Погледи форум
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! (/Thread-istina-je-samo-jedna-vladika-artemije)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 21-03-2017 06:24 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 22-03-2017 08:16 AM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 28-03-2017 11:51 AM

Мала школа Православља за афричке ђаке у Јоханесбургу

“Идите по свему свијету и проповједајте Јеванђељље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16, 15)

У Јоханезбургу, најнасељенијем граду у Јужноафричкој Републици, Епархија рашко-призренска у егзилу недавно је обновила своју православну духовну мисију. Мисија се, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г. Г. Артемија, одвија у два смера и то: борба против свејереси екуменизма и проповед Речи Божије локалном јужноафричком становништву, при чему се извршава заповест Господња Светим Апостолима: “Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт. 28, 19).
Ова прва православна мисија СПЦ у Африци донела је у претходном периоду и прве крупне плодове – око стотину новокрштених душа, африканаца из Јоханесбурга. Мисија је започела пре петнаестак година, када сам, са благословом Патријарха Павла и Епископа Артемија, као млади црноречки јеромонах, дошао у ову удаљену српску парохију. Убрзо сам прихватио крст материјалне и духовне обнове једне запуштене парохије, без службе Божије и активног парохијског живота. Првих неколико година, заједно са својим парохијанима, радио сам на духовној и материјалној обнови наше Црквене општине. На том пољу Господ је дао да се крупни плодови убрзо уберу. Нешто касније смо увидели да њива Господња у тој афричкој држави далеко превазилази оквире српске парохије, тј. да је потребно Реч Божију проповедати, служити и локалном афричком становништву. Убрзо смо, уз Божију помоћ, започели и ту прву мисију СПЦ у Африци.

Јеванђелско семе је највише рода донело у предграђу Јоханесбурга (Тембиси), које је насељено искључиво африканцима-староседеоцима. Ту смо остварили блиску духовну везу са основном школом „Свети Атанасије“, која је у то време бројала око 200 ученика. Одржавани су часови веронауке, а викендом је служена служба Божија. Крштавани су поједини наставници, власници школе, ђаци са својим родитељима и њихови пријатељи и комшије. Плодоносна мисија је насилно прекинута пре неколико година када је екуменистички врх Београдске патријаршије послао новог српског свештеника у Јоханесбург. Клирици Александријске патријаршије, руске, српске и осталих православних парохија нису били заинтересовани да наставе нашу мисију. Новокрштени Африканци и они који су се спремали за свето крштење, били су препуштени сами себи. Уз Божију помоћ, са благословом оца нашег духовног Њ. П. Епископа Артемија и добротом и добровољним прилозима верника ЕРП у егзилу, прошле и ове године смо обновили плодоносну православну мисију у Јужној Африци.

Данас, основна школа „Свети Атанасије“ броји близу 700 ученика. У школи је запослено око 50 радника (учитеља, наставника, помоћног особља). Једном седмично, у паузи између две школске смене, држим часове веронауке у две групе, одвојено, ђацима млађих и старијих разреда. Часови трају по 30 минута и почињу и завршавају се молитвом и кађењем. Некада се одржавају у школском дворишту, а некада у учионици. Иако је веронаука овде такође изборни предмет и ђаци се опредељују по слободној вољи, највећа учионица у школи (спојене две учионице и међупростор) је увек тесна да прими све који су заинтересовани. Један део часа им остављам за могућност да сами постављају питања и тиме их додатно подстакнем да се заинтересују и укључе. Духовни потенцијал је велики и мисија итекако има перспективу овде у Африци. Свето Православље је увек било и биће духовна перспектива и нада и за Африку и за цео свет. Овде би свака богољубива душа могла да се сети речи из Светог Јеванђеља: „А гледајући мноштво народа, сажали се Исус на њих, јер бејаху сметени и напуштени као овце без пастира. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву своју“ (Мт. 9, 36-38).

Колико се будемо трудили око ове њиве Господње толико ће и плодова бити. Пошто они који себе називају “званичном црквом” (као да је Господ створио “званичну”, а не Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву) ни најмање нису заинтересовани за православну мисију, наша епархија ће наставити ову значајну мисију. Једни делом успех мисије зависи и од добровољног прилога наших епархиота у Јоханезбургу. Иначе, за мене је највећа сатисфакција и плата, топлина добродошлице са којом су ме сви у школи примили, радост у срцу, осмеси на лицима, евоцирање предивних успомена, указана љубав, предусретљивост, искреност, срдачност и гостопримство. Са друге стране радује ме што су африканци жедни Речи Божије, што су захвални за досадашњи духовни рад, посете и одржане часове веронауке. Пријатно ме је изненадило и то што и старији и млађи ученици нису заборавили моје име. Тачно га изговарају, што за њих није нимало лако. И то говори о значају мисије и о томе да је мисија суштина, а не форма или хуманитарни рад. Мисија је органски део свете Цркве. Ова деца и наставници добро памте, проживљавају и дубоко поштују свако добро које им се чини, а нарочито духовно.

До скора сам се стидео због духовног немара оних који би требало да су мисионарски наследници светих апостола и на првим линијама духовног фронта, а који показују потпуну индиферентност за мисију Цркве и спасење људских душа. Благодарећи Светосавској ЕРП у егзилу, благослову Преосвећеног Владике Артемија и добрим људима, претходне две године мисије у Африци – поново сам поносан што припадам српском народу Светосавском, СПЦ – ЕРП у егзилу и што се могу назвати монахом (иако недостојним) – следбеником духовне традиције светог Владике Николаја и Преподобног Авве Јустина, кроз благослов, духовно руковођење и предањско наслеђе Преосвећеног Епископа Артемија.

На крају бих навео речи Господње упућене ученицима: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање“ (Јн. 4, 31-36).



Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)

СПЦ – Епархија рашко-призренска у егзилу


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 29-03-2017 08:06 AM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 29-03-2017 03:10 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 29-03-2017 05:53 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 30-03-2017 09:34 AM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 30-03-2017 04:06 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 31-03-2017 08:42 AM

Разговор-Интервју са Владиком Артемијем за Православни глас

Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква

Чудесан осећај имали смо током месеца априла када су почели разговори о томе да би требало да 26. Априла будемо у Лозници, у манастиру св. Николаја Мирликијског. Објављено је да на дан Мироносица долазе мироносице са Косова и Метохије, али то се догађало и ранијих година, објављено је да владика Артемије служи Литургију… речено је и да мати Сара треба да добије напрсни крст… Ипак, неко ишчекивање, другачије него икад… Верни народ нестрпљиво ишчекује тај дан. Да се духовно укрепи, да се са браћом и сестрама у Христу помоли своме Господу за снагу да издржи сво страдање и за милост Његову.




Како се тај дан примицао изгледало је да сви путеви воде у Лозницу и да, ма где да идете, тога дана вас пут неизоставно води у Лозницу, да се у манастиру Богу помолите.



„Пут у Бању води преко Лознице. Можда то и није најкраћи пут, али је сигурно најбољи“ – рекао нам је пријатељ на сазнање да тога дана треба да дођемо у Врњачку Бању.

И, тога предивнога пролећнога јутра из свих крајева Србије, похрлила су верна духовна чада владике Артемија и његових монаха да се напоје на извору воде живе.

Душе нам трепере испуњене богобојажљивошћу док прилазимо цркви која се укотвила попут барке спасења. Пред нама пуца широка плаветна пучина оивичена ниском планинских венаца…

Осећај потпуне слободе и потпуна преданост молитви и Господу испуњава све присутне. Као да стоје у безваздушном простору, испуњени неком неземаљском смерношћу и смирењем.

Са почетком хиротоније хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја, 26. априла 2015.године у манастиру Св. Николаја у Лозници срца и очи вернога народ испуњава нова, узвишена светлост… Лице новог епископа сија анђеоском светлошћу.

Ово је догађај који борби за очување чистоте вере коју води владика Артемије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у прогонству, монаштво и народ који га следе, даје нову димензију.

Владику Артемија смо посетили 15. маја 2015. г. и разговарали са њим о значају овога чина, о томе како је до њега дошло и како даље. Тај разговор у целости преносимо читаоцима „Православног гласа“.

П.Г: Иако је већ доста речено о хиротонији хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја предлажемо да разговор почнемо на ту тему.

Епископ Артемије: На црквено-народном сабору одржаном 26. априла присутном верном народу подељен је текст „Реч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старо-рашког и лозничког. Јесте ли видели тај текст? Јесте ли га прочитали?“

П.Г: Наравно. Прочитали смо и нама је све јасно. Али због оних који немају тај текст, који га нису читали? Који нису могли да тога дана дођу у Лозницу? Којима су, после читања, остале неке дилеме и нејасноће?

Епископ Артемије: Тамо је све речено, али можемо да у разговору појаснимо… Нисам ја то планирао. Разговарали смо на нашем епархијском савету и ја сам изашао са једним питањем: Да ли наша борба за чистоту праве вере, за Истину Божију, за предање Цркве и црквене каноне треба да престане када Артемије умре као што многи то прижељкују и најављују и говоре: „Кад Артемије умре то ће пропасти!“?

И, одговор је био: „Не! Треба да се настави!“

Ако треба да се настави, не може се без епископа наставити. Док сте ви, моји монаси, још у животу, ви ћете се борити на свој начин. Али после вас?

Према томе, ако треба да се настави та борба, а треба, ми смо за то, ја све ово што се са нама десило сматрам да је то по промислу Божијем, и тај прогон са Косова, и одлазак у егзил и све то… Заправо се ради о борби за чистоту праве вере. О томе сам ја писао у оном мом одговору патријарху Иринеју, ви се сећате тога… Да је у питању само Артемије, да је то лична ствар, то би давно било решено. Не би постојао проблем. Проблем је много дубљи. То је питање вере, питање заиста Цркве. Они говоре, они желе да говоре: „Артемије је напустио Цркву, изашао из Цркве.“ Артемије је остао у Цркви и бори се да остане у Цркви. За Артемија је Црква од светих апостола па до данас. Сви светитељи Божији су Црква Божија. Небеска Црква. Црква су сви они који су Богу угодили животом својим, то је Црква. Дакле, свети Златоусти, и свети Василије и свети Максим Исповедник и свети Марко Ефески, владика Николај, отац Јустин, сви су они Црква. Ја желим са њима да будем, желим да останем са њима у јединству. А они поимају да је Црква садашња јерархија. Искључиво. Зато говоре: „Званична црква каже то и то…“ Не постоји званична црква. О њој се нигде не говори као таквој. Ни у Символу вере, ни у предању отаца, нема „званичне цркве“. Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква. Те, према томе, ако треба, а треба, сви смо сагласни са тим, да се настави та борба као што је настављена и у вековима када је јерес знала да траје и по сто година, Аријева јерес, … Црква се сво време борила са тим, није никада престала борба, нити је јерес успела да све покори… Исто тако иконоборачка јерес када је била, сто двадесет година је она узнемиравала Цркву, покољи били ужасни, мучења, као у време Диоклецијана, рецимо.

Црква је издржала борбу и победила и остала она Црква која је била сагласна са светитељима пре од тог времена, јер призив светих отаца на светим Васељенским саборима је био и јесте и треба да буде. Иначе, нема Васељенског сабора, ако нема тога.

„Следујући светим оцима, доносимо ту и ту одлуку“. Никако у супротности са светим оцима, са претходним саборима, са претходно донетим канонима… не, него следујући њима и само правимо корак напред, али на њиховој стази. То је као што у биолошком животу отац жели да његова деца наставе традицију те куће како је он и његов отац, његов деда… наследио. Он на томе настоји и тако васпитава своју децу. И жели да се то настави.

Тако и ја желим да остану наследници иза мене који ће наставити то, по мојој дубокој вери, богоугодно дело и часно дело. Ту смо се сложили.

Одлука није одмах донета. То је било само питање. А онда је дошла заједничка одлука: Постићемо недељу дана и молити се Богу па да поново размотримо то питање. Уместо недељу дана, било је две недеље. Тек после Недеље Православља ми смо поново разговарали и онда смо и коначну одлуку донели, а на основу канона. Знам ја јако добро шта кажу канони како се епископи бирају… Како се рукополажу, два три епископа… Све је то нормално у нормалним приликама.

Али, постоје канони, видели сте и сами то, који говоре по потреби Цркве. А то је било управо у борби са јересима у трећем и четвртом веку, док је Црква била гоњена да су епископи постављали хорепископе… Епископ је, рецимо, у неком граду… а тада је град од града био много даље него данас, средства комуникације много тежа него данас… Е сада, да би могла да се Црква бори и да тај народ се чува на правом путу канони дозвољавају да епископи постављају себи саслужитеље, са називом хорепископа, епископ у мањем месту, у селу, у мањем месту. Хора то је место или село хорио. И, ми смо видели, да смо ми данас у истој тој ситуацији у којој је тада Црква била, гоњени, јерес која пружа све дубље и дубље корене… Дакле, данас се налазимо у истој тој ситуацији и онда смо на основу тих канона одлучили да уместо епископа постоје хорепископи које поставља епископ града и они њему одговарају. Они имају потпуну епископску благодат, али немају власт управљања коју има градски епископ, него су зависни од њега. Зато има тамо предвиђено и врста делатности тих хорепископа, шта не могу без сагласности надлежног градског епископа да раде. Будући да сам ја епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, данас у егзилу, ми смо онда решили да постављамо хорепископе са титулама места из моје епархије, не било где. Зато смо узели рашка, или новопазарска, не би хтели тај назив, старо-рашка смо узели и спојено са местом где он данас може и треба да живи одредивши и области које би њему припадале. Иако неки кажу, не мени, али кажу: хорепископ је за село, а не за пола Србије. Међутим, по броју верника, јесте село. Али, суштина је та.
А наравна ствар, Црква се увек прилагођавала условима не нарушавајући своју суштину и свој основни циљ и намену… Мени је један свети старац, старац Софроније из Есекса, у једном разговору, био сам код њега, па сам га нешто питао за шта сам мислио да није по канонима, а он каже: „Знате, канони су писани за нормалне прилике. У ванредним приликама канони се прилагођавају, остајући у пуној снази.“ Нико није укинуо каноне. Али, морамо да прођемо између Сциле и Харибде. Иако је по закону пловидба бродом да иде право, али овде не може да иде право, мора да се сналази. Циљ је да стигне на циљ, не да се разбије о неку стену у мору.

И тако смо онда одлучили, решили и изабрали првога кандидата, што значи да ће бити још… и хвала Богу, треба да буде. Надам се да ће бити ускоро.

И онда смо одредили дан хиротоније. Али и да то буде у тајности, да нам не би се онемогућило на било који начин. И на недељу дана пре хиротоније имали смо сабор старешина мојих катакомбних манастира, настојатеља и настојатељица. Њима смо саопштили ту вест да би знали да тада и тада дођу и да поведу своју братију… Али, и они су обавезни да, чак ни братија, нико не зна… И тако је било.

Можда је неко наслућивао. Што се скупљају у Лозници? Шта то има тамо? Па је онда пуштена вест, треба Сара да добије напрсни крст…

П.Г: Долазе мироносице са Косова…

Епископ Артемије: Било је истина, али као изговор…

Дакле, све у свему, то је, хвала Богу, одржано до тога момента, до тога дана у тајности… и онда када је дошла Недеља мироносица ми смо тај чин обавили, на начин као што се хиротонија врши.

П.Г: Отац Николај ужива велики углед у народу. Вест о његовој хиротонији је примљена са одушевљењем и са радошћу.

Епископ Артемије: Да, он је још у Црној Реци, а био је тамо старешина осамнаест година… од 1992. до 2010. г., а после у егзилу он је наставио… имао је доста своје духовне деце и стекао је у народу једно поштовање као духовника и сматрали смо да он треба да буде први.

И наравно, да свакоме на почетку треба нека обука, неко привикавање, па смо га послали недељу дана да служи сваки дан у Љуљацима са мојим архиђаконом који познаје добро службу, и надам се да је он ушао већ у начин служења, понашања и тако даље…

П.Г: Ово је очекиван потез. Очекивали смо. Нисмо знали време када ће се то догодити.

Епископ Артемије: Ко год схвата нашу ситуацију и нашу борбу, природно је очекивао.

П.Г: А можемо ли Вас да упоредимо са владиком Дионисијем, првим српским владиком у историји СПЦ, кога је, по налогу власти (Јосипа Броза), рашчинила јерархија СПЦ?

Епископ Артемије: Видите, Дионисије је био кажњен, рашчињен осуђен на исти начин, под притиском власти и због попустљивости црквене јерархије. Не кажем Цркве, него јерархије. И он је умро. Прошло је од његове смрти не знам тачно колико година, од рашчињења је прошло тридесет две године.

Патријарх Павле који је схватао и раније да … ја сам чуо када је било реч о Дионисију да је он говорио да све то неканонски, али повиновао се већини. Зато је добио оштру критику од оца Јустина. „Да, он може да буде смирен владика Павле у Призрену, као епископ рашко-призренски, али када је на Сабору, он тада није епископ рашко-призренски, него епископ Васељенске цркве. Тада је требало одстојати ту истину.“ – говорио је о. Јустин. „Ја сам рекао, али…“ – „Где си учио ту теологију?“ – каже му авва Јустин. Више никад није дошао у Ћелије после тога. Бог зна како и зашто…

Дакле, дошао је владика Павле, патријарх нови, и он је после годину дана већ решио тај проблем. Рехабилитовао, да кажемо, Дионисија… А како? Прогласивши донете одлуке пре тридесет две године неуставним, неканонским, неважећим. И он остаје што је био. И тако је дошло до тога помирења, литургијског. На жалост, у потпуности није спроведено… ви то боље знате, тај црв постоји и даље у нашој дијаспори, и разједа тело српског народа, Српске цркве. Нарочито у Канади.

П.Г: Захваљујемо Вам се на богоугодном разговору и на томе што сте поред многобројних обавеза одвојили време за овај разговор.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Прст_у_ока_латиници - 01-04-2017 06:09 AM

https://www.youtube.com/watch?v=A7TQ0BKpf6k

Ко је буквално чувао Качавенди све ових године у Цркви и у Милицији, и другим круговима?

Качавенда је био педер и педофил док је био Герман и Павле!

Нека вас Господ осуди!


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 01-04-2017 12:28 PM

Епископ Артемије: Интервју за Правду

Сабор је већином гласова донео одлуку о Вашем пензионисању и повлачењу с дужности епископа рашкопризренског. Да ли пензионисани владика значи разрешени?

Погрешно сте информисани. СА Сабор није гласао о Нашем пензионисању, већ управо о разрешењу од управљања Епархијом рашко-призренском.

У одлуци Сабора донетој 90-их година стоји да сваки епископ може да одабере један манастир у својој Епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Зашто се та одлука не односи на Вас, пошто је готово извесно да нећете боравити у рашко-призренској Епархији?




На то питање морали би други да одговоре. Ја сам, заиста, тражио да и после разрешења останем у неком од многобројних манастира Епархије рашко-призренске, будући уверен да би тада и сво монаштво остало тамо где је и до сада било, дакле у својим манастирима. Нажалост, моја молба није уважена. Зашто? није моје да одговорим.

Говори се да значајан број владика СПЦ зазире да Вас прими у своју Епархију страхујући да ћете, како Вас оптужују, наставити да стварате култ личности и са собом довести следбенике који су склони антицрквеном деловању. Насупрот томе, неке владике су Вам понудиле гостопримство у својим Епархијама. Зашто се они не плаше?

То што се „говори“ не значи и да је истина док се не докаже. А ничим није доказано нити показано да неке владике „зазиру да Нас приме у своју Епархију“. Поготову ничим није доказано да смо ми у нашој Епархији рашко-призренској стварали и неговали „култ личности“, нити да су моји следбеници (монаси) „склони антицрквеном деловању“. Догађаји задњих месеци показују да те карактеристике много више пристоје другима. У томе се и налази одговор на задње питање у питању: Зашто се владике које су нам понудиле гостопримство „не плаше“ наводних ризика? Из простог разлога што знају да такве инсинуације не одговарају стварности јер немају никаквог основа.

Да ли сте донели одлуку где ћете од сада боравити или се Ви о томе нећете ништа питати?

Ми смо Светом архијерејском синоду поднели Наш предлог где би смо желели да боравимо, али одговор још нисмо добили. Мислим да ће се по том питању ставови усагласити.

Оптужени су Ваши најближи сарадници, пре свих отац Симеон. Шта ће се даље дешавати са њим?

Отац Симеон оптужен јесте, али доказано ништа није. Оптужбе су засноване на сумњи, гласинама, личним закључцима и тумачењима појединих факата или догађаја, а не на чињеницама и доказима. Ствар је истражних органа да то све безпристрасно истраже, провере и донесу праведно решење. Отац Симеон је са Нама, под Нашим руководством и бригом 22 године и добро га познајемо. Уверени смо да ће и правосуђе то увидети, а самим тим и наша јавност.

Да ли постоји извесна доза кривице оца Симеона или је он послужио само као повод да би срушили Вас?

Све су индиције да је тако. Зато се и није чекало да истрага заврши свој посао, него су Нас по „хитном поступку“ разрешили управе Епархијом, без покретања и икаквог процеса, не оставивши нам могућност и право на одбрану. Али, „не пада снег…“. Отац Симеон би овде био само „колатерална штета“.

Став већине владика СПЦ јесте да су у значајној мери Вашој компромитацији допринели монаси из рашко-призренске Епархије. Колико су Вам они заиста одмогли?

То је апсолутно произвољна и неоснована тврдња. Наше монаштво никоме није правило проблем пре неуставне одлуке Синода о Нашем разрешењу. (Изузетак су Дечани, који су Нама ите како правили проблеме у задњим годинама). Онда је, природно, дошло до спонтане реакције. Сваки жив организам реагује на изненадни убод. Само мртваци не реагују када их секцирају.

У Епархији рашко-призренској се налази највећи део српског монаштва коме сте Ви били не само Епископ већ и духовник. Колико ће се сад ситуација променити?

У многоме. Одлуком Сабора престао сам бити њихов Епископ, али сам остао духовник онима који то буду желели. А духовни отац остајем свима њима, јер, природно, отац се не може заменити. Ја сам их духовно родио и одгајио. То за увек остаје чињеница, чак и за оне који би Нас се и одрекли (рецимо за дечанце).

Ако је СПЦ бирала између спашавања једног човека тиме што би се на све зажмурило и кренуло даље као да се ништа није догодило или спашавања једне Епархије и црквеног поретка, зашто Вам је раније сугерисано да сами затражите разрешење или пензионисање из здравствених разлога? Зар то не би значило да је Црква зажмурила ако кривица заиста постоји?

То је лажно постављена дилема: или, или. Епархија рашко-призренска је живела нормалним и пуним црквеним животом, ништа се страшно у њој није десило, никаквог угрожавања црквеног поретка у њој и од ње није било, све док Ми некоме нисмо засметали. Зато се и тражило да Ми сами затражимо разрешење из наводно здравствених разлога, јер би то било најбезболније, али и најнечасније како за Нас лично, тако и за саму Цркву. Тиме бисмо Ми унапред признали као истините све оптужбе које Нам се стављају на терет, иако оне нису ничим доказане. Наравно, да би то онда значило да је Црква зажмурила „ако кривица заиста постоји“. Зато Свети Канони и забрањују да Епископ сам тражи разрешење, или да подноси оставку, настојећи да „ако није достојан, нека се суди и нека се свргне“, а не да се сам повлачи.

Оптужница Вам је уручена два дана пред почетак Сабора, без одређеног рока да на њу одговорите. Да ли Вам је познат разлог из ког сте искључени из права на одбрану?

Није Нам познат разлог. Не желимо да предпостављамо ништа. Нека то други објасне. Народ ће, верујемо, сам схватити.

Званична СПЦ је део верника, свештенства и монаштва, који су стали у Вашу одбрану, назвала псевдозилотима, јеретицима и расколницима. Ако је глас народа, глас Божји, да ли у СПЦ нема више ко да чује или је у питању још једна новотарија која је на место народа ставила политику?

Овде се крије тенденција уопштавања. Наше питање је Вама: Шта значи „Званична СПЦ“, а шта „незванична“? Црква су и сви они (верници, свештенство и монаштво као и Епископи) који су стали у „Нашу одбрану“, као и они који су на супротној страни. Историјска је чињеница да је верни народ чувар праве вере, што се кроз историју Цркве много пута показало, те је, вероватно, отуда и настала изрека да је „глас народа, глас Божји“. Појединци (а не: „Званична Црква“) покушава у наше време да то прикаже друкчије, уводећи „политику“ у ствари Цркве. У Цркви ће увек бити оних који желе да чују глас Истине и да за њим крену. Слава Богу што је тако.

Да ли сте због свега што се догодило икада поклекли у вери или Вам је она помогла да пребродите минули период?

Наша вера се темељи на поверењу у Бога и пуном предавању вољи Божјој. Она се не базира на остварењу наших личних, често себичних, жеља и циљева. Наш је једини циљ угодити Богу, испунити, према својој моћи, Његове свете заповести. У томе је наш труд и наша борба. Све друго је у Божјим рукама. Отуда смо све што се догађало у Нашем животу, не само у ово задње време, примали као дар од Бога не тражећи да (одмах) разумемо зашто нам се то или оно догађа. Увек смо веровали да је то по неком промислу Божјем, по Божјем допуштењу, а за неко Наше добро. Зато смо Богу благодарни за све.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-04-2017 08:52 AM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-04-2017 05:13 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 05-04-2017 08:08 AM