Погледи форум
Априлски рат 1941. - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (/Forum-kultura-i-nauka)
+--- Форум: Историја (/Forum-istorija)
+--- Тема: Априлски рат 1941. (/Thread-aprilski-rat-1941)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12


Априлски рат 1941. - четнички курир - 09-11-2013 11:25 AM

[Слика: KGr_Hq_J_nw_FHg6j7s_Wd_BSB8t_OHdw_60_3.jpg]
image hosting

[Слика: T2e_C16_JHJG_E9nm3pl_GTBRTwfk_84_Q_60_57.jpg]
how do you print screen

[Слика: 1817.jpg]
image upload

[Слика: 010413_47.jpg]
screencast

[Слика: 070313_71.jpg]
20mb image hosting

[Слика: 491698c66a94c205dc4e9394aaa108cd0.jpg]
windows 7 screenshot

[Слика: cdqhaogt2sgamwc6q.jpg]
images

[Слика: cdqhaogt2sgamwc6q.jpg]
images

[Слика: cemwiq1mb9y94ip0i.jpg]
screenshot software

[Слика: dsc_0141wos22.jpg]
imag

[Слика: dsc_0149j3s2u.jpg]
screen shot windows

[Слика: dsc_0151jwswm.jpg]
free uploader

[Слика: dsc_01392osgs.jpg]
online photo sharing

[Слика: l75a.jpg]
windows screenshot

[Слика: pibrbaubatl55212gefange.jpg]
image hosting sites

[Слика: a4_2.jpg]
screencast

[Слика: Untitled_53.jpg]
image upload

Све слике су из Немачких извора. Ја се извињавам што су слике ишаране.

undefined

[Слика: pibrbaubatl55203gefange.jpg]
image hosting

[Слика: chd854frmopxy5qoi.jpg]
pictures upload


RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - четнички курир - 15-11-2013 06:37 PM

[Слика: image.jpg]
photo sharing websites


RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - Ненад СРС - 15-11-2013 07:29 PM

Не постоји капитулација војске КЈ...


RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - четнички курир - 15-11-2013 07:43 PM

Него


RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - Унук "Народног непријатеља" - 16-11-2013 03:37 PM

(15-11-2013 07:43 PM)четнички курир Пише:  Него

Цитат:Краљевина није капитулирала 1941. године
2011-09-03 14:00:37.0 Милослав Самарџић

Ако се призна фактичко стање, да Краљевина Југославија није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, аутоматски отпада прича о ''два покрета отпора'', смишљена ради рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света

И дан данас, различитим поводима, често чујемо фразу: ''После капитулације Југославије 17. априла 1941. године...'' Та фраза упорно се преписује у уџбеницима историје, и даље слови као неспорна чињеница и практично представља неку врсту камена темељца за историјске радове о Другом светском рату. Тако је из ње изграђена и једна теорија новијег доба, она о ''два покрета отпора''. Наводно, пошто је Југославија капитулирала, свако ко је желео имао је право да организује ''отпор'', са једнаким правним премисама. Другим речима, ''два покрета отпора'' већ од самих почетака полагала су једнако право на државотворност...

Ако се пак призна фактичко стање, да Краљевина није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, онда аутоматски отпада та прича о ''два покрета отпора''. Ствари се тада морају посматрати кроз призму закона Краљевине: постојала је једна војска, регуларна Југословенска војска, а све друге формације у земљи биле су или окупаторске или петоколонашке, односно бандитске.

Циљ теорије о ''два покрета отпора'' је очајнички покушај рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света. Да се Власи не досете, та рехабилитација изводи се под паролом званом ''рехабилитација Равногорског покрета''. Главном питању прилази се са супротне стране: ако се ''Равногорски покрет'' правно изједначи са ''Народноослободилачким покретом'', овај други не одлази на ''буњиште историје'', већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Дакле, Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године. После слома главних фронтова, како би се добило на времену, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише''. Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.

Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи.

Немци су ипак одвели Калафатовића у Београд и почели преговоре ''о примирју''. Калафатовићево излагање једва да су и саслушали. Одмах су саставили су један документ, наглашавајући да је пуноважан само на немачком језику - што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:

''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и сила Осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:

Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''

Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.

Углавном, Калафатовић је то одбио да потпише, али је под притиском одредио делегате који ће уместо њега наставити преговоре. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Марковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције. Штавише, он је 27. марта остао без функције управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима...

Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. О формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима сила Осовине, јер носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.

И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:

''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.

Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''

Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.

Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

Ипак, пркосећи чињеницама, уџбеници историје и данас садрже реченицу која гласи отприлике овако: ''После капитулације Југославије, пуковник Михаиловић се са групом официра и подофицира пробио на Равну Гору и основао Равногорски покрет''.

Уистину, да је пуковник Михаиловић основао ''Равногорски покрет'', тај његов акт представљао би чин издаје, као што је чин издаје представљало и оснивање ''Народноослободилачког покрета''.

Михаиловић је, дакле, поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење - четничка војна - било је предвиђено за случај слома фронтова.

Врховна команда Југословенске војске тада се налазила на савезничкој територији, са једним делом својих јединица. Када се сазнало да у земљи постоје бројније јединице, а да су у том тренутку још бројније јединице у ратном заробљеништву, констатовано је да се Југословенска војска састоји из три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у избеглиштву и Југословенска војска у заробљеништву.

Михаиловићева Команда четничких одреда Југословенске војске најпре је преименована у Команду ЈВуО, да би јуна 1942. године она постала Врховна команда целе Југословенске војске. У међувремену, Дража Михаиловић је унапређен у чин генерала и постављен за војног министра Краљевине Југославије. Врховни командант сво време био је краљ Петар, а Дража је био начелник штаба Врховне команде.

Током ратног стања, политичке странке су могле да се баве само ''националном пропагандом''. Ради појачавања те пропаганде, Дража лета 1941. године, од представника неколико странака, оснива Централни национални комитет Краљевине Југославије (а не Равногорског покрета). Комитет је такође имао и саветодавну улогу.

Од пролећа 1943. године Дража настоји да у рад ЦНК укључи све демократске политичке странке у земљи, као и сва битна нестраначка удружења. Понуду политичарима и нестраначким лидерима пренели су четнички илегалци у Београду.

Странке су расправљале о понуди до децембра 1943. године. Процес се одужио услед сталних немачких рација, тј. због рада у строгој конспирацији. Исход је код свих био исти: да се настави сарадња са Дражом. За даљи рад у том смислу оформљен је стални међустраначки одбор, у који је свака странка послала по два делегата. За председника одбора ови делегати изабрали су др Живка Топаловића, председника Социјалистичке партије Југославије и Уједињених радничких синдиката Југославије. Читава коалиција је названа Заједница демократских партија, а у њој су се нашле и владајуће и опозиционе странке.

Другим речима, била је то коалиција практично свих иоле значајних демократских странака у земљи. Из српске средине, коалиција није обухватила Комунистичку партију и Покрет ''Збор'', због недемократских програма и, наравно, због чињенице да су чланови те две партије ратовали против легалне војске. У Заједницу, такође, нису примљени ни политичари који су сарађивали са окупаторима, од којих су најпознатији били др Лазар Марковић (Народна радикална странка) и др Коста Кумануди (Демократска странка).

Примера ради, од 120 чланова Главног одбора Демократске странке изјаснило се њих 100, а две трећине је било за сарадњу са Дражом (једна трећина, тзв. банкарци, сматрала је како је најбоље ''да се не чине тешкоће Недићу''). У међустраначки одбор делегирани су др Михајло Кујунџић, иначе последњи предратни председник Народне скупштине Краљевине Југославије, и судија Брана Ивковић. Како се Кујунџић налазио у Скопљу, за његовог заступника у Београду одређен је апотекар Драгољуб Лазић.

Питање Словенаца лако је решено, јер су у Београду, као избеглице, живели представници њихових социјалиста и клерикалаца. И једни и други прихватили су сарадњу.

Хрвате, међутим, није имао ко да представља, пошто се у Београду налазио само један њихов истакнути политичар југословенске оријентације, а он није смео да се замера Милану Недићу, у страху да ће бити прогнан у Загреб.

Пошто су се договорили, политичари су у Дражин штаб, који се тада, децембра 1943. године, налазио у области Љубовије, као свог делагата послали др Живка Топаловића. Дража је од политичара тражио да организују један велики Народни конгрес. По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно).

Равногорски покрет, као нестраначко тело, Дража је основао управо у то доба, наредбама од 25. децембра 1943. И његов задатак била је ''национална пропаганда''. Делатности из домена извршне и закодавне власти нису долазиле у обзир, јер би то било незаконито.

На састанку у селу Ба, 26. јануара 1944, у припремни одбор конгреса ушла су два представника странака, др Живко Топаловић и судија Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: др Стеван Мољевић, академик Драгиша Васић и др Ђура Ђуровић.

Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа: Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47.

Међу делегатима било је највише земљорадника - 127. Следе државни чиновници (41), трговци (1Cool, адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато.

Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес.

Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.

Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу.

Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води ''политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе''. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само ''спољној репрезентацији државе'', али то није учињено да се не би стварали инциденти ''ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом''.

Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.

Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада. За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је др Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе.

Званична историја и даље не објашњава зашто се Дража и после проглашења ''Шубашићеве владе'' потписивао као министар. Зато, дакле, што јесте био министар - у влади др Стевана Мољевића.

Званична историја такође пропушта да наведе пун назив ''Шубашићеве владе'': ''Привремена Југословенска влада''. Ова влада била је привремена - у правном смислу дакле никаква, тј. ништавна - јер је претходна влада, на челу са др Божидаром Пурићем, одбила да је подржи. Зато је она кренула у дуг процес стицања легитимности и легалности. Унутрашњу легитимност и легалност није стекла никада, јер су избори од 11. новембра 1945. године, једини за наредних 45 година, били незаконити (на њима је учествовала само Комунистичка партија, уз две опције: за или против; те опције нису заокруживане на изборним листићима, већ су неозначене гумене куглице убациване у једну од две кутије, а куглице су потом бројали сами комунисти). Спољашњу легалност и легитимност комунистичка влада почела је да стиче после заседања од 29. новембра 1945. године, када је добила признање од Велике Британије, а потом и од других држава.



RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - четнички курир - 16-11-2013 05:28 PM

Слажем се са вама али није на овој теми место за дискусију јер су слике приоритет.Нека Домаћин промени наслов теме. Нека се зове Априлски рат!Слике

Нажалост на свим овим сликама су заробљени официри и војници ВКЈ.Ако неко има слике наших хероја из Априлског рата ,може и предратне нека постави. Није била лоше намере приликом отварања ове теме !Немојте ме схватити погрешно.

Домачине затворите ову тему ако мислите да није прикладна!Нажалост немам слика наше војске у Априлском рату само ове из Немачких извора.То је био блицкриг. Војска није знала где јој је глава а камоли да нађе времена за сликање.


RE: Капитулација Војске Краљевине Југославије! Слике - Ненад СРС - 16-11-2013 06:55 PM

Не, тема је прикладна, само јој треба променити назив, рецимо предаја Војске КЈ или слично...


RE: Априлски рат 1941. - ХраброСрце - 20-11-2013 02:19 PM

(16-11-2013 05:28 PM)четнички курир Пише:  Ако неко има слике наших хероја из Априлског рата ,може и предратне нека постави.

Поручник Божидар Жугић, један од заборављених хероја Априлског рата:

[Слика: bozidar+2.jpg]

Ево приче о њему:

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Oficirska-chast-durmitorskog-Obilica.lt.html


RE: Априлски рат 1941. - Бранке - 20-11-2013 05:07 PM

Организација војске пред априлски рат:

http://www.vojska.net/eng/world-war-2/kingdom-of-yugoslavia/organization/1941/

Пилоти погинули у априлском рату:

[Слика: 36879_123126863_HEROJI-001.jpg]
[Слика: 36879_123126863_HEROJI-002.jpg]
[Слика: 36879_123126863_HEROJI-003.jpg]
[Слика: 36879_123126863_HEROJI-004.jpg]


RE: Априлски рат 1941. - ХраброСрце - 20-11-2013 07:59 PM

Слава им!


RE: Априлски рат 1941. - Бранке - 24-11-2013 03:09 PM

ЈКРВ И ПВО у Априлском рату 1941.

[Слика: 36879_45605845_BOMBARDERI-001.jpg]
[Слика: 36879_45605845_BOMBARDERI-002.jpg]
[Слика: 36879_45605845_BOMBARDERI-003.jpg]
[Слика: 36879_45605845_BOMBARDERI-004.jpg]
[Слика: 36879_123135788_BOMBAREDERI-005.jpg]
[Слика: 36879_123135788_BOMBARDERI-006.jpg]
[Слика: 36879_136827677_PAZ-001.jpg]
[Слика: 36879_136827677_PAZ-002.jpg]
[Слика: 36879_136827677_PAZ-003.jpg]


RE: Априлски рат 1941. - Вукашин Петковић - 27-11-2013 11:20 AM

Небо изнад Београда, јутро 6. априла 1941.
Група бомбардера, злогласних Штука, управо се спрема да се обруши на уснули град. Фотографију је начинио пилот из другог авиона и на позадини написао: "Штуке у нападу на Београд".
[Слика: 906835_10202395956917345_1762736461_o.jpg]
Фотографија преузета са фејсбук профила господина Банета Гајића.


RE: Априлски рат 1941. - Николај - 04-12-2013 09:12 PM

Јер је вероватно и сам Немац.


RE: Априлски рат 1941. - четнички курир - 13-12-2013 10:22 AM

[Слика: 79c967b11c879b43f052f630b7db922174c9f5d250ae6572.jpg]
print screen

[Слика: 8cbc9817ca2ddfdcaec75c83cca7f90d8ab2ffbc1a3fadb2.jpg]
screen cap