Погледи форум
И С Т О К & З А П А Д / РУСОФОБИЈА & РУСОФИЛИЈА - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Политика (/Forum-politika)
+--- Тема: И С Т О К & З А П А Д / РУСОФОБИЈА & РУСОФИЛИЈА (/Thread-i-s-t-o-k-z-a-p-a-d-rusofobija-rusofilija)



И С Т О К & З А П А Д / РУСОФОБИЈА & РУСОФИЛИЈА - Шумадинац - 25-03-2018 03:16 PM

.
КО ВОЛИ РУСКУ КУЛТУРУ, МОРА МРЗЕТИ РУСКУ ДРЖАВУ



[Слика: IMG_7261.jpg]


Обожавање Русије и свега руског у Србији је постало толико распрострањено да се човек повремено запита да ли живи у бившој републици СФРЈ или у руској губернији.

Свакодневне оде и панегирици великом вођи Путину, хвалоспеви руској држави и војсци, распредање прича о православном братству Срба и Руса, величање руског православља, радост због повратка ауторитарне Русије на светску политичку сцену – стандардни су део медијског репертоара.

Култ руске државе није ограничен само на савремени тренутак и актуелни Путинов режим, већ се протеже и дубоко у прошлост. О царској Русији се пише све најлепше, руским царевима се подижу споменици у центру Београда, чак се и о Стаљину све чешће могу прочитати речи хвале.

Чворовићи су извадили портрет вољеног Кобе из подрума и кренули да рехабилитују његову политику.

Све што је у Србији евроскептично и еврофобично, све што се противи либералним вредностима Запада, све што пружа отпор демократизацији и правној држави - нашло је своје упориште у Русији.

Много је оних који у Путину виде највећег светског државника, а у Кремљу једину наду да Србија не заврши на том мрском, трулом Западу, где владају некакве страшне индивидуалне слободе од којих се сваком правом Србину леди крв у православним жилама.



• Две гране истог дрвета за вешање

Важан део свеопште русофилије чини и љубав према руској култури. Они који обожавају Русију истовремено су и велики љубитељи руске културе, књижевности поготово, а нарочито руских класика, што делује сасвим природно и логично, бар на први поглед.

Достојевски и Толстој уживају неупитан углед, читаоци се често деле на две групе које обожавају једног или другог писца, уопште – руски уметници су нам некако домаћи, наши, доживљавамо их одавно као своје. То је нарочито видљиво код оних који су привржени руској држави.

Медији се пуне насловима типа "Да су читали Карењину, не би се огрешили о Путина" (мисли се на увођење санкција Русији), "Кад дођу смутна времена, одговоре дају најпаметнији Руси", "Русија је носилац хуманих идеја, градитељ, а не рушилац", или јављају како Војводина разматра могућности сарадње са руском Републиком Коми, како српске библиотеке добијају донације у виду руских књига и све у том стилу.

Српски глумци који граде каријеру у Русији враћају се у домају и хвале руску државу на сав глас, поручујући како су "Срби и Руси две гране једног стабла", или како "од Руса можемо да научимо како се воли своја земља", а Владан Вукосављевић, министар културе (у Влади Србије, а не Русије, да не буде забуне) објашњава и толкује како "Србија и Русија не седе на две столице, као што неки воле то да кажу, већ заједно, чврсто и сложно, седе на великом престолу словенске културе".

Ко о чему, русофили о престолима и сличним владарским мобилијарима, како у политичком, тако и у културном животу. У Србији процеси обожавања руске државе и руске културе теку напоредо, често се преплићући, као да је то најнормалнија ствар на свету.



• Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима

Међутим, однос руске државе и руске културе није нипошто идиличан, како то себи приказују рускоколонаши у својим сањаријама.

Да погледамо мало како је тај однос изгледао кроз историју. Родоначелник руске модерне књижевности Александар Сергејевич Пушкин протеран је у Кишињево због своје поезије.

Првобитно је био осуђен на прогонство у Сибир, али му је казна ублажена на заузимање његових пријатеља, пре свега историчара и писца Николаја Карамзина.

Када је Пушкин убијен у двобоју, велики руски песник Михаил Љермонтов написао је протестну песму "Песникова смрт" ("Ви, што у руљи похлепној сте покрај цара,/ О, ви, Слободе, Славе, Генија џелати!") због које га је цар протерао на Кавказ.

Родоначелник руске филозофије Петар Чаадајев почео је са објављивањем "Филозофских писама" у часопису "Телескоп", у којима је изложио критици руску стварност свог доба, због чега је проглашен лудим и стрпан у кућни притвор.

Часопис је забрањен, уредник прогнан, а цензор чијој је будности промакла Чаадајевљева критика, добио је отказ. Да, цензура је деловала у Русији као државна институција која је под својим надзором држала објављивање књига и часописа, позоришне представе, сликарске изложбе, музичку уметност, уопште сву ту културу која има обичај да мало скрене с пута који је цар зацртао.

Руски писци и уметници су се довијали како су знали и умели да заобиђу цензорску машинерију, али им то често није полазило за руком.

Руски мислилац Александар Херцен такође је осуђен на прогонство, а касније је морао и да емигрира у Лондон. У мемоарској књизи "Прошлост и размишљања" Херцен је овако описао однос спахија, чиновника и цара према слободи мишљења: "Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима, а сво троје су спремни да пре опросте крађу и мито, убиство и разбојништво, него дрскост људског достојанства и смелост слободе говора".

У једном од највећих политичких суђења 60-их година XИX века, познатом као Процес тридесет двојице, оптуженима је као главни злочин стављена на терет сарадња са Херценом и његовим колегом Николајем Огарјовим, због чега су многи интелектуалци осуђени на доживотно прогонство у Сибир, протеривање из Русије без права на повратак, полицијски надзор, затворске казне или лишавање грађанских права.

Херцен је у мемоарима прибележио и да је цар Николај И био толико ауторитаран и нетрпељив према свакој слободи мишљења да није подносио чак ни словенофиле, иако су му били идејно блиски.

Јер, шта ту ко има самостално да мисли, онако сам од себе, на своју руку, поред живог цара и његовог полицијско-војног апарата. Слободна мисао је опасна, чак и кад се цар с њом слаже.



• Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор

Николај Чернишевски провео је што у затвору што у прогонству, више од двадесет година живота. У тамници је написао и своје дело "Шта да се ради" с којим се касније спорио Достојевски у "Записима из подземља".

Наравно, спорио се након што се вратио са робије, пошто је Достојевски започео списатељску каријеру тако што је осуђен на осам година тешког рада у Сибиру, јер се одао мало преслободним размишљањима у интелектуалном кругу Петрашевског.

Што се може сматрати премијом, јер је првобитна пресуда гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији — осуђује се на смрт стрељањем“. Толстој је још и најбоље прошао – њега су само екскомуницирали из православне цркве. Тако му и треба кад је проповедао супротстављање злу ненасиљем!

Кад смо већ код руских класика, треба поменути да је и Тургењев мало протеран, додуше само у завичај, али су му већ након две године великодушно дозволили да борави у Москви и Петрограду.

Ипак, није све тако црно, није царска Русија баш тако страшна земља, а то се види и по томе што је Тургењев био један од оптужених у Процесу тридесет двојице, али је добио ослобађајућу пресуду, након које се преселио у Немачку, у Баден-Баден.

Једино се књижевни критичар Висарион Бјелински извукао – умро је од туберкулозе баш уочи планираног хапшења, чиме је показао невиђени безобразлук, нелојалност и непоштовање према полицијским органима, институцији монархије и самом цару. Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор – то су била омиљена средства руске државе за подршку великанима руске културе у царској Русији.

Срећом, монархији је дошао крај, Октобарска револуција је срушила нехумани царски режим и почела изградњу бољег друштва, без тих одвратних, империјалних закона и обичаја.



• Помор акмеиста

У комунистичком Совјетском Савезу писци и уметници су потпуно другачије третирани него у мрачном добу империјалне Русије.

За почетак, песника акмеисту Николаја Гумиљова Чека је стрељала још 1921. године, тек да најави епоху стаљинизма и да покаже колико се нова власт разликује од старе.

Песникову удовицу, песникињу Ану Ахматову, држава је прогањала и држала под присмотром читавог живота, забрањујући јој успут да објављује стихове, а Лав Гумиљов, син песничког пара, провео је око 18 година свог живота у логору.

Још један песник из круга акмеиста, Осип Мандељштам, страдао је као жртва стаљинистичког терора. Забрањено му је да објављује, прогањан је, хапшен, злостављан, протеран, на крају осуђен за антиреволуционарну делатност (у преводу: због песме о Стаљину) и послат у Гулаг где је умро крајем 1938, да му се ни гроб не зна.

Његова удовица Надежда Мандељштам проживела је наредних неколико деценија под паском режима, скривајући брижљиво Осипове рукописе од полиције, што на папиру што у памћењу, да би најзад дочекала да његове песме, проза и есеји буду објављени.

О ужасу кроз који су Осип и она прошли, Надежда је написала две мемоарске књиге – "Страх и нада" и "Сећања и размишљања" за које Јосиф Бродски каже: "Та два тома Надежде Мандељштам заиста се могу изједначи¬ти са Судњим даном за њено доба и његову књижевност, који је уто¬лико страшнији што је управо тај век прогласио изградњу раја на земљи".



• Архипелаг Гулаг

Царски прогон је био страшан, али чак и такав у писцима Стаљинове епохе би могао да пробуди само носталгију за старим, добрим временима. Стаљинистички терор био је нека врста рата објављеног како култури, тако и добром делу житеља Совјетског Савеза.

Милиони су прошли кроз ледени сибирски пакао, а многи су у гулазима оставили своје животе. Као жртве Стаљинових чистки настрадали су бројни писци и уметници. Данил Хармс је више пута хапшен, на крају је умро у затвору; његов пријатељ и такође припадник кружока обериута Николај Заболоцки био је у Гулагу од 1938. до 1945, срећом преживео; њихов колега Александар Введенски хапшен, протериван, поново хапшен, умро током евакуације Харкова, не зна му се гроб.

Теолог и филозоф Павле Флоренски ухапшен је 1937. године, осуђен на смрт и стрељан у шуми близу Петербурга, ни њему се гроб не зна.

Борис Пиљњак је ухапшен 1938. године, осуђен на смрт и стрељан истог дана, 21. априла, кад му је изречена пресуда. Две године касније, ухапшен је и стрељан Исак Бабељ. Замјатин је хапшен пре него што је отишао у емиграцију, Пастернак је малтретиран и хапшен три пута, прогањани су практично сви који нису били верни војници партије. А ни потоњи често нису успевали да избегну терор.

Михаил Булгаков једно време није могао да објављује своја дела, а позоришта му нису играла комаде, касније се ситуација поправила, није био више у Стаљиновој немилости, али је ипак његово главно дело "Мајстор и Маргарита" објављено тек 1966, 26 година након пишчеве смрти. Многи писци и интелектуалци који су преживели Стаљинове логоре оставили су писана сведочанства о ужасу кроз који су прошли, попут Александра Солжењицина у "Архипелагу Гулаг", Варлама Шаламова у "Причама са Колиме" или Карла Штајнера у "7000 дана у Сибиру".



• Није човек ко у наше време живи и дише

Најбоље су прошли они који су емигрирали почетком двадесетих година, док се још могло, попут Лава Шестова, Николаја Берђајева, Андреја Белог, Марине Цветајеве и многих, многих других. Цветајева се, додуше, вратила у домовину, њеног мужа Сергеја Ефрона су ухапсили и стрељали, а ћерку Аријадну осудили на осам година робије у логору.

Цветајева је остала сама са сином Муром, без посла, без могућности да објављује, а није јој било дозвољено чак ни да живи у Москви у којој је рођена и којој је посветила онолике чудесне песме, већ је морала да борави у Јелабуги, у Татарстану.

Тамо је извршила самоубиство вешањем 31. августа 1941. године. Иза велике руске песникиње остало је писмо у ком је стајало: "Молим да ме примите на рад као судоперу у отвореној мензи Књижевног фонда". Ни то јој нису дали, зликовци. "Није човек ко у наше време живи и дише".

После Стаљинове смрти, репресија је посустала, али не и престала. Писци и остали неподобници били су и даље под присмотром, повремено су их проглашавали душевно болеснима и затварали у луднице, а пало би и покоје прогонство. Тако је против Јосифа Бродског 1963. вођен процес у којем је оптужен за друштвени паразитизам и осуђен на прогонство и присилни рад.

Бродски се бранио, између осталог, и аргументом да није нерадник, већ песник и преводилац, али му суд то није уважио. Нобелов комитет је био нешто другачијег мишљења, па је Бродском доделио Нобелову награду за књижевност 1987. године, али шта знају тамо на трулом Западу шта је књижевност. Након одслужене казне и повратка у Лењинград нису престале муке Бродског, па је 1972. био принуђен да напусти земљу, практично је протеран, на "фин" начин.

Прво се обрео у Аустрији, посетио Вистана Хју Одна, потом су заједно отишли у Енглеску, а на крају се Бродски домогао САД-а и тамо провео остатак живота, мирно пишући поезију и есеје, и предајући књижевност студентима, без опасности да ће завршити у затвору, логору или лудници.

Али совјетски режим никада није дозволио родитељима Бродског да напусте СССР и виде свог сина. Остарили су и умрли, а држава је стално смишљала изговоре зашто их не треба пустити да изађу из земље и још једном се сретну са својим јединцем, пре смрти.



• Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин

Неки ће рећи да је све ово давна прошлост, а да је Русија данас другачија држава. Јесте, али у тој држави и даље постоји цензура, законом је забрањена употреба псовки и ружних речи (успут буди речено, истим таквим законом дичила се и Павелићева НДХ), забрањена је тзв. хомосексуална пропаганда, као и вређање верских осећања. Новинаре убијају, Путинове фаланге из организације "Наши" јавно спаљују Сорокинове књиге (по угледу на своје нацистичке претходнике), хапсе се уметници попут Пјотра Павленског или чланова групе Војна, забрањује се приказивање филмова (најсвежији пример је "Стаљинова смрт", безазлена комедија која Џугашвилија и владајуће убице из најближег му окружења чак приказује као људска бића, донекле симпатична, али џаба, то у Путиновој Русији није дозвољено), чланице бенда "Пуссy Риот" завршише у радном логору због свирања и певања у цркви, и све у том стилу, рекло би се прилично царско-стаљинистичком.

Руски редитељ Кирил Серебреников налази се у кућном притвору од 23. августа прошле године. Оптужбе против њега су бесмислене, сви знају да је затворен зато што оштро критикује политику Кремља. Забрањено му је да излази из стана, забрањено му је да ради и да користи интернет. А нису му дозвољене ни посете.

Редитељ Алексеј Герман Млађи недавно је замолио Путина да се смилује, јер би могло да се деси да Серебреников више никада не види родитеље. Путин, баш као ни Брежњев пре њега, није имао милости. Пре неки дан, умрла је мајка Кирила Серебреникова која је боловала од Алцхајмера. Звучи некако баш познато, као у време Јосифа Бродског. Лепо је видети да и савремена Русија држи до својих освештаних традиција, није ни Путин тиква без корена.

Побројани примери не представљају, наравно, потпун списак писаца и интелектуалаца који су у руској држави били прогоњени, овде сам навео само оне који су ми прво пали на памет.

Свеобухватна историја репресије руске државе над руском културом обухвата силне томове и томове литературе. Али, оно што се из неколико горњих примера може видети јасно као на длану јесте да је најљући непријатељ руске културе вазда била руска држава, у свим својим оваплоћењима.

Русија је земља која је убијала, сатирала, цензурисала, прогонила, уништавала, хапсила, пребијала, загорчавала живот, онемогућавала рад, затирала све оно највредније и најбоље што је у њој настало.

Зато би српски рускоколонаши морали да се одлуче, јер се не може истовремено волети и руска култура и руска држава, чињенице недвосмислено показују да једно искључује друго. Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин! Ко воли руску културу, тај једноставно мора мрзети руску државу. А важи и обрнуто.



Томислав Марковић


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - ЈВуО-КГ - 25-03-2018 04:00 PM

(25-03-2018 03:16 PM)Шумадинац Пише:  Томислав Марковић

Шумадинац,брате,знаш ли ко је аутор текста?

Срећа па сам прочитао само први пасус и скрол на доле, опет кажем срећом. Тај аутор текста ме је пар пута прописно, испиздео, да извиниш.

Знаш добро шта ја мислим о повампиреној совјетској каланкурији ал' терај овог у пм и његове текстове заједно са њим.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - ПРОСВЕТАР - 25-03-2018 08:39 PM

(25-03-2018 04:00 PM)ЈВуО-КГ Пише:  
(25-03-2018 03:16 PM)Шумадинац Пише:  Томислав Марковић

Шумадинац,брате....

Себиубраду:

Браћа близанци, ама сијамски....

Кидање Кидање Кидање

То к'о добар и лош пандур, к'о Јелена Милић и онај хермафродит Трифуновић, он као "објективан" да се Власи не сете, показује ране шатро са Косова а овамо Славко Никић вели 'номад да је сам себи пуцао у ногу!

Кидање


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Шумадинац - 25-03-2018 09:39 PM

.
РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ НА ЧЕЛУ РУСКЕ КОМПАНИЈЕ!

[Слика: IMG_7304.jpg]


На чело два руска енергетска гиганта, Путин је поставио једног од највећих НАТО зликоваца – Герхарда Шредера. Како то објаснити?

Бивши њемачки канцелар Герхард Шредер, који је један од најодговорнијих за НАТО бомбардовање СРЈ, постављен је јесенас на чело руске државне нафтне компаније Росњефт. Он је и предсједник Одбора акционара компаније Сјеверни ток чији је већински власник руска државна компанија Гаспром.

Директор Росњефта Игор Сечин, близак сарадник предсједника Русије Владимира Путина, рекао је тада за агенцију Интерфакс да ће Шредеров долазак „омогућити ширење пословања те компаније у Европи”.

Шредер је потврдио и да су Путин и он пријатељи. „Јесте, тачно је. И тако ће и бити. Ја верујем Владимиру Путину“, рекао је бивши њемачки канцелар. Он је објаснио да пријатељство подразумијева могућност да се подијели мишљење и изрази критика, али само лице у лице. Истовремено, он је признао да не зна баш све о руском председнику, јер „сви имају тајне“.

Бивши канцелар Шредер прије четири године је сам признао да је прекршио међународно право. Тада је актуелно било питање руске анексије Крима, па је у једној дебати недељника Цајт политичар СПД рекао: „Наравно да то што се дешава на Криму представља кршење међународног права. Али знате зашто сам мало обазривији када треба упријети прстом? Сада ћу вам рећи. Јер сам наиме и сам то урадио, прекршио сам међународно право у случају бомбардовања СРЈ.“

Да ли је ово Шредерово признање било довољно Путину да му опрости тешки ратни злочин – 2000 побијених Срба, 100 милијарди ратне штете и шест тона уранијума бачених на СРЈ.


Седмица


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - ПРОСВЕТАР - 26-03-2018 12:47 AM

Прво, писац овог памфлета би требало мало да прелиста шта је улога и одговорност једног Предсденика УПРАВНОГ ОДБОРА једне дате компаније (Chairman of the Board), што је била улога Шредера НЕ У РОСЊЕФТУ НО У МЕШОВИТОЈ КОМПАНИЈИ СЕВЕРНИ ТОК.

Ево да припомогнемо, па каже:

Цитат:ROLES AND RESPONSIBILITIES-CHAIRMAN OF THE BOARD

The principal role of the Chairman of the Board is to manage and to provide
leadership to the Board of Directors of the Company.

The Chairman is accountable to the Board and acts as a direct liaison between the Board and the management of the Company, through the Chief Executive Officer (“CEO”).

The Chairman acts as the communicator for Board decisions where appropriate.

The concept of separation of the role of the Chairman from that of the CEO
implies that the Chairman should be independent from management and free
from any interest and any business or other relationship which could interfere
with the Chairman’s independent judgment other than interests resulting from Company shareholdings and remuneration.

More specifically, the duties and responsibilities of the Chairman are as follows:

1. to act as a liaison between management and the Board;
2. to provide independent advice and counsel to the CEO;
3. to keep abreast generally of the activities of the Company and its
management;
4. to ensure that the Directors are properly informed and that sufficient information is provided to enable the Directors to form appropriate
judgments;
5. in concert with the CEO, to develop and set the agendas for meetings of the Board;
6. to act as Chair at meetings of the Board;
7. to recommend an annual schedule of the date, time and location of
Board and Committee meetings;
8. to review and sign minutes of Board meetings;
9. to sit on other Committees of the Board where appropriate as
determined by the Board;
10. to call special meetings of the Board where appropriate;
11. in concert with the CEO, to determine the date, time and location of the annual meeting of shareholders and to develop the agenda for the
meeting;
12. to act as Chair at meetings of shareholders;
13. to recommend to the Board, after consultation with the Directors,
management and the Governance and Nominating Committee, the
appointment of members of the Committees of the Board;
14. to assess and make recommendations to the Board annually regarding the effectiveness of the Board as a whole, the Committees of the
Board and individual Directors; and
15. to ensure that regularly, upon completion of the ordinary business of a
meeting of the Board, the Directors hold discussions without
management present.

Једном речи, НИТИ ГА ЈЕ ПУТИН ПОСТАВИО НИТИ ЈЕ ПУТИН МОГАО ДА СПРЕЧИ ДА ЊЕМЦИ ИМАЈУ СВОГ ЧОВЕКА КАО АДМИНИСТРАТОРА (То је најприкладнији израз за улогу коју је имао Шредер), једне МЕШОВИТЕ компаније као што је Северни Ток, чија је улога да Њемцима обезбеди доток нафте и гаса!

И друго, што би Путин био већи Србин од Срба кад су и Ђинђић и Тадић и Вучић шуровали и шурују са најцрњим србским душманима који су директно одговорни за бомбардовање!

Зар није Ђинђић кумио и молио да се Србија бомбардује што више?!

Зар није олињали облизао канџу бабе Одврајт?!

Зар није Вељо хтео да се жртвује и да нагна бабу?!

Зар нису Тома-кома и Вучић ангажовали Монтгомерија?!

Зар није Вучић угостио Тонија Блера као најрођенијег?!

АЈДЕ БРЕ РУСОФОБИ ОДБИ ОД ОБЈЕКТА!

МРРРШ!!!



RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - ПРОСВЕТАР - 26-03-2018 04:53 AM

[Слика: 1517198472_0.jpg]


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Mekenzi - 26-03-2018 09:51 AM

(26-03-2018 09:22 AM)ЈВуО-КГ Пише:  
(25-03-2018 08:39 PM)ПРОСВЕТАР Пише:  Себиубраду:

Утерам ти курац у Канаду, мајмуне један.

(26-03-2018 12:47 AM)ПРОСВЕТАР Пише:  Зар није Ђинђић кумио и молио да се Србија бомбардује што више?!

Није лажовчино излапела.

Nema on pojma.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Шумадинац - 26-03-2018 11:45 AM

Треба бити подједнако против две пошасти која хара нашом земљом:

- Русофилија
- Русофобија

Исто и важи и за Запад.


А највећа пошаст која се може видети на овом форуму је феномен да "Љотићевац и Артемит који живи на Западу је изразити Русофил, а истовремено спочитава лекције људима у својој земљи, Србима у Србији, шта треба да раде и како да живе"


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - ЈВуО-КГ - 26-03-2018 12:47 PM

(26-03-2018 12:36 PM)Ултрадесничар Пише:  Шумадрипац, ова тема којој сити дао име и овај твој пост доказује да си ти русофофоб -
"пошасти која хара нашом земљом".

Neguj mo srbski jezik.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Јеремија - 26-03-2018 01:09 PM

(26-03-2018 09:22 AM)ЈВуО-КГ Пише:  
(25-03-2018 08:39 PM)ПРОСВЕТАР Пише:  Себиубраду:

Утерам ти курац у Канаду, мајмуне један.

(26-03-2018 12:47 AM)ПРОСВЕТАР Пише:  Зар није Ђинђић кумио и молио да се Србија бомбардује што више?!

Није лажовчино излапела.


Јесте и тачка.
Био сам врло ангажован и веома добро обавештен о свим догађајима (извори су ми били постојани и врло сигурни), тако да са сигурношћу могу рећи: Ђинђић је индиректно у свом обраћању странцима - НАТО-у сугерисао да се Милошевић једино бомбама може срушити.
Дакле, као што комуњарама у време рата није био примарни циљ ослобађање земље већ преузимање власти, тако је Ђинђићу било најважније да се сруши Милошевић, по било коју цену.
Уосталом, Ђинђић је збратимљен са криминалцима прихватио све услове БНД-а и осталих служби за преврат који је следио после бомбардовања.

Знамо како се завршила "револуција" и где је Србија данас захваљујући досманлијама и осталим мародерима који су распродали све што је вредело у Србији, а саму државу довели до тоталне пропасти.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Громовник - 26-03-2018 01:37 PM

(26-03-2018 01:09 PM)Јеремија Пише:  Знамо како се завршила "револуција" и где је Србија данас захваљујући досманлијама и осталим мародерима који су распродали све што је вредело у Србији, а саму државу довели до тоталне пропасти.

Не спорим, међутим увек треба имати у виду да нам ни 2000. кад су они дошли на власт није било сјајно и бајно. То што је "вредело", а што су они распродали су углавном биле фирме у дебелом минусу, са вишемилионским дуговима.

Иначе, тотална пропаст је овде владала девесетих, кад није било ни основних животних намирница.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Јеремија - 26-03-2018 01:53 PM

(26-03-2018 01:37 PM)Громовник Пише:  
(26-03-2018 01:09 PM)Јеремија Пише:  Знамо како се завршила "револуција" и где је Србија данас захваљујући досманлијама и осталим мародерима који су распродали све што је вредело у Србији, а саму државу довели до тоталне пропасти.

Не спорим, међутим увек треба имати у виду да нам ни 2000. кад су они дошли на власт није било сјајно и бајно. То што је "вредело", а што су они распродали су углавном биле фирме у дебелом минусу, са вишемилионским дуговима.

Иначе, тотална пропаст је овде владала девесетих, кад није било ни основних животних намирница.

Синовац, не знам колико си стар, дали памтиш почетак осамдесетих (укључујући и 1980-ту), када је било права срећа доћи до јестивог уља, шећера, хигијенских потрепштина...
Још 1979 у Србији (не знам за остале републике тадашње СФРЈ) је уведен "Пар - непар", тј. вожња парном и непарном недељом јер није имало енергената. Бензин пумпе су аветињски зврјале празне а само срећници су добијали унапред информације када ће и на коју пумпу стићи "гориво" па су се формирали редови у недоглед.

Изолација Србије са невидљивим санкцијама почела је недуго после 1974.


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Mekenzi - 26-03-2018 02:01 PM

Zato je Sloba dozvolio šverc nafte i benzina 90-ih godina gde su se kriminalci bogatili.Gde se benzin prodavao na ulici u plastičnim glasam pepsi kole 20 dojče Mark litra

80-te nisu bile sjajne ali su 90-te bile crne ko crni gavran.

Rat, sankcije, izbeglice, ekonomska blokada, restrikcije, najjveca inflacija u istoriji Evrope...

Jednom rečju NE PONOVILO SE!


RE: Ко воли руску културу, мора мрзети руску државу - Громовник - 26-03-2018 02:15 PM

(26-03-2018 01:53 PM)Јеремија Пише:  Синовац, не знам колико си стар, дали памтиш почетак осамдесетих (укључујући и 1980-ту), када је било права срећа доћи до јестивог уља, шећера, хигијенских потрепштина...
Још 1979 у Србији (не знам за остале републике тадашње СФРЈ) је уведен "Пар - непар", тј. вожња парном и непарном недељом јер није имало енергената. Бензин пумпе су аветињски зврјале празне а само срећници су добијали унапред информације када ће и на коју пумпу стићи "гориво" па су се формирали редови у недоглед.

Изолација Србије са невидљивим санкцијама почела је недуго после 1974.

Не памтим, ја сам ти пред-распадна генерација...