Погледи форум
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА (/Thread-pravoslavno-poimanje-ekumenizma)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24


ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 14-03-2015 01:48 AM

ВАСЕЉЕНСКОСТ И КОНФЕСИОНАЛИЗАМ


Живомо у универзалистичкој епохи, епохи светских религиозних, културних, интелектуалних, економских и политичких уједињења. Светске организације, конгреси, састанци, различити међународни скупови представљају симптоме те свуда присутне воље за зближењем и уједињењем. То је почело након крвавог раздора изазваног светским ратом. Свет још увек потресају националне страсти.

Грех и болест национализма још увек изопачавају хришћанске вероисповести. Ужас због могућности новог рата још увек мучи европске народе. Али никад до сада није постојала таква чежња за јединством, и жеља за превазилажењем партикуларизма и одвојености. Ова светска тенденција се примећује и у животу хришћанских цркава. Екуменско питање је постало питање дана за хришћане.

Хришћански Исток излази из стања вековне затворености а Хришћански Запад као да престаје себе да сматра носиоцем истине. Много се пише и говори о зближењу раздвојених делова Хришћанског света, о сједињавању Цркава. Почиње се јасно увиђати да је разједињеност и раздор унутар хришћанства велика саблазан пред лицем нехришћанског и антихришћанског света. Али, постоје ли повољни психолошки предуслови за зближење и уједињење? То је прво питање које морамо да поставимо.

Питање о превазилажењу раздвојености, о васељенском јединству хришћанског света треба мало да брине оне православне, католике и протестанте, који су потпуно задовољни својом конфесијом, виде у њој пуноћу истине и сматрају је јединим истинским чуварем хришћанског откривења. Треба осетити бригу и незадовољство, спознати историјске грехе своје конфесије, осетити неиспуњеност и неопходност надопуне, да би се жар екуменског покрета распламсао у нама. Потребно је да осетимо долазак нове светске епохе, да спознамо нове задатке, који стоје пред Хришћанством, да бисмо могли да превазиђемо провинцијализам конфесије. Не постоји за све хришћане такозвани екуменски проблем, многи га сматрају лажним проблемом. Сама поставка проблема претпоставља постојање не само личног греха, него и греха Цркава, у њиховој, наравно, људској димензији.

Екуменски проблем није само проблем хришћанског јединства, него и проблем хришћанске пуноће. Али пуноћи тежи само онај ко је свастан неиспуњености, ко има потребу за надопуном. Многим хришћанима се њихов провинцијски видокруг чини васељенским видокругом. Посебно је сложено и тешко питање католика. Католицима је званично забрањено да учествују у екуменском покрету, они не шаљу своје представнике на конгресе и скупове. Неки католици гаје симпатије према овом покрету, учествују у специјалним интерконфесионалним секцијама и скуповима. Али католичка црква има свој, вековима стварани однос према проблему васељенскости, и католичка црква се противи новим формама приближавања васељенскости. Васељенско јединство католичка црква признаје као своје основно својство, од почетка њој својствено, и од њега она добија и свој назив. Онима који чезну за јединством и васељенскошћу она говори: “Дођите нама, и чежња ће ваша нестати, јер ми имамо то што ви тражите”.

Екуменски покрет за католичку цркву не представља ништа друго до покрет ка поновном уједињењу с католичком црквом. Католичко схватање сматра нормалним немир и незадовољство код шизматика који су се отцепили од васељенске цркве, али не дозвољава исто то код католика, који су у окриљу цркве, и познају пуноћу и јединство. Постоје, наравно, католици које мучи подељеност хришћанског света и који осећају немир, али не одређују они католичку политику која се тиче екуменског проблема. Треба, уосталом, рећи да, не само код католика, него и код сваког човека који у својој конфесији види апсолутну пуноћу истине, остаје само питање о личном обраћењу других у ту конфесију. Католици под уједињењем цркава подразумевају присаједињење католичкој цркви. Али исто тако под уједињењем цркава православни подразумевају присаједињење православној цркви.

Многи истакнути протестанти, који виде у католичкој и православној цркви многобожачке и магијске елементе, чекају лично обраћење у цркву Речи Божије. Тако је школа Карла Барта најинтересантнија струја религиозне мисли савремене Европе, која је у потпуности неповољна за екуменски покрет и која је равнодушна према њему. То је условљено њеним протестантским одушевљењем, њеним повратком изворима реформације. Али велики део протестаната, посебно из англо-саксонског света, расположен је другачије.

Екуменски покрет је настао у недрима протестантизма. Ако је за православне и католике сама ова комбинација речи “уједињење цркава” нетачна и двосмислена, јер они верују у у постојање једне видљиве цркве, за протестанте је могућа, јер је једна за њих невидљива црква, а видљивих цркава може бити много - онолико колико има хришћанских заједница. Православнима је учешће у овом покрету лакше него католицима, православни су много слободнији од католика, али им је теже него протестантима, јер и за православне постоји јединство видљиве Цркве с догматима и тајнама.



Најважније од свега је схватити, да је црква богочовечански процес, узајамно дејство Божанства и човечанства. У историји цркве дејствује не само Бог него и човек. И човек уноси у живот цркве како своју позитивну стваратељску делатност, тако и негативну, извитоперену активност. »овек је дао свој печат историји свих цркава и свих конфесија, и он је увек склон да свој сопствени печат сматра Божанским печатом.

Иза предања и иза традиције, не само православне и католичке, него и протестантске, јер постоји и протестантска традиција, увек стоји људска активност. И та људска активност није само развијала то што је, као семе, било утемељено у Божанском откровењу, него је често самом собом замењивла Божанско откровење. Тако је, врло често, у историји цркве Јеванђеље било заклањано и гушено људским предањем. Сувише често су новом људском стваралаштву супротстављани не само Божанско откровење, него и окоштали резултати старог људског стваралаштва. Људско стваралаштво и активност прошлости су понекад инерција, која смета људском стваралаштву и активности садашњице. Ми то непрекидно можемо уочавати у историји хришћанства.

Претензија да се очува предање отаца и дедова често постаје неверност оцима и дедовима, који су у своје време стварали ново. Живо предање не само да се чува, него се и даље ствара. Не може се ништа разумети у религиозном животу, ако се изгуби из вида да је откровење двострано и претпоставља не само Бога који се открива, већ и човека који прима откровење. »овек, приликом усвајања откровења не може бити сличан камену или парчету дрвета - он је активан.

Када човек слуша Реч Божју, - омиљени израз бартијанства, - он не може бити пасиван, он увек има креативну реакцију у самом слушању, увек постоји активно осмишљавање онога који слуша. Усвајање откровења јесте већ и одговор на њега. Због тога су елеменат божанског и елеменат људског у животу цркве, у хришћанској историји тако испреплетани, да их је јако тешко разликовати и раздвајати. Апсолутних гаранција чистоће божанског елемента, који није закомпликован и изопачен људским елементом, скоро да не може бити. Таква гаранција би била негирање људске слободе. Католици траже ове гаранције у непогрешивом ауторитету папе, протестанти - у ауторитету Светог Писма, православни - у саборности и у црквеном предању. Али у тим тражењима гаранције не излазе из затвореног круга, јер ауторитет папе постоји само до оних граница до којих вера католика, вера људска дарује папу овим ауторитетом, јер само Свето Писмо, реч Божија, пролази кроз људску стихију, изражену људским језиком и предату нама црквеним предањем, јер саборност цркве претпоставља људску слободу и изван те слободе не постоји ни само предање. Учење Хомјакова о саборности има предности, пошто је у њему свесно постављена у центар идеја слободе, а не идеја ауторитета. А Достојевски је чак назвао идеју ауторитета антихристовим саблазном.



Питање је сложено због тога што не долази од људског елемента у црквени живот само оно што је извитоперено, покварено и греховно, него и оно што је стваралачко, оно што обогаћује и развија. Људска активност прошлости, људско предање често ометају решавање задатака, које је поставила наша епоха, али ови задаци се могу решити само уз помоћ нове људске активности, само зачињањем новог предања. Људски елеменат са својим активним реакцијама индивидуализира хришћанско откровење, одражава се на свој начин у националним типовима мишљења и у националним типовима културе, сједињује и сраста с национално - политичким формама.

Васељенска истина Хришћанства се на различите начине усваја и даје разне типове на Истоку и Западу, у латинском, германском или англосаксонском свету. Ми не знамо за тип Хришћанства који није људски индивидуализиран. Та индивидуализација је сама по себи позитивно обогаћење и благо. У дому Оца станови су многи. Људски грех није индивидуализација него раздвојеност и непријатељство. Када не би било раздвојености цркава, ипак би постојала огромна разлика између Источног и Западног типа Хришћанства. Та разлика је била огромна између источне и западне патристике, када је црква још увек била јединствена. Ако Индија и Кина постану хришћанске земље, онда ће оне створити нови тип Хришћанства, који ће се разликовати од источног православља, и од западног католицизма и протестантизма.

Нећете убедити Индусе и Кинезе који постану хришћани да је античка грчко - римска култура с Платоном, Аристотелом и стоицима неопходан саставни део хришћанског откровења. Они су имали своју древну мудрост, имали су своје велике философе, и они ће им остати ближи него Платон и Аристотел. То треба да се односи на људски, а не на божански елеменат. Наше Хришћанство је до сада било скоро искључиво Хришћанство народа средоземне, грчко - римске културе. Таква је била основа на којој су људи усвајали Хришћанство.

Истина, та основа се сформирала током јелинистичке епохе, која је била универзалистичка, али је ипак то била грчко - римска култура, која је била под великим источним утицајем. На Истоку је више имала утицај грчка култура, на Западу - латинска. На једне су више утицаја имали Платон и неоплатонизам, а на друге - Аристотел и стоици. Али, ако ми верујемо у апсолутност Хришћанства, онда га не можемо сматрати средоземном, грчко - римском религијом. Морамо да разликујемо хришћанско откровење од типова цивилизација и типова мишљења, на које се оно одразило. И баш ову разлику не праве у потпуности све конфесије. Ако су већ Аристотела прихватили као неодвојиви део хришћанског откровења, ако томисти признају исповедање Аристотелове философије као неопходан услов за правилно поимање откровења, то значи, да је људско - партикуларно било прихваћено за божанско - универзално.

Људски елеменат и човечанска стихија претварају апсолутно хришћанско откровење у конфесије, у којима је саборност увек ограничена. Неоспорно је да народи, цивилизације и конфесије имају своје посебне дарове и мисије. Али поимање тих дарова и мисија не треба да паралише васељенску свест. Типови нација и типови цивилизација, карактер мишљења и разноликост дефиниција разједињују више него сама религиозна реалност и истина откровења, више него духовни живот.



Када се постави проблем хришћанске саборности, онда ништа није теже него дефинисати шта у конфесији припада људском и психолошком елементу, типу мишљења и култури, националности и политици. Потом је велика тешкоћа разграничити у том индивидуализированом људском елементу оно што је позитивна разноврсност, стваралаштво и богатство, од онога што је у њему извор самозадовољства, ограничености, разједињења и непријатељства према другима.

Конфесија, свака конфесија, јесте историјска индивидуализација јединог хришћанског откровења, једине хришћанске истине. Због тога ни једна конфесија не може бити пуноћа васељенске истине, она не може бити сама истина. Конфесија је историјска категорија и она се одређује историјском страном богочовечанског религиозног процеса. Конфесија је људско исповедање Бога, а не пуна истина, откривена Богом. И човек сам ставља границе на своје исповедање вере у Бога.

Верујући човек има непремостиву склоност ка томе да види теофанију у ономе што је он сам уложио у историјски религиозни процес. Његова сопствена активност му се чини као објективна, извана откривена истина. Национално - историјске вероисповесне особине се чине објективним датостима откровења. Црквени национализам, па да је и тако широк као латинство, још увек јесте непревазиђено многобоштво унутар хришћанства. Хришћанин не може да не верује да постоји васељенска црква Христова и да у њој постоји јединство, пуноћа и богатство. Али она је само делимично, непотпуно актуализована у историји, много тога у њој остаје у потенцијалном стању.

Конфесија, у свом срастању с националним и политичким формама, са својом ограниченишћу извесним типом мишљења и извесним типом културе, не може да претендује на то да буде савршена актуализација васељенске цркве, савршени израз јединства и пуноће. Ни једна конфесија у свом људском елементу не може да претендује да буде носилац пуноће православности, католичности и јеванђеличности. Конфесија је увек ограничена и често окоштала те постаје сметња кретању духа.

Никаква помесна православна црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће православности. Постоји православна црква, као истинита васељенска црква, али нису руска или грчка црква оне у којима је православље сакривено. Римокатоличка црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће католичности. Ни многобројне протестантске цркве не могу да претендују на то да буду носиоци и представници пуноће јеванђеличности.

Људи врло често прихватају своју гордост и самозадовољство као верност истини. Али нису они верни истини толико, колико су верни себи и својој ограничености. Истина се налази негде моного дубље и много више. Званична католичка црква има претензију да буде носилац пуноће и васељенскости. И у име те своје васељенске свести она је ексклузивна, и одваја се од општења са осталим хришћанским светом. У ствари она је партикуларистичка, римска црква, која на себи носи печат извесног типа људског мишљења, људске цивилизације, печат људске, латинске расе.

Та црква је огромна, са великим стилом, са великом културном прошлошћу, она обухвата све делове света, али она је само део, који себе сматра за целину. У њој партикуларизам себе у највећој мери сматра универзализмом. Управо католичка свест, у свом класичном систему томизма, сматра своју цркву потпуно актуализованом у историји, тј. савршеном, и не допушта ништа што је потенцијално, што тек треба да се актуализује. То се у потпуности слаже са томистичком интерпретацијом аристотеловског учења о потенцији и акту.

Православно схватање пре може да допусти потенцијалност у цркви, која тек захтева актуализацију. То је одређено схватањем цркве као живог духовног организма или богочовечанског процеса. То и јесте саборност - појам, туђ западном хришћанском схватању.



Али, не води ли нас признање ограничености сваке конфесије и немогућност да се у њој пронађе васељенскост ка интерконфесионализму? Многи и схватају екуменски покрет као покрет ка интерконфесионализму. Ја сам пак склон мишљењу да је интерконфесионализам заблуда и опасност за екуменски покрет.

Протестантске организације неретко истичу принцип интерконфесионализма и мисле да у њему уједине све конфесије и цркве. Али интерконфесионализам може мање од било чека другог да буде признат као васељенски. Интерконфесионализам није обогаћење него осиромашење, то није конкретна пуноћа него апстракција. Интерконфесионализам није богатији и пунији од конфесије, он је сиромашнији и штетнији од ње. То је равнање по минимуму.

Интерконфесионално хришћанство је апстрактно хришћанство, у њему нема конкретне пуноће живота. Присталице интерконфесионализма предлажу хришћанима да се уједињују на апстрактном минимуму хришћанства, на пример, на вери у божанство Исуса Христа, одбацујући све што је разједињујуће. Али идући тим путем немогуће је било шта постићи у религиозном животу.

Религиозни живот уопште не личи на политички живот, у њему су немогуће партије, засноване на томе да ћу ја теби уступити нешто, а ти ћеш мени уступити нешто друго. Вера може бити само интегрална, целовита, у њој је немогуће било шта уступити. Само је тада она животна, само тада она може да инспирише активност. Ако ја, као православац, имам култ Мајке Божје, онда ја не могу да се правим да сам то заборавио да бих постигао сагласност са хришћанима којима је тај култ туђ.

Васељенскост је пуноћа, и она се не достиже апстраховањем, сабирањем и одузимањем. Воља за васељенскошћу јесте воља за већом пуноћом и богатством, и само у тој пуноћи и богатству могуће је замишљати поновно уједињење хришћана. Екуменски покрет се може сматрати интерконфесионалним само у том смислу да се у њему сусрећу и заједно раде представници разних хришћанских конфесија, и да он представља сарадњу тих конфесија. Али то нипошто не значи да сама конфесија унутар себе постаје интерконфесионална, да је интерконфесионалан верујући православац, протестант или католик. Такав интерконфесионализам означавао би равнодушност. Зато не треба да говоримо о интерконфесионализму него о надконфесионализму, о покрету ка надконфесионалној пуноћи.

Васељенскост је достижна кроз кретање ка врху и у дубину, кроз испољавање пуноће унутар сваког религиозног типа. Хришћански свет је јединствен на висини и у дубини - на површини је он, пак, безнадежно разједињен. Али покрет ка интерконфесионализму се креће по површини. Кретање, пак, ка надконфесионализму јесте кретање у дубину и у висину. Ми желимо да надокнадимо свој недостатак.

Интерконфесионално хришћанство је недовољно, одвише апстрактно, минорно и зато ми не смемо да се крећемо ка њему. Само остајући у својој конфесији, али тако што ћу се све више удубљивати и узвишавати, прелазећи с оне површине на којој се сударају историјске конфесије, на вишу духовну раван, ја могу да се надам да ћу достићи надконфесионалну пуноћу.

Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.



Немогуће је одрећи се од истине у коју верујеш, и ништа се не сме у њој попуштати. Конкретна интегрална истина је недељива. Али не смемо себе већ сматрати носиоцима те истине. Нико не може да претендује на то, да је он или његова верска заједница у потпуности актуализовала пуноћу васељенске истине. Она не само да је у животу није у потпуности актуализовала, него није ни у мисли. Не само појединац, него и свака верска заједница има потребу за надопуном, и увек бива крива због самозадовољства, непријатељства према другима и због прихватања дела за целину.

Религиозни хришћански живот је по својим задацима бесконачан и не може се сместити ни у какве коначне форме. Међутим, све историјске конфесије теже учвршћивању коначних форми, у које желе да сместе пуноћу истине. Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства.

Преданост истини какву су имали законици сама по себи може да одведе осећању мржње и разједињењу. Искључива, пак, надахнутост љубављу, коју прати равнодушност према истини, чини расплинутим и неодредеђеним сам циљ хришћанског јединства. Морамо правити разлику између православља као васељенске цркве, у којој треба да буде пуноћа истине, и православља као конфесије, у којој се неизбежно налази печат људске ограничености. Ја могу да видим у православљу највећу истину и могу због тога хтети да останем у њему до краја. Али то не би требало да ми смета да видим историјске грехе и кривицу православља, и грчко - византијског и руског. И таквих грехова није мало: лажни однос цркве према држави, који је доводио заробљавању цркве од стране државе, црквени национализам, обредни формализам у који је често западао православни свет, недостатак активности, активне христијанизације живота, гушење еванђеоског елемента сакраментално - литургијским елементом, затвореност у себе и непријатељство према западном хришћанском свету.

Сама реч “православље” значи исповедање истине. Али националне православне цркве Истока нису носиоци целокупне ове истине. Православни, конкретно ми, руски православци, морамо да признамо да је православље чувало древну истину, али да ју је јако мало и веома лоше остваривало, веома мало је учинило за спровођење те истине у живот, и не само у живот, него чак и у мисао.

Западно хришћанство је много више себе реализовало и актуализовало. Може бити да му се због тога чешће јављала саблазан да изда саму истину. Али истина нам није откривена само због тога да бисмо је ревносно чували, - она нам је откривена за стваралаштво живота. Истина није мртви капитал, она мора да доноси добит. Истина која себе не реализује у динамици живота постаје мртва, престаје да буде пут и живот. Неоспорно је да је истина православља била извор живота руског народа. Она нам је подарила ликове великих светитеља. Она је формирала душе. Али реализација није била пропорционална димензијама дате истине. Хришћански Запад је, можда, сувише себе актуализовао, до сатирања, хришћански Исток - недовољно.

Ја сам убеђен да је у православљу већа догматска истина него у католицизму и протестантизму, да су у њему дате бесконачне могућности, баш због његове недовољне актуализованости, да је у њему разливен дух слободе. Али то не смета да се увиде грехови православног света и његова ограниченост. И на Западу не постоје само конфесије, како су често мислили православни.

На Западу постоји истинско хришћанско духовно искуство, врло богато и разнолико, и ми морамо много тога да научимо од западних хришћана. Али и западни хришћански свет мора да призна значај и богатство духовног искуства источних хришћана. Оно такође има потребу за допуном јер не поседује све. Само такав узајамни однос може бити повољан за хришћанско зближење и јединство.



Ми не можемо да претендујемо на то да у XX веку створимо васељенску цркву својим људским снагама. Ако васељенска црква никад није постојала, ако она не води своје порекло од Исуса Христа, онда је никад неће ни бити. Конгреси, конференције, интерконфесионална удружења могу бити симбол настајања новог, васељенског духа међу хришћанима, али не могу да претендују на стварање Цркве, која ће на крају, први пут, бити истински васељенска.

Екуменски покрет, који заслужује најватренију подршку, има одређене опасности, које је потребно увидети. У прошлости су покушаји унија међу католицизмом и православљем у потпуности носили спољни карактер, црквено-државни, и реализовали су се без унутрашњег духовног јединства. Ове уније су обично доводиле до супротних резултата и изазивале су још веће непријатељство. Нигде нема таквог непријатељства међу православнима и католицима, колико у земљама у којима постоји унијатство. Врло је карактеристично да максимално одбацују православне они католици који су специјалисти за источно питање и за православље, професионалци такозваног “уједињења цркава”.

Сам израз “уједињење цркава” боље би било сасвим одбацити, као неискрен и нетачан. Раздвајања цркава није ни било - десило се разједињење хришћана. И не ради се о уједињењу цркава, него о уједињењу хришћана Истока и Запада, и уједињењу хришћана на Западу. Од тога увек треба почињати - од уједињења хришћанских душа. Најтеже се то постиже преговорима и споразумима црквених власти. Процес зближавања и уједињења мора да почне одоздо, из дубине.

Опасност од формалних унија почиње онда, када католици настоје да задобију православни Исток. На тој основи је инсистирао још В. Соловјов, који је био велики по своме жалу за јединством, али његов поглед на свет је застарео. Сада се екуменски покрет, у коме главну улогу играју протестанти, налази под другим знаком и с тим у вези постоји опасност друге врсте. Хришћанска васељенскост понекад се схвата превише површно, даје се предност социјалном и моралном.

У наше време је преовладало схватање хришћанства као социјалне и моралне религије. Такво схватање се неретко среће у англосаксонском свету. Нимало не желим да поричем огроман значај социјалног питања за уједињење хришћанског света. Напротив, мислим да је социјално питање сада централно питање за хришћанску свест. Од промене односа хришћанства свих вероисповести према социјалном животу, од радикалне осуде социјалне неправде од стране хришћана и захтевања остварења истине Христове и у социјалном животу зависи судбина хришћанства у свету. Баш на овом темељу долази до уједињења антихришћанских снага. Хришћани не смеју да уступају непријатељима хришћанства прерогативе борбе за социјалну правду, за побољшање положаја радних класа. Али хришћанство није социјална религија, и основ хришћанства није ни социјални ни морални, него мистични и духовни. Заборављање мистичке стране хришћанства и његове окренутости према вечности не може да доведе до истинског јединства и саборности. Литургијски покрет нашег времена подсећа нас на мистичке основе хришћанства. И у извесном делу протестантског света, који је литургијски највише оштећен и осиромашен, буди се жеђ за литургијом.

Јединство хришћанског света неће се достићи, на чисто социјалној основи, него на основи духовног удубљивања унутар својих конфесија, на основи препорода духовног живота. Током последњих векова хришћанска духовност је ослабила, а хришћанство, својим екстериоризовањем, потпало под утицај рационализма и доста често је служило боржоаским интересима. Немогуће је надати се да ће се, док је хришћанство у опадању и оспољености постићи јединство и васељенскост. Задаци екуменског покрета се могу испунити само уз хришћански препород. Али над нашим светом, који је преживео кризе и катастрофе, струји дашак нове хришћанске духовности. И са тиме су повезане наше наде.

Не може се више бити површним, обичним хришћанином, полухришћанином, полупаганином. Захтеви које пред хришћане поставља наше време, страшно су се повећали. И долази до квалитативног одабира. Мачем се одваја истинско од неистинског, реално од илузорног, божанско од онога што је направио човек и прогласио за божанско. Само хришћанство се за неколико столећа секуларизовало, и мора доћи до његовог очишћења. Неопходно је унутар хришћанства решити проблеме који муче свет; хришћанство не може бити равнодушно према ономе што се дешава у свету. Али ће хришћанство тек онда када не буде зависило од света, и када га не буде свет детерминисао, моћи да постане снага у свету и за свет.



У свету је у току невиђено концентрисање, уједињавање и организовање антихришћанских снага. Ове снаге су необично активне. И хришћанство, које је подељено на међусобно непријатељске конфесије, немоћно је пред лицем антихришћанске опасности, пред нарастајућом дехристијанизацијом света. Контраст између уједињености, организованости и активности антихришћанских сила, и подељености, дезорганизованости и пасивности хришћанских снага не може да не мучи хришћанску савест.

Не сме се дозволити да не буде схваћена потреба за јединством хришћана пред лицем јаког непријатеља. Хришћани су у многоме сами криви - хришћани, а не хришћанство. Хришћани су сами морали да у име Христа делају оно позитивно социјално и културни дело, којега су се често подухватали непријатељи хришћанства. Они то нису радили или су радили са страшним закашњењем, или су, што је још горе, осуђивали оне који су то радили. Зашто су хришћанске снаге мање активне од антихришћанских потпуно је разумљиво, то следи из саме хришћанске веронауке и погледа на свет.

Хришћанство признаје слободу људског духа и снагу греха. Оно не може да верује у могућност решења свих питања живота на основу спољне и принудне организације, у коју верује комунизам. Управо хришћанска слобода отежава реализацију хришћанства у животу. То је основни парадокс хришћанства. Лакше је бити материјалиста него хришћанин. Од хришћанина се захтева несравњено више, али обично он испуњава мање. Али бивају раздобља када се хришћанске душе буде. Када је активност неизбежна, учмалост и душевна инерција се побеђују.

Ми улазимо у такво раздобље. Одговорност је бескрајно нарасла. Ми више не живимо у удобном и спокојном хришћанском свету. Позвани смо да чинимо стваралачке напоре. Екуменски покрет је симптом буђења хришћанског света, за сада још увек веома слаб. Али унутар свих конфесија и свих историјских цркава буди се та узнемиреност и узбуђење. Све чешће и чешће долази до излажења изван оквира затворене конфесије. Прелази из једне конфесије у другу носе чисто лични карактер, и они не решавају екуменски проблем, обично га чак и не постављају. Али код људи који остају верни својој конфесији, јавља се жеђ за васељенским јединством и пуноћом. Дубље и духовније схватање хришћанства мора да ослаби конфесионални фанатизам и самозадовољство, оно прелази у другачији план од онога у коме се одиграла борба подељених и непријатељских делова хришћанског света.

Потребно је одлучно супротставити “мистику” “политици” у цркви, употребљавајући ове речи у оном смислу у коме их употребљава Шарл Пеги. Сва тегобност хришћанске историје била је детерминисана срастањем цркве са “политиком”. У раздору и непријатељству огромно место заузимала је управо политика, која се може открити иза свих историјских верских прогона. И сада још увек политички моменат игра пресудну улогу у верској нетрпељивости, он улази и у догматске спорове.



Препород хришћанске духовности мора да ослаби улогу политичког елемента у цркви. И то би требало да отвори могућност новог и продуховљеног социјалног стваралаштва у хришћанству. Ми улазимо у потпуно нову епоху и на потпуно нови начин треба поставити проблеме саборности и јединства. У старим поставкама овог проблема још се осећао партикуларизам и провинцијализам историјског живота цркве. Ми живимо у револуционарном раздобљу, и све историјске границе, које су се чиниле вечним, нестају. Васељенско хришћанство може бити актуализовано само уз дубоко есхатолошко осећање живота.



Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика.

Хришћанско зближење не треба да се постави ни на схоластичко-доктринарни темељ, ни на канонско - правни темељ. Управо на тој основи се догодила подела и раздор. Зближење треба, пре свега, поставити на унутрашњи, духовно-религиозни темељ. Спољашње ће се остварити кроз унутрашње, црквено јединство - кроз духовно уједињење хришћана, кроз хришћанско пријатељство. Оно што сједињује је пре свега вера у Христа и живот у Христу, тражење Царства Божијег, односно сама суштина хришћанства. Иштите најприје Царство Божије, а све остало ће вам се дати. Али у грешном хришћанском свету је оно што се додаје засенило само Царство Божије, и управо оно комада хришћански свет. Идеја Царства Божијег је у хришћанству дубља него идеја цркве која представља историјски пут до Царства Божијег. Идеја Царства Божијег је есхатолошка и профетског карактера. На њој и треба да се изгради уједињење. То није минимум, већ максимум, није апстракција него конкретност. Перспектива достизања апсолутне пуноће и апсолутног јединства је есхатолошка перспектива, односно пуноћа времена. Али, остварење времена се остварује још у самом времену.



Екуменски покрет означава промену унутар хришћанског света, појаву нове хришћанске свести. Православље може бити погодан темељ за екуменски покрет, и укључивање православних у тај покрет може да има огроман значај. Православни свет није учествовао у страшној историјској борби између протестаната и католика. Искуство интерконфесионалних скупова у Паризу је показало да се православни и католици лакше налазе на православној основи.

Постоје два схватња саборности - хоризонтално и вертикално. Хоризонтално схватање васељенске уједињености подразумева заузимање што већег простора на земљи, универзалну организацију целокупне земаљске површине. Овом схватању је наклоњен католицизам. Вертикално схватање подразумева димензију дубине, васељенскост може бити својство сваке посебне епархије. То је православно схватање. Оно је погодније за екуменски покрет. Католици ће моћи да учествују у њему само у случају да се одрекну од империјализма у схватању васељенског јединства хришћанства, само ако победе у себи империјалистичку вољу као саблазан, и ако не буду видели око себе објекте деловања, него субјекте. То може бити најважније питање у покрету ка јединству. Протестанти имају другу саблазан - саблазан сувише велике лакоће у достизавању јединства и васељенскости. Православни, пак, саблазан јесте саблазан изолованог и самозадовољног живота, равнодушног према томе шта се дешава са светом. Свако има своја искушења.

Терен за уједињење може се припремити људском активношћу и усмеравањем људске воље. И ми треба да чинимо све у том правцу. Али уједињење се неће десити због људских напора - оно ће се коначно догодити дејством Светог Духа, када дође време за то. И у сваком случају кретање ка том централном догађају у судбини хришћанског света означава улазак у нову епоху, када ће дејство Светог Духа бити јаче него што је било до сада.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 15-03-2015 03:51 AM

КОД СТУДЕНЦА ЈАКОВЉЕВОГ

О СТВАРНОМ ЈЕДИНСТВУ ПОДЕЉЕНЕ ЦРКВЕ У ВЕРИ, МОЛИТВИ И ТАЈНАМА

У новозаветном језику срећемо изразе: црква и цркве, при чему се подразумева, с једне стране, мистичко јединство Цркве, као тела Христовог, а с друге - посебне помесне заједнице, у којима се овај живот одвија. И код нас сада улази у употребу овакав начин изражавања, и при том, не само у наведеном, него и у посебном смислу: управо ми говоримо о црквама још и у смислу различитих хришћанских вероисповести. Истина, сличан начин изражавања нас понекад шокира, јер у себи мислимо (а понекад и гласно говоримо), да постоји само једна Црква, и то баш православна (или за католике - католичка), а то што се налази изван граница Православља не представља цркву. Ипак, сведочанство генија језика се не може једноставно свести на просту уљудност или лицемерје због пристојности и љубазности пред неправославнима - оно у себи садржи директну мисао о некаквој црквености тих не-цркава, које се пак, у суштини разликују, за нас, од не-хришћанског света, налазећи се међусобно и са нама у некаквом јединству. Црквени институционализам, који познаје цркву само као установу - видљиву и затворену заједницу са извесним границама, ограничава се овде у својој безусловности и разоткрива се у својој релативности том непосредном очевидношћу да црква постоји и изван црквене ограде, и над њом: “Јер где су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима”, тј. тамо је и црква. У јеванђелском сведочанству ми већ примећујемо ову релативност у идеји црковности. Господ, који је дошао да испуни закон, а не да га наруши, и сам је припадао Јудејској цркви, био је верујући Израиљац, придржавао се свих њених норми без обзира на све њихове крајности. Он наступа као учитељ Израиља, који жени Хананејки сведочи о Себи (Мт. 15, 24): “Ја сам послан само изгубљенум овцама дома Израиљева”, и још суровије: “Није добро узети хљеб од дјеце и бацати псима” (15, 26). ©аљући ученике на проповед, Христос им даје упутство, које почиње речима: “На пут многобожачки не идите и у град самарјански не улазите, него идите прво изгубљеним овцама дома Израиљева”. «ак се и у разговору са Самарјанком, иако посредно, потврђује та мисао о изузетности призвања Израиља: “Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца” (Јн. 4, 22). Али упоредо са овом крајношћу, ми одмах примећујемо и њено превазилажење. “Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох” (Мт. 8, 10), - с дивљењем говори Исус о капетану, као што је и Хананејки рекао: “Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш” (Мт. 15, 28). Али свечано сведочанство Васељенске цркве (изузимајући речи апостолима поводом жеље Јакова и Јована да наведу ватру на Самарјане: “Не знате, каквога сте духа”) налазимо, наравно, у разговору Христа са Самарјанком код студенца Јаковљевог. Ту је једнако упечатљива и сама чињеница тог разговора, која запрепашћује ученике (Јн. 4, 27), и васељенска благовест речи Христових: “Веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају” (4, 21, 23). И њој, Самарјанки, открива да је Он Христос.


Сви догађаји из Христовог живота немају само временски, него и универзални значај, па тако и разговор са Самарјанком. Јер и сада ми стојимо код студенца Јаковљевог и водимо разговор о вери, и испитујемо Христа, где и како се треба поклањати Господу. И сада ми “Јудејци” знамо чему се клањамо, “јер је спасење од Јудејаца” (nulla salus extra ecclesiam). Али и сада Господ Себе открива Самарјанки и призива све на поклоњење у духу и истини. Сурови и нееластични, неумољиви институционализам јединоспаситељске цркве судара се са служењем у духу, који “дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде” (Јн. 3, 8). Међу Црквом и црквама не постоји само однос узајамног искључивања него и узајамне повезаности. Иза Црквене ограде није пустиња, него се простире хришћански свет, коме је, у сваком случају, својствена црквеност, иако изван Цркве. И такав став, који је без сумње својствен хришћанству, конкретно и православљу (као и католицизму), јесте непосредно откривење о постојећем јединству Цркве, што јесте истовремено и датост, и задатост - и факт, и постулат. Ни једна историјска црква се не може затворити у себе толико, да не зна и не осећа хришћански свет и иза својих граница; или, таква безосећајност представља или њену сопствену болест, или у крајњој линији ограниченост. Позив на уједињење разлеже се из дубине црквене самосвести, и чак сама појава јереси или раскола се јавља само у животу Цркве - многобошци и иноверници за нас нису јеретици или расколници. Можемо на разне начине замишљати путеве ка црквеном уједињењу, али већ сам тај циљ претпоставља присутност јединства, раније постојећег савеза. Црква је јединствена, као што је јединствен живот у Христу Светим Духом, једино што само учешће у том јединству има разне степене и различиту дубину. Због тога и у односима Православља и инославља природно постоје два аспекта: међусобно удаљавање у борби истине и полуистине, извитоперености, али и узајамно привлачење црквеном љубављу. Историја и тужна савременост више познају прву страну односа, управо узајамно удаљавање. Дух шизме и јереси (тј. разједињења) не живи само код “јеретика” и “шизматика” (каквима себе, наравно, нико не признаје, тако да се та квалификација увек примењује само у трећем лицу). Склоност ка разједињењу представља оног злог генија, који је прво разјединио западни и источни свет и продужава све више и више своје зло дело... Он понекад живи и у таквим јерарсима (као и у мирјанима), који сматрају себе најревноснијим чуварима ортодоксије, али на које се такође односи реч Христова: “Не знате каквога сте духа”. Ипак, може ли заиста да заћути у нама, чак и на тренутак, свест о нашој црквеној истини, а самим тим и о неистини ино-славља и ино-мислећих? И зар се неће то пројавити као грех хладноће, маловерја, еклектичне благодушности, који жели да се сакрије од исповедања своје истине и, ако треба, страдања за њу? На тај начин, у привлачењу и одбацивању, у јединству и удаљености, у љубави (црквеној) и не-љубави (такође црквеној) ми имамо особиту дијалектику црквености, у којој су састављена теза и антитеза, при чему, што се више истиче једна, тим више се заоштрава друга. Пут “екуменске” црквености, која тражи црквено јединство, праћен је истовремено свешћу о вероисповесним разликама и њиховом конкретизацијом, али и нарастајућом свешћу о сопственом јединству. “Екуменизам” је сам по себи проба таквог јединства, ново откровење о њему. Из овога да и не, тезе и антитезе као да нема излаза, који би укидао и превазилазио, а не само поништавао или силовао антиномију. Али Дух Божији, благодат Св. Духа може заиста да укине ту антиномију, у некој новој синтези - не кроз споразум или компромис, него новим надахнућем, које чекамо. Разлика међу вероиповестима се пре свега пројављује у догматичким несугласицама, а затим и у религиозно практичним разликама, које из тога произилазе. Оне постају предмети догматичког разматрања, у дносу на њих се воде расправе и траже споразуми. Оне су на површини и сви их осећају. Али оно што представља црквено јединство, као већ дат, постојећи темељ стремљења ка уједињењу,- налази се у дубини; оно не може лако да се пронађе и да се опипа. А између осталог, то и јесте истовремено и дуг црквене љубави и практичне сврсисходности - осетити и пројавити позитивну духовну основу хришћанског “екуменизма” не само као идеју, него као већ постојећу благодатну чињеницу. То нам је дато да осетимо искуствено као благодатно струјање Духа Божијег, као појаву Педесетнице, када људи почињу међусобно да се разумеју чак и када говоре различитим језицима. И управо ћемо ову позитивну основу постојећег јединства хришћанског света покушати да покажемо овде у кратким цртама.



1. МОЛИТВА. Црквени раскол који се догодио, ма из којих разлога до њега дошло, пропраћен је раздвајањем у молитви - то и јесте највећа туга, а заједно са тим и отров. Наравно, спољна раздвојеност не мора да уклања узајамну унутрашњу молитву - то је ствар ширине хришћанског срца. Ипак, очигледна раздвојеност у молитви остаје болна и неизлечива рана на телу црквеном. Сва историја цркве (баш као и наша трагична руска савременост) пуна је таквих јазова, црквено јединство се (чак и у границама исте цркве)- авај! - остварује кроз сопствено негирање, као што ниво океанске воде постоји само као просек подизања и спуштања таласа. Таква је логика наше нејаке природе, неспособне да доживи истину другачије осим делимично, кроз одступање од ње. Раздвојеност у молитви, која се једном догодила, тежи да се учврсти, настави и остане заувек. Ми имамо сада један чудан и саблажњујући призор, да се хришћани моле Богу и Спаситељу своме Господу Исусу Христу у различитим заједницама, које не опште међусобно: јединство у вери не води јединству у молитви. Штавише, тај јаз се санкционише и потврђује у црквеним правилима, која су, истина, настала у 4. и 5. веку, али која до сада имају снагу важности; она нису укинута формално, али која укида сам живот. Управо 10, 11. и 45. правило - такозвана “Апостолска” правила - забрањују нам да се молимо са “одлученима из црквене заједнице”, а клирици, епископ, презвитер и ђакон који се моле са јеретицима се одлучују. Исто то се потврђује и 38. правилом Лаодикијског сабора: “Не приличи молити се с јеретицима и отпадницима”. Наравно, главна мисао тих правила је да се одстрани “равнодушност, узрок зла” (правило св. Никифора Исповедника, 10. питање) предузимањем мера одбрамбеног карактера, које одговарају оштром нивоу борбе са јереси или расколом. Али одбрана губи свој значај тамо где већ отсуствује напад, што се и дешава у низу односа међу вероисповестима данас. Ми смо дужни да знамо не само оно што нас дели, него и оно што остаје исто, без обзира на подељеност. Та могућност животне спознаје онога што је својина читавог хришћанског света, представља велико и благодатно достигнуће савременог “екуменизма”, тј. покрета управљеног ка црквеном јединству. Сусрет хришћана разних вероисповести, као хришћана, представља велику радост, коју је послао Дух Свети, и ново откривење васељенске Педесетнице. Наравно, нема ништа лакше, него критиковати ово “панхришћанство”, указујујћи да ту нема хришћанства уопште, него да постоји само једна црква у својој ненарушеној конкретности и целовитости. То је, наравно, тачно у том смислу да је пуноћа богопоштовања у установљеном и богонадахнутом култу могућа једино у јединомислију и, што је најважније, при отсуству јавног неслагања. Ипак и при томе хришћанство остаје као вера у Господа, љубав према Њему и молитва, и то хришћанство за нас постоји не само у православљу, него уопште као такво, тј. и изван њега, као нешто што може бити на неки начин и заједнички садржитељ, као нешто заједничко за све вероисповести. То најјасније долази до изражаја у мисионарском раду, у коме хришћани морају да, стојећи пред лицем многобоштва, дубље и јасније да схватају своје хришћанство. И без обзира на то, што култ или богослужење јесте нешто најконкретније у животу вероисповести, ипак остаје места за заједничку хришћанску молитву, изван вероисповести, изван култа и прописа или, боље рећи, са својим сопственим, изнова састављаним правилом. У данашње време, заједничка молитва хришћана различитих вероисповести у храмовима и изван храмова постаје све више и више обична чињеница. Конкретно, православни се одавно већ моле са инославнима у одговарајућим приликама. Моле се са инославнима и католици, наравно такође у одговарајућим случајевима. Ова нова пракса није само слободоумност или љубазност, која је недопустива у строгој и одговорној дисциплини (како то до сада и мисле многи), него општехришћанско достигнуће, умеће да се сједини у ономе што се јавља реално заједничким. И та наша заједничка хришћанска радост и утеха јесте, наравно, пре свега молитва над молитвама - молитва Господња, која је укључена у св. Јеванђеље. У њој су сједињени сви хришћани, без, наравно, било каквог изузетка. У ширем смислу, на ово се односе и друге јеванђелске молитве, посредно или непосредно узете из Јеванђеља.


Овоме треба додати и све старозаветне молитве, конкретно Псалтир, а такође и нове, делимично импровизоване, делимично поново састављане или молитве које су укључене у општу употребу (“девотионс”). Једном ће православна црква да за ову праксу установи опште норме и даће потребна одговарајућа упутства. За сада се то ради по осећају, од случаја до случаја. Догматски та заједничка молитва се може објаснити том чињеницом, да сви хришћани славе и призивају Име Христово, у коме, за оне који се моле, присуствује сам Христос. “Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20), и заиста сви хришћани, који молитвено призивају Име Христово, постају јединствени у Христу, као што се и на оне који призивају Име Св. Тројице односи реч првосвештеничке молитве: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби” (Јн. 17, 21). Када ми подижемо очи ка небу за нас престају да важе земаљске ограде. Ипак, да ли је то тако? Не остају ли те ограде и у нашим молитвеним сједињењима? У извесном смислу, да, остају. Јер ми не можемо у свему да се сјединимо са нашом браћом. Конкретно, ми не можемо са протестантима молитвено да призивамо Мајку Божију заједно са светитељима. Наћи ће се код нас молитвене разлике чак и са католицима, иако не толико суштаствене. И нисмо ли ми дужни да ћутимо о тим разликама? Није ли то већ издаја или повреда православља? Не треба затварати очи пред тим да такве опасности уопште постоје. Положај православља у односу на протестантски свет је посебно неповољан баш због тога што православље мора због молитвеног општења с њима, прилагођавајући се, да се умањује, да губи своју Пуноћу. Наравно, уколико се ово ради из љубави и снисходљивости, због црквене “икономије”, то се може толерисати, као жртва љубави, отсутност неумољивог максимализма, по принципу апостола Павла “свима бити све”. Ипак, наша браћа треба да знају и да разумеју да је то само жртва љубави и снисходљивости према слабости, али не и одрицање и издаја. И тиха, али стварна туга због тога, што се ми не можемо у потпуности сјединити у молитви, мора јаче и делотворније да директно путем проповеди проникне у срца наше браће, као тихи призив љубави...


Међутим, у молитвеном општењу са инославнима треба водити рачуна да не дође до извитоперености и осиромашења у пуноћи сопственог молитвеног живота. Али може се десити и позитивна страна тог општења. Ми смо навикли да се поносимо својим литургијским богатством у поређењу са “строгим и једноставним обредом” код протестаната. Ипак не треба затварати очи ни пред тим, да ми не реализујемо у потпуности то религиозно богатство, и у неким случајевима оно пада као мртав терет прописа и обреда на охлађену душу. Протестантизам, при свом свом литургијском сиромаштву познаје живу, не-прописану молитву, у којој се људска душа на дечији и непосредан начин обраћа Небеском Оцу са својим потребама датог дана и тренутка, има свој лични разговор с Богом. То је његова предност, чак и ако има везе са литургијским сиромаштвом.



2. РЕЧ БОЖИЈА. Свето Јеванђеље је опште добро целог хришћанског света. Кроз Јеванђеље са људском душом говори сам Христос, и душа Га препознаје, слуша Га и поклања Му се. Обично ми у нашем односу према иновернима недовољно спознајемо ову Јеванђељску снагу, као да је заборављамо. У четири Јеванђеља, ми имамо чудесан, Духом Божијим изображен лик Спаситеља, Његову словесну икону, која се непосредно урезује у душу. Када се Вечна Књига не чита само разумом, него и срцем, када се душа поклања “над Јеванђељем”, тада се извршава тајна Речи, која се рађа у тој души. Ово директно деловање Речи Божије (еффицацитас верби), које је окренуто ка свакој души, понекад као да се одбацује, преувеличано подвлачећи значај црквеног предања за њено разумевање (кога, између осталог, у извесној мери не одбацују ни протестанти). Практично, тај значај предања у живом примању Речи Божије заиста не треба преувеличавати. Оно се пре свега односи на богословље, и у њему на поједина спорна питања догматског карактера. При томе се важност предања никако не искључује, него чак и претпоставља непосредно примање Речи Божије, која има свој живот у Цркви, како у њеној саборној свести (предању), тако и у личном разумевању. И, оно што је посебно важно, лични живот са Јеванђељем (а онда и са свом Речју Божијом, како Старог, тако и Новог Завета) ништа не може да замени. Треба рећи истину, да је код православних народа појединачно читање Речи Божије значајно мање распрострањено него код протестаната (ово се надокнађује, али само делимично, њеном употрбом на богослужењима). Ипак, Библија и Јеванђеље представљају опште хришћанско добро, и читав хришћански свет се, у овом случају без вероисповесних различитости, поклања Јеванђељу. Свето Јеванђеље и данас сједињује раздвојене вероисповести. На свим језицима света оно се проповеда у својој самоистоветности. Кажу да је истинско схватање Јеванђеља могуће само у Цркви. То, наравно, јесте тако. Али шта заиста то значи? Постоји ли, заправо, нарочито, црквено излагање и тумачење Јеванђеља, које би се једном заувек одредило, које би у себе сместило, које би исцрпло Реч Божију? Наравно, не постоји и не може да постоји, као што оно што је привремено не може да ограничи оно што је вечно. И није ли оправданије мислити супротно, - да су искрени и пуни страхопоштовања читаоци Јеванђеља, кроз то већ у Цркви, - у Цркви јединој, Јеванђелској.



3. ДУХОВНИ ЖИВОТ. Хришћанин, који живи у Цркви, има, нормално, и свој лични живот у Христу, свој разговор с Њим, који је истовремено и личан и црквени. Догма и догматичке особености не могу да оставе трага на том личном искуству. Ипак, и поред непостојања христолошких разлика, тј. једноставније говорећи, при постојању вере у Христа као Сина Божијег, Спаситеља и Искупитеља, постоји невероватно велика истоветност хришћанског живота, чак и поред постојања догматичких разлика. Зар се “разделио Христос” за садашњег православца, католика, верујућег протестанта? У љубави према Господу нашем и у стремљењу ка Њему, сви хришћани су једно. И зато постоји заједнички и свима доступни језик мистика, као и њихово искуство. Духовни живот, у коме долази до додира са божанском реалношћу, и данас много више уједињује хришћане, него догматичка свест. Када осећамо трептај ових додира, на њих се одазива наша душа, без обзира на припадност конкретној вероисповести. У живом општењу представника разних вероисповести ствара се могућност таквог узајамног упознавања, које делује убедљивије него речи - оно ствара и везу и обавезу. Јер спознајемо да је “Христос међу нама”, осећамо струјање Духа Светог. Ово је, може бити, најважнији резултат међусобног општења разних вероисповести, који се не изражава у формулама и поставкама, а ипак, представља духовну реалност. У току Лозанске конференције, нарочито на њеном почетку и крају, тај осећај неког заједничког духовног искуства, јединства у Христу, достигао је изванредан интензитет. Свима је било јасно да се нешто догодило, изван онога што је утврђено у извештајима и декларацијама. И што је већа интензивност духовног живота, тим природније се она излива из вероисповесних граница и сједињује људе. С друге стране, мимо таквог искуства и не може бити хришћанског уједињења. Напротив, ово последње се и дешава само у хришћанском надахнућу, новом јављању Педесетнице, које очекујемо, али делимично већ и задобијамо. То уједињење у Христу, које се утврђује сродношћу хришћанског искуства, јесте нека нарочита тајна духовног живота, као духовна супричест јединога Христа која се извршава много пре него што ће моћи да се изврши фактичко причешћивање из једне чаше. Ова реална истоветност, или у сваком случају сродност искуства целог хришћанског света уза сву његову различитост, уопштено говорећи, никако се не увиђа довољно, али фактички, она постоји. Зар се ми не поучавамо и не узрастамо духовно на основу дела “инославних” аутора, зар се њихова богобојажљивост и њихова љубав према Христу нас не дотиче и не надахњује нас? На жалост, наша свест много лакше издваја догматске несугласице и вероисповесне различитости, него ово заједничко хришћанско добро. Мистички и, ако можемо тако рећи, идејни Интеркоммунион хришћана је увек постојао и постоји, а данас и више него раније. Разговор представника богословске мисли, размена идеја, рад на научном и богословском истраживању, неки заједнички живот “над Јеванђељем” - све ово чини разједињеност хришћанских вероисповести, у извесној мери већ одавно делимично непостојећом. За њено одржавање требало би се оградити од целог инославног света, што је, милошћу Божјом, постало коначно немогућим. “Символичко богословље” такође све више постаје од “обличујућег” упоредно, и још јасније треба то рећи за дела мистичког и духовно-поучног карактера, као и за хагиографску литературу, јер ликови светитеља чине добро целог хришћанског света. С каквом пажњом и побожношћу се загледа западни свет (барем савремено англиканство) у ликове руских светитеља, или, обрнуто, с каквом пажњом се и ми загледамо у ликове великих западних светитеља - св. Геновеве, св. Франциска Асишког и др. И ово духовно општење, које, природно, све више узраста, ми смо дужни свесно у себи да култивишемо. Не треба се бојати да кроз то ми духовно губимо сами себе и разбацујемо своје духовно добро. Напротив, пре ће бити да кроз то ми њега умножавамо, прво зато што стичемо за себе дарове који су дати другима (јер су дарови различити и служења су различита), друго зато што се кроз поређење дубље и пуније препознаје наша сопствена природа. Не спознајемо ли ми сами сада православље јасније и дубље кроз то што долазимо у додир са инослављем?


Дакле, постоји чак и сада некакво духовно јединство и општење целог хришћанског света, иако оно није изражено ни у каквим споразумним формулама. Зато се оно и не бији никаквих забрана и анатемисања. Али овом мистичком, алогичком, адогматском јединству хришћанског света, треба још додати и постојање његовог догматичког јединства. Услед извесне једностраности, историјски можда и разумљиве, хришћани различитих вероисповести оштро реагују на своје догматске различитости, а не осећају у тој мери сопствену усаглашеност - ово прво код њих иде на уштрб овог другог. Одредница “јеретик”, која се односи само на поједине ставове, шири се и на целог човека, који се у потпуности анатемише за конкретну јерес. То се дешавало током целокупне хришћанске историје, међутум, то још увек не значи да је то исправно. Практично, то је у потпуности неисправно и може се објаснити некаквим слепим ревновањем за веру и догматским страстима. Осим тога, некада је било знатно мање устручавања у избору израза, него данас, али неадекватно је да у данашње време, са нама својственом психологијом, усвајамо тај начин изражавања. И ако преиспитамо наша фактичка неслагања у догматима, она, наравно, неће за нас постати мање важна, али неће заклонити нама толико важна места и нашег слагања с “јеретицима”, јер треба коначно то гласно рећи и признати: не постоје колективни јеретици, него само понаособ, у одређеном случају. Такав смисао, између осталог, има и реч апостола Павла: “Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама” (1 Кор. 11, 19). Наравно, појединачна јерес представља и општу болест, која штети духовном животу, али га ипак не убија. И нама представља тешкоћу, а можда је чак и немогуће, да одредимо тачан степен те оштећености у оно доба, када су се први пут појавиле одређене догматске несугласице. Не треба заборављати ни то да осим јереси знања, постоје још и јереси живота, које се не огледају само у греховности, него и у животној непуности, једностраности хришћанског пута (што и одговара аутентичном, првобитном значењу речи јерес). Можемо, будући да смо православни, да монофизитствујемо у правцу докетичког спиритуализма или манихејства, што се све чешће може опазити у источном хришћанству, или да несторијанствујемо, делећи обе Христове природе (ово фатички постаје помирење са “секуларизациом” културе). И у том погледу, можда ће сви постати јеретици различитог степена и у различитим погледима. Међутим из овога никако не треба закључити, да не треба да постоји Православље и православци. Из овога једино можемо закључити, да јерес, као таква, наноси штету и ограничава, али не уништава живот у Христу и у његовој Цркви. Сам појам јереси постоји само у оквиру цркве, а не и изван ње, и он означава оштећеност црквеног живота. Због тога је погрешно схватати чак и анатемисање као духовну смртну казну и потпуно одвајање од цркве. Сличан ужасни акт су узајамно размениле у своје време источна и западна црква кроз лик папе Николе III и патријарха Михаила Кируларија (и можемо оправдано рећи да је бреме тих анатема и сада над целим хришћанским светом и над свима нама, који због тога нисмо криви). Ипак, чак ни после те анатеме није Римска црква престала за нас да буде хришћанска црква, па макар она била и јеретичка, као што смо и ми за њу. Дисциплински, за одређену црквену заједницу анатема јесте смртна казна, отцепљење од црквеног општења. Међутим, та дисциплинска мера не може и не треба да буде распрострањена на целокупно црквено биће, јер - треба и то гласно рећи - и јеретици се налазе у цркви, и меру њихове јеретичке погибије нама није дато да знамо. >>>


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 15-03-2015 05:02 AM

.

>>>Одавде закључујемо, да ако јерес јесте само парцијална оштећеност, онда у нашем односу према јеретицима или неистомишљеницима, не треба да има значај само оно што је јеретичко у њима, већ и оно што је православно, на основу чега они и остају у цркви. Да ли заиста, поседујући јерес у учењу о цркви протестанти или католици престају да православно верују у Св. Тројицу и Господа Исуса Христа? Поседујући погрешну доктрину о филиољуе, престају ли католици да верују у искупитељско дело Христово и у свете тајне? И ако је то, на неки начин, само по себи очигледно, ипак би требало да сви хришћани не спознају само своје различитости, него и своје сличности, а ово последње је, ни мање ни више, установљено заједничким хришћанским исповедањем. Наш Символ вере, Никео-Цариградски (истина, оштећен учењем о филиољуе), заједно са поштованим и у нашој цркви древним символима Апостолицум и Атханасианум представља заједничко исповедање све три основне гране хришћанства: православља, католицизма и протестантизма, и овај догматски основ јединства никада не треба заборављати.



4. СВЕТЕ ТАЈНЕ. У данашње време хришћанске вероисповести су у светим тајнама најреалније раздвојене једна од друге. Општење кроз тајне остаје још увек звезда водиља, удаљена од циља, који иако се и достиже у границама протестантског света, остаје потпуно неостварив у односима између три основне гране историјског хришћанства: православља, католицизма и протестантизма. У односу православља и католицизма према протестантизму главну препреку предтавља отсуство код протестаната законитог свештенства и апостолског прејемства; у међусобним односима прве две вероисповести таквих препрека нема. У претежној већини хришћанских вероисповести (можда осим квекера или фриендс) признају се тајне, установљене Господом Исусом Христом у Св. Духу, и постоји пракса ових тајни при свој различитости богословског учења о њима. Како се треба односити према реалности ових тајни и у којој мери се показује као пресудно једно или друго њихово богословско тумачење? Иако ово последње може да врши утицај на делотворност тајне (ипак само са стране еx опере оперантис, а не еx опере операто), ипак при постојању заједничке вере, на пример, у тајну Тела и Крви, обично се веома много преувеличава значај доктринарних различитости у области евхаристијског богословља.


Потребно је пре свега установити као општи принцип делотворност тајни у различитим црквеним заједницама. Ипак, можемо ли да прихватимо овај принцип у улози основног начела којим ћемо се руководити? Или су, пак, тајне које постоје изван граница црквене организације ништавне, неделотворне, заправо оне које су само благочестиви обреди, или су то (према богохулном мишљењу неких) “демонске” тајне? Ово последње мишљење, стварање конфесионалног фанатизма, није било и не може бити потврђено богословским аргументима - напротив, оно се налази у директној супротности са реалним поимањем Цркве, како се оно испољава у њеној пракси. При томе, није довољно ни оно признање снаге тајни изван граница Православља, које је изражено у једној изреци (у писмима) еп. Теофана Затворника. Вишченски светитељ, коме су поставили питање о протестантском причешћу, одговорио је: “По вери њиховој даће им се”. Ово свођење питања о објективној делотворности тајни само на њихову субјективну делотворност еx опере оперерантис, стоји наравно на много вишем нивоу од оне горе споменуте богохулности о “храни демона”, али се ипак оно уклања од директног одговора на питање о објективној делотворности тајни (еx опере операто), које се неизбежно поставља у крајњој линији при одређивању односа између православља и католицизма, али се поставља и у односу на протестантизам. Неоспорно је да при отсуствовању канонског црквеног општења, тајне које се врше изван канонских граница дате црквене организације, канонски и фактички за нас као да не постоје (то ми имамо код сваке шизме). Ипак, да ли та канонска неделотворност (нонеффицацитас) подразумева и мистичку неделотворност (нонвалидитас)? Означава ли ово да смо, будући да смо канонски раздвојени, а у извесној мери чак и догматски, раздвојени и у нашем светотајинском општењу са Христом кроз дарове Св. Духа? Или се стварно у нама разделио Христос? Или неправославни већ одавно нису у Христу, те им је страно Тело Његово? Требало би добро размислити приликом давања одговора на ово питање, можда најсуштинскије у схватању међусобних односа нас и инославних. Оно се дели на два питања: о значају канонских подела и догматских разлика за делотворност тајни.


Прво питање се разрешава у том смислу да канонске поделе (расколи) само отклањају могућност директног и непосредног општења кроз тајне, али не укидају њихову делотворност, па према томе ни невидљиво општење видљиво одвојених, и то представља велику радост и утеху пред лицем тужне и грешне чињенице канонских подела у цркви. Можемо (и дужни смо) да сматрамо да, налазећи се у канонској раздвојености са целом католичком црквом, ми нисмо престајали и не престајемо да се налазимо у невидљивом општењу са њом кроз тајне, можемо рећи еx опере операто. (И наравно, у још већој мери се то односи на делове православне цркве који су се, из ових или оних разлога, међусобно одвојили: грчко - бугарска шизма, савремени расколи у руској цркви итд.) Потпуно бисмо доследно могли да негирамо деловање тајни на основу канонских разлога само полазећи од римокатоличког учења о папином првенству и о потчињавању његовој јурисдикцији као суштинском услову самој припадности цркви. Међутим, такав радикални закључак (не без одређене недоследности) не изводи ни сама католичка црква, која признаје валидност тајни у православљу. Католизирајући правац у православљу понекад овде иде даље од самог католицизма, стављајући у зависност од канонских услова валидност саме тајне. Богословски, такав став не може бити прихваћен без суштинског извртања учења о цркви у корист канонског формализма, и у сваком случају никад није био доказан, иако се утврђује у својству чврсте предрасуде. Напротив, треба рећи, да се раздвојени делови цркве, у крајњој линији при постојању апостолског прејемства, налазе у међусобном невидљивом тајинском општењу, кроз видљиве, иако међусобно недоступне, тајне, које се остварују у границама сваке од раздвојених цркава. Другим речима, подела која се догодила не иде до краја, она је ограничена и не дели Тело Христово, Његову Цркву.


Међутим, питање о значењу по делотворност тајни не само канонских, него и догматских подела, остаје и даље на снази. Колико је одступање у догматском учењу способно да поништи снагу тајни, да учини невалидним сам њен факат? Овде пре свега треба издвојити оне случајеве, када се одступања не тичу одређених тајни, него њихових извршитеља. Ми схватамо протестантизам, где се кроз укидање благодатног свештенства отклања и чак доводи у сумњу благодатна снага тајне, без обзира на њено признавање у начелу. Може ли се говорити о тајнама у протестантизму? На срећу, имамо основа, да и на ово питање не оговоримо само одречно. Основ за то налазимо у чињеници да црква признаје стварност протестантског крштења, како то произилази из чињенице да га она не понавља у случају присаједињења протестаната. Ово признање представља чињеницу од посебне важности. Оно сведочи о томе, да у крајњој линији, у тајни духовног рођења у Цркви ми пребивамо у општењу са протестантима, као хришћани, удови јединог Тела Христовог. У крштењу се садржи заједничка могућност живота кроз тајне у Цркви, оно је, у том смислу, потенцијал и свих осталих тајни, које се у цркви реализују у потпуности. У протестантизму оне имају само делимичан, осиромашени живот, како захваљујући сужењу његовог подручја кроз умањење броја тајни, тако и конкретно, кроз одсуство свештенства. Ипак, да ли нам ово последње дозвољава да говоримо о потпуној неделотворности тајинског живота, конкретно чак и причешћа, у протестантизму? Строго говорећи, ни на то ми немамо права, и не само на основу субјективног принципа на који је указао еп. Теофан, него ни на основу објективног принципа деловања тајни, по коме ово последње припада целој цркви, иако га она остварује кроз клир уз његово неопходно учешће. Тај клир не постоји у протестантизму, али народ црквени, “царско свештенство”, остаје и овде, и потенцијал светог крштења се открива и остварује овде на друге начине, иако без црквене пуноће: уместо делотворних тајни - неким богобојажљивим обредима и молитвама. Али ако оне нису заиста истинске тајне, да ли можемо рећи да су оне ништа? То не можемо рећи, не само због осећања хришћанске љубави, него ни због хришћанске истине: клир није магични апарат за ивршавање тајни, него црквена служба, која постоји у цркви и због цркве. И због тога Теофанову изјаву: “по вери њиховој, даће им се” - треба разумети у том смислу, да Господ не оставља Својом благодаћу и то Своје стадо, отргнуто исторјским дешавањима од пуноће црквеног живота. Ипак, о општењу кроз црквене тајне (осим крштења) у односу на протестантизам може се говорити само у уопштеном и неодређеном смислу њиховог учешћа у благодатном животу цркве, али не више од тога. Оно што нас спречава у непосреднијем и веродостојнијем општењу кроз тајне са протестантима јесте одсуство законитог свештенства: то је праг који ће протестантизам морати да пређе - обнављање јерархије апостолског прејемства.


Међутим таква препрека не постоји за оне делове подељене цркве, који су сачували прејемство и сходно томе имају законито свештенство. Овде спадају православље и католицизам заједно са древним источним црквама (а такође и епископска црква у протестантизму, конкретно и англиканство, при постојању позитивног црквеног решења питања о англиканским ординацијама). Свештенства православља и католицизма се показују међусобно неканонским због постојеће шизме, што ипак, не омета међусобно признавање њиховог реалног постојања, како то произилази из факта прихватања јерараха у постојећем чину од стране обе цркве. Ова канонска отуђеност као да ствара непремостиву препреку у односу између обе цркве у њиховом тајинском животу, која се ипак препознаје при њиховом непосредном додиру (тј. у случајевима прелаза из једне цркве у другу).


У том случају постаје очигледна делотворност тајни, независно од њиховог канонског значаја. Конкретно, може се установити делотворност тајне крштења и свештенства, а онда, у вези са њим и миропомазања (и брака, мада се он, као природна тајна признаје као валидан, не само код протестаната, него чак и изван граница цркве, тако да се они који му приступају и који се већ налазе у браку, не венчавају поново). Она се не може да установити са таквом тачношћу у погледу оних тајни, које се савршавају само унутар сваке цркве: покајање, јелеосвећење и евхаристија (овде можемо уврстити и монашки постриг). Ипак, била би недопустива недоследност - признавати стварност свештенства (и миропомазања које они врше), а не признавати или ограничавати делотворност других тајни које оно савршава. Из овога закључујемо да се тајне савршавају и изван граница цркве као организације.


Канонска, па чак и догматска изопачења, у извесним границама, по сведочанству цркве, не поништавају делотворност тајни, па чак и ако оштећују или умањују њихову делотворност; међутим ово последње није човеку дато да зна. Али одавде проистиче закључак од огромне важности: цркве које чувају свештенство, иако су раздвојене, нису раздвојене у животу кроз тајне. Другим речима, подељеност цркве не допире до дубинског плана: у свом тајинском животу Црква остаје јединствена, у крајњој линији ово је могуће тврдити о односима између православља и католицизма. Строго говорећи, уједињење цркава се овде чак и не захтева, иако, на жалост, тога јединства ретко када бивамо свесни. Шта из овога следи? Цркве које су сачувале наведено јединство у тајнама, подељене су сада канонски, у смислу јурисдикције, и догматски, у смислу читавог низа различитости, које, међутим, нису кадре да пониште реалност тајни. Шта је потребно за потпуно обнављање јединства и одакле почети? Обично се мисли да је за реално уједињење, које би се могло изразити у општењу кроз тајне (Интеркоммунион), а нарочито у евхаристијском општењу, потребно пре свега канонско општење, тј. узајамно признавање јурисдикција. Међутим у овој области не постоји импедиментум дирименс. Јер се ни са Истока никад није оспоравала јурисдикција папе над западном црквом, ни са Запада се нису оспоравале јурисдикције источних помесних цркава у њиховој сопственој области, и несугласице у канонској области се не односе на поделу јурисдикција, него на права римске катедре - папског примата, што већ није канонско питање, него догматско. У догматској области између Истока и Запада постоје огромне несугласице, и у учењу о Св. Духу филиољуе, и о учењу о Цркви (управо о папином месту у цркви), ичитав низ других догматских, и још више доктринарних разлика (уосталом, што се тиче последњих, оне могу да постоје - и постоје - и у окриљу јединствене православне цркве). Делимично су оне природна последица целокупних духовних и историјских разлика Истока и Запада, делимично су последица одступања Запада од васељенског пута. Овде ступамо на терен догматских спорова и подела које до сада нису отклоњене. Обично се овим догматско - доктринарним разликама придаје пресудни значај. Сакраментално јединство догматски подељених цркава као да се заборавља или се жртвује за ове њихове разлике (које такође не само да се непревазилазе, него се још и преувеличавају). Зато формула која влада у погледу уједињења цркве гласи: општење кроз тајне, тј. уједињење у тајинском животу, треба за себе да има као услов прелиминарну догматску сагласност. Али, да ли је баш тако неоспорна ова тобожња аксиома, која се никада није проверавала? Овде на једном тасу ваге ми имамо различитост неких хришћанских догми и богословских мишљења те вековима стварано и учвршћивано отуђење и супарништво, али на другом - јединство тајинског живота, и пре свега Трпезе Господње. Зашто се, пак, сматра да је неопходно претходно се сложити у мишљењима, а не обрнуто, и не треба ли у јединству кроз тајне тражити пут за превазилажење ове разлике? Зашто не тражити превазилажење јереси учења кроз превазилажење јереси живота, што и предсравља подела? Не греше ли сада хришћани, што не чују заједнички евхаристијски призив и не иду за њим, обузети својим страстима и поделама? А ако је тако, онда православље и католицизам још увек имају темељ и пут за уједињење - на основу општења кроз тајне. Али за ово је потребно да се осети струјање Духа Божијег; оно ће само учинити очигледним, да јединство коме тежимо уопште не треба тражити тако далеко, како се мисли, јер оно већ јесте постојећи факат кога треба реализовати. Али реализовати га треба часно и искрено, апсолутно без задњих мисли, подмуклости и лукавости, јединствено, да бисмо показали и схватили своје братство у Господу. Ни горди и властољубиви Рим, који живи у католичком свештенству, ни обамрли у вековној самоодбрани Исток, који види непријатеља и завојевача у сваком католику, нису могли, и све до сада не могу да направе тај корак, да се занесу у пориву црквене љубави. Можда још није дошло време, можда се још нису испуниле накане Божије, још није загрмео гром ни севнула муња, који ће да истопе историјске тврдоће, а зједно с тим и омекшају људска срца. Али пут ка уједињењу Истока и Запада се не налази у Флорентинској унији и у турнирима богослова, него у уједињењу пред олтаром. Свештенство Истока и Запада треба да схвати себе као јединствено свештенство, које врши јединствену Евхаристију, које приноси јединствену жртву, и за оплемењено овим тајнама свештенство, отпашће, као куле од карата, све препреке ка уједињењу кроз тајне. Амин, да Бог да! А одмах затим и као одговор на то, биће достигнуто и догматско уједињење, тачније, узајамно међусобно разумевање у особеностима, једностраностима или чак и разликама, ако такве остану: Ин нецессариис унитас, ин дубиис либертас, ин омнибус цхаритас. И једино до тада, док се нису разгорели ти огњени језици у свету, остаје нам тај дуги стрми пут тражења догматског јединомислија путем догматских спорова... Али, како год да историја реши питање о путевима ка јединству цркава, само јединство кроз тајне већ постоји, и ми смо дужни да га не заборављамо и не отклањамо ни сада, док смо подељени.


Постојеће јединство цркава представља позитивну основу за њихово уједињење, без првог немогуће би било и друго. Као жива антиномија присустни су у души хришћана сопствено јединство као датост и подељеност као факат. Та антиномија не може да остави човека у спокојству равнодушности, него она мора да тражи своје разрешење. И “екуменски” покрет у наше време изражава за нас то тражење.

ПРОТОЈЕРЕЈ СЕРГЕЈ БУЛГАКОВ


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 16-03-2015 12:24 AM

Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.

У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.

Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.

За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих. Антиекуменизам
се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога. Међутим, не учествовати у екуменском
дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе. Ако добро разумем Православље
и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница. Показивање
љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.

Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.

Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима. Циљ и тежња Православних
је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла. Екуменизам и верска
толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.

ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Ројалист - 16-03-2015 06:55 AM

Откривени проблематични детаљи недавног састанка Међуправославне комисије у Шамбезију

Хомосексуализам, камен спотицања међу православним јерарсима у Шамбезију у Женеви

Према писању http://www.agioritikovima.gr/ од 16. до 20. фебруара 2015. у православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију у Женеви, одржана су заседања специјалне међуправославне комисије за припрему будућег Свеправославног сабора а под председавањем Митрополита пергамског Јована Зизјуласа, поштованог теолога и академика.

Извор наводи да постоје докази да су неки од угледних православних архијереја покушавали да ослабе стубове Православља својим инсистирањем на подршци хомосексуалности и тенденцијама да у том циљу и поједина поглавља о Содоми и Гомори буду избрисана из Библије!

На овај Сабор поједини православни архијери чекају већ више од 50 година, а ипак, припреме нису још ни близу свог завршетка.

Када је у марту прошле године Васељенски патријарх Вартоломеј упутио позив да се исти сазове у лето 2016. године у Истамбулу схватио је да су многи текстови, који припремају тај велики састанак православних прелата, чак из периода Хладног рата, да се односе на услове комунистичких режима у Источној Европи и да су због свега тога мање релевантни.

Због тога је и основана нова комисија од представника свих 14 аутокефалних цркава, како би се ревидирали сви ови застарели текстови да би о њима могли да одлучују православни архијереји који би учествовали на предстојећем, свеправославном Сабору. Да би комисија усвојила закључке свога рада све одлуке се морају усвојити једногласно.

Тешко је проценити време у коме ће међуправославна комисија успети да оствари зацртане циљеве јер су исти текстови за које су биле потребне деценије рада сада подвргнути ревизији.

Међутим, ако се узме у обзир садржај задње седнице одбора у Шамбезију онако како је откривају наши извори, испада да је боље и да међуправославна комисија не жури са својим одлукама.

Наиме, овога пута су православне главе окупљене у Швајцарској, разговарале о тексту који је био припремљен на Трећој предсаборској православној конференцији 1986. године под називом: ”Допринос Православне Цркве у распрострањености мира, правде, слободе, братства и љубави међу људима, и њена критика расне и друге дискриминације.”

Својевремено су јерарси из тзв. Источног блока морали да подносе извештаје диктаторским властима комунистичких држава и покажу им да њихов напоран рад током путовања у иностранство није узалудан тј. да их увере да се тамо боре за “мир” који подразумева мир и у Источном блоку. Али сада су се ствари промениле иако смо још увек далеко од братства и љубави између људи, борба против расне дискриминације се не чини веома актуелна тема.

Заиста, апартхејд у Јужној Африци се сада тиче далеке прошлости, колонијалне земље су успеле да се изборе за независност, док се представник некада потлачене расе преселио у Белу кућу где утиче на стање савременог света.

Због тога нико није ни очекивао да би то питање могло изазвати тако жестоку дебату међу учесницима на последњој седници међуправославне комисије. Ипак, настали су сукоби олујних димензија ако је судити према нашим ексклузивним информацијама. Такође су расправе биле тако узавреле и бучне да су се чуле како од стране техничког особља у Православном центру у Шамбезију тако и од студената који студирају тамо православну теологију.

Како се испоставило, предмет контроверзи су права сексуалних мањина. Мањине које Митрополит пергамски еуфемистички назива “мањине друге природе”, такође и ”поштованим члановима друштва” и које, по његовом мишљењу требају бити заштићене од сваког облика дискриминације и неправедног прогона.

“Ми немамо право да понижавамо и прогонимо Божје подобије”, поручио је он, према поузданим изворима својим ”безобзирним” колегама. “Запитајмо се да ли треба да размотримо хомосексуалне кривице које заслужују прогон? Ако већ треба да буду прогоњене? Јер ако не желимо да се успостави принцип по којем ти људи морају бити заштићени, то значи да желимо да буду кажњени и затворени.”

Митрополит је поновио самим тим уверење оних који су подржали антирасистички али у суштини антиправославни закон, који је усвојен од стране грчког парламента под притиском Европске Уније. Овај закон, подсећамо, узима за предмет осуде митрополита Серафима Пирејског и многе друге пристојне црквене званичнике који са великим духовним ауторитетом представљају морално здраву већину грчког друштва.

Међутим, напори да се у саопштење ове комисије угради позиција која захтева безусловно поштовање “националних мањинских заједница, верских, језичких и ”других природа” и обезбеди им “да се слободно развијају у складу са својим принципима” ипак нису пронашле подршку од већине.

Затим је покушао да помогне митрополиту Јовану Зизјуласу још један професор теологије, декан Православног богословског института у Шамбезију, Власије Фидас који је рекао:

“Сексуалне мањине су као и ми, чланови Цркве, они који су укључени у њен живот. Они јесу грешници, али сви смо ми грешници. Држава их признаје као угледне чланове друштва па самим тим ни ми не би требало да то игноришимо. Сексуални греси нису нешто најтеже те стога треба третирати ЛГБТ заједницу не са осудом већ са љубављу и поштовањем.”

На почетку дискусије је међу учесницима било појединаца који су такође делили овај став. Са друге стране, делегација Руске цркве коју је предводио митрополит Иларион Алфејеф изразила је своје апсолутно неслагање са таквим ставом. Такође, подршку ставу ”поштовања ЛГБТ заједница и њиховој безрезервној заштити од прогона” није пружио ни портпарол Антиохијске Патријаршије Митрополит Василије из Сирије, где наша браћа хришћани трпе велики прогон због вере, нити митрополит црногорски Амфилохије, који се храбро одупирао тзв. ”Прајд Фестивалу” у главном граду своје земље, такође ни други архијереји.

Ипак, седмочасовни притисак председника комисије коме су учесници били изложени (колико је трајао састанак) није остао без резултата. Резултат је тзв.компромисни амандман по коме: “мањине свих врста не смеју бити дискриминисане, што не значи да ико због тога треба да дели и њихове ставове и принципе.”

За овај амандман, дакле, на нашу велику жалост и срамоту, према нашим сазнањима је гласала сва јерархија грчког порекла. Митрополит Деметрије је чак изјавио да је у Грчкој присутна ”нацистичка идеологија” која подржава нападе на сексуалне мањине.

За амандман су гласали и Митрополит Месине Хризостом, епископ Пафоса Георгиос (Кипарска црква), архиепископ Константин (Јерусалимска Патријаршија) и митрополит Сергије (Александријска Патријаршија).

Овом компромису срама, осим поменутог митрополита црногорског Амфилохија, опирали су се и архијереји цркава из Србије, Бугарске, Грузије и Румуније.

Сви они се нису предомислили до краја. Захваљујући њима до издајничке ревизије православне теологије није дошло, након што су одбили да положај заштите хомосексуалаца буде уграђен у текст који је написан за прихватање од Светих Синода Православне цркве. Православна црква ће, као и раније, грех називати грехом и истину истином. Нити ће бити избрисана из Библије поглавља о Содоми и Гомори нити речи апостола Павла да: “Божје царство неће наследити мужеложници” (св.ап.Павле Кор. 6:9)

Међутим, и сама чињеница да се таква дискусија десила међу онима који су од Бога постављени да буду пастири свога народа и чувари православне вере, изазива дубоку забринутост. Понашање у овој дискусији појединих прелата који због страха од света и у име јеретичке политичке коректности, прикривено од свога стада издају учења Светих Отаца, узрокује нашу велику тугу.

Највећа је ипак забринутост што се ни на једном сајту било које православне помесне цркве није појавила ни једна једина информација о садржини разговора православних прелата на састанку у Шамбезију. Од кога се то прикрива и за чије добро? Тешко нам је, и поред велике жеље, поверовати да је тако нешто Православнима на корист.


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - ПРОСВЕТАР - 17-03-2015 04:46 AM

По овоме изгледа да је овај Шумадинец не само УКРОЉУБ него и следбеник фанариотског јеретика, Митрополита (без Митрополије) Пергамског, Јована Зизи-луеса, који заступа оболеле мужеложнике и лезбаче!

А следбеник заступника мужеложника највероватније је и сам мужеложник, а по оној народној "ако неко гаче као гуска, хода као гуска и изгледа као гуска, онда је то...ГУСКА!

Иначе речени фанариотски јеретик Јован Зизи-луес никад и није у својој "Митрополији" Паргаму јер ова практично ни не постоји; од некад славног града Пергамона данас је остала само бедна турска касаба у коју Зизи-луес и не залази него луња около по белом свету и проповеда јерес о "плућним крилима" и "сестринским црквама" и уједињење са страшном јереси латинском кримо-католичком, суботариома и осталим протестантским сектама!

Сачувај Боже и саклони!

Све ово што се данас догађа у Србској Цркви (зло)дело је грчког фанариоте Јована Зизилуеса, Митрополита (непостојеће) Митрополије Пергамске, који се смуца по свету и проповеда "њуууубав" са јереси латинском кримокатоличком, смртност Душе, скидање Иконостаса, изједначавање греха мужеложништва са предбрачним односом мушкарца и жене и сличне новотарије које србска наива жедно гута, као уосталом и све друго што нам долази из кухиње умирућег Запада.

Паметном доста !


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - смедерево - 17-03-2015 08:37 AM

ХИЉАДУГОДИШЊИ ЗЛОЧИНИ ВАТИКАНА против Православља
Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика.

Јасно утврђени правци и постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком XX века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај XX века.Од првих дана почетка кризе у Југославији, Света Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији.

Новосадски Дневник(20. августа 1992), под насловом “Еспресо критикује папу”, објавио један краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле Други упутио позив на крсташки рат против Срба. Уз занемаривање намерне или случајне грешке о Србији као зараћеној страни, тај текст је гласио:

“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.“ – коментарише италијански недељник Еспресо. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље. Римска курија подстицала је муслимане на рат против српског православља, иако би, по некој логици, римокатоличкој хришћанској цркви требало да буде блискија православна хришћанска црква него мухамеданство. Али, не, православље, макар оно припадало хришћанству, треба да буде уништено, а боље да се то учини исламским оружјем него римокатоличким.

Знаковита је изјава папе, дата у време телемоста са московским римокатолицима:

“Ако постоји једна Европа и једна валута – онда и Црква треба да буде једна!”

На коју се Цркву мисли – Православну или римокатоличку, нема места сумњи. Дакле: једна држава, једна валута, један папа. Мање је познато да Нови Светски Поредак треба да чине Светска Влада (за невернике) и Светска Црква (за вернике). Дакле, механизам глобалне управе и у материјалној и у духовној сфери. У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Ратзингер, иначе давнашњи припадник “Хитлерове младежи”, позива на подршку новом светском поретку “утемељеном на исправним етичким и економским принципима”.

Римокатоличка црква, која је и била иницијатор свих крсташких ратова, данас је једна од најмоћнихих светских корпорација и изузетно значајан играч, како на берзи тако и у прерасподели глобалне контроле светским богаством. А ко има богаство има и политички утицај. Не треба заборавити да је Света столица пред Први светски рат подржала ратне трубе Аустроугарске, да је током Октобарске револуције из сенке стала уз Лењина и била актер у стварању комунизма, како би осујетила руског цара Николаја Романова у намери да створи унију православних земаља јер је католичка курија хтела да се створи моћан католички блок.

Пред Други светски рат папска држава подржала је Хитлера, а по завршетку пацовским и другим каналима спасавала поражене нацисте.Да није било Ватикана, не би било католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Жумберка; да није било Ватикана, не би било такве србофобије на Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији. Да није било Пија Дванаестог и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа.

Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току Другог светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе.

Ватикан је први признао Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, и тиме нанео (скупа са Немачком) непоправљиву штету праведном решењу српског питања на Балкану.…..

Боље да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се одрицали себе за комад буђавог хлеба……


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 17-03-2015 02:34 PM

Наравно, пропаганди никада доста! Не иду заједно богословска созерцања и опит са јеретичким
и политичким пропагандама!


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - смедерево - 17-03-2015 03:21 PM

Хоћеш да кажеш да ватикан није чинио злочине према Србском народу?????


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 17-03-2015 03:37 PM

Наравно да јесте, али то нема везе са Православним поимањем Екуменизма. Снага Православља је
баш у томе!


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - ПРОСВЕТАР - 17-03-2015 08:56 PM

Слепима махати и глувима шапутати је узалудно.

Свако ће одговарати за своје грехе,а слуге мамона понајпре.(Мислимо на оне у „братском" окружењу масона и ротаријанаца)

Ђе год их видите драга Братијо и миле Сестрице, на окупу сликајте их за историју бешчашћа,да види Народ у које су се коло уплеле зле слуге злих господара.

Сваки њихов подмукли и прикривени подухват треба разоткрити као би нашу Свету Цркву сачували од нечастивога.

Будимо и сами будни и Господ Бог ће нам помоћи.

Оно сто је евидентно на светској сцени у последњих тридесетак година је помирење кримокатоличке јереси латинске и белосвецке масонерије.

Прошла су давно времена када је папа Клемент изопштио Темпларе из кримокатоличке јереси,многе осудио на ломачу и забранио ред.

Од тада до XX-ог века кримокатоличка ”црква„ је неколико пута бацала анатеме на чланове масонских ложа знајући да су масони настали
из Темплара,који су у илегали преживели прогоне,а још постоје И делују данас.

Ситуација се променила у овом веку заслугом масона 33-ег степена,барона Ив Марсодана,који је у Врховном савету Француске имао титулу ”благотворног витеза светог града„.

Такође је био ”витез сувереног малтешког реда".

Јасна цељ масонерије била је асимилација Хришћанства.За то је требало наћи пријатеље и сараднике на Хришћанској страни.

Марсадон је 1947-е године почео преговоре са кардиналом Ронкалијем,папским нунцијем у Паризу и будућим папом Јованом XXIII-им.

Поставља се питање на којој основи и на ком заједничком садржатељу се заснивала ова сарадња.

Одговор је на екуменизму!

Кримокатоличка јерес никада није одустала од идеје да Христову Православну Цркву стави под своју јуридикцију,а масони су у том
исходишту кримокатоличке ”цркве„ видели олакшани пут за себе.

Када буде постојала само једна ”хрипћанска црква" у свету,како је папа Јован рекао ”зближавање,затим сусрет и на крају потпуно уједињење", онда ће лакше бити за масоне да остваре своју космополитску цељ, чак формално остављајуци папу на челу такве белосветске религије.

Под папом Јованом Павлом долази до малог затишја.

Екуменски покрет сведен је на мирну коегзистенцију.Папа Јован Павле био је исувише кратко на челу кримокатоличке ”цркве„ да би учинио било шта али је зато Војтила , папа Јован Павле други,екуменизам прихватио оберучке,поставши његов велики заговорник са амбицијом да постане духовни и световни ”краљ света„,нови Месија,нови Спаситељ.

Започео је широку акцију која је резултирала сусретом и ”пољупцем мира„ са мароканским краљем Хасаном другим у Казабланки,А 1986-е у римској синагоги пољубио се са великим рабином Ели Тоафом.

Те исте године,27-ог октобра, у италијанском граду Асизију, организовао је молитвени сабор разних хришћанских и других деноминација.

Екуменски сусрет у Асизију поновио се 1993-е године,а исте године започео је и теолошки дијалог између Православне Цркве и кримокатоличке јереси на конференцији у Баламанду(Либан),који су Светогорски Монаси оштро осудили у свом писму упућеном Васељенском Патријарху.

Свој однос према масонима папа је потврдио октобра месеца 1983-е године,када се у магазину ”Ођи„ појавила фотографија на којој је
папа,који се држећи се за руке са другим угледницима,формирао ”братски ланац„, што је чист масонски ритуал.

Тај однос према масонима добио је и формалну потврду у новоредигованом другом канонском кодексу кримокатолицке јереси из 1987-е године.

Изостављен је канон број 2335,који је под претњом искључења
из ”цркве„,забрањивао кримокатолицима да буду чланови масонских ложа.

Подсетићемо да још није заборављена афера из 1979-е године када је убијен новинар Нино Пекорели,бивши масон,који је тврдио да у Ватикану постоји масонска ложа и лично оптужио кардинале Вијоа,Казаролија,Полетија,Бађа,надбискупа Марчинкуса и монсињора де Бониса да су чланови те масонске ложе.

Екуменизам као интерконфесионални параван масонерије и Новог Светског Поретка се није ограничио да делује само по плану односа између ”цркава„.

Веома широко делује и кроз квази религијски покрет ”Њу
ејџ„,који у складу са демократским плурализмом пропагира да су све ”вере„ једнаке,па тако поред великих светских религија у себе инкорпорира све далекоисточне и окултно-езотеријске групације које
све заједно само што нису створиле нову религију за ново доба Водолије, које је по њима већ почело.

По њима,посто је ера Рибе (Хришћанства) завршена,наступа нова ера,са новом религијом која ће ујединити свет!

Под чијом контролом,није потребно наглашавати!

Ја рекох и Душу спасих!


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 17-03-2015 09:09 PM

Какве везе има такви лажни текстови теоретичара завере са Православним поимањем Екуменизма?
Наравно, никакве!


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - ПРОСВЕТАР - 17-03-2015 09:10 PM

Сачувај нам разум, неба сило јака,

Од брозона и од римских ђака,

Који папу као оца воле

И мозгове наше хорски соле!



Час брозизмом, час екуменизмом,

Час нас мире са папином шизмом;

Хоће Србин да усташе грли,

А коже су србске јуче др'ли!



Месо србске Дјеце мезетили

Сликали се кољци, газетили*

Слике клања Дјеце пред Мајкама,

А сада нас кљукају бајкама,



О јединству братскијех „цркава”,

А од таквог „братства” твор цркава,

Руга му се и папина паства,

Па нас спаси јединства и братства!



Свевидећи, на висини што си,

Сваки Србин то од Тебе проси;

Србска мука јечи про Сељене,

Спаси, Боже, мене екумене!



Момир Војводић, Људина.


RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 17-03-2015 09:19 PM

Ништа нарочито, још један у низу неправославан дух, под велом православља и патриотизма!
Обично, симпатизери Љотића имају овакав дух.