Погледи форум
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! (/Thread-istina-je-samo-jedna-vladika-artemije)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68


ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС!!! - Леон Професионалац - 03-07-2017 07:59 PM

Да видимо шта о Марку каже Митрополит Амфилохије који га познаје најбоље:





Када говоримо о Марку Радосављевићу морамо сагледати његов психолошки профил.

Митрополит Амфилохије и епископи Атанасије и бачки Иринеј су, заједно са Марком Радосављевићем (некада Артемијем) духовна чада Св. Јустина Српског.
Од свих њих, код Марка, као најнижег растом, природно је да баштини љубомору према осталима. Кад томе додамо да сви сем њега имају каријере као професори на факултету, па кад томе додамо да је последњи докторирао и постао епископ, разумљиво је да је код њега Наполеонов комплекс однео шалу и да је љубомора јако утицала на све што се дешава последњих година.
О томе управо говори Еп. Атанасије који је, такође, један од најбољих познавалаца некадашњег Артемија. С једне стране имате кротког епископа који ради и гради а са друге незајажљивог који разграђује.






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-07-2017 08:16 AM






Истина је само једна-Господ Исус Христос!!! - Леон Професионалац - 04-07-2017 10:59 AM

Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа

Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
(Лк. 22, 31)

Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.

1. Увод

Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости[2], ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]

2. О институцији хорепископа

Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα – поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба и ἐπίσκοπος – епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.

У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна титула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.

3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ

Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.

Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.

Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.

Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар… Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]

Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.

Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.

4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ

Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јурисдикцијску моћ, него ради као легат једног еп.

Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.

I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.

Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.

Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.

Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.

Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.

Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.

Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).

VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консензусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.

5. Артемијева апологија у светлу канона

Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.

Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.

Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.

Ми пак ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с’ Више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.

Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.

У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси.

Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консензус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.

Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна.

Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) – а то никако није ствар за продају – нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи… епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο… ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον…). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити ὑπὸ ἑνὸς. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Оваква идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.

Ево како је на ту тему писао архимандрит Симеон Виловски (11 јун 2012), десна рука епископа РИП Артемија: „Епископ Артемије недвосмислено је изјавио да хиротонија нових Епископа са његове стране неће бити, да о томе не може бити ни говора – да таквих покушаја није било, нити ће бити. Прибегавање таквим поступцима значило би, без сумње, de facto стварање раскола. Не треба, дакле, очекивати да Епископ Артемије на било који начн крене у стварање неког свог Сабора (или Синода). Било да хиротонише Епископе сам [Ко би, уосталом, и на који начин вршио избор тих нових Епископа? Епископ Артемије сам? Или би сабрао своје монаштво, и заједно са њима на већању одлучио? Или са неким познаницима цивилима? То би, међутим, био одраз импровизације и дилетантизма, одступање од Предања у Цркви важећег, новачење увођењем лаика у процедуру избора Епископа] – што је дијаметрално супротно канонском устројству Цркве – било да му за ту прилику „помогну“ или му „приђу“ неки други Епископи“.[8]

У четвртом веку имамо текстуално, у Апостолским правилима, 1-2, сведочанство о овоме што желим рећи: 1) Ἐπίσκοπος χειροτονείσθω ὑπὸ ἐπισκόπων δύο ἢ τριῶν (епископа нека рукополажу најмање двојица или тројица епископа); 2) Πρεσβύτερος ὑπὸ ἑνὸς ἐπισκόπου χειροτονείσθω, καὶ διάκονος, καὶ οἱ λοιποὶ κληρικοί (презвитере, ђаконе и остале клирике нека рукополаже један епископ). Епископи (множина, ἐπισκόπων) рукополажу једног епископа, један пак епископ (ὑπὸ ἑνὸς ἐπισκόπου) презвитере. Канон пак који је привео Артемије не вели један епископ. Ово је само његова интерпретација. Артемију остаје само да тврди да за хе. рукоположење није потребно барем тројица епископа. Проблем је што он за хе. вели како је „по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“! По којој онда логици за хе. не треба више епископа а за градског треба?

Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају!

После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.

6. Завршна разматрања

Артемије је прогласио СПЦ за јеретичку. Наиме, 17. априла 2015, Архимандрит Максим пише Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству,[9] где се позива на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Проблем је што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)… О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте.

Мало је чудно да су се Артемијеве присталице тек сада сетиле да је Патријарх Иринеј јеретик… Такође је чудно што су остале помесне цркве у општењу са СПЦ која је пала у „свејерес“ екуменизма, а Артемијева црква није у општењу са њима. Неискусан у теологији, Максим, покушава да баци прашину у очи па прећуткује да јерес мора да буде од светих сабора осуђена, па помиње само Оце. Но, канон не говори о приватним мишљењима отаца, него о ономе што је добило на консензусу цркве. Када би било како Максим замишља, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од СПЦ, јер Николај је и сам учествовао у екуменским дијалозима, док је Јустин жестоко критиковао екуменизам, а он му се сигурно није привиђао, него је и реално постојао у ПЦ. По Максимовој логици би јеретицима могли бити проглашени и Максим Исповедник и Кирило Александријски јер су исповедали филиокве. Да не помињем западне оце.

Артемије правда свој акт и на овај начин: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када га упитате: У ком канону, пријатељу, то пише? Нема одговора. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).

Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви.

Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Артемије не одговара хронолошко читање канона јер би желео да из чињенице да је хе. епископ узео да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући својим тумачењима канона.

Добили смо расколничку цркву, а ако остале православне помесне цркве не прекину општење са СПЦ онда да знамо да је цела васељена пала у јерес и да треба ићи само код Артемија.

О. Зоран Ђуровић
Рим, 1. мај 2015.


________________
[1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Реч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
[2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
[3] I Вас. – I Васељенски
IV Вас. – IV Васељенски
VII Вас. – VII Васељенски
Трул. – Трулски
Антиох. – Антиохија
Анкир. – Анкира
Неок. – Неокесарија
Сард. – Сардика
Лаод. – Лаодикија
Вас. Вел. – Василије Кесаријски (Велики).
[4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l’Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch – P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci, [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.
[5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
[6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.
[7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
[8] Архимандрит Симеон, Владика Артемије не намерава да прави раскол, http://www.eparhija-prizren.org/autori/klirici/arhimandrit-simeon/757-vladika-artemije-ne-namerava-da-pravi-raskol.html.
[9] http://www.eparhija-prizren.org/component/content/article/1348-arh-maxim-bogoslovsko-obrazlozenje.html


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-07-2017 12:49 PM






Господ Исус Христос:,,Ја сам Пут, Истина и Живот." - Леон Професионалац - 04-07-2017 01:40 PM

Eво научног рада о институцији хор(ор)епископа које несрећни Марко љуљачки ,,хиротонише".
Teкст је написао свештеник Зоран Ђуровић који је иначе доктор теологије.

Погледајте текст на следећем линку:

ИСТИНА О ТЗВ. ХОРЕПИСКОПИМА


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Романија - 04-07-2017 03:43 PM

Зар је хришћански вријеђати брата? Smile


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС! - Леон Професионалац - 04-07-2017 05:20 PM

(04-07-2017 03:43 PM)Романија Пише:  Зар је хришћански вријеђати брата? Smile

Чувајте се. Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му. (Лк. 17,3-4)

Бивши Артемије а садашњи Марко, то је кључно питање, се не каје него је упоран у својим гресима.

Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата свог. Ако ли те не послуша, узми са собом још једног или двојицу да све речи остану на устима два или три сведока. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, да ти буде као незнабожац и цариник. (Мт. 18,15-17)

Из ових речи Господњих је све јасно. Марко, сем што греши, он одбија да се покаје. Зато је престао да буде епископ а онда и монах. Зато ће враћен у ред лаика па потом екскомунициран.
Дакле, рећи истину и ревновати не значи увек вређати и нема потребе за заменом теза.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Романија - 04-07-2017 06:22 PM

(04-07-2017 05:20 PM)Леон Професионалац Пише:  ако те послуша, добио си брата свог.

Па зар и непријатељ није брат твој?

Још једна ствар (колико сам упознат), СПЦ је понудила враћање чина Артемију ако се покаје. Без обзира на то шта је урадио он би и даље имао висок чин, а много нарушио углед цркве и себи присвојио богатство?


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Mekenzi - 04-07-2017 06:32 PM

Artemije je osnovao svoju crkvu tj. sektu.

Što bi se vraćao u spc kada je protiv nje i gleda je kao konkurenciju.

Artemije odlaskom sa Kosova je izgubio silan keš i razočaran time osnovao svoju paracrkvu.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Леон Професионалац - 04-07-2017 06:37 PM

(04-07-2017 06:22 PM)Романија Пише:  
(04-07-2017 05:20 PM)Леон Професионалац Пише:  ако те послуша, добио си брата свог.

Па зар и непријатељ није брат твој?

Још једна ствар (колико сам упознат), СПЦ је понудила враћање чина Артемију ако се покаје. Без обзира на то шта је урадио он би и даље имао висок чин, а много нарушио углед цркве и себи присвојио богатство?

Јесте брат, баш као у причи о милостивом Самарјамину, а у овом случају ето шта Господ каже.
Дакле, тако.


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-07-2017 09:10 PM






Господ Исус Христос:,,Ја сам Пут, Истина и Живот! - Леон Професионалац - 04-07-2017 10:02 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 04-07-2017 11:27 PM





(04-07-2017 06:32 PM)Mekenzi Пише:  Artemije je osnovao svoju crkvu tj. sektu.

Što bi se vraćao u spc kada je protiv nje i gleda je kao konkurenciju.

Artemije odlaskom sa Kosova je izgubio silan keš i razočaran time osnovao svoju paracrkvu.

Ти кад лупиш једва жив останешСирома'


Свима је одавно јасно да је Марко (екс-Артемије) највећа лаж! - Леон Професионалац - 05-07-2017 12:34 AM

Резиме о Марковим (екс-Артемијевим) грешкама као доказ да себи узео примат (у његовом случају се ради о непогрешивости). Дакле, ради се управо о ономе што замера Папи:

Артемије је прогласио СПЦ за јеретичку. Наиме, 17. априла 2015, Архимандрит Максим пише Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству,[9] где се позива на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Проблем је што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)… О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте.

Мало је чудно да су се Артемијеве присталице тек сада сетиле да је Патријарх Иринеј јеретик… Такође је чудно што су остале помесне цркве у општењу са СПЦ која је пала у „свејерес“ екуменизма, а Артемијева црква није у општењу са њима. Неискусан у теологији, Максим, покушава да баци прашину у очи па прећуткује да јерес мора да буде од светих сабора осуђена, па помиње само Оце. Но, канон не говори о приватним мишљењима отаца, него о ономе што је добило на консензусу цркве. Када би било како Максим замишља, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од СПЦ, јер Николај је и сам учествовао у екуменским дијалозима, док је Јустин жестоко критиковао екуменизам, а он му се сигурно није привиђао, него је и реално постојао у ПЦ. По Максимовој логици би јеретицима могли бити проглашени и Максим Исповедник и Кирило Александријски јер су исповедали филиокве. Да не помињем западне оце.

Артемије правда свој акт и на овај начин: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када га упитате: У ком канону, пријатељу, то пише? Нема одговора. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).

Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви.

Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Артемију не одговара хронолошко читање канона јер би желео да из чињенице да је хе. епископ узео да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући својим тумачењима канона.

Добили смо расколничку цркву, а ако остале православне помесне цркве не прекину општење са СПЦ онда да знамо да је цела васељена пала у јерес и да треба ићи само код Артемија.

табаџија