појединих Архијереја. Прихвата се проглашавање, од стране викара Теодосија и дечанског монаха Саве, безумља за разум, безакоња за закон, мржње и злобе за врлину, насиља за идеал хришћанског живота, кварења црквеног поретка за очување црквеног поретка…

Насртај на нас и наношење тешких телесних повреда, од стране тројице дечанских монаха, не само да се сматра за врлину и похвалу у манастиру Дечани, што се отворено прича и посетиоцима, него се чак, без устезања, износе и нове претње!

И све то, нажалост, прихвата се и од стране Синода, чак се и на сајт Синода 25. августа 2008. ставља информација (која и данас стоји) под насловом „Лажне информације о здравственом стању личног секретара Епископа Артемија“ у којој се износи тврдња да је „о. Симеон примљен са лакшом повредом пете и да се не ради ни о каквој озбиљнијој повреди“, при чему сте Ви још 23. августа, за ванредну седницу Синода, доставили Синоду Вашу Белешку у којој наводите да је мени сломљена нога, и за то прилажете лекарски налаз!

Зашто је Синод спреман да прихвати све што долази од стране Вашег викара и протос. Саве из Дечана, па макар то била и очигледна и доказана лаж, а све што долази од Вас apriori одбацује?

Зашто је након ванредне седнице Синода 23. августа на сајт Синода уз званично Саопштење стављена и Одлука из 2006? И уз то насловљена – „Одлука Светог архијерејског Сабора о протосинђелу Симеону Виловском“? Какве везе има та Одлука из 2006. са побуном у Дечанима, осим ако је то захтевано из манастира Дечана, и чему такав тенденциозни наслов? Сплетке и интриге које су својствене викарном Епископу Теодосију и протосинђелу Сави Јањићу су разумљиве, али никако није јасно зашто се поједини Архијереји поводе за њима?

И на крају, не можемо а да не поменемо поједине сајтове на интернету, за које нас, без икаквог доказа и потпуно произвољно, Епископ Атанасије, Сава Јањић и викар Теодосије Шибалић оптужују да стојимо иза њих. И то је, заправо, само једна од многобројних њихових оптужби и инсинуација којима се служе.

Било би, међутим, потребно добити одговор на питање – ко је, под псеудонимом „Луле“, на форуму сајта „Верујем“ још 22. августа 2008, на дан када је у Дечанима подигнута организована побуна против надлежне канонске власти и црквеног поретка, поставио поједине Извештаје чланова Комисије из 2006. године, која је вршила преглед у Епархији рашко-призренској? Ко је тај, ко је под псеудоним „Луле“, као главног кривца у Епархији рашко-призренској (вероватно и за побуну у Дечанима, па и за сопствену поломљену ногу) окривио нас? Одговор није тешко пронаћи – то је могло бити учињено само из манастира Високи Дечани, под диригентском палицом Саве Јањића. Учешће монаха из манастира Високи Дечани на појединим интернет сајтовима било је, такође, и раније веома препознатљиво!

Поменути званични Извештаји, међутим, и до данас стоје на поменутом сајту и доступни су свима!

Очекујући, Ваше Преосвештенство, да ће овај скромни допис бити прочитан на седници Светог архијерејског Сабора,

Остајемо у синовској оданости у послушању Вама, и кроз Вас – Цркви Христовој.

14.11.2008.
Београд

Протосинђел Симеон,
настојатељ манастира Бањска


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 24-02-2017 08:26 AM

Ко је заправо расколник?!
„Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља“. Свети Јустин Ћелијски.


Занимљива је чињеница да непријатељи Владике Артемија увек изговарају једну реч и оптужбу: „Раскол“. Католици су за њих браћа из сестринске цркве, док су људи окупљени око Владике Артемија: „расколници, секташи, идолопоклоници“. Сви знамо да је Владика Артемије неправедно и противканонски смењен са катедре Епископа рашко-призренског.

Такође сви знамо да је стигао акт потписан од стране митрополита Амфилохија да је Владики забрањено да исповеда своју духовну децу, монахе. Шта би било да су монаси ћутали на безаконе одлуке Синода? Ћутање је знак одобравања. Како би тој духовној деци било да су издали свога оца? Нико није издао човека а да тим чином није издао и Бога. Света борба за Православље јесте борба свих нас, свих верних чада Српске Православне Цркве, и монаха и мирјана. Подстакнути завишћу и великом злобом, мрзитељи Владике Артемија су му позавидели на његовој богатој духовној жетви и оклеветали су га, а не престају да га клевећу ни данас. Свети људи никада не би доспели до крајњих тријумфа својих борби, да сам Бог није постављао препреке у њиховом животу. Покренути безакоњем над својим Епископом и духовним оцем, монаси су добровољно напустили своје манастире и томе показали да су спремни да страдају са својим оцем. Није ли то велика жртва са њихове стране Богу угодна? Овде није реч о расколу, већ о састрадању са својим старцем.

Да ли је заиста Владика Артемије у расколу, или су у расколу они који су одступили од Светих канона, правила установљених на Седам васељенских сабора? Дуготрајни напор на стварању раскола у Српској Цркви од стране Патријарха Иринеја и Синодалаца, данас је уродио плодом. Проглашењем тобожњег Епископа рашко-призренског, поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија, остварила се њихова давнашња намера и жеља, створен је раскол у СПЦ. Тим чином су се и они сврстали међу расколнике, не ни тако малобројне у историји Цркве. На тај начин виновници раскола, Патријарх и Синодалци – Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, и Атанасије Јевтић и њихове присталице међу Епископима, су отпали од животворног тела Цркве. У расколу су они, а не Владика Артемије. Он се није прикључио ни једној расколничкој фракцији, није се макао са места где јесте, није напустио Трон Светога Саве. Нема основе да расколници називају Владику Артемија „расколником“. Српска Православна Црква је ипак одувек подржавала сарадњу са Ватиканом и од њега добијала помоћ. То се данас може јасно видети, како се понашају поједини Епископи. А и они што ћуте, хоће ли и када проговорити? Да ли чекају Осми васељенски сабор да се прогласи Унија? Шта ће да учине онда када све буде готово? Како ће исповедити своју веру? Како ће се оправдати пред народом и Богом? Нека деца никада не проходају.

Православна Црква нам је заповедала да проучавамо Свето Писмо, али да се при том руководимо тумачењима Светих Отаца, а не сопственим мишљењима. У Српској Православној Цркви данас можемо видети тумачења Светих Отаца по митрополиту Зизјуласу. Епископи се више не руководе тумачењима онако како су она и написана. Свети Оци су писали тако да их сви можемо разумети. Да ли је нама потребан један папофилни Зизјулас да нам протумачи Свето Писмо? Да ли неко од нас разуме шта он пише у својим конфузним текстовима. Ево примера где нас митрополит Пергамски Зизјулас учи да је душа смртна:

„Могуће је, наравно, говорити о „бесмртности“ душе која није природна
него представља „благодатни дар“, али само ако се употреби једна логичка противречност: ако душа као створена није бесмртна, тада никада није, онтолошки-природно, бесмртна. То што она бива бесмртна по благодати, логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна. Напротив, када прихватимо да душа може да буде бесмртна по благодати, аутоматски прихватамо да није бесмртна…“

Свети Иринеј Лионски каже о томе следеће :

„Бог је душу створио бесмртном. Створио, јер није нестворена, бесмртном, јер је бесмртна, по образу и по подобију бесмртног Творца свога“.

Свети Јефрем Сирин је писао овако:

„Када наступи васкрсење мртвих земља ће претставити тело људско онаквим каквим га је примила, макар га биле растргле звери, појеле птице, разнеле рибе; неће недостајати чак ниједна длака људска. Земном праху биће заповеђено да издвоји прах умрлих, и неће остати ниједне трунчице која се не би јавила пред Судијом“.

Митропoлит Зизијулас промовисан је у Српској теолошкој јавности, од стране неких теолошких „ауторитета“ (као што су Атанасије Јевтић и Игњатије Мидић), као неприкосновени ауторитет у богословљу и „Апостол екуменизма“. Он те карактеристике не поседује, а његов ауторитет није признат и познат ван Србије, осим у Ватикану. Митрополит Зизјулас је једино признан и ауторитетан код папе. У друштвима често се фаворизују наметнути ауторитети који имају утицај само док такво стање траје. Зизјулас је пролазни ауторитет, док је Свети Јустин Ћелијски (чија су учења Синдолаци избацили са БТФ) аутентични ауторитет. Његов утицај задржаће се дуго времена, за вечност. Онда можемо да видимо ко је у расколу, ко је у јереси и ко иде свејеретичким папофилним путем, а ко путем Светога Јустина. Владика Артемије или екуменисти из редова СПЦ. На жалост Синод је под окупацијом екумениста, и његови доживотни чланови се смењују из године у годину, а састав остаје исти. Иринеја замени Амфилохије, Амфилохија Иринеј, или неко од њихових људи: Јоаникије, Григорије. Буловић долази на седнице Синода и када није члан. Ту је и незаобилазни Атанасије Јевтић члан Синода „из сенке“. Њиховом утицају се нико не супротставља. На седницама Синода нема супротстављања. Како се бирају чланови Синода? Бирају се тако што Иринеј и Амфилохије стану поред патријарха један са једне, други са друге стране, и објасне му ко ће бити нови чланови Синода. Патријарх климне главом, и посао завршен. Синод има моћ и над Сабором, јер Синод је алфа и омега у СПЦ-у.

− Синод је донео одлуку о приступању Српске Православне Цркве такозваном „Светском Савезу Цркава“. Приступила је без поговора.
− Синод је донео одлуку да се четири европске земље туже међународном суду у Стразбуру. Тужене су.
− Синод је донео одлуку да се тужба повуче. Повучена је.
− Синод је донео одлуку да заживи Меморандум о предаји наших порушених светиња у руке рушитељима. Заживео је.

Због чега ћуте Епископи из редова СПЦ? Плаше се Синода! Да су се тако плашили сви Светитељи својих џелата данас сигурно не би били Свети. Ишчекивано уједињење, које се већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, биће прихваћено од већине Православних помесних Цркава, а вероватно и Српске. Пошто чувени Осми васељенски сабор није стигао да се одржи протекле 2011. г, уз многобројне припреме, не треба сумњати да се неће одржати ове године. Тада ће доћи до уједињења, уније и тада ће бити касно за све. Нема потребе да папа дође у Ниш, чега се неки прибојавају. Папа не мора да иде било где, да би се унија прогласила. То ће се учинити и без његовог присуства, а долазак у Ниш може бити само обична посета, која ће свакако годити домаћим папофиличарима. Да ли се у овом случају народ пита за нешто? Црква постоји управо због тог народа. Јер чему пусти манастири и Цркве ако нема народа у њима. Тешко Црквеним великодостојницима када народ одступи од ње, због њих. Они ће за то дати одговор на Страшном Суду Божијем. Црква је кроз векове учила и корила свој Српски народ и, као мајка децу, за руку водила ка добру, а куда их данас води? У загрљај папи!

А све су ово последице раскола, којим СПЦ гази дубоким и ужурбаним корацима. Видели смо ових дана фотографије из Требиња. На Божићној Литургији Григорије католицима доноси нафору и вино, или „послужење“. Доноси им на ноге. Не мали број пута смо видели Иринеја Бачког са католицима у олтару. Атанасије Јевтић са Јеврејском менором на Престолу, а Амфилохије Радовић је одавно ватикански гласноговорник, који је десет година чекао да смени свога брата Артемија. Шта нам ова имена говоре? Да чланови Синода први чине радикалне екуменистичке потезе. Руше свете каноне, и не поштују Седам васељенских Сабора. Како онда народ да поштује њих. Немојте да мислите да ће ови људи да забораве на Владику Артемија. Неће се либити митрополит Амфолохије да учини било шта, не би ли наудио Владики Артемију. Колико је он година вршљао по туђој епархији и подстрекивао дечанске монахе да направе пуч у Епархији РП. Није њима свеједно, јер народ не иде за већином већ за оним ко је у праву. Да ли сте се икада запитали због чега Сабор никада није канонизовао Патријарха мученика Варнаву Росића? У свести Срба он је остао запамћен као мученик. Он носи целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо, и да смо умели бити упорни како само Србин може бити, да можемо бити истрајни, да се умемо жртвовати кад треба за веру у Христа, онако како се за своју веру и народ жртвовао Патријарх Варнава Росић. Владика Артемије носи сву нашу будућност у себи, јер и он се жртвовао због вере и Христа и кренуо у отворену борбу са про-католичким снагама баш као и Патријарх Варнава.

Несумњиво је Владика причасник осмог Блаженства: „Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“. Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Какве ли дивне заступнике и молитвенике пред Престолом Господњим има Владика Артемије! Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег века.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 24-02-2017 01:55 PM

Епископ Артемије: Обраћање јавности са поводом

Изазвани одговор: Обраћање јавности са поводом

После бурних догађаја задњих месеци, а нарочито после завршеног Светог архијерејског сабора, очекивали смо медијско затишје и мирнији период у Српској православној цркви. Нажалост, и на Наше велико изненађење, недавно је Пресвећени Атанасије (Јевтић), умировљени Епископ захумско-херцеговачки, „позвао“ – по казивању Press-a од 30. маја 2010. године – „Синод СПЦ да објави синодски текст о „канонској одговорности“ Епископа Артемија, на основу којег је Сабор судски донео одлуку о његовом разрешењу“.


Ми смо до сада веровали да је тај текст о Нашој „канонској одговорности“ (уствари: оптужница) унутарцрквени правни акт који се не сме објављивати, па Ми то лично нисмо учинили да то не би изнова био „доказ директног изношења у јавност чисто унутарцрквених одлука и питања на своју и штету Цркве, као и саблазан народа“ – доказ који је против Нас, у оптужници коју је подигао, употребио Преосвећени Фотије, Епископ далматински. То је био и разлог да нисмо објавили ни одлуку Светог архијерејског синода од 22. априла 2010 године и Светог архијерејског сабора од 20. маја 2010. године.

Оно што Нас је изненадило, а јавност саблазнило, јесте чињеница да је био довољан позив Преосвећеног Атанасија, па да Свети архијерејски синод одмах стави на располагање жутој штампи оптужницу која је против Нас била подигнута. Како је то потез који се више не може повући (ни грешка исправити) и пошто је тиме скинута забрана објављивања у овом судском поступку који је против Нас требало да буде (а није) вођен, желели би смо најпре да обавестимо јавност какав је то документ који је објављен у Press-у. То је оптужница у чијем је састављању можда учествовао, али је сигурно потписао и против Нас подигао Преосвећени Фотије. Ваљана оптужница иначе морала би да садржи наводе дела оптуженог за које постоји основана сумња да представљају тешке канонске преступе, као и веродостојне доказе који те наводе поткрепљују. Потом је та оптужница морала бити Нама достављена уз давање одговарајућег рока, рецимо два-три месеца, да ту оптужницу проучимо и припремимо одбрану.

Тако, нажалост, није поступљено. Према члану 70 тачки 35 б Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски синод је првостепени суд за канонске кривице архијереја. Наобично је да је оптужница против Нас подигнута 22. априла 2010. године и предата Синоду, а да је истога дана заседао Свети архијерејски синод, утврдио Нашу канонску кривицу и Светом архијерејском сабору упутио предлог казне, одн. да будемо разрешени дужности епархијског Архијереја. Остављамо благоразумним људима да просуде како су чланови Светог архијерјског синода успели да, тог истог дана када им је достављена оптужница од 28 страна компјутерског слога (са 43 реда на свакој страни), пажљиво проуче и чак савесно испитају све доказе који је, наводно, потврђују, а који се налазе, како то вели Преосвећени Атанасије, у 15 великих фасцикли?

На самом заседању Светог архијерејског сабора, у седници 04. маја 2010. године, правог суђења са извођењем доказа заправо и није било. О томе најбоље сведочи сама одлука (пресуда) Светог архијерејског сабора која садржи једино диспозитив од четири реда без икаквог образложења, а заједно са протоколарним уводом и изражавањем пословичне захвалности осуђеном „на његовом уложеном деветнаестогодишњем труду и архипастирској бризи за очувањем српског православног народа на Косову и Метохији“, има укупно десет редова. Вероватно су Наша у Христу браћа Архијереји сматрали да више и не заслужујемо.

И поред свега нисмо у овом часу спремни да штампи, а нарочито жутој, стављамо на располагање одлуке Светог архијерејског синода и Светог архијерејског сабора. Нека то учини, ако сматра целисходним, Преосвећени Атанасије. Но, како је у Press-у објављена скраћена и од уредништва преуређена оптужница против Нас којом је покренуто утврђивање Наше канонске одговорности, а која се у Press-у представља као пресуда о Нашој канонској кривици, хришћанска савест Нам налаже да и о њој нешто кажемо. Расуђивање и пресуђивање о томе да ли смо и у којој мери кршили каноне Цркве препуштамо садашњој и потоњој у Христу браћи која ће, када све прође, моћи тачно да утврде због чега смо разрешени дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском, баш као што се данас, после толиких година, поуздано зна да Епископ амерички, блажене успомене Дионисије, није уклоњен са положаја Епископа због финансијских преступа, како се у том тренутку тврдило, него зато што је у Њујорку организовао демонстрације против Јосипа Броза Тита.

То Нас управо наводи да нешто кажемо о финасијским „преступима“ који се Нама стављају на терет а који, када би постојали, представљају и тешка кривична дела. Није, наравно, искључено да је неко од наших сарадника, клирика и мирјана, био користољубив, па да је понешто утајио, проневерио и противправно присвојио. Таква склоност греху је исконска и ње сигурно нису лишени наши верници, клирици и мирјани, и у другим Епархијама. Али се данас поуздано зна како се ти преступи веродостојно утврђују. И као што Епископи дају благослов за подизање или обнову цркава и манастира, али не могу одобравати грађевинске пројекте и јамчити за њихову исправност, већ то чине овлашћени инжењери, тако су и Високопреосвећени Амфилохије и Преосвећени Атанасије могли утврдити основану сумњу да су почињени озбиљни финансијски преступи у Нашој Епархији, али су веродостојно постојање тих преступа, а нарочито кривичних дела, могли утврдити само судски вештаци и правници, пре свих – судија. А како је против једног Нашег клирика и једног лаика већ покренут и води се кривични поступак, зар није било правичније и јеванђелскије сачекати окончање ових поступака правоснажном пресудом, па да се тек онда пресуђује о Нашој (и њиховој) кривици која проистиче из надређеног положаја који смо заузимали? А да и не помињемо шта би морало бити уколико судови својим правоснажним пресудама утврде другачије чињенично стање од оног које се за поједине случајеве наводи у оптужници која је против Нас подигнута.

Пресуду Светог архијерејског сабора примили смо у миру и спокоју зарад очувања јединства наше Свете Цркве. Али се не можемо помирити са блаћењем Нашег имена и Епискпског достојанства тако што ће се произвољним избором стављати на располагање жутој штампи само поједини документи из Нашег судског досијеа. Свој крст носићемо и даље уз помоћ Божију, али је сигурно да нећемо никада преболети бол и патњу која се наноси Нашој пастви, а нарочито монаштву, нашој духовној деци, на распетом и опет распињаном Косову и Метохији. За сада толико истине и правде ради, јер је речено: „Упознајте истину и истина ће вас ослободити“.



АРТЕМИЈЕ, Епископ рашко-призренски


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 28-02-2017 11:38 AM








RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 01-03-2017 08:26 AM

Скривени духовни бисери Епархије рашко-призренске у егзилу
Светосавска светлост и извор бистре духовне воде у Републици Српској
Седма је година како Његово Преосвештенство епископ Артемије са својим монаштвом и свештенством високо држи уздигнут Светосавски барјак СПЦ. Они чувају Свету Православну Веру чистом и неукаљаном и светли образ наше помесне Српске Православне Цркве. Чувају савест СПЦ. Следе вековну, благословену, духовну стазу коју су нам утабали сви свети из рода нашег: од св. Саве, св. Кнеза Лазара, св. Јована Владимира, па до св. Владике Николаја, св. Аве Јустина и св. Мученика Харитона Косовског.
Ходати том трновитом духовном стазом није лако због искушења која ударају на све оне који истрајно и одлучно корачају путем вечног спасења али је у исто време благодатно и славно. Из историје рода људског и историје свете Цркве знамо: свима који Бога и вере ради, истине, правде и добра ради – трпе клевете, увреде, понижења, прогон, казне… у вечности им се плету сјајни венци због исповедништва, трпљења и непоколебљивости. Васкрсења не бива без распећа.

Катакомбне манастире ЕРП егзилу оснива и подиже верни српски православни народ, материјално осиромашен али духовно богат

Ову истину, поред владике Артемије и његовог монаштва и свештенства, зна и верни народ српски који од почетка следи владику и пут Светосавски. И како новотарци и екуменисти Београдске патријаршије све безобзирније и бруталније газе Свету Православну Веру заводећи у проклету јерес оне који их слепо следе – тако се све више увећава број верног народа који следи свог истинског и доброг пастира владику Артемија. Само за ових шест претходних година, материјално осиромашен, али духовно богат, српски народ је подигао преко тридесет катакомбних манастира и парохијских храмова ЕРП у егзилу, од Брезовице до Куле, па даље преко Беча све до Торонта и Детроита.

Међу њима је и манастир који светли сјајном светосавском светлошћу у поносној и славној Републици Српској. Светиња св. Великомученика Георгија се налази у селу Доња Јошавка (општина Челинац), недалеко од Бања Луке. У њој се подвизавају два монаха ЕРП у егзилу, отац Прохор (старешина манастира) и отац Платон. Да би сјајном светлошћу засијао и овај духовни бисер ЕРП у егзилу – морало се такође ићи трновитом стазом. Монаси Прохор и Платон живе миран и скроман живот, служећи редовно службе Божије, обављајући манастирска послушања и са љубављу примајући вернике који им долазе на молитву, исповест и духовни разговор.

Светоотачким путем – молитвом против јаросних клевета и претњи

На другој страни парохијски свештеник те области у РС Богољуб Чанић омета оснивање манастира, прети, пријављује монахе полицији, и најстрашније клевете објављује у локалним медијима. На крају, мирне и молитвене монахе тужи општинском Суду. Иначе, свештеник Чанић је у архивама Удбе заведен као сарадник Службе под конспиративним именом Прокопије (документ са подацима приложен уз овај текст). Епископ бањалучки Јефрем панично шаље циркуларно писмо народу у коме користи речник недостојан српског владике, а још недостојнији је претећи тон којим одише његова порука. Уочи посете владике Максима катакомби св. Георгија, свештеник Чанић с тешком муком прикупља педесетак потписа и предаје клеветничку петицију надлежним властима које покушавају да спрече богослужења у манастиру и да застраше монахе. Монаси с гостољубљем примају службенике МУП-а и одлучно поручују да ће се Богу служити и Света Литургија појати онако како је духовни отац благословио.

Када сам једном приликом питао старешину манастира о. Прохора како ће се поставити према судској тужби – одговорио ми је: „Као и до сада – молитвом, благословом нашег духовног оца, трпљењем и љубављу према Светој Цркви, нашим верницима, комшијама и српском роду у Републици Српској“. На оваквим примерима се јасно може видети какав то дух води оне који следе свејерес екуменистичку и удбашки менталитет Београдске патријаршије (од владике па до сеоског попа), а какав је дух Светосавских монаха ЕРП у егзилу који чувају православну веру и савест СПЦ…

Духовна оаза Републике Српске

Манастир напредује у сваком погледу. Верујући Светосавски народ редовно долази на богослужења и пожртвовано помаже братији манастира са љубављу и истрајношћу јер су сви заједно упалили драгоцену Светосавску духовну светлост која им сија у тами новотарства, материјализма и јереси којима су заражене епархије СПЦ, на жалост и у Републици Српској. Епилог ће бити у Божијим рукама. Судско рочиште је отказано да даљњег због погоршаног здравственог стања свештеника Чанића. Господ нека га исцели, покаје и поврати на пут братске љубави, праве вере и свете Светосавске СПЦ. Управо док завршавам писање ових редова, до мене стиже радосна вест да је тужба против наших монаха одбачена због неоснованости тужбе и недостатка доказа… Нека је слава Господу Богу за све!

Овај предивни катакомбни манастир је православни светионик и духовна оаза за све Србе у Републици Српској којима је стало до тога да сачувају свету и чисту Веру Православну и да имају богомољу у којој ће се окупљати, молити Господу Богу и напајати душе своје са непомућеног, чистог и бистрог извора Свете Вере Православне. За љубав братску и хришћанску и срдачно гостопримство, најискреније благодарим оцима Прохору и Платону и браћи и сестрама који су били у манастиру св. Великомученика Георгија у Доњој Јошавки када сам посетио нашу братију и показали на делу Аврамово гостољубље, труд и љубав хришћанску. Господ и св. Великомученик Георгије нека свима узврате стоструким добром и благословима небеским и земаљским!

Архимандрит Пантелејмон


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 01-03-2017 09:27 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 02-03-2017 10:41 AM

Разговори са Владиком Артемијем
Инфо-служба епархије рашко-призренске егзилу разговарала је са Владиком Артемијем, замоливши га за коментар о актуелним темама и догађањима. У наставку доносимо овај изузетно значајни интервју Владике Артемија. Уредништво

Преосвећени, постоји ли благодат у Српској Православној Цркви? – То је, наравно, крупно питање, али одговор је једноставан. Ми никада нисмо негирали благодат у Српској Православној Цркви, без обзира на појединце који су скренули са правог Светоотачког пута, са пута Светога Саве, јер греси појединаца не спречавају дејство благодати Божије. И греси лични, било којег свештенослужитеља, Епископа или свештеника не спречавају дејство благодати, тако да без обзира какав је свештенослужитељ, Тајна коју он врши је исправна и валидна.

Многи се питају да ли је благодат делимична или потпуна, и може ли се она сецкати на епархије где се служи предањски, и на епархије где су уведене Литургијске реформе, рецимо у епархији Бачкој нема благодати, а у епархији Банатској има благодати? – Не, апсолутно! У првом одговору је одговор и на то питање, јер не зависи благодат од чистоте живота једнога човека, него од силе Божије, и од вере оних који приступају Светим Тајнама. Тако да без обзира какве ставове имају поједини Епископи, то је благодатна Црква, све до Саборске осуде због канонских прекршаја.

Могу ли они верници који долазе на Свете Литургије у Барајево, Љуљаке и остале наше Катакомбе, да иду и на Литургије по својим епархијама? –Наравно, и то ми никоме нисмо спречавали, нити саветовали да не иду! Нити смо икога запиткивали, контролисали да ли иде тамо и овамо. То је просто ствар самоизбора, и ако би могли казати – да ако погледамо Јеванђеље, нико не може два господара служити. Значи да та шизофреност, подељеност личности, да једно и друго само по себи није здраво. Боље да буде опредељен, него да умирује своју савест на неки начин.

Да ли су Епископи Српске Православне Цркве јеретици, и да ли је Свето Причешће код њих „отров у чаши“? –Питање је уопштено и не може се тако одговорити. Има појединих Епископа који су загазили дубоко у јерес. Али говорити о свим Епископима као јеретицима је недопустиво. Имамо Епископе који се и те како труде и боре против свејереси екуменизма, а што се тиче другог дела питања мислим да је то просто Богохулство. Јер из ранијих одговора на Ваша питања јасно је да су све Тајне у Српској Православној Цркви валидне, и никако не дај Боже да би могао да буде у Светом Путиру отров. То је светиња!

Да ли сте Ви применили 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора, и сходно томе престали да помињете Патријарха, или који је прави разлог непомињања Патријарха? – Основ је у том 15. канону Прво-другог Сабора Цариградског, где јасно говори – када се јерес проповеда јавно, било речима, било поступцима или делима. А многи у нашој Цркви, пре свега Првојерарх Патријарх је исповедио јавно да је он екумениста, а делима показао да то и јесте, јер учествује у заједничким молитвама не само са разним хришћанским заједницама, него чак и са Јеврејима. Његов гест где је палио свеће у синагоги на празних Хануке, та слика је обишла цео свет, а то је по канонима недопустиво, и на такав поступак није се усудио до сада ни један православни Епископ, чак ни Цариградски Патријарх Вартоломеј који је предводник у екуменисању међу православнима, ни он то није урадио. На жалост наш Патријарх то је учинио.

Да ли је он значи аутоматски јеретик пошто је то учинио, или треба да буде осуђен као јеретик? – Он јесте јеретик, али није осуђен још, зато су његове Тајне валидне.

Многи се људи баш збуњују око овог питања…- Јеретик је онај ко исповеда јерес. А осуђеном јеретику престају да буду Свете Тајне валидне.

Да ли сте Ви и даље део СПЦ, и не намеравате нигде отићи као што сте написали у тексту „Да се разумемо“? – Сигурно, ја никада нисам престао да то будем, нити сам икада престао да сматрам себе Српском Православном Црквом, без обзира на ставове неких према мени, јер ја немам намеру да правим неку своју Цркву како су ми то приписивали, како и сада сматрају многи да стварам своју Цркву, своју парасинагогу, своју секту и тако даље… то су глупости.

Да ли се нешто променило од када сте написали тај текст па до данас у Вашим ставовима? – Ја мислим не! Ставови су остали исти, јер ако је Истина увек иста због чега и јесте истина, тако се и трудимо да наши ставови буду увек исти, и да увек имамо исти однос према истини.

Преосвећени, прича се да се зидањем нових цркава, стварају неке нове цркве или парасинагоге? – Па то је већ речено, ми не стварамо нове синагоге или своје посебне Цркве, једноставно отварамо богослужбена места по потреби и нашег монаштва, и верника који нам прилазе.

Такође је било речи о хиротонији неких нових епископа са Ваше стране има ли ту истине? – Не, никако, ни говора!

Значи није било покушаја нити ће бити? – То би већ било покушај стварања нечега ван Српске Православне Цркве. Ја то не желим, јер ја сам Српска Православна Црква, уствари Епископ Српске Православне Цркве.

Разне зилотске групације по интернету, тврде да сте у контакту са митрополитом Агатангелом из Руске Заграничне Цркве, и да је питање времена када ћете молитвено општити са њим? – Било је пар измена честитки за Божић, за Ускрс, дакле преписке је било али никаквих других контаката није било, а престали су чак и ти контакти са дописивањем.

Нисте ни имали намеру да молитвено општите са њим? – Никакве молитвене заједнице није било нити ће бити.

Исто тако тврде и следбеници митрополита Кипријана Куцумбиса, па да ли има шансе да до тога дође? – То никада није ни било, да смо имали контакте, сем када је он био још у крилу Грчке Православне Цркве. Тада сам ја тек био дошао у Грчку на студије, и послао ме Владика у његов манастир где је он тада био само игуман, е тада сам га видео први пут и последњи пут.

Његови следбеници се надају нечем…- Не, то је без икаквога основа.

Какви су Ваши ставови по питању новог календара? Поједини верници су збуњени што Вас подржавају уважени Митрополити из Грчке, попут Господина Серафима Пирејског, јер је он новокалендарац? – Календар није јерес, али јесте грешка. И јесте отприлике први корак скретања и одступања од правила Светих Отаца, Светих Канона, скретања у лево. То је први корак који је учињен почетком 20. века, а иза тог корака уследили су многи други, који су нас довели до свејереси екуменизма и глобализма. Дакле, није неко ко је по новом календару јеретик, нити је онај ко је по старом календару јеретик, јер имамо екумениста и на једној и на другој страни. Али питање календара истаћи као догматско питање, и то најважније и поставити га на највиши пиједестал, то је управо јерес.

Скоро смо прочитали на једном форуму, који воде извесни свештеници, да Вас Архимандрит Симеон “физички злоставља“? – Глупости којекакве…

Они кажу да „Ви стојите мирно док он Вас физички злоставља, и да Вас уцењује“? – Па нека покажу то ако знају, када и где. Да ли то значи да ме бије?

Да, да Вас бије. – Господе Боже…

Такође на овом форуму тврде да је пресуду за ослобађање оца Симеона донео рођак Митрополита Серафима Пирејског? – То је најобичнија клевета, после 2 године. Невероватно!

Одлука Ареопага је доказ невиности и Вас и Архимандрита Симеона, и шамар оптужбама Синода и Црквеног суда. Није ли то релевантни доказ да кривице није ни било, јер се зна да је Ареопаг апсолутно независтан суд, и да тамо политика нема приступа? – Апсолутно се слажем са тим, сигурно. Наш Патријарх који је изјавио, да је та одлука Аеропага донета под неким утицајем – као да може неко да врши утицај на тај највиши суд у Грчкој, је просто било смешно и жалосно.

Одакле толика хајка на Архимандрита Симеона? Његово име се нон стоп развлачи по медијима у најнегативнијем контексту? – Јесте, јесте… то знам да је тако али зашто је тако то не бих могао да објасним, сем ако нису у питању неки лични разлози, анимозитет према њему, његовим ставовима…

Да ли је то можда настало из „Дечанске кухиње“? – Највероватније да је тамо зачетак, а онда се то шири као што се мирис од јела из кухиње шири по целој згради, тако и то отприлике шири се по целој Цркви.

Ми смо видели да се Архимандрит Симеон бори у Грчкој против екуменизма, заједно са уваженим професором Теодором Зизисом, и да је он сам тамо веома цењен и уважен, да га Грчка јавност веома, веома цени. На који начин да се ми боримо против екуменизма овде у Србији? – Речју, животом, делом, храбрим исповедањем своје вере, неприхватањем ставова које екуменисти заступају, значи одлазак на заједничке молитве са јеретицима, то је оно што Канони не допуштају. То је начин наше борбе. Ми не можемо да спречимо некога да и тим путем иде, али онда са њим не можемо имати молитвено општење.

У Грчкој се организују разни Симпозијуми – о Пост-отачој теологији и слично – у циљу да се окупе разни свештеници и кажу неку реч против екуменизма. Да ли ће тога бити код нас? – Надамо се, надамо се… Уосталом и код нас постоје људи који се на неки начин боре против тога, али нема тако нешто организовано.

Да ли имате можда у плану нешто да Ви организујете? – Па не, за сада не.

Постоји ли нека нада за помирењем са Српском Православном Црквом, у смислу да се вратите као канонски Епископ? – А ко је у свађи са Српском Православном Црквом? Знате како је, просто ови из Синода и Сабора не престају да шире неистине и клевете. У саопштењу са овогодишњег Сабора, тамо каже да је Сабор одлучио да позове Артемија на покајање и призвао га повратку Цркви, међутим тај позив није стигао нити је упућен. Међутим Саопштење за јавност није што и позив. Било је контаката између мене и Патријарха прошле године, један сусрет је био, где сам ја показао да сам спреман да заједнички тражимо решење, овог без сумње нездравог стања, не улазећи где је нездраво – на једној или на другој страни. Нездраво стање у Српском народу и Српској Цркви постоји, и рекао сам тада под којим условима можемо да разговарамо и да тражимо решење. Да са мном само као Епископом рашко-призренске Епархије, једино у том својству могу да разговарају. Чак сам то и писмено уручио Његовој Светости Патријарху. Од тада до данас није било никаквог контакта, нити сам било какав сигнал добио са друге стране, а камоли позив како каже у Саопштењу.

Вама сада прете неким канонским мерама? – То је њихов проблем, ја сам једноставно са тим рашчистио, јер сам рекао и остао при томе да не прихватам и не повинујем се никаквим неканонским одлукама. Ни досадашњим ни будућим.

Преосвећени, Ви вероватно знате да је у припреми Осми васељенски Сабор, и вероватно стварање уније. Познато је свима да су те припреме у току, шта мислите о томе, да ли ће доћи до тог Сабора, и да ли ће на том Сабору ипак доћи до уније или јединства вера? – Знате шта, тај Сабор се дуго припрема, међутим на начин који није Православан начин. Теме за тај Сабор су одређене које су одавно решене, тако да је бесмислено поново решавати питање канона Новозаветних књига, које књиге ту спадају, питање поста, питање било чега другога. Једина тема за један Свеправославни Сабор – а да ли ће бити Васељенски то зависи од његових одлука и прихватања тих одлука од стране Црквене пуноће – јесте питање папске јереси. Папа би требао да буде позван на тај Сабор, не као члан и као Епископ Рима него као јеретик да одговара. Да се позове на одговорност. Тај Сабор би само тада имао оправдање. Без тога, или припрема уз подршку Ватикана и Папе је бесмислено говорити о неком Свеправославном Сабору. А ко га управо припрема? Највећи савремени екуменисти. Према томе, да ли ће доћи до тог Сабора, да ли ће доћи до склапања било какве уније, или прихватања примата Папе и тако даље, то нас апсолутно не занима. И једно је сигурно, да такви неки поступци не би били прихваћени од стране Цркве Христове, од Православне Цркве.

Шта чинити ако на том Сабору дође до уније или стварања једне нове религије? Да ли ће се тада многи наши Епископи тргнути и просто схватити где се налазе? – То зависи од сваког појединца. Ми треба да останемо уз истину која је увек иста. А то је оно што су нам Свети Оци предали, што смо од њих примили, не што смо сами измислили, то је оно што нам је Свети Сава кроз своје Законоправило предао и чега смо се до сада држали, којим је путем ишао Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да останемо на томе путу и уз ту истину. Без обзира на последице које могу наступити – да ли распеће, да ли круна на глави.

Преосвећени, да ли су раскол и екуменизам једнако погубни за Цркву? – Да, јерес је пагубна за Цркву и раскол је погубан за Цркву, уствари не за Цркву него за оне који крену тим путем, за њих је погубан, а Црква остаје Црквом Христовом коју ни врата пакла неће надвладати.

Да ли ћете се и даље држати Вашег „Царског пута“? – Ја за други пут не знам. То су и Свети Оци говорили, да је врлина средина између две крајности. То је тај Царски или средњи пут. Ја мислим да треба да се трудимо да останемо на том путу и да доследно њиме идемо ка својој Небеској отаџбини, ка Царству Небеском.

Имате ли неку поруку за крај нашим читаоцима? – Имам. Стојте у слободи којом вас Христос ослободи, и не дајте се у јарам преваре и заблуде ухватити.

Хвала Вам на разговору Преосвећени. – Богу хвала.

Инфо служба


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 05-03-2017 10:13 AM

Манастир Преподобног Симеона Мироточивог у Дежеви свечано прославио своју храмовну славу
Стефан Немања, у монаштву назван Симеон, био је отац Светог Саве и утемељивач српске државе, зачетник благородне лозе Немањића, борац за чистоту Праве Вере и искоренитељ јереси у својој земљи. Праведним владањем за време световног живота и богоугодним монашким подвигом, а свагда ревнујући за Праву Веру, удостојио се да буде прибројан лику преподобних. Манастир епархије у егзилу у Дежеви код Новог Пазара је посвећен управо овом светилнику рода српског. Своју храмовну славу, која је ове године пала у Недељу сиропусну (13/26. фебруара), манастир је свечано прославио Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај. Владици Николају су на Литургији саслуживали: настојатељ манастира – протосинђел Висарион (Шуловић), јеромонах Јован (Узелац) и јеромонах Јаков (Купрешак). Овом свештеном сабрању присуствовало је монаштво епархије и око 200 светосаваца из разних крајева наше отаџбине.

Након Литургије владика Николај је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Преподобног Симеона Мироточивог принели братство манастира и овогодишњи домаћини славе: Славомир Јаковљевић, Нина Стојановић и Миланка Марковић из Новог Пазара. За следећу годину пријавили су се: Богослав, Дејан и Дарко Томовић из Новог Пазара.

Потом се владика Николај обратио присутнима архипастирском беседом у којој је истакао да су српску државу основали свети људи на челу са светим Симеоном и светим Савом и да су они Србима оставили Православну Веру као највеће богатство. При томе је владика поучио своју паству да живи достојно својих предака и свог хришћанског звања: „Живимо у светој земљи у којој је много мученичке крви проливено. Изнова и изнова да се кајемо, да у потпуности спознамо сву ругобу греха, јер смо као православни хришћани позвани на светост“ – нагласио је владика. На крају своје беседе Владика Николај је честитао славу братству манастира на челу са оцем Висарионом а присутнима пожелео срећан и благословен почетак Великог поста.

Уследила је славска трпеза љубави за све присутне.



Инфо служба


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 05-03-2017 01:36 PM

Eп. Артемије: Канонски преступи Синода и Комисије
Увод

Чланови Комисије Синода који су септембра 2008. били у Призрену како би примили „обновљене“ објекте, обавили су том приликом пријем Епископије, и једне (мање) зграде из комплекса Призренске богословије. Осим тога обавили су пријем још 13 објеката, и на другим локацијама (чак и у другим градовима), не отишавши чак ни да их погледају!

То више него довољно говори о стручности, оспособљености, одговорности, знању, сналажењу, свести о томе где се налазе, исл, чланова Комисије Синода, који су били у Призрену 15. септембра 2008. да обаве пријем објеката.


За њих процедура пријема обнављаних објеката значи, очигледно, присуство пригодној свечаности, где ће се срести са уваженим и важним људима, странцима, политичарима уз то, где ће бити у прилици да кажу неколико захвалних речи тако важним чиниоцима, примити уз то неколико пригодних осмеха и речи охрабрења за свој чин, прошетати кроз објекте, и са изразом великих зналаца, арбитара, стручњака, уважених достојанственика објавити да су објекти добро обновљени и примљени!

И све то под заставом Европске Уније, организације која је признала независност Косова и Метохије, тј. одвајање дела територије државе Србије, и активно годинама ради, преко својих представника и агенција, уз давање астрономских финансијских средстава, на учвршћивању и промовисању лажне државе Косово, и потпуном отцепљењу Косова и Метохије од своје матице Србије!

Уколико би неко очекивао да је уз заставу Европске Уније била и застава Србије, његова ће очекивања бити изневерена! Поменута већ, „верзирана“, трочлана делегација у мантијама, пристала је да узме учешћа у овом званичном чину, уз то и далекосежно важном за опстанак Српства не само на Косову и Метохији него уопште – а да се тај чин обави под покровитељством и заставом једне стране, окупационе силе, и уз то без заставе матичне државе Србије! Па чак и без заставе Српске Православне Цркве! Како то разумети? Како продрети у умове узвишених чланова Комисије, и схватити да ли им је осим мало хране и пића на тој церемонији, неколико позирања пред објективима фото-апарата, похвала том приликом упућених од стране толико важних међународних чинилаца, и задовољства због успешно извршеног налога Неоспорних теолошких ауторитета, ишта друго било важно!?

Чак ће примити и објекте које нису ни видели, који се налазе на другим локацијама, у другим градовима, и изразити се такође похвално о њима! И све то у року од неколико сати!

О каквој одговорности се овде ради? О каквој озбиљности и свести свога места и положаја, и страдања српског народа? О каквом напору да се допринесе бољитку живота Срба и очувању српских интереса?

Или се ради пре свега о површности, недораслости звању и позиву на који су изабрани, незнању, дилетантизму, жељи за истицањем и мешањем у ствари у које се не разумеју нити их схватају, слепом извршавању захтева моћника, који за њих, међутим, представљају Неоспорне (теолошке) ауторитете…

Понашање и рад три члана Комисије (Епископ бихаћски Хризостом, Ректор Призренске богословије привремено измештене у Нишу г-н Тимотијевић и г-н Шибалић) био је неприхватљив и недопустив и са аспекта пријема објеката као једног стручног, техничког чина, и могао би се окарактерисати као апсолутни дилетантизам, несналажење, збуњеност и импровизација (што наравно ни најмање није утицало на три члана да не буду пуни самозадовољства и поноса на свој „рад“ и учинак).

Треба овде нагласити још једну важну чињеницу. Месецима, па и годинама, пре тога трајало је харангирање спровођено пре свега од стране безаконог Тријумвирата, а подржавано па и подстицано из манастира Високи Дечани, о потреби преласка Епископа Артемија из Грачанице у Призрен. Притисак у том правцу није вршен само на седницама Синода и Сабора, него и преко медија, и у другим приликама. Након познатих догађаја из 2010. године, смене Епископа Артемија и његовог напуштања Епархије рашко-призренске, за новог епархијског Архијереја постављен је дотадашњи викар Теодосије Шибалић. Наглашено је том приликом да ће он боравити у обновљеном епископском седишту у Призрену.

Да ли ико мисли да је г-н Шибалић испунио реч на којој је и сам толико пута у месецима, па и годинама, који су претходили, инсистирао? Уколико неко и мисли тако, он се наравно налази у заблуди. Г-н Шибалић и даље седи у Грачаници, ту је званично седиште Епархије, ту су канцеларије и службе Епархије рашко-призренске, ту се примају званичне делегације и посете, ту се обављају званичне седнице епархијских тела…

Шта је са чашћу, чувањем епископског достојанства, доследношћу, држању својих речи, поштењем пред собом и пред другима…? Да ли је о томе могао и делић научити од својих учитеља – Јевтића, Буловића, Радовића…? Одговор је више него јасан, онима који имају очи да виде, и који хоће да виде.

Важно је истаћи и чињеницу да за обављање пријема објеката у туђој Епархији чланови поменуте Синодске Комисије нису имали никакву канонско-правну основу. Уз то, постојала је забрана надлежног Епископа Артемија да обаве тај чин.

Чланови трочлане Комисије безазорно су ипак извршили поменути чин, начинивши притом многобројне канонске преступе, за шта им недвосмислено следује свргнуће.

О тој чињеници говори допис Епископа Артемија који представља Прилог бр. 5.

И у овим тешким данима за Србе на Косову и Метохији, када се врши покушај потпуног запоседања Косова од стране шиптарских институција из Приштине, не треба губити из вида повезаност данашњих дешавања са свим оним што се догађало претходних година. Несумњиво је да у томе постоји чврста узрочно-последична повезаност.

Стога и настављамо са објављивањем докумената које је Епископ Артемије упутио Светом Архијерејском Сабору током заседања новембра 2010, сматрајући да је питање Косова и Метохије, и светиња које су тамо вековима настајале као израз стваралачког потенцијала и двига српског народа, као израз његове пуноте и живота по Богу и Еванђељу, и данас од кључног значаја како за данашње тако и за будуће бивстовање српског народа, и данас тема која треба да заокупира срца и мисли Срба, ма где се налазили, уместо да се расипају на бављење разним ванземаљцима, НЛО и „блиским сусретима треће врсте“(!), као што то сугеришу поједини медији, попут http://www.borbazaveru.com („Сајт ‘Борба за веру’ посветиће у наредном периоду значајну пажњу проблематици НЛО-а и тзв. ‘блиских сусрета треће врсте’”), управо у дане разгоревања косовске кризе и новог страдања и полома Српства на Косову и Метохији.

У наставку навешћемо само нека питања и недоумице која се рађају након појаве три наведена члана (који нажалост заузимају и високе и одговорне положаје у Српској Цркви) у Призрену 15. септембра 2008, и њиховог „пријема“ објеката, који су власништво Епархије рашко-призренске.

1. Комисија Синода за пријем обновљених објеката СПЦ у Призрену 15. септембра 2008. примила је укупно 15 објеката, који се налазе на различитим локацијама.

Епископ бихаћско-петровачки Хризостом у свом Извештају наводи да су владичански двор и Богословија (два објекта) примљени на пробни период гаранције од дванаест месеци, у току којих треба проверити да ли нешто недостаје или нешто треба изменити.



Било би потребно

– утврдити да ли и за преосталих 13 објеката постоји гарантни период

– утврдити колика је дужина гарантног периода за осталих 13 објеката

-остварити увид у документ који сведочи о гарантном периоду за осталих 13 објеката

– утврдити ко је потписао наведени документ

– уколико за осталих 13 објеката не постоји период гаранције, утврдити по чијој одлуци је Комисија Синода примила ове објекте без наведене клаузуле; тражити документ којим се одобрава пријем ових 13 објеката без гарантног периода

2. Нови, додатни радови

Дописом од 23. фебруара 2009. Викар Теодосије извештава Свети Синод да је на објектима Епископије и Богословије, осим извесних поправки, потребно извести и нове, додатне радове.

– питање је у којој мери су ови објекти „обновљени“, уколико постоји оправдана потреба за „новим, додатним радовима“

3. Грађевинске дозволе

– посебан проблем представља питање грађевинских дозвола

– пре пријема морало би бити утврђено да ли је издато неко решење, дозвола, од кога и на чије име

– пријем се никако не би смео обавити док се не виде дозволе које гласе на Епархију; таквих дозвола међутим нема

4. Пријем преосталих објеката

– увидом у документ «Преглед програма за објекте у надлежности КСО» (налази се у Извештају КСО о изведеним радовима у 2007. години) лако је утврдити да осим 8 локација примљених 15. септембра 2008, постоји још 10-ак локација које су завршене, или су у сличном стању као и оне већ примљене, а нису примљене

– било би веома занимљиво сазнати из ког разлога нису примљене и преостале завршене локације, као и по ком критеријуму је вршен одабир локација за пријем

+ + + + +

Постоји још неколико веома важних питања

1. «Обновљени» објекти

– с обзиром да Синод у свим својим актима инсистира да су објекти «обновљени», а то је наведено и у две одлуке Сабора (мај и новембар 2008), треба наћи одговор на питање – на основу чега они тврде да су објекти обновљени, и имају ли неки документ (стручне природе) који то тврди

– да ли они тврде да су објекти обновљени само на основу речи инвеститора (ЕАР, СЕ, ЕК, ПИС), или, можда, само на основу Теодосијеве речи? И да ли је то довољан аргумент да се заузме став да су објекти обновљени? Уколико није само на основу речи инвеститора или Теодосија, треба да наведу на основу чије тврдње, и да покажу документ (мада је највероватније у питању само усмена тврдња, што су г-да Синодалци, у суштини заправо безакони Тријумвират, прихватили безрезервно)

2. Пројектна документација

– посебан је проблем пројектна документација, до које Епархија рашко-призренска никако није могла доћи

3. Број примљених објеката

– сва синодска акта помињу само 2 објекта и 2 локације за пријем (Епископију и Богословију)

– Комисија је, ипак, примила 15 објеката на 8 локација

– то указује да је Комисија Синода била унапред припремљена на то да треба да прими више објеката него што одлука налаже

– питање је – зашто Синод ни једним својим актом пре пријема није поменуо остале објекте, па чак ни након пријема

– како је Комисија Синода могла да прими 7 пута више објеката, када је одлуком било изричито речено да се приме само два објекта?

– како је Комисија Синода 15. септембра 2008. смела да прими објекте које није ни посетила ни видела?

– Очигледно да је Комисија Синода (па и сам Синод) била унапред упозната са чињеницом да ће бити примљено више објеката од оних наведених у одлуци, и да је у питању већи број локација

– зашто се о томе ћутало, зашто се то држало у тајности, зашто то није покривено званичним одлукама; шта је утицало да се Синод одлучи на такав приступ?



– ни одлука Сабора из новембра 2008. (која налаже Епископу Артемију да прими објекте, које је већ примила Синодска Комисија септембра 2008) не наводи – ни о којим се објектима ради, ни број објеката, ни број локација

– чак не наводи – да је Комисија Синода већ примила неке објекте!

– не наводи – ни од кога ће Комисија, коју оформи Епископ Артемије, примити објекте!

– а затим, у акту Синода од 24. фебруара 2009, Синод упућује Епископа Артемија (и Комисију коју је формирао), да примопредају обави са КСО (Комисија за спровођење обнове – тело састављено од Шиптара, којим је председавао Британац, и у коме су фигурирали и два српска представника, чија се сва улога очигледно састојала у саглашавању са шиптарским и британским упутствима)!

– зашто са КСО ако је Комисија Синода већ једном примила објекте од њих?

– зашто са КСО када је на Сабору у новембру речено да ће примити од Синода?

– зашто је Комисија Синода 15. септембра примила објекте од КСО, ако ће их затим и Епископ Артемије примати од КСО?

– зашто је било потребно да се обави церемонија пријема 15. септембра 2008?



– шта ако су неки објекти претрпели оштећења, или су се исказали недостаци извођачке природе у периоду од 15. септембра 2008?

– да не помињемо овде, коме ће се обраћати Епископ Артемије у случају рекламација – Шиптарима, очигледно (Епископ Хризостом их у свом извештају назива благим, културним изразом «комшије», док Србе назива «Срби» – у делу где саветује монасима који ће остати у згради Епископије да увече упале сва светла «да их виде комшије и Срби»; Срби очигледно нису комшије)

– да ли ће Епископ Артемије приликом примопредаје примити пројектну документацију, што је неопходно да поседује као власник и корисник?

– али, како ће је примити, када је Синод а ни Комисија Синода немају, нити су је тражили (нити их занима); уосталом, Синод је то већ исказао својим актом од 24. фебруара 2008, где упућује Епископа Артемија да пројектну документацију преузме од КСО!

– а шта ако објекти нису суштински обновљени и ако нису спремни за пријем?

– Синод, видимо, инсистира да су објекти «обновљени» – битно је, међутим, да наведе чиме то доказује!

– ако објекти нису «обновљени», како их је Комисија Синода могла примити 15. септембра 2008?

– и, ако се утврди да објекти нису «обновљени», како то да је Синод тврдио да су «обновљени», и зашто је толико инсистирао на тој нетачној чињеници?

– или ће се избећи све горе навођене компликоване процедуре и примопредаја са Синодом/Комисијом Синода ће се састојати само у преузимању кључева од стране Епископа Артемија (што се на крају заправо и десило, јуна 2009)?

– а шта је са дозволама за градњу, статичком нестабилношћу, чињеницом да објекти који су потпуно уништени ватром (Епископија, Богословија) само су премалтерисани и тиме осим статичке нестабилности носе и ризик канцерогеног зрачења, неизвршеном проценом штете, одговорношћу починилаца, и оних који их нису спречили а имали су ту обавезу, небројеним извођачким пропустима на сваком објекту…


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 05-03-2017 10:36 PM



[/php]


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 06-03-2017 11:07 AM

Јасни ставови Владике Артемија
Ових дана дигла се велика прашина око интервјуа који је Владика Артемије дао инфо-служби Епархије у Езгилу. Епископ је одговорио на многа питања око којих је било разних недоумица, препирања на разним форумима и сајтовима. На једном порталу, на пример, читава расправа је избила око тога да ли је Свето Причешће код Епископа из Српске Православне Цркве „отров у чаши“. Владика Артемије је потврдио и у свом првом обраћању „Да се разумемо“, а и сада, да су тајне у СПЦ валидне, и да он никада није негирао валидност Светих Тајни као и благодат. Благодат се добија силом Духа Светога, а не од начина живота једног Епископа или свештеника.


Много верника долази на Свете Литургије где служи Владика Артемије, а такође иду на Литургије по својим Епархијама па их је ово питање збуњивало, може ли се ићи и тамо и овамо. Јер ти верници сматрају Владику Артемија канонским Епископом Српске Православне Цркве, дакле Епископом рашко-призренским, што он заправо и јесте. Када ти верници не би могли да иду и на Литургије по својим Епархијама, и по Катакомбама где служи Владика, дошло би до великог реза и питања које би се наметнуло само од себе: „Да ли је Владика Артемије Епископ рашко-призренски“?

Такође овом изјавом Владика Артемије не позива вернике да иду у своје Епархије на Литургије, већ само наглашава да они верници који већ одлазе и у своје Епархије на Литургије то могу да чине, јер је то ствар самоизбора. Владика Артемије је и даље део Српске Православне Цркве, и он јесте Епископ рашко-призренски, док је Теодосије узурпатор Епархије рашко-призренске, на чему је он заједно са Савом Јањићем годинама радио. Ових дана смо могли и видети да Сава Јањић узима документа непостојеће државе Косово и тиме је само утемељио оно на чему је годинама радио, а то је стварање независности Косова.

Разни Зилоти и расколници полагали су наду да ће се Владика Артемије њима прикључити, и тим тврдњама стварали једну нездраву климу и смутњу међу верницима. Сада јасно знају да Владика Артемије никада није имао намеру да општи са њима, и да неће бити молитвеног општења у будућности. Следбеници Акакија, присталице ГОХ-а (Грчке истинске православне цркве), и осталих расколничких групација не могу полагати наду у Владику Артемија, јер им он за то никада није давао ни наду а ни повод.

Владика Артемије ће се и даље држати златне средине, или Царског пута којима су ишли сви наши Свети Оци, од Светога Саве, Николаја, Јустина па ево и нашег Владике Артемија. Такође је јасно да су коментари о стварању неких нових цркава или парасинагога апсолутно нетачни, јер Владика Артемије нема намеру ићи нигде, како је то написао у свом тексту „Да се разумемо“: „Ми, заиста, не намеравамо ићи било где, него остати где смо и до сада били – у јединству са Црквом Символа Вере, са Светим Апостолима, са Светим Оцима, са Светим Васељенским Саборима, са нашим Светим Савом, Светим Владиком Николајем, Светим Аввом Јустином Ћелиjским, и осталим Светитељима који животом својим Богу угодише и нама светао пример оставише. Верујемо да се по том питању и Ви, који сте моментално збуњени, у потпуности са Нама слажете, и да нико од нас не намерава да трасира неки нови пут или оснива неку нову своју „цркву“. Јер само тако у заједници међусобно и „са свима Светима“, имамо наду да достигнемо циљ који је Господ поставио пред нас – Живот вечни“.

Што се тиче хиротоније неких нових Епископа, те приче такође нису тачне, дакле тога никада неће бити, јер тиме би се створила и нека нова црква, а Владика не жели да цепа Хитон Христов. То није учинио ни Владичин духовни Отац Ава Јустин, и јасно је да Владика гази утабаним стазама Светога Јустина, и Светог Владике Николаја.

Владика Артемије је престао да помиње Патријарха на основу 15. Канона Прво-другог Цариградског Сабора, јер оно што је учинио Патријарх Иринеј (паљење свећица за Јеврејски празник Хануке), није учинио ни вођа екуменизма Цариградски Патријарх Вартоломеј.

Такође сви они који су се збуњивали око календара, сада јасно могу да знају да нови календар није јерес, али јесте грешка, која је настала почетком 20 века. На питање како да се боримо против екуменизма, јасно смо добили смернице: „Речју, животом, делом, храбрим исповедањем своје вере, неприхватањем ставова које екуменисти заступају, значи одлазак на заједничке молитве са јеретицима, то је оно што Канони не допуштају. То је начин наше борбе. Ми не можемо да спречимо некога да и тим путем иде, али онда са њим не можемо имати молитвено општење“. Свакако да се против екумениста треба борити из Цркве Христове, а не из неке друге цркве коју је направио онај или овај расколник. Најлакше је побећи, али је подвиг остати и борити се против искушења и недаћа на Светосавском Трону. Из боја беже само кукавице а храбри остају.

И на крају можемо да закључимо да се ништа није променило у ставовима Епископа Артемија од када је написао текст „Да се разумемо“ па све до данашњег дана. Несумњиво је Владика причасник онога Блаженства где се каже „Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“, јер они који страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег века.

Амин.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 06-03-2017 06:14 PM