Погледи форум
Краљевина Југославија - СФРЈ - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (/Forum-kultura-i-nauka)
+--- Форум: Историја (/Forum-istorija)
+--- Тема: Краљевина Југославија - СФРЈ (/Thread-kraljevina-jugoslavija-sfrj)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13


Краљевина Југославија - СФРЈ - ХраброСрце - 15-02-2014 05:21 PM

Да ли постоји нека књига која се бави конкретно економијом Краљевине Југославије? Учим нешто о привредним системима тренутно, па ми паде на памет да ли има нека литература која се овим озбиљно бави, на интернету нисам могао да нађем ништа, а мислим да би било занимљиво да се повуче паралела и сруше комунистички стереотипи?


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Милослав Самарџић - 15-02-2014 08:03 PM

Било би одлично! Није ми познат добар рад на ту тему. Мислим да је најбоље узети параметре из неке предратне године, нпр. из 1940, па поредити. Рецимо куповну моћ. А у сваком случају продуктивност, економичност и рентабилност.


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Милослав Самарџић - 15-02-2014 08:06 PM

Ако је од помоћи:

Друштво
Како су комунисти уништили привреду
Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим... мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ


Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.
Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и ''златним добом'' домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила ''Застава'' имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли ''Фијат''.
Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.
Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника ''Заставе'', али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска ''Тојота'', која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.
Према томе, и ''Застава'', и ИМТ из Раковице, и ''14.октобар'' из Крушевца, и ''Прва петолетка'' из Трстеника, и низ тих других ''гиганата социјалистичког рада'', заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника ''Заставиног'' ОУР-а ''Пресерај'', чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у ''Ковачница'', мада је много тровања било и у ОУР-у ''Лакирница'', или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.
Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека...
Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете... све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.
На крају тих 1930-тих крагујевачка ''Застава'' (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.
Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, ''Икарус'', комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.
Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.
Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама – цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.
Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.
Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом ''Бојаџића млин''. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (''То је твоја струка, ти знаш то...'')
У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, ''Стефановић''. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићима, ко је преузео фабрику и како је она завршила...
Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.
Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у ''Застави'' требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина ''радничка класа''. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).
Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, ''маказама цена'', тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.
И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. ''Не може комунизам под српску шајкачу'', говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.
Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у ''Застави'' остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.
Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.
После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру – ка Србији.
Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство... Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.
Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација. (Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Милослав Самарџић - 15-02-2014 08:07 PM

Још један чланак:

Историја

Српска авио индустрија

''Уосталом, Србија не може да прави авионе'' – изјавио је недавно један владин чиновник на Првом програму радио телевизије Србије

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

ПОТПИС ЗА СЛИКУ:
ИК-3: Бољи од ''месершмита''

Један високи владин чиновник причао је недавно на Првом програму Радио телевизије Србије како будућност земље лежи у оријентацији на пољопривреду. Када је исцрпео све аргументе, овако је поентирао: ''Уосталом, Србија не може да прави авионе''.
У овом моменту то је свакако тачно. После катастрофе коју српска индустрија доживљава од 1945. године наовамо, тешко је замислити успех и на пољу неке неупоредиво мање компликоване производне гране.
Штавише, после тајфуна званих колективизација, самоуправљање, друштвена својина, и сл, није лако поверовати ни да су ствари некада стајале битно другачије.
Конкретно, шта ли би овај чиновник помислио када би му неко рекао да је пре комунизма у Србији било чак 11 фабрика авиона!
А било је!
''Прва српска фабрика авиона Рогожарски'' основана је 1923. године у Земуну. Исте године основана је још једна фабрика авиона - ''Икарус'', да би ускоро и она била премештена у Земун. Наредних година Србија добија чак још девет фабрика из области авио индустрије: ''Змај'' у Земуну, ''Утва'' у Београду и Панчеву, Индустрија авионских мотора у Раковици, Југословенска индустрија аеропланских мотора ''Хиспано Суиза'' у Београду, затим три фабрике прецизних авио-инструмената - ''Телеоптик'', ''Нестор'' и ''Микрон'' у Земуну и Београду, Аеропланска радионица при Ваздухопловно-техничком заводу у Краљеву (од 1939. године Државна фабрика авиона) и Јасеница у Смедеревској Паланци.
Тако, Србија је у овој области била далеко најјача, што би се данас рекло, у региону.
Према др Николи Жутићу, аутору књиге ''Авиоиндустрија и ваздухопловство Краљевине Југославије 1918-1945'', на импозантан развој најмодерније и технолошки најкомпликованије индустрије тога доба, утицале су две ствари. Најпре је то био спољни подстицај, британско-француски, јер се Краљевина Југославија, а нарочито Србија, у којој је била сконцентрисана готово сва југословенска авиоиндустрија, сматрала баријером како идејама обнове Аустроугарске монархије, тако и продору комунизма из Совјетског Савеза. Други је унутрашњи фактор, који се огледао у ''ентузијазму и предузимљивости појединаца'', али и у схватању власти да популаризација ваздухопловства доноси неизмерну добит (у сваком смислу ове речи). У доба краља Александра и кнеза Павла мало-мало па су организовани аеро митинзи, слетови, изложбе, смотре и слично, на којима су представљана најновија достигнућа домаће авио индустрије.
Побројане фабрике производиле су све врсте летилица, од ловаца до хидроавиона. Квалитетом производа Краљевина је, према Жутићу, успевала да прати много развијеније европске земље. Најбољим домаћим авионом сматран је ловац ''Рогожарски ИК-3'', који су конструисали француски ђаци Љубомир Илић, Коста Сивчев и Слободан Зрнић. Већ у првом пробном лету, средином 1938. године, прототип је показао одличне карактеристике. Прва ескадрила од 12 летилица ИК-3 испоручена је Југословенском краљевском ваздухопловству током пролећа и лета 1940. године. Мада је постизао за оно доба изванредну брзину од 527 километара на сат, главна предност овог авиона била је у покретљивости. Данас свакако невероватно звучи податак да је домаћи ловац ИК-3 имао боље маневарске способности од немачког ''месершмита'' БФ 109Е. ''Месершмити'' које је Краљевина купила 1938. године коришћени су за увежбавање пилота на апаратима ИК-3, тако да се створи тактика која ће искористити бољу покретљивост домаће летилице. И створена је: пет ловаца ИК-3 који су успели да полете 6. априла 1941. године оборили су над Београдом тачно десет немачких авиона.
Немци су део опреме фабрика авиона однели, док су део оставили, укључујући наше капацитете у своју авио индустрију. Нова несрећа стигла је пролећа 1944. године, када су бомбардери Западних савезника оштетили многе погоне. Међу осталима, до темеља је срушен најмодернији део ''Икаруса'', изграђен 1939. године.
Већ 24. октобра 1944. године представници четири фабрике авиона утврдили су да је 60 до 70 посто капацитета ипак очувано. Највећи су били губици у људству. Током рата је погинуло 1.000 од око 6.000 запослених у авио индустрији (највише у Краљеву, где су Немци 1941. године стрељали 500 радника Државне фабрике авиона). Многи су били мобилисани и послати на Сремски фронт, док су радници немачке националности напустили земљу. Тако, крајем 1944. године у Београду, Земуну и Панчеву окупљено је свега 1.200 радника авио индустрије.
Мукотрпна обнова производње, у коју се кренуло практично одмах, успорена је новим комунистичким системом. Акционари, који су по правилу били главни менаџери, током 1946. године оптужени су за сарадњу са окупатором, да би им фабрике биле одузете. Они су најпре натерани да ''добровољно'' предају акције, а потом су ипак осуђени. ''Политика'' је писала како је за главне акционаре и управнике ''Икаруса'', Димитрија Коњовића, Николу Лукача и Ђоку Ћурчина, донета ''блага пресуда'', јер им је ''само конфисковано целокупно предузеће''.
У ствари, свих 12 акционара ''Икаруса'' већ су били тражили ратну одштету од Немачке у висини од 20 милиона динара, јер су последње године пред рат зарадили пет милиона динара. Неки од њих су током рата заиста долазили на посао, али долазили су и обични радници, како би прехранили породице. Комунисти, међутим, нису улазили у те детаље.
У наредном периоду уследило је укрупњавање фабрика авио индустрије, тако што су мање припојене већима, али и гашење ''Прве српске фабрике авиона Рогожарски'', која се претвара у фабрику котрљајућих лежајева (ИКЛ), и ''Змаја'', који ће убудуће правити пољопривредне машине. Ипак, на основу предратне документације, први авион нове Југославије полетео је већ 22. октобра 1946. године. Био је то школски авион ''Аеро-26'', а направљен је у ''Икарусу''. Три године касније полетео је и први ловац, ''С-49'', који је у ствари био модификовани ИК-3 (два од три конструктора била су иста).
Највећи пад српска авиоиндустрија доживљава 1950. године, са оснивањем фабрике авиона ''Соко'' у Мостару. Тада се у Мостар селе производни погони не само из старих фабрика, већ и из ''Прве петолетке'' из Трстеника, која је основана 1949. године (после само годину дана ова фабрика је са производње авио делова преусмерена на производњу хидраулике и пнеуматике). Из београдских, земунских и панчевачких фабрика у Мостар је пресељено неколико стотина радника и инжењера. Преосталима у ''Икарусу'', а 1951. године и даље их је било преко 1.200, понуђено је да бирају између кооперације са ФАП-ом или производње аутобуса. Запослени су се опирали све до 1961. године, када производња авиона у ''Икарусу'' дефинитино престаје. Стара, предратна екипа ''Икаруса'' и припојених му фабрика, успела је у међувремену да оствари још три подвига: конструисан је први југословенски авион на млазни погон, школски двосед типа ''матица'' поставио је светски рекорд у брзини за своју категорију (750,34 километра на сат), док је авион типа ''зоља'' поставио светски рекорд у категорији ултра лаких млазних авиона (500,2 километра на сат).
Градња фабрике ''Соко'', уместо ''Икаруса'' и других фабрика у Београду и Србији, уништило је српску, али није прославила југословенску авио индустрију, јер такви експерименти - форсирање високе технологије у срединама без индустријске културе и традиције - ретко када успевају. Они нарочито немају изгледа у комунистичком систему производње, који се показао као слабији од капиталистичког. У односу на западне земље, Југославија је заостајала у свим привредним гранама, било да се гледа по квантитету или по квалитету. Примера ради, у периоду од 1945. до 1990. године Италијани су куповали већи број фрижидера, аутомобила, итд, на 100 становника, од Југословена, а притом су куповали робу бољег квалитета. Тако, авиони произведени у Мостару ни издалека нису могли да парирају ''фантомима'', ''миражима'' и осталим западним летилицама, као што је то пред Други светски рат био случај са ловцем ИК-3.
Мада су комунисти пресељење капацитета авио индустрије из Србије у западне републике правдали опасношћу од могућег напада осталих социјалистичких земаља са истока, после Резолуције Информбироа, пада у очи чињеница да до тог пресељења није дошло 1948. године. Напротив, 1949. године у Србији је направљена још једна фабрика авиона, а селидба је уследила када односи са земљама Источног блока више нису били тако оштри.
Гледано у глобалу, комунисти су односили фабрике из Србије и пре и после 1948. године: Фабрика камиона однета је из Раковице у Марибор и тако је настао ТАМ, фабрика турбина однета је из Ниша у Љубљану, текстилна индустрија измештена је из Лесковца такође у Љубљану, фабрика топова и хаубица великог калибра из Крагујевца у Травник, итд.


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Романија - 15-02-2014 08:20 PM

Имам два питања:
1. Да ли би сте подржали евентуалну рехабилитацију ђ. Недића?
2. Каква је вредност била динара пред рат, а каква за вријеме рата (тј. да ли је било и колико инфлација), и каква је вредносна разлика између тадашњег и садашњег динара. Знам да сте у Дражи 1 писали да је Дража имао преко милион динара код себе у априлу 41.


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Милослав Самарџић - 15-02-2014 09:45 PM

(15-02-2014 08:20 PM)Романија1 Пише:  Имам два питања:
1. Да ли би сте подржали евентуалну рехабилитацију ђ. Недића?
2. Каква је вредност била динара пред рат, а каква за вријеме рата (тј. да ли је било и колико инфлација), и каква је вредносна разлика између тадашњег и садашњег динара. Знам да сте у Дражи 1 писали да је Дража имао преко милион динара код себе у априлу 41.
1. Да, ја сам потписник захтева за рехабилитацију Милана Недића од комуниста. Њему је сигурно неправедно пресуђено, а сем тога комунистички систем ''правде'' захвата целе породице. Међутим, не бих подржао Недићеву рехабилитацију од установа Краљевине Југославије. Мислим да га у том случају ни један суд не би могао рехабилитовати.
2. Имао сам један чланак о куповној моћи некад и сад, не могу да га нађем. Углавном, плате из 1940. године никад нису достигнуте. Тада су ВК радници имали око 1.000 динара месечно, што је негде данашњих 1.000 евра, а Дража 4-5.000.
У почетку рата није било инфлације. За 200.000 динара децембра 1941, када је на ту суму расписана потерница за Дражом, могла се купити вила у Београду. После је било инфлације, али није била висока као касније.


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Бенито - 15-02-2014 10:08 PM

Најважније је да није било државног дефицита. Никад до доласка комуниста. За њихово време никад није било суфицита, односно никад није било без дефицита.


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Chicot - 15-02-2014 10:39 PM

Милославе,

помињали смо то на старом форуму у неколико наврата.
Можда мало разбацано, али има корисних података:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=20189&postdays=0&postorder=asc&start=255
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=281730&highlight=#281730


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Бранке - 16-02-2014 12:22 AM

(15-02-2014 05:21 PM)ХраброСрце Пише:  Да ли постоји нека књига која се бави конкретно економијом Краљевине Југославије? Учим нешто о привредним системима тренутно, па ми паде на памет да ли има нека литература која се овим озбиљно бави, на интернету нисам могао да нађем ништа, а мислим да би било занимљиво да се повуче паралела и сруше комунистички стереотипи?

И ја тражим књиге везане за тај период,изузетно ме занима . . .
Ако може да буде нека помоћ,БДП Краљевине Југославије 1930-те је био трећина БДП најразвијенијих држава света,што је и за СФРЈ и за ове данашње сан снова,чини ми се да је СФРЈ пред смрт Тита достигла 25% БДП тадашње Немачке,било је скоро на једном интернет порталу како су Југословени 1969-те замишљали 2000-ту. . . . Поента је да би по том истраживању СФРЈ 2000-те имала стандард који је имала Шведска 1965-те. . . .


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - мунгос - 16-02-2014 12:32 AM

Држава са најмање моторни возила у Европи, посље Албаније. Тако је неђе било и са СФРЈ-отом. Мислим да то довољно говори о "економији".


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Бранке - 16-02-2014 01:01 AM

(16-02-2014 12:32 AM)мунгос Пише:  Држава са најмање моторни возила у Европи, посље Албаније. Тако је неђе било и са СФРЈ-отом. Мислим да то довољно говори о "економији".

Не мора да значи . . . у чланку из политике поводом сајма аутомобила 1939-те чини ми се,говори се о томе како цела краљевина нема регистрованих аутомобила колико их има Букурешт . . . а са друге стране то је време кад је КЈ Румунију економски одавно прешишала . . .


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - ХраброСрце - 16-02-2014 01:49 AM

Јако је интересантна тема и да се добро обради потребно је доста података. Да отворимо нову тему са овим питањем, па да прикупимо још неки податак овом? Smile


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Љубо Рогља - 16-02-2014 02:33 AM

Просек цена 1938. у Београду:


млеко - 2,77 дин

свињска маст - 15,40 дин

овчетина - 11,83 дин

свињетина - 15,62 дин

говедина - 12,17 дин

бело пшенично брашно - 3,50 дин

црно пшенично брашно - 3,23 дин

кукурузно брашно - 2,00 дин

лебац бели 1кг - 3,69 дин

лебац црни 1кг - 3,17 дин

масло 1кг - 33,40 дин

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

јаје - 0,69 дин

кубик дрва - 142,71 дин

мрки угаљ 10кг - 2,83 дин


RE: Милослав Самарџић одговара на ваша питања - Громовник - 16-02-2014 11:36 AM

(15-02-2014 10:39 PM)Chicot Пише:  Милославе,

помињали смо то на старом форуму у неколико наврата.
Можда мало разбацано, али има корисних података:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=20189&postdays=0&postorder=asc&start=255
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=281730&highlight=#281730

Јел можеш да нађеш ону књигу у пдф коју сам ја поставио о економском стању у Југославији...? Ја не успевам никако, Била је дискусија након тога са Просветаром...