Погледи форум
ЗАБЛУДЕ И АКТИВНОСТИ АРТЕМИЈЕВЕ СЕКТЕ - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ЗАБЛУДЕ И АКТИВНОСТИ АРТЕМИЈЕВЕ СЕКТЕ (/Thread-zablude-i-aktivnosti-artemijeve-sekte)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51


ЗАБЛУДЕ И АКТИВНОСТИ АРТЕМИЈЕВЕ СЕКТЕ - Шумадинац - 18-02-2015 04:53 AM

ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ

Свети Василије Велики, кога недавно прослависмо, дели отпаднике од јединства и заједнице Цркве на три категорије: јереси, расколи и парасинагоге (канон 1). Наш брат Артемије (Марко Радосављевић)1 није јеретик иако све осим себе оптужује и клевета за јерес или чак за „свејерес". Групица његових следбеника тешко да се може назвати и расколом јер нема ни територију, ни храмове, ни народ (осим групице од педесетак до стотинак или, највише, око сто педесет присталица).

Артемије и његова секта отпадникâ од Цркве права су, по светом Василију, парасинагога, попут, рецимо, парасинагоге Мираша Дедеића у Црној Гори (код наших муслимана у Рашкој области то је Зукорлић, али за њих и не важе хришћанска назвања, јер нису Црква него иноверна „верска заједница"). Ова Артемијева група, секта артемијеваца („артемаша", како их зову православни Срби на Косову и Метохији), отцепила се, на челу са њим, не само од Српске Цркве - Пећко-београдске Патријаршије - него и од свих канонских аутокефалних Православних Цркава, јер га нико не признаје нити општи са њиме. Изузетак су можда неки од секташа „старокалендараца", попут кипријановаца, махом појединци, такође међусобно подељени. Артемије сматра за себе да припада „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви", али, како сам му већ писао, то је нека виртуелна величина, „невидљива Црква" протестантског типа, којој је он самоназвани поглавар. Као такав, он на својим псевдослужбама - авај, псевдолитургијама! - не спомиње ниједног канонског православног патријарха или архиепископа него помиње, изгледа, „свако епископство православних", а право таквог помињања канонски имају од светих Сабора само поглавари аутокефалних Цркава. Зато се Артемијева секта - парасинагога - може назвати „аутокефална парацрква", јер парасинагога то и значи.2 Он је сâм себи и епископ и самозвани поглавар („автокефалос", уствари акефалос). Ако се не покаје и не врати јединству Цркве Српске, Православне, односно истински Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске Цркве, умреће као расколник, попут Антонија Абрамовића и садашњег Мираша Дедеића у Црној Гори.

Ово и пишемо у нади да ће се Артемије - дојучерашњи канонски епископ, у међувремену, на канонски и саборски начин, сведен на ранг монаха - покајати и вратити истинском, а не умишљеном, виртуелном, „невидљивом" јединству Цркве Христове. Црква, наиме, јесте видљиво богочовечанско Тело Оваплоћеног у историји Исуса Христа. Томе Телу припадају данас, овде и сада, све Православне Цркве у свету. Оне су међусобно у литургијско-канонском јединству праве вере у Свету Тројицу и заједнице светотајинске благодати Духа Светога. Пишемо јер се надамо да ће брат Артемије једном стати пред богоданом нам савешћу и запитати се пред Христом Богом, Главом Цркве, и пред светим Апостолима и Оцима: Quo vadis, Artemie? (како је у своје време писао епископу Лаврентију) - барем ради одговорности пред срцима, душама и савестима малобројних заведених дилетаната, дрских калуђера-раскалуђера, проскитавших се калуђерица и искушеница и неколико десетина припростих верника, овде-онде пабирчених од истих раскалуђера. Све у свему, то су они који нерасудно примају, здраво за готово, слоган Истина је само једна - Владика Артемије!, упркос Јеванђељу (Јн. 14, 6) које учи да је Истина само Христос, а Стуб и Тврђава Истине - Црква Његова (I Тим. 3, 15).

Пишемо и зато што смо запањени бескрупулозношћу његове савести: саборно и канонски, услед своје осионости и одавно остварене интерне „аутокефалности", лишен и епископије и епископства,3 како може, однедавно, да „служи Литургију"? Притом „служи" уз „саслужење" клирика који су, сви до једног, рашчињени. Једном је „служио" у насилно запоседнутом манастиру Дубоки Поток, а сада „служи" у згради у селу Љуљацима у Гружи која је замишљена као храм са конаком за будући манастир, али која то никада није постала: нити је црквено-канонски призната нити је освештана да би заживела благословом канонског епископа и благодаћу Утешитеља Цркве, Духа Светога. Јер, та грађевина није предата Саборној Светосавској Цркви жичкој него је, црквено-канонски гледано, нешто „дивље", попут она два манастира која је бивши епископ Артемије неканонски и нецрквено подигао на канонској територији друге епархијске епископије (код Медвеђе и Плочника, у Нишкој епархији), што показује да је овај „самоглави" и интерно за себе „аутокефални" брат и раније, док је био у саставу Српске Православне Цркве, пројављивао „аутокефално" понашање и деловање.4

Артемије, нажалост, проглашава да „није он створио раскол" него су „у расколу" српски Патријарх, Синод и Сабор епископâ, дакле читава једна аутокефална Православна Црква, шеста у диптисима православних Патријаршија! И не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести, сматра него и насрће на туђе канонске просторе - на просторе светосавске Жичке и светосавске Рашко-призренске епископске епархије. Те епархије имају своје канонске архипастире, изабране, постављене и устоличене тамо Духом Светим кроз канонски Сабор архијерејâ. Нису они самовољно дошли као „узурпатори" и „прељубници", како Артемије бестидно и клеветнички говори и пише о канонски изабраном и устоличеном Епископу рашко-призренском Теодосију. И сада, у последње време, ушао је као „лупеж у ноћи" у канонски нелегализован објекат на туђој територији, у селу Љуљци, тачно онако како ради и Мираш у Црној Гори. На исти начин шаље по распетом Косову и Метохији своје „пролетерске" самосвјате раскалуђере да „служе" и „причешћују" поједине секташке групице, претачући тако „из шупљег у празно" и не схватајући да тим безумним антиканонским поступцима настоји да порекне црквено биће, канонску и благодатну ипостас Цркве Христове на тим подручјима. Иако је недавно у симптоматично насловљеном тексту Да се разумемо, објављеном на антицрквеном сајту своје секте, рекао да „признаје благодат" у Српској Православној Цркви, Артемије је, по устаљеном му обичају, безочно слагао. Јер, оваквим безакоњем параслужења „паралитургије" у „парацркви", он на делу пориче благодат Духа Светога на простору тих светосавских епархија и целе Српске Православне Цркве, што је већ јавна јерес и богохулство.

Овај посрнули брат чини и још горе ствари. Он наивне људе обмањује да се они на „службама" служеним од свргнутог и рашчињеног епископа и лажно називаних клирика тобоже „причешћују", иако је Свети Синод (16. децембра, Православље бр. 1051-1052 од 1.-15. јануара 2011.) јасно изрекао свој догматско-благодатни суд, тојест канонску констатацију:

Свети Синод сматра својом канонском дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Православне Цркве. Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да „Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово „причешће" није свето Причешће, њихове „тајне" нису свете Тајне Цркве Божје, да све што он и они чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да „Богу службу чине" (Јн. 16, 2), они, уствари, под изговором одбране Православља, разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице, лишавајући себе и друге вечног спасења и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.

*
У историји Цркве Христове кроз векове постоје неки преседани само донекле слични случају монаха Артемија, доскорашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, иначе, како већ рекосмо, канонски саборно смењеног са Епархије, а затим, његовим новим кривицама и дрским преступима против црквеног реда и поретка, сукцесивно стављеног под забрану свештенодејства и, на крају, због одметништва од Цркве у раскол, од Сабора епископâ рашчињеног. Али ни у једном од тих случајева у историји Цркве, осим код неких крајњих јеретика, није долазило до такве еклисиолошки и догматско-канонски бесмислене творевине каква је Артемијева «аутокефална» парасинагога, тојест парацрква5 (ка којој су га поодавно гурали његови „суфлери", игнорантски надмени псевдотеолози и псевдоканонисти, међу којима је први и најфаталнији био, нажалост и остао, рашчињени Симеон-Дејан Виловски, дилетант у православној црквеној вери и хришћанском моралном понашању, у теологији и пракси Цркве Христове и у свему другом осим у сабирању, присвајању и трошењу туђег новца). Једини случај сличан Артемијевој секти јесте онај рашчињеног попа Мираша Дедеића на Цетињу, са његовом sui generis „аутокефалном Црквом" Монтенегринâ.6

Артемије пореди себе са светим Јованом Златоустом! По своме мегаломанском менталитету, чини то погрешно јер неканонски суд и свргавање светог Златоуста нема сличности са умировљењем Артемија, даљом забраном свештенослужења и, на крају, због његовог пркоса Богу и Цркви Божјој, рашчињења од Светог Сабора јерархије Српске Православне Цркве. Златоуст је заиста суђен и осуђен неканонски, на нелегалном „сабору под храстом" 404. године, јер је већина епископâ на тај саборчић била дошла са стране, из Египта, а мањи број њих био је из цариградске јурисдикције и са Истока. Златоуст се заправо био замерио царици Евдоксији и то је било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство.

Коловође „суда" над њим били су александријски архиепископ Теофил и епископи из Сирије, Акакије Веријски и Северијан Гавалски. Епископи Златоустове присталице, њих четрдесет наспрам тридесет шесторице оних „под храстом", нису отишли на тај сабор, нити учествовали у осуди Праведника. Али је њих, ипак, свети златоусти Првојерарх на растанку пред прогонство замолио: „Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28). Исто тако је свети Златоуст на растанку дао савет и побожним девојкама и женама у своме саборном храму у Цариграду - Олимпијади и другима са њом, верним служитељкама Цркви и њему: „Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35).

После оваквих речи и павловског и јустиновског црквеног става светога Златоуста, нека свако разборит и савестан упореди ово понашање истинског Христовог архипастира Цркве са Артемијевом мегаломанијом! Он, наиме, бунтовнички, против одлукâ Синода и Сабора, које је и сâм потписао, проглашава себе «аутокефалним» доживотним епископом рашко-призренским (као да је Епархија његов наслеђени феуд!); не признаје саборно изабраног новог епископа, владику Теодосија (кога је и раније, док му је био викар, због зависти и пакости Виловскога, неканонски прогањао, као што су он и Виловски протерали и проту Зорана Грујића и ђакона Срђана Станковића); насилнички, ноћним упадом, у пратњи оружаних присталица, покушава да освоји туђе манастире и приватизује оно чега је саборски, канонском одлуком, лишен као недостојан и неодговоран, да би и даље «аутокефално», деспотски и пљачкашки, управљао светињама Косова и Метохије...

А лишен је Епархије зато што је годинама, од 2006. до 2010. године, одбијао да изврши синодске и саборске одлуке и да прими слате му делегације од по два епископа. Сем тога, канонско -материјални преступи његови и банде лоповâ око њега, били су, по светим канонима (например 74. Апостолском и 19. Картагенском), сасвим довољан разлог за суд и осуду која му је изречена од Синода и Сабора. Али по савету свог фаталног, психотичног, а свемоћног саветника и вође у свему антицрквеном, Симеона-Дејана Виловског, и још неколико неодговорних лаика (лаика у сваком погледу), он се, ево сада ће пуна година, жали и с вајкањем понавља да „није канонски суђен" и тражи световно-правни процес суђења, уз скупо плаћане адвокате, упркос канонској забрани (Халкидонски 9. канон) да се иде на световне судове. Артемије не зна - и неће да зна - да канонско-благодатни ред и поредак Цркве није „римско право" и јуридичко-адвокатско „доказивање" онога што црквена саборна свест и савест нађе са Духом Светим за добро (Дела ап. 15, 29) и за канонски правилно, а то је - очување „благообразности и поретка" (I Кор. 14, 40) у Цркви Бога Живога, Цркви која је благодатни богочовечански организам, а не људска организација.7

Артемије је потом отишао и даље: позвао је своју „духовну децу" у „егзил", којим се сада хваста иако је свима разборитим и црквеним људима јасно да је то „самоегзил", тојест самоизолација. Исто тако, верни народ са Косова и Метохије, бесавесно и цркворушитељски, косовоиздајнички, позвао је на „егзодус"(!), као што су Милошевићеви комунисти, сећам се, када су напуштали Косово, говорили: „Ко остане - издајник је!" Али, Богу хвала, фамозни „егзодус" овог умишљеног псевдо-Мојсија и псевдо-Чарнојевића свео се на шаку одметникâ од Цркве и црквеног благодатног реда и поретка. Питам се: да ли овај наш брат, несрећник, у овим својим и мојим дубоким годинама, у осмој деценији живота, помишља о скором часу смрти, који и њега, и мене, и све нас очекује? А Златоуст је тај час с радошћу очекивао и дочекао са благодарним речима Господу: „Слава Богу за све!"

И још нешто, врло битно за Златоуста, а поразно за Артемија. Свети Златоуст је упутио неколико писама епископима: Инокентију у Рим, Венерију у Милано, Хроматију у Аквилеју. Папа Инокентије је из Рима писао цару Хонорију у Рим да овај пише цару Аркадију у Цариград, а писао је и архиепископу Теофилу у Александрију и тражио сазивање васељенског сабора источних и западних епископа (што није прихваћено), али притом није прекидао канонски однос и општење са Теофилом иако је овај био коловођа неправедног суда над Златоустом. Писао му је дословно овако: „Брате Теофиле, ми у општењу (имамо и тебе и брата Јована (Златоуста), као што смо ти и у првом писму јавно исказали своје мишљење, а и сада ти опет исто пишемо" (Живот Јована Златоуста, гл. 3; PG 47, 12). Теофил пак, као и Акакије Веријски и остали учесници „сабора под храстом", остали су у пуном општењу са свим Црквама, као и епископи који су после Златоуста дошли на цариградски трон - Арсакије, Атик, Сисиније и Прокло, све до Анатолија, кога је, као александријског апокрисарија у Цариграду, хиротонисао брутални Диоскор (злостављач до смрти претходног епископа цариградског, светог Флавијана, 449. године), а да притом нико са њима није прекидао канонско општење. Истина, скоро сви епископи су убрзо унели светог Златоуста у диптихе Цркве Христове, а у Александрији је то учинио свети Кирил, чији је први сарадник против Несторија био управо напред поменути Акакије Веријски. Такви су „парадокси" канонске историје Цркве Православне кроз векове, којој је у овом свету важније да очува „јединство вере и заједницу Духа Светога" неголи да изгони „мак на конац" у случајевима појединаца, макар то били и епископи.8

*
Артемије може помоћи себи и својим секташким присталицама да се врате у јединство Цркве Христове Православне, Цркве светих Апостола и светих Отаца, Светог Саве и светих Николаја и Јустина, али само - ПОКАЈАЊЕМ, својим и њиховим. То укључује тражење, лично и писмено, опроштаја од Патријарха и Сабора, уз изричито одбацивање и осуду свих његових списа, написа, пашквила, клевета, изјава и тако даље, изречених, написаних и потписаних против Патријарха и Сабора. А писао је много тога против свјатјејших патријараха Павла и Иринеја (раније и против цариградског патријарха, због чега му је забрањен приступ у Свету Гору), против своје браће епископа (Лаврентија, Амфилохија, Игнатија, моје маленкости), против Светог Синода и Свештеног Сабора Српске Православне Цркве, а тиме и против свих Православних Цркава у свету, које, по њему, не постоје, јер, наводно, по његовој „еклисиологији", постоји „само Једна Света Саборна и Апостолска Црква Символа вере", као да она није идентично присутна и у свакој помесној Саборнокатоличанској, Православној, Канонској, Епископо-Евхаристијској Цркви, које се у Христу међусобно поклапају и чине, равноправно и истоблагодатно, у Духу Светоме, Једну Свету и Апостолску Цркву.9 Артемије и артемијевци морају, такође, да одбаце и анатемишу своје списе и писанија, потписана и непотписана (често анонимна, али препознатљива по антиправославном секташтву), објављивана све до данас на антицрквеним сајтовима, које је поодавно покренуо и организовао, и још увек уређује, његов фатални суфлер, препознатљив по нечистој, инферналној подсвести, некадашњи протосинђел-архимандрит Симеон-Дејан Виловски, а за њим иду и новији клеветници, пишући по разним секташким сајтовима, пуним лажи и бескрупулозних клевета на све што је црквено, православно, јеванђелско. Ово што предлажемо брату Артемију није наше него светог Исповедника Методија, патријарха цариградског (843-847), који је, по васпостављању православног иконопоштовања и завођењу канонског реда у Цркви, писмено затражио од групе расколникâ, студитских монаха на челу са игуманима Навкратијем и Атанасијем, да „све што је писано или говорено против светих патријараха Тарасија и Никифора - буде предато анатеми, (писмо Методијево студитским монасима, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).

Наиме, у време патријараха светог Тарасија (784-806) и светог Никифора (806-815), игуман студитски Теодор и његови монаси били су, због неких канонских неслагања, прекинули општење са овим патријарсима (али нису прекидали њихово помињање на Литургији, јер без помињања канонског епископа света Литургија није света Литургија него „церемонија", каква је и Артемијева у селу Љуљацима), а игуман Теодор је писао неколико писама против њих. Касније се свети Теодор измирио са овим патријарсима и васпоставио канонско општење, о чему и сâм касније пише, на пример у своме Писму 475,10 а и свети Методије пише о томе детаљно. Ипак, патријарх свети Методије је унео у сами Синодик Православља (изд. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) горе наведену анатему. Она се и до данас налази у српском Синодику (рукопис манастира Свете Тројице код Пљеваља; изд. В. Мошин - руским словима у Византийский Временник 17, 1960, 278-353; а ми смо припремили критичко издање старосрпског текста - и у штампаним грчким Триодима; нажалост, „варвари", руски штампари, изостављају текст Синодика из својих штампаних Триода, који се и код Срба некритички користе). Ово, наравно, не значи да свети Методије није признао Теодора Студита као светога (обојица су били исповедници за свете иконе). Напротив, он као патријарх извршио је пренос моштију светог Теодора (26. јануара 844.) у Студитски манастир. Али је црквени канонски ред и поредак испоштован до краја (као што је Пети васељенски сабор осудио списе Теодорита Кирског писане против светога Кирила Александријског, али није осудио и самог Теодорита, што помиње и свети Методије као преседан своје одлуке и поступка). Како је правилно приметио почивши професор Панајот Христу, живот светог Теодора - а и патријарха Методија - није био „аутоматизован" него је то био живот живих и савесних људи Цркве, који су успевали „да споје ревност са љубављу, што је ретко код зилотâ".11

*
Артемије, који глуми „прогоњеног праведника" и „борца за Православље, Косово и Српство", морао би да престане да клевета, код нас и у иностранству, своју сабраћу епископе, Синод, Сабор, Српску Цркву, све оне који нису на његов калуп и не понашају се сходно његовом псевдозилотском менталитету. Ево неких од његових клевета.

1. Артемије и његова ужа и шира клика већ одавно клеветају српске и друге православне епископе за јерес. Њему и њима, као „зилотима не по разуму", треба „јерес" по сваку цену да би оправдали свој секташки и расколнички менталитет. Као јерес Артемије најчешће истиче фамозни екуменизам. Под тим појмом он нерасудно и бесавесно подразумева све одреда „екуменизме", па и православни богочовечански екуменизам.12 Због те „јереси екуменизма" он прекида литургијско општење са канонском Саборнокатоличанском и Апостолском Српском Црквом и осталим Православним Црквама. По наговору фаталног игноранта Виловског, потписује један полуписмени „либелус", насловљен Исповедање вере против екуменизма. Ово такозвано Исповедање - поповско-калуђерско, а не епископско - склепано је збрда-здола од професора Теодора Зисиса, својевремено критичара Оца Јустина, а сада монополисте Јустиновог тобож апсолутног „антиекуменизма", и грчких зилота (не Светогораца, осим једнога), који сакупљају потписе, као артемијевци недавно, по наивном народу. Као да Артемије није пре тога, кад је постао епископ, дао потписано епископско Исповедање вере! То није „епископска заклетва", како незнавено тврде он и њему слични, јер у нашој Јеванђелско-Апостолској Цркви Православној нема заклетве (види Мт. 5, 34 - 37).

Сада „зилоти" пропагирају теорију о „обзиђивању" од својих епископа, теорију полуписменог псевдо-старокалендарца Кипријана Куцумбаше, који се тек од 1971. године -због избегавања финансијске контроле, баш као и Артемије - одметнуо од свог канонског митрополита Атике у Јеладској Цркви. Узалуд се притом позивају, он и они, на 15. канон Прводругог сабора. Јер, тај канон се односи само на „јерес осуђену од светих Сабора или Отаца", а не на екуменизам као дијалог са отцепљенима од Саборне Цркве, па и са папом римским (пример: свети Марко Ефески); а као такав, екуменизам није ни од једног Сабора или од Отаца суђен ни осуђен као јерес, јер постоји и православни екуменизам. А да такав екуменизам постоји, нећу говорити ја - иако сам о томе написао и књигу О икуменизму и екуменизму - него трезвени и богомудри богослов Васељенске Цркве, свети Отац Јустин, на кога се Артемије, с претензијама искључивог монопола и секташког монополисања, позива, као и за своје канонске и еклисиолошке вратоломије. >>

>> Доносимо у прилогу факсимил писма Оца Јустина од 25. децембра 1964. у којем свети Ава пише свом ученику и духовном чеду дословно:

(Будући Свеправославни Сабор) може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља. «Екуменизми» су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског=Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целосности, и у земаљској историјској конкретности... (види у прилогу факсимил дéла писма Оца Јустина, у целини објављеног још 1980. у књизи На Богочовечанском путу, Писмо 10).

Артемије је иначе у великој мери теолошки недоучка јер скоро ништа из православног богословља не чита нити проучава, осим зилотских пашквила и својих чланчића, насловљених, скоро сваки, громопуцатељним насловом „са догматског гледишта" (!) Од њега је још гори аналфабета у светоотачком богословљу и Предању Цркве, атеологитос „зилот" (тачније зурлот) Виловски, а ни „самохиротонисани" у богословљу и канонима Артемијеви саветници и лукави, а игнорантски суфлери нису одмакли много даље од тога. Углавном су то, мање или више, дилетанти у теологији, а посебно у еклисиологији, али зато се сваки од њих осећа позваним да чита лекције свим епископима - о свему и свачему и о још понечему.

Православна Васељенска, па и Српска Црква, не може, и не сме, да се одрекне свог апостолског позива и јеванђелске мисије да сведочи Истину (=Спасење) Христовог Јеванђеља у свету уопште, па и међу раздељеним хришћанима. Зато је Црква одувек водила дијалог и са јеретицима и са расколницима, од монархијанаца и аријанаца и других фракција 3. и 4. века, па до духобораца, катара и донатиста (4.-5. век), и даље, од несторијанаца, монофизита, монотелита и иконобораца, па до римокатолика и антиисихаста, а затим и од протестаната после Реформације, англиканаца и лутерана, па до новијих екумениста разних смерова и схватања. Пре рата је у Краљевини Југославији, уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, постојала екуменска Лига Цркава, у којој су учествовали епископи охридски и жички Николај и бачки Иринеј (Ћирић). Николај је и после рата био на екуменском скупу у Еванстону (1954) и писао пре и после тога (видети у његовим делима и у нашем чланку О Екуменизму, приложеном као додатак на крају). Године 1902. - 1904. велики цариградски патријарх Јоаким III упутио је две Посланице свим Православним Црквама о дијалогу са неправославнима и све су Цркве позитивно одговориле на њих, па и Српска. Али где ће Артемије и његови секташи да се баве тиме? Јер, то изискује труд и напор читања, озбиљног проучавања, савесног и трезвеног хришћанског расуђивања, зналачког оцењивања и процењивања из живог богословско-црквеног искуства вековног Православља. Њему и њима је лакше да на све то одговарају - слоганима о „издаји", о „гажењу канонâ и догматâ"... Тако, примера ради, његов полуписмени и снобурни „игуман Николај" смућује тиме јадне неписмене вернике око Лазаревца и Новог Пазара, где сада, иако рашчињен, ровари као побегуља, па упада и у куће, као лупеж по ноћи.

2. Артемије је недавно на некој од телевизијâ и у неким новинама - то му је поодавно омиљени домен и домет - изјавио за оне који нису са њим и не иду за њим: „Они мењају Литургију"; „не служе по типику Светога Саве!" и тако даље, лансирајући сличне јевтине, а клеветничке слогане. У одговор на то, рекли бисмо као прво: било би врло занимљиво кад би велеучени Артемије - „доктор теологије", како се зове и воли да га тако зову - показао нама незналицама у којем то „Типику" Свети Сава говори и пише о томе како се служи света Литургија. Јер, зна се да ни у Хиландарском ни у Студеничком Типику Светога Саве (а оба су, уз мање адаптације, превод Типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, где је Светитељ обично одседао) нема речи о начину служења свете Литургије. Али зато у Студеничком Типику (глава 5.) постоји одредба о томе да се „три пута недељно" причешћујемо, док велики типичар, литургичар и духовник Артемије - познат је слоган Артемијеве клике: "Истина је само једна - Владика Артемије!" упркос Јеванђељу: Јн. 14, 6; узгред да додамо: већ постоји написано „Житије" Артемијево и већ најављују „чудеса" на његовом гробу! - као нови непогрешиви папа већ одавно не дозвољава Причешће сиротом верном народу, осим „неколико пута годишње", фарисејски „цедећи комарце, а гутајући камиле". Донедавно је и он служио како смо обично сви служили, ни „по новом" ни „по старом" него по живом православном вековном Предању, а однедавно се вратио на црквенословенски језик. Да се макар вратио на српскословенски и на наше старе, прве штампане Служабнике! Пре тога, по наредби Симеона-Дејана Виловског, службеним актом из Епархије, забранио је употребу свих „Атанасијевих превода" (забрана нађена у архиви Епархије).

3. Артемије толико пренаглашава римскога папу - и папом плаши прости народ - да већ сања „папин долазак" у Србију „ради унијаћења"! И једва чека 2013. годину да би се обистинила његова предсказања и прижељкивања. Јер, тако ће имати јаке „доказе" за своје клевете да је српска јерархија „издала Православље". Али таква врста мистификације око римског папе својствена је свим расколницима и секташима у православним земљама: они су се најпре одметнули од Цркве Христове, а онда, накнадно, траже raison d`être, да би некако и „догматски" утемељили свој раскол, а шизматичку свест покрили таквим или сличним алибијем.

Нико до данас у Српској Православној Цркви није позвао папу и скоро је сигурно да неће ни бити позван (поготову ако још санктификује „блаженога кардинала Степинца", како Хрвати најављују). Али расколницима и секташима у Православљу већ поодавно треба мистификација магијске моћи римскога папе. Они су опседнути његовим поступцима, посетама и доласцима, Бог те пита куда све и којим поводом. А био је у Светој Земљи, Грчкој, Румунији, Бањалуци, на Кипру... - и шта се десило? Телескопи паничарâ псевдозилотâ уперени су онамо куда папа иде, јер су ослепели да виде куда сами ходе и куда наивне заводе. Сигурно не виде и не схватају да магијским митом о папи некоме иду на руку. А и иначе, ко зна коме они, овакви какви су, у Православљу служе? Цркви Христовој сигурно не.

4. Артемије клевета нас епископе, између многих других и новог Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (Артемију сам у своје време предложио да узме тај додатни назив у своју титулу и прихватио је, као што сам и ја у своју био унео додатак приморски, јер Епархија захумска јесте, од Светога Саве, и приморска), па још клевета и Свети Синод, и Патријарха, и Сабор за - „издају Косова"! Да има бар мало будне савести, требало би да се присети жалосне чињенице да се у његово време, за деветнаест година његовог епископовања на тој мученичкој и распетој Епархији, издогађало све оно чега смо данас сведоци: Милошевићева луда - суштински антисрпска - политика, евроамеричко бомбардовање, долазак НАТО-трупâ и окупација, шиптарски злочини 1999. и даље, нови погром 2004. и проглашење „независности" 2008. године. Шта је он за све то време радио и урадио да све то спречи? Не кажемо да је он за све то крив, али зашто онда безочно лаже и бесавесно клевета браћу своју и Оце, на јад, тугу и додатно узнемиравање страдалног народа српског на Косову и Метохији? Колико је само сарађивао са Америком, том новом Вавилонијом за нас Србе, и колико је новца добијао од Олбрајтове? А од других у тим годинама? Колико од тог новца има и сада у банкама, овде у земљи и у иностранству?

Сваком паметном је јасно да проблем Косова није проблем који ће, наводно, Српска Православна Црква „решити" својим ставом. Тај став иначе све време, и пре и после Артемија, остаје непроменљив и непоколебив: слобода и српски црквено-православни карактер живе Цркве Божје, народа и светињâ на тој матичној и неотуђиво српској земљи. Тај став и подвиг борбе за очување Косова и Метохије у Србији није ствар паролâ и слоганâ, громопуцатељних изјава у масмедијима (попут Шешељевих), уз оптуживање свих других и другачијих, мудријих и дугорочнијих ставова, који значе одстојавање ради опстајања и остајања на Косову. Народ каже: Кадар бити стићи и утећи, али и - најважније - на страшноме месту постојати! Са тог страшног места брат Артемије је бежао и побегао. Није хтео, например, обнову порушених светиња јер је то сматрао „издајом" (нажалост, био је потписао свој фамозни Меморандум 2005. године, па због новца, који му није даван на руке, повукaо потпис, а патријарха Павла затим оптужио за „издају"). Сада не сматра издајом и рушилаштвом то што покушава да ради у Рашкој области, понегде на северу Косова и у Шумадији! Нажалост, исувише почиње да личи на секту Мираша Дедеића и на антисрпску пропаганду и харангу Муамера Зукорлића.

Монах Методије (13. век) писао је о расколу арсенитâ. Говорећи против цепања црквене заједнице и цитирајући светог Игњатија Богоносца, навео је и ове речи светог Јована Златоуста, делом преузете од светога Кипријана Картагенског: „Ништа тако не разгневљује Бога као цепање Цркве. Ни крв мученичка не може збрисати грех раскола... Зато говорим и сведочим - додаје Златоуст - да поцепати Цркву није мање зло од пада у јерес" (PG 140, 797; Златоуст, Омилија 11, 4-5 на Посланицу Ефесцима: PG 62, 85 - 87).

СИНОД СПЦ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 18-02-2015 09:32 AM

Није потребно да отвараш сто тема,и увијаш около наоколо са текстовима од сто километара.
Владика Артемије није ни расколник ни зилот,како га називаш.Рекао сам већ у предходним постовима да је смењен вољом Бајдена(говеда) и Тадића(смрада),да убрзали процес одвајања КиМ.
Што се тебе тиче,опет понављам:МАСКЕ СУ ПАЛЕ,чим си почео да цитираш зизјуласа и разне филозофе,види се у ком смеру води твоје писаније,али опет ти кажем:ЕКУМЕНИЗАМ НЕЋЕ ПРОЋИ!!!
Вероватно се трудиш да добијеш статус администратора форума(како би физички уклонио нас који ти сметамо)у обављању своје јеретичке дужности за које си вероватно и плаћен!
Ево за тебе још један поучан текст о смени Владике АРТЕМИЈА:



ПАТРИЈАРХОВО БРАТОЉУБЉЕ



Где ти је Брат? (Пост. 4.9)



Подстакнут Писмом Патријарха владици Артемију (или како га он зове монах Артемије) које подсећа на памфлет – започео бих своје размишљање једном великом истином коју је изговорио патријарх Иринеј.

Он је, наиме, у интрвјуу за ТВ Чачак, на Сретење 2010. у цркви Ружица на Калемегдану рекао (а то су сутрадан сви медији објавили): “Артемије је добар, Артемије је честит човек”
Иначе, неколко дана пре тога Синод је владици Артемију безаконо – неканонски отео епархију!Све друго што је, касније, о том Божјем човеку – владици Артемију рекао Патријарх је (тврдим врло одговорно!) неистина, клевета и лаж.

Да ли је он на то натеран уценом, претњом или продајом вере за вечеру ја то не знам и нећу да грешим душу.

Ради оних који немају информацију, подсетићу на неке истине. Тим пре што су многи ускраћени за истину из разлога које је, онима што нису научили да читају између редова, из гроба јавио покојни Александар Тијанић, бив. директор РТС-а, Бог да му душу прости. Из тог његовог потоњег Интервјуа, који је завештао, ми смо разазнали 3 ствари:

1. Да су новинари робови;
2. Да се они уместо за истину, боре за голи живот и
3. Да се иза пароле: „Ваше право да знате све“ – крије оно главно: „осим истине“

Ево кратке хронологије догађаја о том Божјем човеку – владици Артемију:

1.О Божићу 2010. Представници окупатора и страни амбасадори најављују смену владике Артемија и избор кооперативнијег епископа (то више није тајна, то сад и у књигама пише);

2.А онда се догодило: где окупатор оком – ту његове верне слуге скоком;

Синод тада, због тзв. финансијских малверзација, смењује владику Артемија и поставља господу администраторе. Најпре г. Атанасија, па онда г. Амфилохија.

Како су то урадили?

Наопако!

Супротно црквеном поретку!

У најкраћем: Администратора је могуће поставити, према чл. 112. Устава СПЦ, само ако је епархија упражњена, а Сабор може епископа „са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи“ – према изричитој одредби чл. 111. Устава СПЦ.

Не треба много памети да се закључи да су администратори у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској постављани противуставно, дакле, самовољно а то значи разбојнички. По принципу: уђем у кућу домаћина и без суда и пресуде кажем: напоље! И закекечим се у врх његове софре и загосподарим његовом кућом.

Праштајре на изразу, али то је разбојништво! То је небивало безакоње без примесе мудрости.

3. Шта су му још радили?

3.1. Нису му дали да остане ни у једном манастиру своје епархије;

3.2. Отераше га на крај државе у Шишатовац;

3.3.Развалише му фиоке и келије;

3.4. Отеше и продадоше аутомобил;

3.5 Па му из злобе забранише да служи службу Божју говорећи: Гле, овај ствара шишатовачку епархију;

3.6. Па му забранише да говори у Медија Центру;

3.7. Забранише му да присуствује научном скупу у Петрограду;

3.8. Забранише му да буде духовни родитељ својој духовној деци;

3.9. Потом га рашчинише и на његово место турише оцеубицу;

3.10. Па га са окупаторском и шиптарском полицијом протераше из Епархије.

Где?

У егзил!!!

Нама у загрљај. Нама у госте. А ми са радошћу великом ускликнусмо: Добро нам дошо свети Владико!

Ето, све то учинише добром и честитом владици Артемију!

Зар Патријархове речи добри и честити могу ићи уз овај његов памфлет?

Е па, браћо Срби и сестре Српкиње, подсетићу вас:

Они – Синод СПЦ читавих десет година чекаху на ову срамну братоубилачку, разбојничку одлуку, према тврдњи и сведочењу Г. Амфилохија Радовића[1] 2010. Дакле, сада је 14 година од кад они кују зликовачки план како да склоне тог сина Светосавља.

Зашто?

Да би се остварило оно што је пре 18 година обећао Г. Иринеј Буловић: „Сломићу ја кичму Артемију !“[2]

На истом заседању, вероватно обманути папском лукавштином и разбојничком похлепом Синода – епископи на Сабору:

-Проглашавају аву Јустина за свеца,

-А к`о Ирод, на миг Иродијаде, секу главу Авином највернијем чаду – владици Артемију. (Наравно не сви како тврди Патријарх, него њих 21. Зато сада склањају једног по једног, док не добију екуменистичку већину.)

Зашто су то урадили?

Зашто су морали склонити владику Артемија?

Ево зашто:

1.Он им је био препрека не путу у екуменистичку јерес;

2.Он им је био препрека у сулудој јурњави у загрљај њиховом светом оцу, јер кад су два издајника у митрама потписали у Равени акт о примату папе (том најпалијем у грех човеку у историји људског рода – после Јуде) владика Артемије пише Представку Сабору и тражи да се о томе расправља и одлучи;

И шта се догађа?

Ништа!

Не износе на Сабор.

Кад Владика не дозвољава да рушиоци наших светиња исте обнављају, Синод то поништава и пушта да то ураде Шиптари;

Владика Артемије шаље Елаборат на стотинама страна – оно ћуте;

Владика Артемије не даје благослов Бајдену да уђе у светињу Дечана (после свих зала која нам је нанео) они га дочекују са помпом;

Владика кажњава због канонског преступа самовољног г. Теодосија, они га враћају и као оцеубицу припремају за трон поред живог и здравог канонског епископа коме нико, никад, нигде није утврдио никакву канонску кривњу;

Владика се залаже за иступање из ССЦ – како је Сабор својевремено одлучио – они ћерају по своме;

Владика се залаже за поштовање вековног богослужбеног поретка – они га газе рушећи чак и иконостасе;

Владика се залаже за очување вере, за изучавање православне Догматике, пише Сабору студију на 350 страна доказујући безакоње – они то не зарезују већ Богословски факултет претворише у полигон за обуку неојањичара.

Разлика је у томе што су јањичари рушили цркве и претварали у џамије а неојањичари руше иконостасе и богослужбени поредак и претварају цркве које саградише оци и праоци наши у пећине беспоретка и разбојништва.

Разлика је још у томе што су се они јањичари клањали и служили султану, а неојањичари се клањају и служе папи.

Ја, дакле, пред претњама, Патријарха под пуном одговорношћу тврдим:

1.Владика Артемије није крив зато што неће да се моли са јеретицима;

2.Није владика Артемије крив што неће да прода веру за вечеру;

3.Није владика Артемије крив што неће да лиже скуте и руке архијеретику папи;

4.Није владика Артемије крив што неће, као поједини епископи, да савије врат да му папа окачи напрсни крст;

5. Није владика Артемије крив што неће да прими папин веренички прстен попут госпосде Иринеја Буловића, Амфилохија Радовића и др;

6.Није владика Артемије крив што неће да пали свеће по јеврејским синагогама.

7. Није владика Артемије крив што неће да се слика испод „иконе“ Алојзија Степинца чијих је преко 1.300 фратара учествовало у најсвирепијим злочинима затирања србства;

8. Није владика Артемије крив што не клечи по католичким катедралама на мисама;

9. Није владика Артемије крив што има одговорност и достојанство србског епископа и не самопроглашава се бискупом;

10. Није владика Артемије крив што не позива србски народ на самоубиство, на изборе за неку другу државу;

11. Није владика Артемије крив што неће у издајничку, екуменистичку пету колону;

Није владика Артемије крив ни за шта!

Он је, Патријарху и Синоду, крив што стоји витешки на бранику вере светоотачке, што страда и што је спреман и живот свој да даде за стадо своје.

Он је крив што је пастир добри и што није хтео да се приклони чопору вукова у јагњећој кожи који прождиру и распуђују поверено им стадо.

Он је крив што је од Сабора тражио да чува Православље.

Сабор је ћутао.

Онда се десила реч Господња: Пошто су они ућутали – камење је проговорило.

То камење је народ.

Народ је чувар вере.

Народ срцем својим диже Катакомбе.

Кад су издајнички Патријарх и Синод у Русији издали веру и слизали се са онима који су цркве и манастире претварали у штале, магацине, базене за купање – веру је чувала катакомбна црква.

И у Србаља ће се вера сачувати у катакомбама, мада мислим да се издајници-екуменисти праћају против бодила. Они су у безумљу, у ропцу. Они су до те мере заглибили у издају вере, да из дана у дан доносе зле плодове по којима свако расудљив види колко су ниско пали.

Нема паметног попа данас у Србији који није схватио превару и издају. Питање је дана кад ће издаји окренути леђа, а лице Богу и народу.

Погледалмо Патријархово писмо (памфлет).

Најпре, пођимо од краја који изриче претњу „канонском мером“?!

Патријарх не објашњава да ли ће све досадашње неканонске мере бити стављене ван снаге.

Сем тога:

Још једна непромишљена одлука ће распалити жар одбране вере. Јер, прогони хришћана, нису уништили него учврстили веру.

Да ли ће Патријарх-екумениста владику Артемија звати монах Артемије или само Артемије ни за длаку неће променити вредност владике Артемија пред Богом и родом. Нити Патријарха.

Друга превара коју су подметнули Патријарху, а он нама – ко кукавица јајце је ова реченица: “ Једном речју: због показане немоћи да одговорно управљате повереном Вам Епархијом.“

Гле чуда над чудима:

Па зар Патријарх и синодалска клика преко оног бискупа и његове комисије нису „утврдили“ финансијске малверзације и чак покренули судску фарсу да докажу своју лаж.

Сад веле: Показана немоћ!

Срамота!

Ко је утврђиво, доказиво и доказао његову немоћ?

Кад?

Где?

Пред којим судом?

Шта је окривљени рекао у своју одбрану?

Коме?

Кад?

Где?

Моћнији је он од свих његових прогонитеља и то на квадрат. Погледајте његове беседе и упоредите са њиховим лицемерјем и видећете ко је моћан а ко немоћан.

Ова изјава Патријарха ме је натерала да зауставим штампу моје нове књиге. Хоћу да убацим биографију владике Артемија. Та факта, која дано-ноћно проучавам, ће показати његов труд на њиви Господњој. И плодове! Дошао је у напуштену Црноречку пустињу и направио кошницу која је изроила стотине монаха.

Нек тада упореде своју „моћ“ са Владикином „немоћи“ и нек се постиде, пошто не могу да поцрвене. Јер, да би неко могао да поцрвени морао би да има образа колко било.

Питам се: шта би са оном проневером?

Јавно им постављам питања:

Да ли је владика Артемије сваке год подносио финансијски извештај Сабору?

Сећају ли се да су његови извештаји похваљивани као најбриљантнији?

Знају ли одкуд паре Епархији? (Ја ћу да им дошапнем: Донео их Владика и предао благајнику!)

Нису се сетили да му заплене признанице кад су разваљивали фиоке и келије. Није им дао Бог.

Сад замислимо: Владика добије од народа у Америци и које куда по свету, прилоге и све до задње паре преда благајнику. Па онда, по њиховој првој верзији, оно што је могао да не преда узме те “проневери”.

И шта су још превидели?

Да је Владика прецизан ко швајцарски сат. Он деценијама води дневник. А сваки динар који је дао сиротињи садржи детаљне податка ко, одакле, за шта, и у стопарац колико, са потписаном признаницом од стране примаоца и даваоца.

Једва чекам да почне суђење, да се Синод који га је тужио постиди, кад види колико хиљада сиромашних и унесрећених људи је добило од Владике помоћ за муке, сиртињу, порушене куће, штале, инвалидност, смртне случајеве…

Нисам тражио и немам благослов да то обелоданим али група људи о томе спрема озбиљну студију, која ће се обелоданити кад се успуни време.

Тврдим одговорно: ту ће бестидници поломити зубе и њихова лаж ће изаћи на светло дана. Томас де Торквемада, оснивач Инквизиције , ће се преврнути у гробу, кад види да га је Синод СПЦ превазишао.

То и они знају па потурају јадног Патријарха да окрене плочу!

Иако су папини вереници – неће им проћи то лукавство. Научили смо лекцију: Латини су старе варалице. А и њихови посилни.

Надаље, Патријарх каже: ,,Подсећамо Вас на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве” ту и ту.

Истина, међутим, каже: Та одлука је неканонска, противуставна, неважећа.

Патријарх каже: ,,у покајању вратите (се) са пута раскола у свештено јединство, у окриље Српске Православне Цркве“.

Истина каже: Увек лопов виче: „Држте лопова!“.

Тако и Патријарх. Корела коза овцу!

Он – самопроглашени екумениста, дакле јеретик – по сопственом признању;

Он – палиоц свећа у синагоги – што се види на сајту СПЦ;

Он – који би служио са црним ђаволом да није зилота – по сопственом признању у Загребу;

Он – који не зна ко је крив за покољ милион Срба – по Интервјуу који је дао НИН-у;

Он – који не зна ко је Степинац па се понижава испод његове слике која је обишла васељену:

Он – који папу зове свети отац у сред Загреба;

Он – који се моли са јеретицима где стигне… – што представља раскол, јер је у директном сукобу са Канонима чиме је Патријарх урадио сам себи оно чиме прети владици Артемију.

Патријарх каже:,,Последњи пут – пишемо, и упозоравамо Вас, искрено и отворено: не идите даље странпутицом раскола“

Међутим, не каже од кога се расколио:

- од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве… или од другог плућног крила?

- од Св. Саве или од папе?

Патријарх каже:,, Нажалост, и поред тога што Вас нико у Сабору наше Цркве, као и у Православном свету уопште, не подржава“.

Истина каже да Патријарх не говори истину.

Само у мојим књигама се цитирају писма:

1. Митрополита Серафима Пирејског.

2.Митрополита СерафимаКитарског,

3.Проф др Теодора Зисиса из Солуна,

4.Проф др Миодрага Петровића,

5.Протојереја ставрофора Саве Арсића,

6.Протојереја ставрофора Душана Петровића ректора карловачке богословије, кога сменише после беседе мислећи да се тако пасе стадо Христово,

7.Стотине хришћана и интелектуалаца у небројеним апелима, молбама, петицијама,

8. 15.000 хришћана који су писали Сабору, али су Иринеји полицијом пригушили тај глас,

9. Преко 2.600 људи са Сабора из Лознице усвоило је Посланицу,

10.Преко 15 књига описује њихово безакоње, хиљаде текстова, трибина… говори о неправди коју учинише владици Артемију, а колко знам тренутно су још 4-5 књига пред штампом,

11. И гуслари песмом славе борбу владике Артемија и проклињу издају Синода

Само је проблем што Партијарх не чује глас народа, његов шапат, његову песму…

Ваљда је зато и казано: Ко не слуша песму – слушаће олују!

Не види Патријарх да је његова сестричина Драгана са мужем, деверима и јетровама подигла катакомбни манастир изнад Ариља.

Патријарх каже:,, Ваше ,,причешће” није Причешће, Ваше ,,тајне” нису Свете Тајне Цркве Божје, и све што чинете служи једино на духовну пропаст како Вас тако и оних који Вас следе и који учествују на тим сабрањима. Тврдећи да Богу службу приносите Ви под видом одбране Православља разарате јединство Цркве Христове, одвајајући се од њене живе спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења“.

А Мени се чини да се Патријарх љуто вара. Узалуд “плаче” к`о г. Амфилохије на Авином гробу! Или за патријархом Павлом.

Јер, тамо где служи владика Артемије сјате се стотине па и хиљаде верника а тамо где они -екуменисти служе много мање.

Узалуд Патријарха обмањују полтрони: кад он служи, они забране Литургије у околини да би уживали у самообмани. (Пример: Ниш, Чачак…)

Не знају, ти полтрони, да су у лажи су кратке ноге.

Они су окружени моћном свитом и силом, опремљенији су од Голијата.

Али, праћка владике Артемија, уз Божју помоћ, чуда може учинити.

Зато предлажем господину који седи на трону Патријарха, да уместо претње призове мудрост, пошто је љубав истрошо на светог му оца и браћу из сестринске му цркве.

Јер, ко се с народо судио – парницу је сагубио!

Народ туви аманет Светог владике Николаја: Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови удаљују од Бога и Закона Божјег.

И громогласје његово: Не идите тим путем људи. Тај пут води у земљу Недођију!

Ми нисмо глуви ни слепи – ми чујемо вапај старозаветног пророка: Вратите се са пута злога!

Не продајите веру за вечеру! – виче народ

Ето због тога ми – народ светосавски – за Иринејима и Синодом нећемо, све док се не врате са пута злога .

Браћо и сестре ми смо пред избором:

Мене су критиковали неки чистунци што нисам узео благослов од Патријарха приликом сусрета и разговора у једном манастиру.

Одговорио сам: Патријарх се самопрогласио екуменистом-дакле јеретиком, а 32 Правило Лаодикијског сабора каже: „Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови“

Што би реко Свети владика Николај – бирајте Срби:

„Бирајте Срби!

Живот или смрт!

Част или срамоту!

Светлост или таму!

Бога или ђавола!

Бирајте!

Бирајте или Христа или Барабу!

Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост!

Од тога зависиће и сва ваша будућност!“

Драги читаоци: бирајте и Ви!

Од тога зависиће и сва ваша будућност!

ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 18-02-2015 03:17 PM

''БОРБА ЗА ВЕРУ''- ПРАВОСЛАВНО ФАРИСЕЈСТВО; ОД ЗАБЛУДА ДО ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви.

Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.

Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.

Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.

Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.

Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.

За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.

За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.

За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.

Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.

Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”

До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.

Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.

Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.

Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.

Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме.

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН РАДОСАВЉЕВИЋ

ЦРКВОБОРЦИ


Од како се Српска Црква, након увођења вишестраначја, вратила у жижу јавности и друштвеног живота тако су се намножили самозвани "социолози религије", "верски аналитичари", "стручњаци за верска питања", "експерти за правни поредак СПЦ", "познаваоци прилика у СПЦ" или тзв. "борци за веру", како воле да се називају по разноразним интернет сајтовима којима се не знају ни оснивачи, ни финансијери, ни уредници, а ни одговорна лица.

Морам да признам да се ни у широј, а ни ужој, стручној јавности још увек није појавила објективна анализа или студија о деловању тзв. самозваних и напред побројаних "експерата" у разним медијима у Србији и региону само, на пример, око боловања блаженопочившег Патријарха Павла, саборских заседања у време његове болести или око избора 45. Патријарха СПЦ. Да не говоримо о савременим "тумачима небеских прилика" у Епархији Рашко-Призренској од фебруара ове године до данас.

Једно је сигурно. "Борба за веру" самопроглашених "експерата" се у ово време најпре претворила у борбу против одлука Светог Синода, а потом и против одлука Светог Архијерејског Сабора, а, следствено томе, и против одлука Патријарха Иринеја као председавајућег Сабора и Синода. "Борба за веру" се, по природи ствари, на тај начин претворила у борбу против Цркве. "Вероборци" су постали црквоборци, а то је чињеница која је видљива и са земље и са неба.

Самопроглашени "експерти за СПЦ" су "у име борбе за веру" у јавности месецима од сваког догађаја, па и око догађаја у Епархији Рашко-Призренској, старали слику као о наводном "преседану у СПЦ" и тиме покушавали да духовне потомке Светога Саве на нови начин и у новом времену одбијају од Цркве Светога Саве. Тако је продужена стара прича - да Србе у новом времену на нови начин, а тобоже у име Цркве, супротстављају њиховом Сабору, Синоду и Патријарху и то лансирањем теза да је само "народ чувар вере".

Онима који бар мало познају историју Цркве Христове, па и историју Српске Цркве, није тешко да, као и у животу, раздвоје жито од кукоља, Патријарха Иринеја од сајташких "бораца за веру", Свети Архијерејски Сабор, Синод и сву пуноћу Српске Цркве од неколико десетина одбеглих калуђера из Рашко-Призренске Епархије.

Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим.

У новије време се појавила једна невиђена новотарија која се покушава наметнути као „предањска“ само због тога што се на до сада невиђен начин наводно бори за „Свето Предање и његово поштовање у Српској Цркви“.

Интернетовско-сајтовски новотарци као тобожњи "борци за веру" објављују текстове у којима се за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности, кроз секташки питке и класичне замене тезе, као и неметолодошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за наводна „духовна застрањивања и већ спремљену издају Православља“. С друге стране, јавност остаје ускраћена за информацију ко су власници, финансијери, уредници, пропагатори и подржаваоци тих сајтова.

У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 18-02-2015 06:43 PM

ДУХОВНА ОКУПАЦИЈА СРБСКОГ НАРОДА



’’А изнад патријаршије крст, и на њему разапет Свети Сава каже:
Опрости им, Боже, јер не знају шта раде!’’
преподобни Јустин Ћелијски

Историја Србског народа представља једну бајку о сталној борби између добра и зла и стални избор између вечног или пролазног, коме се царству приволети. Та бајка је пуна страдања и великих жртава, не зато што смо направили кућу на путу, како многи објашњавају, већ зато што смо Христово стадо због чега су нас увек нападали сатанине слуге на земљи, лажни хришћани римокатолици, муслимани, као и други одступници од Бога, који су желели да нас униште. И поред свих страдања, поднетих жртава и проливене крви успевао је Србски народ, остати и опстати, и онда када су нас сви отписивали и говорили да више не постојимо, народ Србски је васкрсаво и свима радосно узвикивао “ево жив сам и опет међу вама“. Успевао је Србски народ, остати и опстати јер су наши претци одлучно бирали вечно и непобедиво, јер су се држали Светосавског завета. А то је завет који је највећи икада рођен србски син Свети Сава, наш други спаситељ, дао у име свога народа Господу, а који гласи да смо ми Срби Христов народ. Тај завет је крвљу запечаћен на Косову Пољу од стране св.цара Лазара и његове војске, због чега се назива и Косовски завет. Тај СВЕТОСАВСКО КОСОВСКИ ЗАВЕТ, то је наше лепо Светосавље на којем почива живот наше Цркве, наше земље, нашег народа и са њим смо ми народ Србски, а без њега нико и ништа. Кратко и јасно он гласи:“За Христа све, Христа ни за шта“. Када је свети великомученик кнез Лазар, позивао у судбоносну Косовску битку ради одбране поменутог завета, изрекао је по вољи Божијој, Косовску клетву која и данас виси над главама нашег народа и тако ће бити до свршетка века. Та КОСОВСКА КЛЕТВА се односи на оне који неће да бране своју веру и своју земљу и народ, који се не држе Светосавског Косовског завета.
Данас је останак и опстанак нашег народа на највећим искушењима, а зато су два разлога. Први разлог је, јер су силе зла као никада до сада удариле на народ Србки. Ударили су на нас без милости, са невиђеном мржњом претече антихриста, односно четири јахача апокалипсе Америка, Нато, ЕЗ и Ватикан на челу са папом који теже да нам семе затру. Други разлог, који је уједно много битнији за нас, је што смо ми деца са краја времена недостојни својих светих предака, јер се не држимо Светосавског Косовског завета. Док су наши свети претци одлучно бирали вечно, непропадљиво и непобедиво, због чега смо опстајали као народ и држава, данас Срби у свом маловерју, кривоверју, безверју и колебању нагињу да изаберу оно тренутно, пропадљиво и пре свега проклето. Србски народ je данас обезглављен, нема главе (вође) која би га водила путем спасења. Нема више вођа као што су били свети Немањићи који створише Србску државу; нема светих Архијереја СПЦ који су као прави пастири свој народ водили не само у духовној борби него и у борби оружјем (Владика Артемије је једини достојан наших светих Архијереја, због чега га и прогони и духовна и световна власт по наредби претеча антихриста); нема више вођа као што су били Вожд Карађорђе или ђенерал Дража који се свесно жртвоваше због опстанка народа свога. Данас су на челу Србског народа потомци Вука Бранковића и Милоша Обреновића, који ће све учинити да би задовољиљи сопствену похлепу. Као никада у историје не само нашег народа, него у историји хришћанских народа, није било такво јединство световне и духовне власти у борби против сопственог народа. И једна и друга власт ради сопствене користи, а у интересу наведених јахача апокалипсе, раде на унијаћењу народа Србског. То су они који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а Крсте за масне прсте.
Световна власт у Србији, којој припада и највећи део такозване опозиције, отворено признаје шта им је циљ, они кажу да један од јахача апокалипсе Европска заједница за њих нема алтернативу. Њима није ништа свето, ни вера, ни име, ни част, за њих све има цену и може да се прода и то не крију. Односно то је власт која ће све жртвовати за Европску заједницу, и Косово и Метохију и Светосавље, у складу са оном масонском крилатицом “циљ оправдава средства“. Терају нас да се одрекнемо нашег Светог Православља, наше традиције Светосавља, светих предака, Косова и Метохије, да се одрекнемо себе самих, односно свега оног што нас чини људима. Приморавају нас да прихватимо антихришћанске вредности(содомију, разврат, блуд…), да постанемо нељуди ослобођени од традиције, морала и закона, да се одрекнемо Господа и да прихватимо њиховог господара антихриста. Ко другачије мисли, они га проглашавају државним непријатељем (Небојша Крстић…) и прогоне до смрти. То је у ствари световна или физичка окупација, која светска елита спроводи преко својих слуга домаћих отпадника. И раније су Срби били под разним окупацијама или у ропству, па и више вековном, али уз помоћ Господа успевали смо да се изборимо за своју слободу и право на живот. Тако и од ове окупације се можемо ослободити, да није оне друге у којој никада србски народ није био, а то је духовна окупација.
Није проблем у тој несретној световној власти, већ у онима који пре свега треба да чувају и бране поменуте вредности, које нас чине људима-Србима, а то је духовна или црквена власт. Огромна већина (на прсте једне руке могу се избројати часни) архијереја СПЦ укључујући и такозваног патријарха отворено пропагирају, оно што је св.Јустин Ћелијски назвао свејерес, а то је екуменизам. Они заступају мишљење да постоји још цркава којима је порекло исто као и Православне и да треба да се уједине и да на челу тога буде, римски архијеретик папа.
“Биће масовно отпадништво од вере, при чему ће преварити и многе епископе који ће као оправдање указивати на блистав положај Цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично настројење људи. Директност исповедања ће нестати. Људи ће оправдавати свој пад, и љупко зло ће подржавати такво опште настројење, и људи ће имати навику одступања од истине и сладост компромиса и греха.“ св.Јован Шангајски
Данас ти архијереји екуменисти, који се Бога не боје и људи не стиде, због чијих би се злодела и марва постидела, теже да убеде Србски народ, вређајући његов разум, да је могућ компромис између ИСТИНЕ и лажи, између Православља и јереси, између живота и смрти, између части и срамоте, између светлости и таме, између правде и неправде, између Бога и сатане. Они разапињу Господа Исуса Христа, као Пилат, јер имају страх од људи (светских моћника), а не од Бога. Свети Сава нас окрете лицем према Истоку, јер са истока, а не са запада, долази мир душама нама, у сусрет нашем Спаситељу Господу Исусу Христу. Данас они који управљају бродом СПЦ, упорно покушавају смер тога брода да окрену према западу, хоће да га воде у сусрет сатани, преко његовог намесника на земљи архијеретика папе. Поступају по савету њиховог блиског сарадника и саветника надбискупа Хочевара, који је рекао:“Не могу Срби са Св.Савом у Европу“. А ми се окрећемо према западу, само у чину Свете Тајне Крштења, када нас свештеник позива да се одрекнемо сатане и да пљунемо на њега. Тим чином ми показујемо наш однос према палом свету (западу) који је под влашћу кнеза таме. Свети Сава, наши свети оци, свете мајке, свети мученици су говорили:“Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашем!“, а данашњи екуменисти у СПЦ, отпадници од Бога и рода, вичу у узурпираним храмовима и на свим могућим медијима:“Приђите поклонимо се папи, Богу на земљи, њему се треба клањати!“. И поклонише се, владика Лаврентије са 36 свештеника, владика Иринеј Буловић, митролит Амфилохије Радовић и многи други тајно или јавно, који зато добише као верне слуге од папа крваве јудине сребрењака, прстење, бискупске крстове и кључева од раја (пакла). Они терају народ Србки народ да се поклони папи, који је себе прогласио за Бога на земљи и по чијем је благослову и директним учешћем његовог клира, само у прошлом веку убијено је преко четири милиона људи у Првом и Другом светском рату и рату деведесетих, од тога преко милион људи је убијено по логорима смрти, на најсвирепији начин који болесни злочиначки ум може замислити, а само зато што су били Срби Православне вере. Ова такозвана духовна власт, без имало стида прећутно или чак отворено (Теодосије Шибалић) подржава издају Косово и Метохија од стране власти из Београда. Нећемо овог пута писати о њиховом неморалу односно да већина њих је склона најгорим гресима које је обузео овај пали свет. Из тога разлога и не смеју да на прави начин осуде параду срама и друге гадости које нам намеће пали запад. Да би остварили своје злокобне циљеве, они у заједнштву са поменутом световном влашћу су спремни на све и показују велику суровост у обрачуну са верним Христовим стадом. Нису им стране ни методе инквизиције, што најбоље показује пример Владике Артемија и његовог монаштва, који представљају стуб одбране Православне вере и Косова и Меотохије. Све ово чини духовну окупацију, због којег је Србски народ постао као зомби равнодушан, безосећајан, безлична маса коју је лако обликовати по вољи светске елите.
И на крају опет се враћамо на почетак, то је судбина Србског народа или ћемо се вратити Светосавско Косовском Завету или ће на нас пасти Косовска клетва која нам виси изнад глава. Зато народе Србски послушај шта ти поручује Св.Николај Србски:
„Народ не треба да следује својим слепим вођама
кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“
“Ако ви Срби не желетите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст,
онда знајте да је једини услов за то, да се вратимо Христу.“


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 18-02-2015 07:22 PM

АНТИЦРКВЕНО ПОНАШАЊЕ РАШЧИЊЕНОГ БИВШЕГ ЕПИСКОПА, МОНАХА АРТЕМИЈА


Свети Архијерејски Синод са своје седнице одржане 16. децембра ове године обавештава црквену и ширу јавност, поводом антицрквеног понашања бившег епископа рашко-призренског, монаха Артемија, о следећем:

1. Као што је познато Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању, на основу именованом писмено предочених канонских преступа и кривица, трајно и неопозиво разрешио епископа Артемија дужности епархијског архијереја рашко-призренског, што је и он сâм прихватио, прихвативши уједно да по разрешењу борави у манастиру Шишатовцу. Од септембра и октобра месеца, нажалост, епископ Артемије је Светом Архијерејском Синоду изразио своје „кајање" због прихватања саборских и синодских одлука, тврдећи, противно здравом разуму, да је он „доживотни Епископ рашко-призренски". То је био повод да га Свети Архијерејски Синод стави под забрану свештенодејства до следећег редовног овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора у новембру.

Наместо да затражи од Сабора опроштај за своје преступе, за гажење канонског поретка Цркве, како би био ослобођен забране свештенодејства, епископ Артемије је насилно, са групом својих следбеника, који су се такође налазили под канонском забраном свештенодејства и под судом, покушао да узурпира манастире и Рашко-призренску епархију, започевши своје непочинство антиканонским и антиуставним служењем Литургије у манастиру Дубоки Поток, под забраном свештенодејства. При томе, користећи фалсификовани печат, почео је да доноси противзаконске одлуке у Епархији рашко-призренској.

Све се то догађа у току рада Сабора, па је Сабор био принуђен да, са дубоким жаљењем, лиши епископског чина бившег рашко-призренског епископа Артемија и да га врати у ред монаха. То противзаконско служење и учествовање у њему, као и други, додатни разлози, допринели су такође да Велики црквени суд потврди одлуке Црквеног суда Епархије рашко-призренске и седамнаесторицу јерођакона и јеромонаха, Артемијевих следбеника, лиши свештеничког чина. Наместо отрежњења и покајања, монах Артемије и његови рашчињени следбеници су наставили да "служе Литургију" у узурпираном храму Светог Јована Крститеља Епархије жичке, прогласивши га за манастир, додајући тиме безакоње на безакоње.

2. Са наведених разлога Свети Архијерејски Синод сматра својом дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши Епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Цркве. Не губећи наду и призивајући именованог на покајање, Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да "Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово "Причешће" није свето Причешће, њихове "Tајне" нису Свете Тајне Цркве Божје; да све што чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да Богу службу чине, они уствари под видом одбране Православља разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења. Зато, сви они који им лаковерно следују - нека добро размисле о томе коме и чему следују, одвајајући се од Цркве Христове и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СПЦ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 18-02-2015 07:26 PM

Епископ Артемије: ОСВРТ НА ПИСМО ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

У дане радосних божићних празника, тачније 13. јануара 2014. године, стигла нам је, путем телефакса, необична „честитка“ – писмо од стране Патријарха Иринеја, препуно „љубави и очинске бриге“. И таман да помислим да је писмо искрено и добронамерно упућено нама лично, сазнајемо да је оно, истог момента, већ стављено на званични сајт СПЦ, чиме је, сада већ као јавни документ, изгубило карактер приватног личног писма. То нас обавезује, а даје и право, да на јавни документ јавно и одговоримо.
Писмо Патријарха Иринеја има за тенденцију да целу ствар „око случаја Владике Артемија“ прикаже у црно–белој техници, иако је свима који су пратили развој догађаја у СПЦ у задње четири године, јасно да је слика веома колорична. Писмо почиње са одлуком СА Сабора СПЦ из маја 2012. године, превиђајући и прећуткујући све оно што се дешавало од фебруара 2010. године. А шта се дешавало, како се дешавало и због чега се дешавало, познато је најширој српској јавности не само овде у земљи, него широм света. Начин Нашег уклањања са трона Епархије рашко-призренске извршен је у једном блиц кригу на неканонски и неуставни начин, без Оптужнице, без судског процеса, без доказане кривице која нам се паушално ставља на терет, без могућности и права на одбрану. У свему томе медији јавног информисања здушно су вршили своју улогу блаћења и јавног линча. Ово писмо представља позив на репризу.

Па ипак, народу је било јасно и очигледно да је у питању прогон из политичких разлога и верских убеђења. Наиме, да је у питању политички притисак са стране (Вашингтон, Брисел) преко владајуће гарнитуре у Београду. А Синод, Сабор и Патријарх само су извршитељи. Није та тврдња никакво Наше „обмањивање недовољно упућеног народа нашег“, како стоји писму, него очигледне чињенице. То нам, између осталог, потврђују и Депеше из америчке Амбасаде у Београду, које открива и износи у јавност Викиликс, у којима се износе разговори појединих Архијереја СПЦ, па и самог Патријарха, са актуелним Амбасадорима, у којима се у више наврата говорило о владики Артемију и његовим тврдим ставовима када је у питању Косово и Метохија (Види: Српска црква и Викиликс / завет или издаја, Београд 2013. стр. 22 – 25). Сменом Артемија тражило се брже решење питања Косова и Метохије. Нажалост, видимо докле се до данас са тим стигло.

Није нам намера да у овом осврту откривамо и анализирамо сва питања која су у вези са Нама, јер је то и немогуће у једном кратком осврту остварити. Место где је то требало и где је било могуће све то изнети и извести на чистину, био је један регуларни, непристрасни, канонима и Уставом СПЦ предвиђени судски процес ако су постојале стварне канонске кривице владике Артемија. Зашто је СПЦ то избегла? Зашто се Синоду (и Сабору) тако журило? Зашто се погазило канонско устројство СПЦ? Једном погажено, оно се даље све убрзаније урушава чега смо и до данас сви сведоци.

У писму Нам се „са љубављу“ и прети „предузимањем даље канонске мере“. Та следећа „канонска“ мера била би канонски основана баш као и оне раније синодско-саборске одлуке по Нашем питању. Како онда да их испоштујемо, да им се повинујемо? Не би ли то било исто што у поноћ тврдити да је подне, због јачине вештачког светла. Тако нешто могао би тврдити само неко ко се посвађао са логиком и са здравим разумом. А то се управо од Нас тражи. И, будући да на то не пристајемо, тврди се како смо „у расколу“, како смо „парасинагога“, „секта“... како Наша Литургија коју служимо није „Литургија“, Наше Причешће, није „Причешће“, „Тајне“, нису „Свете Тајне Цркве Божије“... Зашто тако? Па, наводно што смо напустили Цркву. А кога смо то Ми напустили? Не једном сам говорио и писао, да сам и даље оно што сам био, Епископ Цркве Божије, Епископ Српске Православне Цркве коју је основао Свети Сава, Епископ рашко-призренски, само силом моћника прогнан са своје канонске територије. Шта смо то онда Ми напустили, чега смо се то одрекли?

Ми се и даље трудимо да останемо на путу Светога Саве, на путу Светих Отаца и Светих Апостола, на путу Господа Исуса Христа, остајући им верни и држећи све што су нам заповедили (Мт. 28, 20). Ако се већ говори о расколу, о цепању Цркве треба погледати где се налазе они који Нас гоне и који Нас оптужују за све и свашта. Питање је суштинско: јесу ли они на путу Светога Саве, јесу ли у јединству са њим и осталим Светим Оцима? Сви који иоле познају своју веру православну, а прате понашање, изјаве, ставове како Патријарха Иринеја тако и већине Епископа СПЦ, виде и знају да су они управо ти који су се удаљили са светоотачког пута како у богословљу тако и у богослужбеном животу. Да су управо они у расколу са дијахронијском Црквом православном. Примера за то има много. Навешћемо само неке најпознатије и најекстремније.

Данас СПЦ-у (и не само њу, већ нажалост, и остале помесне цркве православне) дубоко потреса и потапа савремена јерес Екуменизма. А шта је то Екуменизам? питаће неки. Једном речју, то је покушај, жеља, настојање да се поистовети истина и лаж, правда и неправда, тама и светлост, добро и зло, Бог и ђаво.... а све у циљу прихватања и спровођења Новог светског поретка, и опште глобализације. А то значи само једно: Екуменизам је уништење православне вере и Цркве, кроз изједначавање свих јереси са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Пут за то су међурелигиозни дијалози, заједничке молитве православних са неправославнима (што свети Канони изричито забрањују), у чему активно учествују многи Епископи СПЦ, а посебно Патријарх Иринеј. Ко се не сећа његових поступака, изјава, порука, објављиваних преко званичног Сајта СПЦ и јавних медија, почев од Беча (2010), где сам о себи сведочи да је „екумениста и пацифиста“; Загреба, Сарајева (2012), где римску јерес назива сестринском црквом; до Хануке и паљења свећа у јеврејској Синагоги, и изјава поводом избора најновијег римског папе, где тврди да га је Дух Свети изабрао и поставио на то место.

Јесте, раскол је страшна ствар и велики грех. Питање је само ко се и од чега „расколио“? Ко је, у ствари, у расколу? Напред изнето, иако у најкраћим цртама, јасно показује ко је скренуо са православног и светосавског пута, ко се стварно налази на странпутици, ко би требао и чему да се врати, ко замајава и обмањује недовољно упућен народ наш. Једно је сигурно, због стања које је створено у СПЦ највише страда народ. Многи су дезорјентисани, не знају који је прави пут. Они више црквени, побожни и вери одани знају да свака јерес, а посебно екуменизам, одводе од Бога и душу воде у погибао. Зато не желе и не могу да следе пут оних који би да их воде тим пагубним путем. Они се труде да иду путем који је трасирао Свети Сава, којим су ишли сви наши свети преци до светог Владике Николаја и преподобног оца Јустина Ћелијског. Охрабрује да је таквих, Богу хвала, све више у нашем народу. Томе нарочито доприноси све дубље срљање званичне СПЦ у мутне воде екуменизма.

И најзад, Патријарх Нас позива да се вратимо „канонском поретку Цркве и јединству са Црквом“. Да је СПЦ имала и остала у том канонском поретку, и да је остала у јединству са Црквом светих Апостола и светих Отаца, до оваквог проблема у њој неби никада ни дошло. Да је потребно лечити настало нездраво стање у СПЦ, потребно је. Ми смо за то били и остали. Тако је и дошло до личног сусрета Патријарха Иринеја и Нас пре више од две године. Тада сам изнео усмено и писмено (предао сам му лично писмо) како се проблем једино може решити и превазићи не „тражећи од њих никакво покајање“, већ само васпостављање нарушеног канонског поретка. До данас одговора и реакције на то моје писмо није било. Ми чекамо и даље са надом, иако се ситуација знатно погоршала, бар што се тиче практичног прихватања и ширења јереси екуменизма кроз увођење разних новотарија у живот и рад СПЦ.

Ипак, да је у питању само Владика Артемије, као човек, тај проблем би већ био решен. Но ствари су много дубље. Доведена је у питање чистота наше вере православне, и верност СПЦ вековном апостолском и свето-отачком Предању. Докле год се то питање не реши и непревазиђе на светоотачки начин, док се СПЦ не врати са странпутице екуменизма и филопапизма на пут светога Саве, проблеми у њој ће се само умножавати а не решавати, па тако и питање Владике Артемија.

+Епископ АРТЕМИЈЕ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 18-02-2015 07:47 PM

ПОВОДОМ АКТИВНОСТИ МОНАХА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВИХ СЛЕДБЕНИКА


Дужност нам је обавестити архијерејска намесништва и управе манастира Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске о одлукама које је Св. Архијерејски Сабор СПЦ на свом новембарском заседању донео у вези бившег Епископа, а сада монаха Артемија (Радосављевића):

После упознавања са свим релевантним чињеницама и исцрпне расправе о ситуацији у Епархији Рашко-призренској, Свети Архијерејски Сабор је, са великом жалошћу, али и одлучно стајући у одбрану светог и спасоносног јединства Цркве, због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица - свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске Православне Цркве у Епархији рашко-призренској, чак уз физичко угрожавање монахâ у тим манастирима - лишио умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија епископског чина и вратио га у ред монахâ. У складу са црквеним канонима, бившем умировљеном Епископу Артемију судио је Св. Архијерејски Сабор и донео коначну и неопозиву пресуду, коју су потписали сви архијереји који су учествовали у заседању Св. Архијерејског Сабора.

Разматрајући ово питање, Свети Архијерејски Сабор је констатовао да рашчињени Епископ, а сада монах Артемије, у својим самовољним, неканонским и по јединство Цркве разорним активностима нема подршку Епископата, као ни свештенства и монаштва Српске Православне Цркве, које је остало верно свом светосавском наслеђу и вековном црквеном поретку.

Будући да као монах бивши Епископ Артемије и даље неовлашћено користи знаке епископског достојанства и злоупотребљава свештене одежде, безаконо и неканонски обављајући „свештене радње“ на територијама других Епархија СПЦ, он и његови следбеници (међу којима је већина сада већ рашчињених клирика и одбеглих монаха наше Епархије) својим крајње неразумним поступцима ступили су на пут отвореног раскола, боље рећи секте, и устали на саборно јединство Српске Православне Цркве.

Треба да је свима јасно и знано: његова „Литургија“ није више Литургија Цркве Христове; ко прима његово и његових рашчињених следбеника „причешће“, не прима благослов на спасење, него на суд и осуду и проклетство; његове „тајне“ нису више Тајне Цркве Божије – крштење није крштење, венчање није венчање; његова „епархија“ није више Епископија Светосавске Цркве, већ секташка заједница артемијеваца.

Св. Архијерејски Сабор је такође позвао верни народ наше свете Цркве да не прихвата неистине и манипулације секташки настројених присталица монаха Артемија и да ничим не учествује у њиховим антицрквеним активностима (нарочито неканонским и безаконим „свештенодејствима“), акко не би и сами преузели одговорност за неблагословено држање и цепање јединства Цркве.

Архијерејским намесницима Епархије Рашко-призренске ставља се у дужност да овај акт проследе свим Црквеним општинама у намесништву за које су надлежни.

Архијерејским намесницима и Управама Манастира
Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске

Обавештавамо архијерејска намесништва и управе манастира да је Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је на седници од 7. децембра 2010. године у Патријаршији српској на основу тач. В) ст. 2. чл. 79. Устава Српске Првославне Цркве по службеној дужности решавао по пресудама Црквеног суда Епархије рашко - призренске (одлуке Епарх. Суда бр. 188-197 од 20. октобра 2010. године и бр. 222-228 од 5. новембра 2010. године).

Будући да су поменути оптужени клирици у међувремену починили читав низ нових канонских преступâ и на тај начин прекршили више Светих Канона и црквених правила, Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је седамнаест доле споменутих клирика наше Епархије лишио свештеномонашког чина и вратио у ред лаика са њиховим световним именима.

С обзиром да доле споменути лаици нису више у свештеном и монашком чину, али да и даље злоупотребљавају монашки лик и свештене одежде следујући у антицрквеној активности рашчињеном Епископу, а сада монаху Артемију, и учествују у вршењу безаконих и неканонских „свештених радњи“, упозоравамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да је истим најстрожије забрањен приступ црквама и манастирима наше Епархије. Такође, напомињемо да се приступ црквама и манастирима наше Епархије забрањује и групи од двадесетак одбеглих монаха и монахиња, који иако још у монашком чину и под епитимијом забране причешћа настављају да противно црквеним канонима и правилима следују монаху Артемију и поменутим рашчињеним клирицима у цепању јединства Цркве.

Свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије обавештавамо овим актом да су сва будућа евентуална "свештенодејства" (укључујући крштења, венчања, исповест итд) доле наведених рашчињених бивших клирика Епархије рашко - призренске лишена божанске благодати, и као таква немају црквену валидност и значај.

У прилогу достављамо саопштење Великог Црквеног суда СПЦ са одлукама и именима рашчињених клирика.

Архијерејским намесницима Епархије Рашко-призренске ставља се у дужност да овај акт проследе свим Црквеним општинама у намесништву за које су надлежни.

Саопштење за јавност Великог Црквеног Суда
Српске Православне Цркве

Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је на седници од 7. децембра 2010. године у Патријаршији српској на основу тач. В) ст. 2. чл. 79. Устава Српске Првославне Цркве по службеној дужности решавао по пресудама Црквеног суда Епархије рашко - призренске којим су одбегли клирици Епархије рашко - призренске лишени свештеничког и монашког чина или стављени под привремену забрану свештенодејства.

Суд је заседао у саставу Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј у својству председавајућег, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије у својству члана, Његово Преосвештенство Епископ захумско - херцеговачки г. Григорије у својству члана - заменика, затим протојереј - ставрофор др Радомир Поповић и протојереј - ставрофор др Драгомир Сандо у својству почасних чланова и ђакон Александар Секулић у својству референта. Председник Великог Црквеног суда Српске Православне Цркве, Митрополит црногорско - приморски г. др Амфилохије, сходно чл. 77. Устава Српске Православне Цркве, није учествовао у раду Суда по овом питању, с обзиром да је у својству Мјестобљуститеља Епархије рашко - призренске у односним предметима председавао Црквеном суду Епархије рашко - призенске у првом степену.

Имајући у виду да јеромонах НАУМ (Мирковић), јеромонах ИРИНЕЈ (Ристић), јеромонах КСЕНОФОНТ (Томашевић), протосинђел НИКОЛАЈ (Николић), јеромонах БЕНЕДИКТ (Прерадовић), јеромонах ВИСАРИОН (Шуловић), јеромонах ЈОВАН (Милојевић), јеромонах РОМАН (Папић), протосинђел ВАРНАВА (Димитријевић), јеромонах МАКСИМ (Новаковић), јеромонах ЕВТИМИЈЕ (Милентијевић), јеромонах ДОСИТЕЈ (Вукосављевић), јеромонах АГАПИТ (Бичанин), јеромонах ЈОВАН (Узелац), јерођакон ПРОХОР (Ацковић), јерођакон ПАВЛЕ (Дрековић), јерођакон ЈАКОВ (Купрешак) - сходно чл. 78. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, нису преко Црквеног суда Епархије Рашко-Призренске као надлежног изјавили призив (жалбу), Велики Црквени суд СПЦ је узео у обзир да су одбегли клирици у међувремену починили читав низ нових канонских преступâ и то:

- насилни упади у више манастира у Епархији Рашко-Призренској,
- вршење богослужења под забраном свештенодејства,
- саслуживање са умировљеним Епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства,
- саслуживање са Епископом, лишеним у међувремену, епископског чина, сада монахом Артемијем,
- подизање паралелног жртвеника без благослова надлежног епископа,
- изазивање јавне саблазни.

На тај начин именовани су прекршили више Светих Канона и црквених правила, и то:

- 15, 31. и 39. Светих Апостола;
- 16. Првог Васељенског Сабора;
- 5. Трећег Васељенског Сабора;
- 4, 5, 13. и 18. Четвртог Васељенског Сабора;
- 31. и 34. Пето-Шестог Васељенског Сабора;
- 6. Гангрског Помесног Сабора;
- 3, 4, 5, 6, и 22. Антиохијског Помесног Сабора;
- 10, 11, 29. и 62. Картагенског Помесног Сабора;
- 1, 2, 4, 12. и 13. Прво-Другог Цариградског Помесног Сабора;
- тач. А. ст. 1. чл. 214. Устава СПЦ и
- чл. 12, 14, 15, 17, 18. и 20. Правила и поступка за црквене судове СПЦ.

Велики Црквени суд Српске Православне Цркве је, након расмотрења ранијих и нових преступâ почињених после изрицања првостене пресуде од Црквеног суда Епархије рашко - призренске, једногласно на основу чл. 79. и тач. А. ст. 8. чл. 216. Устава Српске Православне Цркве и тач. А. ст. 8. чл. 55. и тач. 7. чл. 57.

Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве донео одлуку да преиначи првостепену пресуду Црквеног суда Епархије рашко - призренске и да:

- Протосинђела НИКОЛАЈА (Николића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Негослав;
- јеромонаха НАУМА (Мирковића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Горан;
- јеромонаха ИРИНЕЈА (Ристића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Игор;
- јеромонаха КСЕНОФОНТА (Томашевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Ненад;
- јеромонаха БЕНЕДИКТА (Прерадовића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Бранко;
- јеромонаха ВИСАРИОНА (Шуловића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Милован;
- јеромонаха ЈОВАНА (Милојевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Иван;
- јеромонаха РОМАНА (Папића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Радослав;
- протосинђела ВАРНАВУ (Димитријевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Владан;
- јеромонаха МАКСИМА (Новаковића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Миливоје;
- јеромонаха ЕВТИМИЈА (Милентијевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Миодраг;
- јеромонаха ДОСИТЕЈА (Вукосављевића) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Дејан;
- јеромонаха АГАПИТА (Бичанина) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Љубиша;
- јеромонаха ЈОВАНА (Узелца) - лиши свештеномонашког чина и врати га у ред лаика под именом Иван;
- јерођакона ПРОХОРА (Ацковића) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Ивица;
- јерођакона ПАВЛА (Дрековића) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Рајко;
- јерођакона ЈАКОВА (Купрешака) - лиши свештенођаконског чина и врати га у ред лаика под именом Желимир;

Сходно чл. 87. Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, пресуде Великог Црквеног суда Српске Православне Цркве као другостепене су коначне и извршне. Рашчињени и у ред лаика враћени бивши клирици Епархије Рашко-Призренске канонски ће припадати оним Епархијама СПЦ у којима се као грађани буду настанили. Забрана причешћивања Светим Тајнама остаје на снази све док се именовани не покају и не врате у канонски поредак СПЦ у достојанству лаика.

Иако Свети Канони за почињене канонске кривице налажу и казну искључења из црквене заједнице, Велики Црквени суд СПЦ је, по крајњем снисхођењу и човекољубљу, именованима оставио могућност да у оквиру Цркве хришћанским животом, поштовањем вековног црквеног поретка и покајањем задобију спасење.
Обавештавајући пуноћу наше помесне Цркве, још једном указујемо да су сва будућа евентуална "свештенодејства" горе наведених рашчињених бивших клирика Епархије рашко - призренске лишена божанске благодати, и као таква немају црквену валидност и значај.

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СПЦ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 18-02-2015 08:07 PM

Еп. Артемије: Заиста, ко је „промашио тему“?

Овај мој осврт, као одговор поводом новог напада Епископа Атанасија Јевтића, који је уследио после мог Интервјуа ТАНЈУГ-у, представља само наставак мога одговора под називом „Б Р А Т“, који обухвата и цитирану његову изјаву од фебруара 2010.
У овом његовом новом нападу, заједно са преамбулом (препознатљиво чијом), прво што пада у очи јесте одсуство истине у сагледавању ствари. Добија се утисак да је у питању кратковидост (или, можда, заслепљеност) коментатора који се бави, као најважнијом ствари, тумачењем једне моје слике крај гроба Оца Јустина, бркајући је са једном ранијом фотографијом (широко познатом) на којој смо нас четворица духовних синова светога Старца, тврдећи да сам ја „избрисао осталу тројицу ученика светога Јустина“, да би ја „остао сам“.

Да ли је могуће да је мислио како је она слика нас четворице крај Аввиног гроба и једина слика? Да ли, можда, (по њему) ја нисам имао право да се (ко зна колико пута) сликам на гробу свога Старца? Једна и друга слика (које објављујемо уз овај текст) јасно показују да се ради о два, међусобно независна, случаја, и још једном указују на клеветнички дух Епископа Атанасија.
























Наш одговор њему под називом «БРАТ» он назива „иронисањем, изругивањем и клеветом“, јер, како каже, да „свесно мимоилазим и игноришем тематику из његовог писма“, (као и неких седам ранијих, на које, наводно, нисам одговарао, нити им придавао значај), зато што „на њу немам одговора“. И то би, по њему, значило да сам „промашио тему“. Истине ради у његовом писму и није било неких питања за „одговор“, него „тематика“ општа, опет (ма колико га то избацивало из такта), без и једног доказа а са много клевета и, како сам каже, „нимало нежних“ етикетирања и увреда.

Напротив, кад је о „промашивању теме“ реч, зашто он остави Нас без и једног одговора на три Наша врло јасна и конкретна питања? Да ли зато што су одговори јасни и разумљиви сами по себи, или је управо то игнорисање и заобилажење истине? Ко чита, разумеће. И ко гледа – видеће.

Укоревајући мене, пише у множини: „такви су били и сво време до сада...“, „они су износили само своје ставове...“, вероватно мисли и на моје ближе сараднике, које никада не може да заобиђе (као Архимандрита Симеона Виловског и др.), а да се о њих не очеше најгрубљим речима. А какве су то речи показаће свима једна прегршт његових „бисера“ које нештедимице дели и лепи својим неистомишљеницима. Ево их:

„...Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни ‘духовници‘ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени ‘типичари’, зилоти маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком ‘непогрешивошћу’ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени ‘канонисти’, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…“, итд. и тсл.

Кроз то, он недвосмислено изјављује и потврђује да оптужба упућена мени „о изношењу само својих ставова“, управо важи за њега. Јер никада, нигде и нико није имао такво обиље увредљивих назива, епитета и увреда, као он, што и јесу „само његови ставови“. Нека се и даље кити њима и умножава их. Са њима ће изаћи „на виђења Господња“, где ће се сваки „од својих дела (и речи) или прославити или посрамити“ (Чин Опела).

+Епископ АРТЕМИЈЕ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 18-02-2015 08:46 PM

ПОВОДОМ БОРАВКА МОНАХА АРТЕМИЈА, РАШЧИЊЕНОГ ЕПИСКОПА, У НЕКИМ СРБСКИМ СРЕДИНАМА
У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА


Наметљиво најављена посета монаха Артемија нема благослов Патријарха српског, нити иједног од надлежних епископа Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, нити икојег надлежног тела или лица у нашој Цркви.
Дотични монах, некадашњи епископ рашко-призренски, лишен је епископског чина канонском пресудом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а његови преступи материјално-финансијске природе предмет су кривичног поступка пред надлежним судским органима Србије. Однедавно, овај несрећни, заблудели, прелашћени човек, вођа парасинагоге или незаконите, неблагословене и од Цркве непризнате заједнице, улаже напор да створи и прави раскол, са свим последицама раскола, нарочито у нашем трагичном времену, у којем многе силе зла са свих страна, споља и изнутра, кидишу на Српску Православну Цркву, на њен углед, канонски поредак, јединство и мисију. Транформацији парасинагоге у прави раскол треба да послужи и његов „поход” на Српство у Америци. Његова данашња антиамеричка реторика – још лажљивија него његова некадашња проамеричка и натовска реторика – не укида чињеницу да он, као мало ко од Срба, уствари као бивши фаворит Олбрајтове, Холбрука и других српских „добротвора” у САД, има трајну визу за улазак у САД. Издајник је остао издајник – осим што је у међувремену од лажног ревнитеља и лажног родољуба еволуирао у правог разбијача црквеног јединства и српске слоге.
С обзиром на то да овај рашчињени епископ, у својој прелашћености и заблуделости, збуњује неупућене и саблажњава лаковерне, сматрамо својом пастирском дужношћу да верном народу укажемо на елементарне чињенице.
Сви наслови тема на које он већ говори или тек намерава да говори показују да се ради о непостојећим питањима и лажним проблемима. Прогласи његових трабаната говоре, наиме, о „прогону у нашој светој Цркви”, о „јереси појединих кључних владика”, о „екуменизму”, о „унијаћењу”, о „многим другим појавама где се отворено запоставља Светосавље”...

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СПЦ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 19-02-2015 01:10 AM

ПОВОДОМ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ЈУСТИНА НОВОГ ЋЕЛИЈСКОГ


На једном од секташких сајтова те расколничке парацрквене групе „ругача и опадача“ браће своје, хулитеља Имена Христова и цркворазоритељних самозванаца, појавило се „виђење и прорицање“ њихово, попут Андорске врачаре отпаломе цару Саулу (1Сам.гл.27 – в. тумачење Св.Свшмч. Пионија, у Св. Аве Житија Светих за 24.март), како је, наводно, „јавио се о.Јустин“ Патријарху и рекао му „да не дозволи вађење моштију Оца Јустина, јер ће се десити неко велико зло народу“, јер ови „екуменисти“ нису тога достојни, него само „епископ Артемије“! итд. и тсл. Затим следи њихово клеветање о тобожњем „скривању од народа“ вађења и преноса Моштију! – Шта рећи на такве инферналне небулозе, које само откривају дубоке немире савести те клике, ако је још имају неспаљену у огњу надмености и гордости демонске? – И још једна напомена: Несрећни Артемије и парасинагога око њега проклиње све и сва око себе слоганима о „глобализму, мондијализму, модернизму, екуменизму, папизму“ – и свим – измима из њиховог више него бедног речника. Ако би им неко затражио да говоре, или пишу, без тих слогана, шта би имали да кажу о Јеванђељу Истине, Љубави, Вере, Наде, Спасења Христа човекољупца?! Објавили смо Записе о Икумензиму Светог Јустина Новог (са факсимилом 40 страница рукописа Авиног) још 2010.г., и сада поново (на српском и енглеском, у тек изашлој књизи „На Богочовечанском путу“, 2-го допуњено издање, Ман. -Ћелије, 2014, 432 стране), где овај Свети Отац Православља говори и сведочи истину о Православном Богочовечанском Икуменизму, насупрот лажном римоцентричном и још лажнијем женевском Екуменизму. Нека прочитају ако имају очи да виде и уши да чују, и нека не анатемишу све и сва, урби ет орби, као некада римске папе, на које, својим језуитизмом и „непогрешивошћу“ (читај: опсесијом мракољубља) и клеветањем свих који нису „као они“, много и премного личе. Да не да Бог да им буде: „Лечисмо Вавилона, и не излечи се!“(Јерем.28,9). Јер се не покајаше, а без покајања нема спасења, нема ни Цркве као заједнице Духа Светога са свима Светима.

ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 19-02-2015 08:15 AM

ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 19-02-2015 04:07 PM

ИСТИНСКИ СТАРАЦ СЕ НЕ СУПРОТСТАВЉА ЕПИСКОПАТУ

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”. Није без разлога с таквим покретом повезано мноштво виђења и досад непознатих учења. Такво је и мишљење да је “благодат прешла” са Државне иконе на Честноховску (и сваки који то не признаје је – иконоборац), таква су самовољно урађена дела која се приказују као чудотворне иконе, иако као две капи воде личе на слике окултиста и богородичника (говорим о познатом изображењу “Васкрсавајућа Русија”), као и нови, својевољно “канонизовани” “светитељи” као што су Григорије Распућин, Иван Грозни, Игор Таљков (њему се већ написани и акатист и икона!), Василиј Чапајев и многи други 9.

СВЕШТЕНИК ДАНИЛО СИСОЈЕВ


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - Шумадинац - 20-02-2015 02:15 AM

КВАЗИ ДУХОВНИЦИ


На молбу више младих свештеника да одговорим на питање ко су данас квази духовници,дајем следећи одговор.
Лењин је негде написао или рекао:"мангупи из наших редова доћи ће нам главе".Српска православна црква је Божанска установа и никакви мангупи неће је уништити.Хоће донети велике саблазни,одбити народ од спасења и вере,погубити многе душе-али цркву неће до краја растурити.Остаће мало стадо,посољено Христовом соли и ношено Духом Светим.Квази духовници из пропале идеологије узели су најгору поруку:"основа је мржња према класном непријатељу".Један пустињак кад је у визији имао лик Исуса Христа ,рекао је оном што се појавио:"иди од мене сотоно".Наводни Христос питао је пустињака како га је препознао.Одговорио је :"Од како си се ти појавио трнци страха иду ми уз кичму.Да се појавио прави Господ Исус Христос ја би био пун радости,мира и љубави".Сви проповедници данас,који у својим беседама,исповестима и разговорима не храбре намученог човека су јеретици и секташи.Такви су били фарисеји што гонише Богочовека и његове апостоле,такви су и данашњи квази духовници који у име Бога Љубави сеју страх и суде другим људима.
Свакако ће бити препознати по делима својим.Дај Боже да будемо прочишћена лоза на Чокоту Христу,да од нашег срца па до Христа и Његовог Голготског Крста не буде застоја и нашим гресима,а ни поукама квази духовника.
Браћо поздравимо једни друге старинским поздравом:ОЧЕ,ЛИТУРГИЈСКИ ПРЕДАЈ МЕ ХРИСТУ!!!

Ваш прота МИЛОРАД ГОЛИЈАН


RE: ЗАБЛУДЕ АРТЕМИЈЕВЕ ПАРАЦРКВЕ; СТАРОВЕРЦИ - смедерево - 20-02-2015 11:53 AM

ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?