Погледи форум
КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (/Forum-kultura-i-nauka)
+--- Форум: Историја (/Forum-istorija)
+--- Тема: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН (/Thread-komunisticki-zlocin)



КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Захумље - 15-04-2014 06:19 PM

СРПСКИ ПИСЦИ КОЈЕ СУ СТРЕЉАЛИ КОМУНИСТИ
уторак, 15 април 2014 08:16
Категорија: Жељко Цвијановић Препоручује
Погодака: 311
Штампа
Ел. пошта
Ко су писци који су пре седам деценија брутално уклоњени из књижевног живота. Међу великим „издајницима револуције“ Стефановић, Божовић, Васић...

Напречац, без поговора и доказа, немилосрдно, и брутално, са печатом „народних издајника“ многобројни српски угледни уметници и интелектуалци страдали су од руке нове комунистичке власти одмах по окончању Другог светског рата. Међу њима и књижевници од којих су неки изведени пред стрељачки строј, други били принуђени на прогонство, а трећи се определили за унутрашње изгнанство. Од почетка тог суровог прогона протекло је 70 година, што је био повод Српском књижевном друштву да припреми низ трибина под заједничким насловом „Стрељани писци“. Вечерас ће бити одржана прва, посвећена Светиславу Стефановићу (1877-1944, на слици десно).

- Уз драгоцену помоћ Гојка Тешића биће одржана и трибина о Григорију Божовићу, Драгиши Васићу, Ники Бартуловићу, Јездимиру Дангићу (на слици лево)... О књижевницима осуђеним не само на физичку смрт већ и на вишедеценијски заборав - каже за „Новости“ Дејан Симоновић, уредник трибинског програма СКД. - Био је то огроман губитак за нашу књижевност. Овај низ разговора је чин непристајања на кидање књижевног континуитета. То је не само исправљање неправде почињене људима и њиховом делу, већ и покушај да се одржи живо сећање. Немогуће је градити озбиљну културу на ледини, и увек изнова почињати од нуле. Не познајући оно што је било, не можемо разумети оно што јесте, нити се суочити са оним што ће доћи.

У разговору за „Новости“ др Гојко Тешић, књижевни историчар који се озбиљно бави овом темом, подсећа на речи Владимира Дворниковића који је у својој „Психологији издајства“ записао: „Херостратизам, на жалост, није стран нашој расној психи. За просуђивање и право третирање извесних мрачних појава у нашој бившој и садашњој средини ово сазнање је од основне важности“.

Пре четврт века у делу „Утуљена баштина“ Тешић је написао: „Идеолошко једноумље, осветнички дух, примитивизам идеолошких чистунаца који су се утркивали у свом подаништву зарад каријеристичке похотности исписујући најбезумније пресуде о књижевном стваралачком чину тзв. издајника револуције, сасвим сигурно чине црне мрље наше књижевне културне историје. Писци су писцима изрицали и оптужнице и пресуде: чинили су то са страшћу, ликовало се што су неки најзначајнији српски интелектуалци завршили пред стрељачким стројем, а да им кривица није доказана, а понеки је, нажалост, нису ни имали. Криви су били јер су другачије мислили. А они који су им исписивали оптужнице без покрића каткад и фалсификоване чинили су то у име победника, нове идеологије, а пре свега зарад своје каријере и лагодног живота“.

Истичући да је на историчарима књижевности и културе да то поље очисте од зла, корова мржње, фалсификата и да исправе колико се то може исправити, Тешић каже да су одстрањени српски писци или они који су окончали у емиграцији, а за неке се и не зна где су нестали, чине важан део наше књижевне баштине. Светислав Стефановић је, наводи, превео скоро целокупног Шекспира и само да је то урадио било би довољно да му се данас с правом дивимо, а учинио је веома много тога за традицију српског књижевног модернитета; Григорије Божовић је један од највећих приповедача и путописаца српског језика на основу чијих се репортажа може конструисати културна историја Косова и Метохије и бивше Јужне Србије; Нико Бартуловић је значајан писац далматинског поднебља и изузетан културни посленик југословенске духовне оријентације; Јездимир Дангић је аутор романа о младобосанцима...

- Прича о стрељаним писцима је прича о историји српског бешчашћа које дан-данас живи на „фасцинантан начин“, на опскурним блоговима, у језивим коментарима назови интелектуалаца, ма како се они звали и ма где се оглашавали, разним тзв. десничарским, левичарским, невладиним гласилима и акцијама невладиног сектора... Убијање српске књижевности и културе је врло плодна, богата и непресушна традиција, а она и данас има своје егзекуторе, тужиоце и судије, неке нове још морбидније и опскурније богдановиће, ристиће, глигориће...

“ИДЕОЛОГ ФАШИЗМА“

У Француској 7 вечерас (19) о делу и судбини Светислава Стефановића говориће Гојко Тешић, Миливој Ненин и Ивана Стефановић.

- Критичар, полемичар, преводилац, песник, есејиста, драмски писац, изучавалац народне књижевности, иначе лекар, Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.

Извор Вечерње новости, 14. април 2014.


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Романија - 16-04-2014 07:32 PM

Мислим да би требало отворити једну тему " КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ", јер сви чланови за сваки злочин отварају нову тему о овоме.. тако да се непотребно гомилају


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Захумље - 16-04-2014 09:27 PM

Да нисам видео једну јасну тему.....

Него има доста теме што укљулчују КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ.....где мислим да су доста разблажених.

На жалост има неке теме што су требало бити пренесених од старог форум.....

Опет мислим да у организације форум.....требало је бити могучност да се поставих суб секције.....тако је историја могла бити подељена......гледала много скромнија.....овако мораш да сагледаш гомилу тема......

То није било тешко.....зашто обичног пословних живот је органиозаванна поделу фолдера!


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Захумље - 05-05-2014 05:50 PM

Josip Broz Tito, the former Yugoslav leader, died 34 years ago today. [Editor: not 35 years ago, obviously, as was reported earlier this morning in the fog of insomnia at a Republika Srpska hotel with a dripping water faucet in the bathroom]. This means Tito has now been dead for almost as many years as he led the Socialist Federal Republic of Yugoslavia.

What would the man known as Marshal Tito have made of our world today, with its renewed antagonisms between the Kremlin and the West? One of the peculiarities of Tito’s reign over what many now refer euphemistically to as “the region” was his non-aligned stance during the Cold War. Tito famously broke with Stalin in 1948, and refused to take anything other than lines of credit and expensive gifts from the West or the Soviets. He was also the communist leader you would most want to have a beer with — a distinction that decides democratic presidential elections in the United States.


Tito and Sophia Loren.

This casanova-style statesmanship earned him many friends around the world, and his May 8, 1980 state funeral was one of the largest in history.

Of course, Tito’s Socialist Federal Republic of Yugoslavia wasn’t without its flaws: UDBA assassins killed many dozens of “émigré enemies” in Western Europe, Australia, and the United States; an island called Goli Otok operated as a mini gulag for political prisoners; and the state’s federal structure ultimately helped sow the seeds of its own demise.

But the Yugoslav project was also an attempt to advance a socialism independent of Stalinism, and address post-war social and economic inequalities largely free of the blunt-force oppression found elsewhere in Eastern Europe.


Tito partying in Brioni, 1971.

In 1977, the CIA gave a chillingly accurate prediction of what would its analysts believed would become of Yugoslavia in the aftermath of Tito’s death. The memo also reveals that the West has viewed the former Yugoslavia’s problems as exclusively ethnic for many decades, which has always defined the way in which it’s engaged with it diplomatically — often with disastrous results. Originally classified as “Top Secret”, the document was prepared for the President of the United States himself, and was declassified in April of 2007:

TOP SECRET

THE DIRECTOR CENTRAL INTELLIGENCE AGENCY WASHINGTON, D.C. 20505

INFORMATION MEMO

FOR: PRESIDENT OF THE UNITED STATES

April 15, 1977, 12:00 PM

FROM: Stansfield Turner, Director of Central Intelligence, Central Intelligence Agency

SUBJECT: Sources of Future Balkan Conflict—Yugoslavia After Tito

© You asked for our best analysis of the worsening situation in Yugoslavia and what the future holds for its president, Josip Broz Tito. This memorandum addresses those issues.

Background:

(U) Notwithstanding the common Slavic ancestry of the Balkan people, the renewed conflict between the Serbs, Croats and Bosniaks (Slavic converts to Islam) is deeply rooted in past centuries of conquest and subjugation. Historically, Yugoslavs have been divided by history, geography, language and culture. The Ottoman Empire’s victory over the Serbs at Kosovo Polje (“Field of Blackbirds”) in 1389 marked the beginning of eventual Ottoman domination over the region and mass conversions to Islam.

(S) The Balkan wars of the early 20th century and World War I strongly influenced the ultimate formation of Yugoslavia–“the Land of the South Slavs.” In 1929, Yugoslavia’s creation as a unitary state, while favored by many South Slav intellectuals, largely ignored known entrenched divisions within its diverse populace, contributing to ethnic hatred, religious enmity, cultural clashes and language barriers. In 1941, Nazi Germany invaded Yugoslavia, partitioning the state into zones of occupation and annexed territories. The predominantly Roman Catholic Independent State of Croatia was created and ruled by the Ustashe–a fascist puppet regime. During World War II, a bloody civil war erupted between the Ustashe, the Bosniaks, the Serb Royalist “Chetniks,” and Josip Broz Tito’s communist partisans. With U.S. Office of Strategic Services (OSS) assistance, Tito emerged from World War II as Yugoslavia’s sole leader. In short order, Tito transitioned himself as Yugoslavia’s dictator.

TOP SECRET

(S) Tito sought to eliminate sectarian nationalism in favor of socialist unity in Yugoslavia by creating six federal republics. Included among these were: Bosnia and Herzegovina, Croatia, and Serbia. Despite OSS/CIA warnings, Tito refused to closely align his governmental boundaries with Yugoslavia’s diverse ethnic divisions.

(TS-WNINTEL) In an effort to stabilize the resulting domestic volatility in Yugoslavia, Tito is now resorting to mass arrests of suspected spies, dissidents and intellectuals. CIA HUMINT sources (LAZARUS) confirm, through eye witness accounts, that these prisoners are being executed en masse, and buried in unmarked mass graves around the country. Tito’s purges have produced an illusion of peace and harmony within Yugoslavia, but a strong undercurrent of nationalistic strife remains.

Analysis:

(TS) Tito’s remaining life expectancy is estimated to be no more than three years. In the absence of a chosen or natural successor to Tito, a power vacuum in Yugoslavia is viewed as certain. Nationalistic fervor will feed demands for greater autonomy and political reform among all six republics. These movements could splinter Yugoslavia and will likely result in civil war closely drawn along ethnic and religious lines. Religious animosity among the three major denominations– Eastern Orthodox (Serbs), Roman Catholic (Croats), and Islam (Bosniaks)–will remain the dominant divisive cultural factors in the Yugoslavia; and if exploited effectively, would contribute to armed unrest between ethnic factions extending through and beyond the 20th Century.

http://balkanist.net/tito-has-been-dead-for-35-years/

Желим да питам кад су Муслимани добилих терми Бошњака?


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Романија - 26-05-2014 05:11 PM

Роман - GEHEIM-AGENT VAN TITO (ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ) Слободана Митрића. Нажалост све је на њемачком/холандском:
[Слика: 149122_1519409500323_3947332_n.jpg]
Садржај:
[Слика: 150585_1519445581225_935217_n.jpg]
Aвгуста мјесеца 1973 године слободан радојев митрић покренуо је истрагу поводом ликвидације стотинама политичких емиграната у свијету... септембра исте године министар унутрашњих послова југославије генерал фрањо херљевић даје наређење служби државне безбедности да ликвидирају слободана
2о припадника сдб масакрирали су слободана испред новинарске куће политика у београду...
24 децембра исте године сдб је отворила митраљеску ватру на слободана у центру амстердама..
у само одбрани слободан је спречијо сдб да га ликвидира.. пада на робију и наставља да објављује романе о злочинима државне безбедности југославије...
у роману GEHEIM-AGENT VAN TITO(ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ) слободан описије многа убиства југословенских политичких емиграната у свијету описујући себе као титовог убицу... што наравно он то никад није бијо већ је на тај начин успијо да обелодани скоро све злочине над политичком емиграцијом...
роман ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ бијо је1991 године бестселер – доживео је два издања али на притисак комунистичке југославије краљевина холандија је и овај роман 1992 године забранила...
најважнији роман 'београдска машина за убијање' написан је 1977 године.. на захтев тита ција га је запленила ... последњи 'ција' агент из организације 'сопо' радоњић има копију тог романа.. ту се у детаљ описују сва убиства над политичким емигрантима .


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Вук92 - 02-06-2014 08:07 PM

(26-05-2014 05:11 PM)Романија1 Пише:  Роман - GEHEIM-AGENT VAN TITO (ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ) Слободана Митрића. Нажалост све је на њемачком/холандском:
[Слика: 149122_1519409500323_3947332_n.jpg]
Садржај:
[Слика: 150585_1519445581225_935217_n.jpg]
Aвгуста мјесеца 1973 године слободан радојев митрић покренуо је истрагу поводом ликвидације стотинама политичких емиграната у свијету... септембра исте године министар унутрашњих послова југославије генерал фрањо херљевић даје наређење служби државне безбедности да ликвидирају слободана
2о припадника сдб масакрирали су слободана испред новинарске куће политика у београду...
24 децембра исте године сдб је отворила митраљеску ватру на слободана у центру амстердама..
у само одбрани слободан је спречијо сдб да га ликвидира.. пада на робију и наставља да објављује романе о злочинима државне безбедности југославије...
у роману GEHEIM-AGENT VAN TITO(ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ) слободан описије многа убиства југословенских политичких емиграната у свијету описујући себе као титовог убицу... што наравно он то никад није бијо већ је на тај начин успијо да обелодани скоро све злочине над политичком емиграцијом...
роман ТИТОВ ОБАВЕШТАЈАЦ бијо је1991 године бестселер – доживео је два издања али на притисак комунистичке југославије краљевина холандија је и овај роман 1992 године забранила...
најважнији роман 'београдска машина за убијање' написан је 1977 године.. на захтев тита ција га је запленила ... последњи 'ција' агент из организације 'сопо' радоњић има копију тог романа.. ту се у детаљ описују сва убиства над политичким емигрантима .
Их да ми је доћи до тога романа, много би ми откриоSmile Има она двотомна књига ''Кроз тајни архив УДБЕ''. Има и у њој о убиствима политичких емиграната.


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Романија - 02-06-2014 08:55 PM

Па има електронски роман али је све на њемачком па не вриједи кад би поставио овде Smile


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Вук92 - 02-06-2014 11:18 PM

(02-06-2014 08:55 PM)Романија1 Пише:  Па има електронски роман али је све на њемачком па не вриједи кад би поставио овде Smile
Мислио сам на овај други, за који пише да само један човјек посједује копију, а да су у њему до у детаљ сва убиства УДБЕ. Да ли у овоме што је на њемачком има о убиствима политичких емиграната?


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Шумадинац - 19-03-2015 02:12 AM

ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ БОГА И НАРОДА


Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила.

У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа.

Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.

Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:

"вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.

Члан 3.

Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).

Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).

Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.

Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.

Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника.

Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега.

Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.

Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.

Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.

Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.

Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:


стрељање у потиљак
черечење
сечење на парче
растрзање трком кола
вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
печење усијаним гвожђем
стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
тестерисање живих људи
набијање на колац
кастрирање мушкараца
закопавање живих људи у земљу
бацање живих људи у јаме
убиства маљем


Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком МАГНУМ ЦРИМЕНУ за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - смедерево - 21-03-2015 12:32 PM

ЛИКВИДИРАЊА СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Због верности Богу и Божијој правди
пострадасте телом, земља се растужи;
Ал' спасосте душе, небо се весели,
А преци се ваши распеваше Небом,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
Имена су ваша у књизи вечности,
Улазите у Рај, децо бесмртности!
Ми на земљи, род ваш, кличемо ваш у глас:
Новомученици Српски, молите се за нас!
(Тропар Светим новомученицима српским глас 8
Свети Николај Велимировић)
"И не бојте се оних који убијају тијело,
а душу не могу убити;
него се више бојте онога
који може и душу и тијело
погубити у паклу."
(Мт 10,28)
Члан Савезне верске комисије и помоћник Савезног министарства унутрашњих послова, пуковник-иследник Удбе Мате Радуловић, рекао је Андрији Лончарићу, приликом саслушавања 1948. године у Београду: "Дајем ти своју партизанску часну реч, да у овој земљи, после пет година неће бити више ни једног попа".
У том "петогодишњем" комунистичком плану није смело бити дангубљења. Тако је мећу првима, од многих који су ухапшени, а затим без суђења убијени, био Митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије (Липовац), кога су комунисти на зверски начин ликвидирали.
Он је, од стране Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1939. године, изабран за викарног епископа будимљанског, а већ 1940. године, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, за митрополита црногорско-приморског.
Управљао је овом епископијом у веома тешким временима. Своје свештенике је храбрио да истрају, а онима који су пристајали уз безбожнике поручивао "да се тога клоне и да пазе на свој позив и достојанство".
Чим су стигли, "ослободиоци", одмах су кренули са хапшењима подручног му свештенства, што га је и нагнало да са седамдесет свештеника покуша изаћи из земље. Међу њима је био и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића - Темпа, и сви заједно су стрељани код Зиданог Моста. Темпа помињем зато што је, као један од комунистичких првака, могао брату, који га је све време школовао, да спасе живот, а није хтео. Чак, у својим мемоарима каже, како је толико био одан Титу и партији, да је и рођеној мајци, која је код њега дошла да моли за Луку, "забранио да му пред њим ни његово име не сме споменути".
Међутим, Темпови истомишљеници нису митрополита удостојили да пострада заједно са својим свештеницима, већ су га довели у Аранђеловац где су га мучили, понижавали и потом убили. На жалост, место почивања његових земних остатака, као ни многима које су комунисти ликвидирали, до данас није познато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, митрополит црногорско-приморски Јоаникије проглашен је за свештеномученика и његово име је унето у Именослов светих Православне цркве.
Свештеника Милоша Јоксимовића из Павиног Поља, Епархија будимљанско-полимска (садашња Милешевска) су, пред Светог Николу 1949. године ухапсили и одвели у затвор, Крвнички су му поломили ребра, руку, ногу, почупали браду, и на крају гвозденим шипкама смрскали главу. Видевши шта су урадили скинули су му кошуљу и завезали око крвавог врата, желећи да прикажу родбинн како се, ето, поп сам обесио.
Село је био притискао страх те су само они најхрабрији дошли на сахрану и помогли ожалошћеној супрузи Олги. И, заиста, ту своју храброст скупо су платили. Сви који су присуствовали опелу, неки на путу до куће, а други по самом повратку, били су хапшени и привођени у полицију, где су их немилосрдно батинали, вређали и понижавали.
Ноћу између 11. и 12. новембра 1945. године дошла је "специјална тројка" Озне и ухапсила свештеника Риста Антоновића. Одвели су га у мрак и недалеко од куће убили из ватреног оружја. Једина његова кривица била је у томе што је, неколико дана пре ове ноћи, извршио опело над једним убијеним четником из његове парохије. Протино мртво тело је родбина пронашла и сахранила на крушевачком гробљу.
Један од протиних рођака је на сахрани јавно претио онима што су га, на правди Бога убили, и након неколико дана и сам доживео исту судбину. Наиме, при пуној брзини злочинци су га, код Ужица, избацили из воза.
Попут проте Риста прошли су многи свештеници, а мећу њима и јереј Божидар Димитријевић, из Горњег Адровца, Епархија нишка, коме су комунисти поручивали да скине мантију ако мисли да "мирно проживи у слободи". Није их послушао и то је платио главом. На Велику суботу, увече, 23. априла 1947. године, на зверски начин је убијен. Наиме, док је седео у соби окружен децом и супругом, припремајући се за Пасхално јутрење, злочинац га је из пушке, кроз прозор, усмртио. Тако је овај одани слуга Христов на најрадоснији, највећи и најлепши дан, Васкрсење Христово, отишао у вечност, у царство Божије.
Јереја Милоша Јефтића, пароха свилеувског, намесништво владимирачко, Епархија шабачко-ваљевска, априла 1945. године, су стрељали и бацили у Саву код Шапца.
Проту Милана Клисића, убили су у парохијском стану у Белом Потоку, само зато што му је син Растко био у четницима. Док су га једни комунисти решетали из митраљеза, други су певали и око куће играли коло.
Јереја Илију Косијера су, 1945. године свукли до гола, везали жицом и убили маљем у потиљак.
За разлику од њега свештенике Миодрага Обућину и Милана Сретеновића, из Краљева су "удостојили" метка. Стрељали су их, као и многе друге, како би испунили свој "петогодишњи план".
Стрељања су "удостојени" и јереји Станко Ћирковић, парох из Брестова, код Бора и Душан Поповић, парох из Велуће, који су мученички пострадали страшне 1945. године.
Само у једном дану - пише Антоније Ђурић у књизи Црвена куга - комунисти су, у порти манастира Светог Романа, код Ниша, убили осамнаест (18) свршених богослова и студената Богословског факултета Српске православне цркве.
Проту Божидара Караџића су ухапсили и оптужили да је сарађивао са четницима. Зверски су га мучили и потом убили у затвору Озне, маја 1945. године у Сарајеву.
Такође у Сарајеву је стрељан и јеромонах Михаило (Ђусић), коме се, као ни многима, до данас не зна гроб. Ово, "не знање" гроба, нам јасно говори да се комунистички злочинци не кају, јер да се кају онда би нам, ако ништа друго, бар рекли где су их сахранили.
За разлику од њега монаху Генадију (Грбићу) су комунисти сипали отров у кафу. Пустили су га, али је он једва стигао до куће једног свог парохијанина где је и умро 1947. године.
Свештеника Богољуба Николића су комунисти ухватили с пролећа 1945. године "по достави партизанског дезертера (који је желео да се преко њега додвори комунистима и тиме се искупи за свој кукавичлук) и затворили у затвор Озне у Крагујевцу, где су га држали неколико месеци. Иследници су му понудили најсрамнију ствар, тј. да изађе испред зграде Општинског суда у Крагујевцу и на збору, у свом обраћању народу, јавно изрази кајање што се није определио за комунисте кад Бога ионако нема!?"
Уцењивали су га породицом рачунајући да ће га сломити, али без успеха. Чак су му довели и супругу мислећи да ће га њене сузе и брига за децом натерати да промени одлуку. Међутим, када се у затвору срео са протиницом "замолио ју је да разговор прође без суза и да му не помиње да ће деца остати сирочићи". "Они ће ме свакако, каже, убити те би се држањем говора само узалуд осрамотио и огрешио, а ви ћете довека патити и стидовати. Овако ћете ме неокаљаног лакше и достојније ожалити!"
На растанку је заветовао протиницу да подиже децу и да утиче да се нико од њихове родбине, чак и ако буде имао моћи, не свети крвницима за његову смрт јер је "време сад такво, а њих нека пита Онај што мисле да Га нема шта су радили!".
Убијен је у Крагујевцу, а да му се, као и многима, до данас не зна гроб.
Свештеника Миладина Петровића, пароха лепеничког, су стрељали 11. новембра 1946. године.
Главом је платио и јеромонах Митрофан (Мартиновић) кога су у манастиру Тавни, крајем фебруара или почетком марта 1946. године убили из пушке на крају манастирске порте.
Проту Тихомира Балшића, архијерејског намесника из Пећи, Епархија рашко-призренска, су на разне начине мучили, а затим ликвидирали 1945. године.
Свештеник Стојан Цветковић, парох дворански, код Крушевца, кренуо је у село Ловце да свети водицу за Велику Госпојину и Светог Романа Ђуниског. На путу код села Станци, усмртили су га из пушке, 26. августа 1948. године. За њега, у свом извештају Светом архијерејском синоду, Епископ нишки Јован, каже: "да је био примеран свештеник и један од најбољих млађих свештеника у Епархији".
Протојереја Бошка Савића пароха у Конатицама, Епархија шумадијска, су одвели комунисти на Умку, где су га мучили, ишчупали језик и потом бацили у Саву.
Игумана манастира Света Тројица, под Овчаром, Јелисеја (Поповића) Брозови следбеници су сачекали у заседи пред манастирском капијом и убили маљевима, а потом му тело бацили у набујалу Мораву.
Јеромонаха Мелентија (Пешића), сабрата маиастира Каленић, Епархија шумадијска, убили су из пушкомитраљеза 1945. године код места званог "Каменар". Комунистички зликовац, из места Сибнице, се правдао како је оружје само опалило, а у ствари злочин је био испланиран још 1944. године када је о. Мелентије, на леп начин, опоменуо партизане да не упропашћују манастирски конак у који су се били уселили. Још тада су му, дакле, изрекли смртну пресуду коју је овај убица касније само извршио.
Јеромонаха Сергија (Михаиловића), такође сабрата манастира Каленић, одвела је XXVIII дивизија НОБ-а у Опарић, а затим у Ћуприју на суђење. После мучења и чупања браде, нађен је у доњем вешу у оближњем потоку манастирске шуме. Сахрањен је на монашком гробљу у порти манастира Каленића.
У манастирском Летопису за 1945. годину спомиње га Епископ браничевски Хризостом: "Нека је вечни покој јеромонаху о. Сергију, намеснику манастира, који ме је све до своје трагичне погибије као роћени брат пазио".
Јеромонаха Ксенофонта, сабрата манастира Наупаре, Епархија нишка, су 1946. године ухапсили, и одвели у крушевачку Озну где су га тукли до смрти. Пошто су му усијаним гвожђем испекли скоро целе груди закључили су да је "посао добро" обављен и да тако измучено тело неће више бити кадро да буде станиште намучене му душе, пустили су га из затвора. И били су у праву. Само после три дана он се упокојио.
Свештеномученика проту Пауна Протића, који је за живота био удостојен необичне радости да служи Свету Литургију заједно са својим оцем и дедом који такође беху свештеници - комунисти су заробили и стрељали у Шапцу, 27. октобра 1944. године.
У тамници, где је са мноштвом људи био заточен, будући висока раста на таваници је исписао:
"Господе, Господе! Смилуј се на нас грешнике, који Ти још ноћас долазимо пред ноге Твоје, да положимо рачун за оно што смо учинили у овом тренутном свету! Нас 80. умиремо зато што верујемо у Тебе Исусе! Смилуј се Господе! Паун."
Протосинђела Антонија (Драговића) "ослобођење" је затекло у манастиру Жичи где је својим вредним и преданим радом оставио дубоке трагове. За њега се може рећи да није, само, заорао бразду на њиви Господњој, већ је читав врт обрадио и украсио. Поред духовног рада стигао је да се ангажује и као градитељ, што је народ много ценио. У ствари, то је, за "ослободиоце" и био главни разлог што су га, 1945. године, месеца марта, после неописивих мука, убили.
Од комунистичке руке, 1945. године, страдали су: прота Светолик Швабић, парох аранђеловачки, ђакон Бошко Живадиновић, такође из Аранђеловца, Епархија шумадијска, и јереј Будимир Соколовић, који је у овај град био избегао из Босне.
Јереја Марка Живковића су комунисти убили лопатама 1945. године, док су јереја Милоја Јанковића, пароха блажевског, ђакона Жику Крупежевића из Смедерева и свршене ученике Богословије: Милана Калаузова, Драгослава Илића, Мирослава Милака и Милана Милеуснића, (који је из Славоније избегао у Краљево) стрељали.
Јереј Чедомир Кујунџић, парох бистрички, Епархија браничевска убијен је, изван села, 25. септембра 1945. године.
Јереј Владимир Кљукин, парох курјачко-поповачки, иста епархија, убијен је 7. новембра 1945. године.
Монах Стефан (Живковић), сабрат манастира Високих Дечана, Епархија рашко-призренска убијен је на Други дан Божића, 8. јануара 1945. године.
Јеромонах Александар (Перовић) парох подујевски, Епархија рашко-призренска, убијен је, по "ослобођењу", октобра 1945. године.
Протојереј Тихомир Балшић, парох пећки, Епархија рашкопризренска, убијен 1945. године.
Јереј Митар Вујисић, парох витински, иста епархија, убијен је такође, 1945. године
Јереј Радосав Кнежевић, парох туларски, Епархија нишка, убијен је крајем 1944. године.
Јереј Петроније Миљковић, парох доњодраговски, иста епархија, убијен је крајем 1944. године.
Јереј Божидар Ђикић, парох мозговски, Епархија нишка, убијен је од непознатих лица задојених комунистичком идеологијом, 8. децембра, 1945. године.
Јеромонах Митрофан, старешина манастира Наупаре, Епархија нишка, страдао је од комунистичких руку, сутрадан по Брозовом рођендану, 26. маја 1945. године.
Јереј Божидар Јовановић, парох велико-шиљеговачки, Епархија нишка, убијен је по ослобођењу 1944. године.
Јереј Милорад В. Николић, парох брочински, из исте епархије, по доласку "ослободилаца", месеца новембра 1944. године, притворен је у Ражњу и о њему се више ништа не зна.
Јереј Никон Миљковић, парох прело-пчелички, такође Епархија нишка, у присуству жене, деце и родитеља, убијен је из пушке у својој соби, 1948. године.
Јеромонах Севастијан, сабрат манастира Светог Романа, Епархија нишка, одведен је 10. новембра 1944. године у крушевачку ОЗНУ и више се никада никоме није јавио.
Епископ тимочки Емилијан извештава Свети архијерејски синод "да је синђел Амвросије, старешина манастира Вратне, у намесништву брзопаланачком, по доласку 'ослободилаца' стрељан 21. новембра 1944. године по пресуди Војног суда у Неготину".
Истим актом Епископ каже и "да је јеромонах Иларион, сабрат манастира Свете Тројице у намесништву књажевачком, крајем 1944. године, од стране комуниста стрељан, такође, по пресуди Војног суда".
Јереј Милорад Николић, парох бучјански, у намесништву књажевачком, имао је тридесет година када су га комунисти, почетком 1945. године, по пресуди Војног суда стрељали. За њега даље Епископ каже "да је био добар и исправан свештеник".
Комунисти су, по овом извештају "убили и свештенике: Живојина Жикића, пароха брусничког у намесништву крајинском, Драгољуба Стевановића, пароха валакоњског у намесништву бољевачком и Мирослава Милошевића, пароха оснићког, такоће у намесништву бољевачком".
Епископ браничевски Венијамин 9. октобра 1946. године извештава Свети архијерејски синод "да је свештеник Живојин Арсић, парох шапиначки стрељан у пожаревачком затвору".
Свештеника Илију Бућина, пароха бобовског комунисти су извели из куће и стрељали у дворишту.
И јереја Милана Мијића, пароха смедеревског, извештава даље Епископ, 16. марта 1945. године, у 11. часова, ноћу, извела је милиција и, близу куће, стрељала.
Јереја, пак, Рашка Милачића, пароха буковачког, су, у октобру 1944. године, стрељали у Бору.
Комунисти су и "протојереја Александра Јевремовића, пароха параћинског, одмах по преузимању власти, стрељали".
Док се за проту зна да је стрељан, Епископ Венијамин за јереја Мила Бојковића, пароха, другог, великолаолског, каже, да је, "од стране Нове власти, лишен слободе и од тада му се губи сваки траг".
И за јереја Митра Вујисића, пароха, првог, великолаолског каже се "да је ухапшен од комуниста и да му се губи сваки траг".
Такође Епископ браничевски Венијамин, известио је Свети архијерејски синод да је "у ноћи између 7. и S. априла 1946. године, у пожаревачком затвору, стрељан свештеник Милоје Михаиловић, и да власти нису дозволиле да се на гробу одржи опело".
Другом приликом исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да се за свештенике: Владимира Вешовића, пароха рибарског, Рашка Милачића, пароха вуковачког, Симу Франетића, пароха буковског и Јована Марчетића, пароха другог милошевачког, не зна где су.
Јереја Милана Милића, пароха смедеревског, Епархија браничевска, извела је милиција из куће, ноћу 16. марта 1945. године, и одмах ту у дворишту убила.
Јеромонаха Саву, сабрата манастира Витовнице, Епархија браничевска, убили су 17. новембра 1945. године.
Јереја Богомира Поповића, пароха великопоповићког, Епархија браничевска, одвели су од куће, 21. новембра 1944. године "по ослобођењу" и више ништа се о њему не зна.
Из Митрополије црногорско-приморске, 1946. године, стрељани су: "протојереј Милош Поповић, парох бијелопољски, јереј Станко Шаулић, парох тепачки, јереј Милисав Дракуловић, парох ораховски и ђакон Петко Јовановић из Подгорице".
Из Митрополије дабробосанске убијени су следећи свештеници: "Момчило Гргуревић, парох тетимски (у пролеће, 1946. године) затим, Михајло Јевђевић, парох прибојски, (20. марта 1945. roдине), Велимир - Вељко Мијатовић, парох кошутићки, (1945. године), Душан Пријовић, парох бучевски, (почетком марта 1946. године), Божидар Ћосовић, парох косанићки, Данило Шиљак, парох пријепољски, (пролеће 1945. године), Драгољуб - Драго Шиљак, парох пљеваљски, (у пролеће 1945. године), Божина Минић, парох касиндолски, (1945. године), Војислав Мијатовић, (пролеће 1945. године), Саво Шиљак, парох сјенички, (пролеће 1945. године) и јеромонах Јустин (Дамјановић), сабрат манастира Свете Тројице, (у пролеће 1945. године)".
Архијерејски намесник Стојан Богојевић, члан црквеног суда Епархије пакрачке, извештава Свети архијерејски синод "да су комунисти, по свом доласку на власт, 1945. године, убили ове свештенике: Мирослава Глушца, пароха хадровског, Тодора Кондића, пароха маринског, Николу Пејовића, пароха челиначког, Милорада Балабана, пароха рогољског, Луку Марчетића, пароха марићког, као и јеромонаха Георгија (Сулића) из манастира Гомионице".
Свештеник Драгољуб Савић, парох дрварски, 27. децембра 1947. године, извештава Свети архијерејски синод да је "дана 21/8. новембра 1947. године, на Аранђеловдан, око шест сати, послије подне, у селу Суваји, крај Босанског Петровца, на главном друму, а при повратку кући из парохије, убијен стари протојереј-ставрофор Никодим Новаковић, парох и архијерејски намјесник босанско-петровачки. Даље се у извештају каже, да је покојни прота био стар око деведесет година, а да је свештеничку дужност вршио преко шездесет година".
Игуман Наум (Милковић), сабрат манастира Драговића осуђен је на вишегодишњу робију коју је издржавао у Старој Градишки, где се и упокојио. За њега свештеник Николај Сињкевић, који је и сам био заточеник у Старој Градишкн, (Кула, соба бр. 3), у свом кратком извештају, упућеном Патријаршијском управном одбору у Београду каже: "Тужним срцем јављам да сам дне 21. марта 1946. године, у часа 21-24 изгубио мог пријатеља, друга и колегу-игумана Наума Милковића, управитеља манастира Драговића (Далмација). Смрт је наступила на спавању у заједничком кревету са мном, потпуно мирно и без боловања".
Епископ шабачко-ваљевски Симеон, извештава Свети архијерејски синод "да су комунисти убили свештеника Леонида Костиљева, пароха прве белоцрквинске парохије". Истим актом епископ Симеон саопштава "да је убијен и јеромонах Јероним (Половина), сабрат манастира Радовашнице".
Актом од 12. маја 1946. године епископ Симеон извештава Свети архијерејски сннод да је "дана 8. априла 1946. године извршена смртна казна на доњошорском гробљу у Шапцу над двојицом свештеника, и то: стрељан је јеромонах Георгије (Бојић), бивши старешина манастира Троноше и свештеник Драгомир Обрадовић, родом из Бањалуке".
Године 1948, исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да је убијен "јеромонах Иларион (Живанов), бивши сабрат манастира Боговађе. Он је ухапшен у манастиру Тавни, код Бијељине (Босна и Херцеговина) затим доведен у Ваљево где је од стране Војног суда осуђен на смрт и стрељан, дана 16. новембра 1948. године".
Јереј Раде Тешовић, парох дрежнички, Епархија шумадијска, убијен је 10. октобра 1945. године, пресудом Војног суда у Крагујевцу.
Јереја Мила Арежину, пароха велико-цвијетнпћког, Епархија далматинска, убили су комунисти, 1945. године.
Свештеника Михаила Милошевића, пароха дечанског, Епархија рашко-призренска, убпли су 9. децембра 1944. године,
Из извештаја команде места бр. 328 од 13. априла 1945. године, види се "да је стрељан свештеник Радуле Божовић, парох придворски, такође Епархија рашко-призренска".
Јереј Димитрије Алимпијевић, парох доњодобрићки, епархија шабачко-ваљевска, убијен је крајем јуна 1945. године.
Протојереја Михаила Боргића из Подгорице, Митрополија црногорско-приморска, затворили су 1945. године, и потом убили. Ни њему се, као ни многима не зна гроб.
Свештеника Саву Божића, Епархија зворничко-тузланска, убили су у селу Стаје код Теслића, 15. маја 1945. године.
Свештеника Милоша Ботића, такође Епархија зворничко-тузланска, стрељали су крајем априла 1945. године.
Јереја Гојка С. Кривокапића, пароха трешњевског, Митрополија цриогорскоприморска, убили су 7, маја 1945. године.
Свештеника Владету Лукића, пароха у Штитару, и монаха Нестора (Оцића), сабрата манастира Каоне, из Епархије шабачко-ваљевске, убили су на свиреп начин 1945. године.
Јереја Петра Попова, који је преживео усташко дивљање у НДХазији, комунисти су (вероватно због тога што је преживео) убили, код Огулина, 1945. године.
Свештенике; Михаила Радића, пароха малокрчмарског, Епархија шумадијска, јереја Кузмана Софронијевића, пароха смедеревског, Епархија браничевска, јереја Симеона Франета, пароха кучајевског, Епархија тимочка, јереја Милана Цигановића, пароха удбинског, Епархија горњокарловачка, су комунисти убили у пролеће 1945. године. Ни њима се, као ни скоро свим другим страдалницима, не зна гроб.
Проту Милана Туцовића, пароха чачанског, Епархија жичка, су одмах по "ослобођењу" ухапсили и осудили на осамнаест (18) година робије. Међутим, ову казну неко је преиначио те су проту, уочи Васкрса, уз речи стражара "Излази попе, идеш да се сретнеш са својим Богом", извели из ћелије и одвели у ноћ. "Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом, у седећем положају, још живог, закопали у земљу".
Свештеник Драгослав Обућина ухапшен је у Београду, крајем новембра 1944. године и спроведен у Краљево. У затвору Озне је држан до монтираног процеса који је одржан 22. априла 1945. године у ресторану "Париз" у центру Краљева. "Од хапшења до суђења потпуно је оседео, иако је имао изразито црну косу".
За време суђења окупила се маса "ослободилаца", скојеваца и чланица Антифашистичког фронта жена чији је једини задатак био да, попут "голготске руље", хорски урлају "На смрт! На смрт! Смрт издајницима!"
"Народни суд" не би био "народни", када не би послушао свој народ и оца Драгослава осудио на смрт. Казну су убрзо и извршили.
Проту Милана Сретеновића, пароха краљевачког и архијерејског намесника жичког, за разлику од свештеника Драгослава Обућине, нису изводили пред "Народни суд". Њега су, као и Недељка Стреличића, пароха у Раковици и Сибина Станковића, пароха београдског, без милости убили 1945. године.
Свештеника Добривоја Страњаковића, пароха у Горњем Милановцу, ухапсили су у мају 1945. године и на монтираном процесу, пред Окружним судом у Крагујевцу, осудили на смрт. Убијен је одмах после доношења пресуде. Не зна се ни где ни како.
Јеромонаха Јакова (Арсовића) су у Великој Дренови 1945. године ухапсили и кренули са тортуром, уверени да ће се одрећи "конзервативних религиозних уверења". Кад су видели да се овај истински пастир Стада Христовог добро држи, онда су се жестоко ражестили. Тукли су га и мучили слично незнабожцима из Диоклецијановог времена. Међутим, да ипак не би умро у затвору, решили су да га пусте, како би то урадио на неком другом месту. Чекали су неколико месеци, па пошто су видели да неће да их "послуша", изгубили су стрпљење и решили да га дотуку. Пресрели су га на путу за село Раброво и пребили на мртво име. Једва је успео да дође до куће богомољца Василија Поповића, где је и умро уочи месопусних задушница 1946. године у педесет и другој години живота.
Сахрањен је у манастиру Туману.
Јеромонаха Саву (Лисјака), сабрата манастира Тврдоша, Епархија захумско-херцеговачка су, 1953. године заклали (од ува до ува) у конаку овог манастира, где је и сахрањен.
Главом је платио и јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки, кога су убили, а потом његово мртво тело оставили на прузи где су га мештани пронашли, затим јавили породици, која га је сахранила, наравно не смејући ни да пита зашто?
Протојереја Божидара Лукића, који је рат провео у њемачком заробљеништву (у Тријеру, Нирнбергу и Филингену), одмах после ослобођења партизански "официри за везу", уз дозволу француских власти, су ухапсили и довели у Београд. На суђењу се највише истицао, теретећи га, бивши заробљеник, Божа Булатовић, иначе један од врлих комуниста који је заједно са другима у немачком логору учествовао у припреми за протино убиство. Логорске власти су то осујетиле и најратоборније комунисте преместили у друге логоре. Знајући ово, онда и нема места чуђењу што га је овај бивши логораш тако жестоко теретио.
За време истраге прота се у ћелији тешко разболео, али му затворска управа није хтела пружити никакву медицинску помоћ, сем батина и речи "Умри, попе, то си и заслужио!" Његове унуке се сећају како је њихова мајка, а његова поћерка, Софија доносила његов крвав веш из затвора. Осуђен је, (председник суда био је, по демонском понашању познат, судија Милоња Стијовић) на двадесет година затвора.
Касније када је у Забели, заједно са другим свештеницима, вукао цистерну са фекалијама, стражари су га, попут оних у београдском истражном затвору, провоцирали говорећи: "Вуци, матори, вуци!"
"Ако, синко, ако! - одговарао би прота - Нека ти Бог опрости јер не знаш шта чиниш."
Године 1947. је, као тврд и непоправљив, по казни премештен у Сремску Митровицу. Осуђеници, који су заједно са њим робијали, сећају га се као правог Христовог пастира који их је пленио својом добротом и чврстином карактера. Све их је храбрио, јачајући у њима веру и наду у будућност Српског народа.
Нажалост, дугогодишње самице, изолације, батине учиниле су да је психички попустио и утонуо у свој свет који му нико више, па ни комунистички злочинци, нису могли узети.
Из Сремске Митровице га, 11. маја 1948. године, премештају у неуропсихијатријску болницу у Винковцима где је остао све до 1953. године, када га одводе у Вршац, где је у болници за умоболне остао десет година, односно до упокојења, 21. јануара 1963. године. Породица никада није сазнала где му је гроб.
У то време у Сремској Митровици разболео се и јерођакон Гаврило (Ковачина), из манастира Високи Дечани, родом из Херцеговине, коме су млађега брата, такође свештеника, убиле усташе у току рата. Ови њихови савезници су били нешто "милосрднији" па су оца Гаврила осудили на десет година робије. Како сведочи прота Сава Банковић, имао је око тридесет година, када је, после затвора у Пећи и Ђаковици, стигао у Сремску Митровицу. У овој тамници, услед затворске небриге, односно, "бриге", разболео се и умро, 29. априла 1949. године.
Гроб му се, као ни другима, још увек не зна.
Овом мученичком низу се придружио и монах Гојко Ристић, родом из Високог. Њега су, 1946. године, осудили на казну затвора у трајању од двадесет година. После извесног времена се у Сремскомитровачкој робијашници разболео, затим је премештен у душевну болницу, где се и упокојио.
Протојереја Сава Мартиновића са Цетиња су више пута хапсили, тукли и на разне начине мучили. Године 1961. се од последица тортуре упокојио.
И јереј Миле Николић, парох из Орашца, код Књажевца је умро одмах по изласку из затвора од добијених физичких озледа и туберкулозе.
Јеромонаха Јована (Веселиновића), из манастира Папраће ухапсили су 1947. године. Поломили су му три прста десне руке и наставили са мучењем све док није изгубио свест. Тада су га одвели у непознатом правцу, одакле се никада није вратио.
Попут њега завршио је свој овоземаљски живот и монах Димитрије (Радмановић), из манастира Тавне, коме се од дана хапшења губи сваки траг.
Из напред наведених примера се види да су комунистички зверови кршили све цивилизоване конвенције излажући свештенослужитеље Српске православне цркве мучењу до лудила, па чак и до саме смрти.
Посебан злочин је чињеница, да се скоро никоме од њих не зна гроб. На срећу, оно што се сигурно зна, је да су имена њихова записана на небу и да су се придружили многим свештеномученицима, који су се и у најтежим мукама показали као истински сведоци Христа Васкрслога, не плашећи се "онијех који убијају тијело, а душе не могу убити" (ср. Мт 1,28).


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Шумадинац - 21-03-2015 03:57 PM

И ти готивиш о. Џомића? Свака част!


RE: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН - Ултрадесничар - 17-07-2018 02:36 AM

Случајно? Ноћ 16. на 17. јула 1918. и 1946.

По директиви вође Бољшевика озлоглашеног "Лењњина", наредник Јуровски ( ништа није препуштено случају да случајно Рус изврши масакр ) са својом црвеном бандом убили су цара Николаја II , царицу Александру, кћерке Олгу (23), Татјану ( 21), Анастасију (17) и несуђеног престолонаследника хемофиличара Алексеја ( 14).
Руска Православна Црква је убијену породицу Романов прогласила за свеце.
По мом мишљењу, овај масакр није обачн већ што би рекли код нас "да им се семе затре."

https://www.youtube.com/watch?v=ODyts0L-qlE

"Друг Тито" да да не буде гори од "Лењина", на ту ноћ, наредио својим слугама да у Београду стрељају ђенерал Дражу Михаиловића.
Тела Романових су пронађена и сахрањена а ко зна да ли ће се поуздано сазнати чак ко је лично убио Ђенерала који нас гледа из Царства Небеског.