ИНСТИТУЦИЈА ПЕНТАРХИЈЕ ДАНАС
Федеративно схватање црквеног јединства – типичан израз организационог рационализма који обележава наше друштво – утемељује и институционализује екуменски покрет. Праћено је увек вољним и невољним прихватањем идеолошке многообразности (pluralismus) која доводи до безизлазне кризе еклисиолошког идентитета у институцији екуменског Савета Цркава.
Сaмо федеративно схватање црквеног јединства утемељује, али не и институционализује, и „паралелно постојање” аутокефалних националних Цркава православног Истока данас. Праћено је увек већом или мањом пометњом еклисиолошке самосвести православних, стварајући непосредни садржај измене и изопачења истине Цркве – како је наглашено на претходним страницама.
Проблем је, свакако, уочљив, и као одговор на ово могла би се констатовати три конкретна става:
Први став посматра јединство Православних Цркава као проблем верности историјском устројству првенства части. Он верује да историјска схема установљења првенства части и данас може да одржи „јерархијску једнообразност” и црквени поредак православних, иако првенства части представљају само „високе” титуле.
Други став такође инсистира на обезбеђивању јединства помоћу устројства првенства части; међутим, захтева суштински ново разматрање овога устројства, тако да оно не одговара „високим” титулама, него данашњој историјско - политичкој стварности, у складу са бројем верника – према древном обичају да се црквене заједнице прилаг ођ авају одговарајућем политичком устројству.
Трећи став заступа чисто федеративно решење: обезбеђивање јединства и сарадње православних посредством једног колективног органа, односно некакве врсте „унутарњег
сабора” – сталног или повременог – чији ће чланови одлучивати „на основу већине гласова” и „под једнаким условима”, преносећи историјске титуле првенства части само у богослужбени Типик.
Иза ова три става назире се разлика између еклисиолошких схватања, односно начина на који се разуме црквена истина и јединство. Практични проблем који прати предложена решења са разјашњењем еклисиолошког идентитета православних, сажет је углавном у дефинисању оних институција и функција црквеног тела које обезбеђују формулисање и очување аутентичне истине и вере.
Ову свест могла би да дефинишу два индикативна примера: у коликој мери конкретан став једне православне патријаршије или неке помесне Цркве у вези са инославнима (на пример признавање крштења римокатоликa, или поновно крштење у случају њиховог обраћења у православну веру) обавезује остале Православне Цркве, и ко одлучује ? свеопштем прихватању или одбацивању такве мере? И други пример: ако васељенски сабор представља једино средство и орган за сличне одлуке, али и за формулисање и очување православне истине и поретка, какво јерархијско и организационо устројство данас може довести до одлуке ? сазивању, припреми и састављању васељенског сабора? И да ли сaмо ово устројство, или нека друга институција, надопуњује вековно одсуство васељенских сабора и обезбеђује православно веровање и поредак од лажних сабора који сами себе проглашавају „васељенским”?
Овај трећи став, који смо малочас навели – федеративно схватање јединства православних – изгледа најпрактичнији кад је у питању решавање таквих проблема. Некакав колективни орган заступничког учешћа Православних Цркава могао би одговорно да доноси одлуке у име Цркава које имају учешћа, надокнађујући тако одсуство васељенских сабора бар када је реч ? црквеном поретку и очувању истине Цркве.
Међутим, заступљеност појединачних Цркава у некаквом колективном органу свакако треба да се заснива на неком теоријском априорном „начелу” конституисања тога органа: на начелу процентуалног учешћа (у складу са бројем верника или са историјским титулама које Цркве представљају), или на начелу бројчане заступљености. Учествовање на основу броја верника упућује на проблем прихватања историјских приоритета или поновног разматрања установљеног првенства части. И начело бројчане равноправности чланова у потпуности одузима легалитет установи сабора јер укида истину и предање црквене јерархије.
Поврх тога, оба ова подједнако компромисна начела изискују селективно одређивање епископa ради заступљености заједница које су шире од епископије. На тај начин улога епископа бива потцењена, а његово достојанство постаје независно, односно невезано за истину и искуство помесне Цркве, укидајући темељне претпоставке функционисања саборског система. Јер, епископи не учествују на саборима као бројчане монаде, које заступају индивидуална или теоријска гледишта, него као изразитељи искуства помесне Цркве. Помесна Црква представља органску и свеколику заједницу живота, односно „духовно тело” коме је „глава” епископ „по образу и на месту Христовом”. Према томе, није могуће да се за неко саборско посланство изабира искуство једне помесне Цркве а да се искључује искуство неке друге. Нити је могуће да један епископ заступа искуство епископијa које нису његово „тело”, у којима он сам нема „место” Христово.
Стога Црква познаје и признаје или васељенске или помесне саборе – или све епископе „католичанске Цркве по свој васељени”, или све епископе једне помесне Цркве. Селективни избор епископa ради заступања заједнице која је шира од епископије – компромисним примењивањем аналогије квантитета или бројчане равноправности – пориче и укида повезаност епископског чина и функционисања саборског система са самом истином Цркве.
Очигледно је да данашње обезбеђивање јединства православних, посредством неког колективног заступничког органа „опуномоћених” епископа, изнуђује извесно идеолошко тумачење истине спасења и правно решавање проблема поретка и обичајa верних. Јер, заступничко учешће у некаквом федеративном централном органу не изражава ни искуство помесних Цркава, ни једногласност периферних сабора, него данашња аутономизована и неизбежно теоријска гледишта институционализованих црквених организама. ? помоћу теоријских гледишта не може се ни изразити ни очувати егзистенцијална чињеница спасења – напросто, формулишу се идеолошка „начела” и правне одредбе.
После свега овога, чини се да је најдоследнији и најприроднији онај трећи став, који смо на почетку поменули: обезбеђивање јединства помоћу установљења првенстава части, које не одговара само „високим” титулама, него и данашњој историјско-политичкој стварности броја верника.
Као што је наглашено у претходном поглављу, јерархијско одређивање приоритета Цркава и првенстава части – првенстава жртвене љубави и одговорности за јединство у учењу и богослужењу – за Цркву не представља само систем организације, него пројаву истине и израз вере. Ово јерархијско одређивање отеловљује агапијско-кенотичко узвратно предавање истине у границама католичанског тела Цркве: предавање истине „у љубави” и њено примање „у смирењу”. Због тога јерархијско устројство црквеног тела представља начин постојања Цркве – открива Цркву као Икону тројичне „богоначалне Лепоте”, објављује „најбожанственију красоту” „небеске јерархије”.
Према томе, јерархијско устројство црквених превасходстава и првенстава части обезбеђује јединство Цркве, као и формулисање и очување њене истине у оквирима органског функционисања и животне повезаности „најзваничнијих катедри” са православним епископијама „широм васељене”. Израз овог органског функционисања и животне повезаности јесте васељенски сабор, а не објективизовани орган непогрешивих одлука. Кад не изражава и не открива ово функционисање и ову повезаност, сабор није васељенски – макар и да поседује сва формална својства, или сам себе прогласи „васељенским”.
И кад је реч ? одлуци ? сазивању, припремању и састављању једног васељенског сабора, као и кад се ради ? решавању проблема црквеног поретка или очувања истине Цркве, јерархијско устројство црквених превасходстава и првенстава части може да очува јединство Цркве као органско функционисање и животну повезаност „званичних катедри” са Православним помесним Црквама „широм васељене”. Помесне Цркве прибегавају „званичним катедрама” не у оквирима објективизованог вредновања административних надлежности или аутономизованих историјских титула, него у границама органског функционисања и животне повезаности коју открива начин постојања Цркве, односно узајамно љубавно прожимање Тројичне заједнице.
Овом последњом тврдњом, међутим, из јерархијског устројства црквених превасходстава и првенстава части, искључујемо и објективизовано вредновање административних надлежности и аутономизовање историјских титула, односно и прво и друго искључујемо из очувања јединства Цркве.
Поновно устројавање црквених превасходстава и првенстава части, које не би више одговарало „високим титулама него данашњо ј историјско-политичкој стварности и савременим аналогијама броја верника, наметнуло би црквеном животу апстрактно и конвенционално „начело” обавезног прилагођавања црквене јерархије „објективном” вредновању световне (политичке и административне) моћи градова или држава у којима постоје Православне Цркве.
У сваком случају, прва хијерархија превасходстава Цркава и првенстава части произашла је из одговарајуће хијерархије административних и културних центара Ромејске империје. To прилаг ођ авање, међутим, било је органско – није било последица примене некаквог апстрактног и конвенционалног „начела”. Митрополитски систем и установа пентархије патријаршија следили су хијерархију административних центара у којима је био концентрисан политички, економски и духовни живот Ромејске империје. Ово се, међутим, збивало зато што je y тим истим административним центрима органски и неусиљено био устројен и унутрашњи живот католичанског црквеног тела, односно органско деловање и животни однос који открива начин постојања Цркве. Ако од ове историјске чињенице начинимо идол и претворимо je y апстрактно „начело” устројства црквене јерархије, онда органско деловање и животни однос који сачињава јединство Православних Цркава замењујемо световним схватањем административне и организационе градације у чијим се оквирима Цркве унапређују или уназађују зависно од политичке моћи, или од пораста или смањења броја верника код оних народа које представљају.
Са друге стране, постоји опасност да створимо идоле од историјских титула које су настале из оне прве органске и литургијске хијерархије црквених превасходстава и првенстава части. Заснивање јединства Православних Цркава на аксиолошкој објективизацији и апсолутизацији историјских титула значи прихватање неког другог апстрактног и зацело конвенционалног „начела”, невезаног за органско функционисање које сачињава животни однос и јединство Православних Цркава, и које је изражено у хијерархији црквених превасходстава и првенстава части.
Рекли смо у претходном поглављу да је „свештени поредак” и „свеопшти украс” јединства Цркве пресликан на начин на који је административна црквена јерархија функционисала у чину седам Васељенских сабора, који и даље остају мерило и одредница црквене истине. Седам Васељенских сабора не сачињавају неку врсту објективизованог непогрешивог кодекса формулисања црквене истине, него представљају, у Цркви увек присутни, начин „дефинисања” истине насупрот лажном знању – установа пентархије патријаршија представља историјску плот тога начина . Ако Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим чак и престану да постоје као градови, ипак неће престати да представљају присутну и живу црквену стварност, односно да сачињавају пројаву начина „одређивања” истине насупрот лажном знању – као што је овај начин откривен од стране седам Васељенских сабора.
Очито је, међутим, да ова констатација изражава одређену стварност живота, и погрешно је да се она сматра апстрактним „начелом”. Римска Црква је већ отпала и сама себе искључила из улоге, одговорности и части „најстаријега Рима”, односно из органског деловања јединства црквеног тела. Ово пак не значи да је значај и улога Рима у овом органском деловању јединства престала да представља увек присутну могућност живота Цркве. Истовремено, међутим, значи да ово отпадање и самоискључивање из органског деловања установе пентархије представља историјску евентуалност која се може поновити – a да се при том не укида истина начина деловања пентархије. Наиме, као што је Цариград органски преузео место и улогу Рима, исто тако нека историјски каснија патријаршија може органски и неусиљено да надокнади евентуално отпадање неке од најстаријих патријаршија.
Промене такве врсте не укидају органско деловање јединства Православних Цркава и не замењују истину Цркве – пројаву чињенице спасења – нити изопачују начин дејствовања установa које сачињавају црквено јединство и истину. Јединство се укида и истина се замењује неком другом кад се мења начин постојања Цркве, начин деловања установa које сачињавају јединство. Ово се, наиме, збива када почасна превасходства и првенства одговорности не произлазе органски и неусиљено из самог живота и служења црквеном јединству, него се оствару ј у на основу световних критеријума – критеријума бројчане надмоћи, политичке силе и постизања националних циљева. И на овом месту, искрено и са болом, треба да признамо да овоме наликују критеријуми на основу којих дејствује Московска патријаршија последњих векова – тиме што оспорава историјски опстанак установе пентархије и што покушава да замени Цариград, претендујући на место „Трећег Рима”.
Одговор на световне амбиције Москве не могу бити „високе” историјске титуле најстаријих патријаршија Истока, већ само њихов органски и животни допринос начину дејствовања васељенског јединства православних – то је истовремено начин „одређивања” истине насупрот лажном знању. Почасне превасходности и првенства одговорности нису последица претензија или „високих” историјских титула, него органски и неоспорно припадају оним животним чиниоцима који обезбеђују католичност и васељенство Православља и његову богоначалну једнообразност.
Москва досад није дала примере органског и животног доприноса начину функционисања васељенског јединства православних и начину очувања православне истине. Тешко би било говорити ? некаквој руској димензији васељенског Православља, као што постоји димензија коју Александрија и Антиохија представљају у богословљу, Цариград у уметности и богослужењу итд. He постоје руски примери васељенског „отварања” жртвеног служења црквеном ј единству независно од националистичке сврсисходности, или примери богословске „авангарде”, богословствујуће уметности и динамичких преображаја богослужбеног и монашког живота – као што су животни примери који су утврдили улогу најстаријих патријаршија у начину деловања и „одређивања” црквене истине и јединства.
Болно отуђена насилним позападњачењем у периоду Петра Великог, Руска Црква се предала европеизовању и измени своје начелне духовне физиономије: црквена музика, иконографија, архитектура храмова, односно основне пројаве њеног етоса, обележене су антропоцентричним сентиментализмом западњакa – народни црквени живот и побожност такође су потпали под утицај мистицизма пијетистичке религиозности. Оптимистичке активности препорода током 19. века сасвим су угушене од стране бољшевичке револуције, или су пресађене на простор западне Европе, да би оствариле истински препород православног богословског конформизма. Московска патријаршија, међутим, остаје препуштена распећу бољшевичког уређења. Ово распеће на чудесан начин васкрсава побожност руског народа, док административна јерархија, у оквирима трагичног настојања да оствари историјски компромис са режимом – са циљем да се очува мученичка Руска Црква – отворено се потчињава политичким циљевима партијске бирократије.
Стога, сваки данашњи предлог и активност од стране Москве у правцу преиспитивања установе пентархије и васпостављања јерархије превасходстава и првенстава части, не заступа само световне критеријуме бројчане већине верних и политичке моћи, него и сврсисходне могућности наметнуте од стране режима који је потчинио Руску Цркву. Према томе, овакви предлози и активности представљају непосредну претњу преустројавања начина деловања јединства православних, а тиме и деградацију саме истине Цркве.
Искључујући федеративно схватање јединства православних, али и могућност компромисног преустројавања црквених превасходстава и првенстава части, неизбежно доспевамо до потребе прихватања предањског историјског обрасца јерархије Православних Цркава „по свој васељени”.
Ово прихватање не представља ни лако ни безболно решење. Древне грчке патријаршије на Истоку, кроз насилне историјске промене, углавном су сведене на малобројну паству и сужену пуноћу верних. Стога су данас у патријаршијским синодима најзаступљенији епископи без епископија, односно пастири без стадa. Ово је највећи и најболнији проблем грчких патријаршија данас.
Установа такозваних „титуларa”, епископa, архиепископa и митрополитa (ако представља конвенционално аутономизовање црквених достојанстава) у отвореној је супротности са православном истином ? Цркви. Јер, Црква није некаква институција којом управља администрација конвенционалне хијерархије, него она представља динамичко-литургијско остварење Тела у коме органи функционишу као структуре за објављивање истине и за остварење човековог спасења.
Одвојено од свог дејствовања унутар црквеног тела, епископско достојанство није само некаква празна условљеност – као што је испразна и несхватљива титула „димархоса” (председника општине) када он не заступа неку општину или њене житеље. Оно чак представља истинско порицање светотајинског односа епископа и Цркве, односа који обезбеђује јединство црквеног Тела са његовом Главом – Христом.
Само са епископом „по образу и на месту Христовом” остварује се католичанска Црква, „целовитост вере и спасења”, односно пројава Цркве. ? епископ је само онај који, кроз апостолско прејемство, заузима место пастира Христовог у црквеном телу – само онај који савозглављује, отеловљује и чува искуство и православну самосвест једне помесне Цркве. Без свог органско-литургијског места на челу неке помесне Цркве, установа епископа је незамислива и не може бити оправдана титулама конвенционалних пуномоћи. Ниједно црквено звање није индивидуална титула која се дарује као вредносно унапређење – све су то службе уврштене у тело помесне Цркве.
Ни то „начело”, дакако, не искључује оваплоћење католичности Цркве у личности само једног епископа – чак и титуларног – који у себи сажима њен начин постојања, односно њену муку и искуство.
Међутим, институционализовање титуларних епископa, архиепископa и митрополитa, тежи ка томе да патријаршијске синоде претвори у административне органе независне од живота црквеног тела, односно у минијатуре Ватикана.
Чињеница је да позападњачено схватање организационог јединства православних почиње да се појављује још у периоду заузимања Цариграда од стране Турака, када освајачи доживљавају патријарха као највишег верског и политичког вођу православних хришћанских народа Отоманске империје. Позападњачене тежње ка централизму, које су вероватно биле неизбежне у конкретним историјским околностима отоманског освајања, суштински не мењају еклисиолошку самосвест и веру Истока. За последицу, међутим, имају извесно превиђање богословске истине јерархије, односно начина постојања Цркве, који се открива у устројавању превасходстава и првенстава части.
У сваком случају, турско освајање није једини разлог за превиђање богословског и откривењског карактера црквене јерархије. Овоме је, у распону читавих векова, претходио антагонизам двају великих црквених центара – Рима и Цариграда – који је неизбежно довео до практичног занемаривања начина функционисања целокупне установе пентархије, али и до покушаја „објективног” вредновања и рационалног поткрепљења првенстава Рима и Цариграда. После раскола и отоманског освајања, првенство цариградског трона истиче се не само ради супротстављања, него и ради заштите од захтевa папског првенства и тоталитаристичких тежњи Рима.
Ове централистичке тежње и схватања видљиво се ограничавају, ако чак и не губе, током 19. века, проглашавањем и осамостаљивањем националних аутокефалних Цркава. Могла би се формулисати извесна схематска (и због тога је не треба схватити у дословном смислу) примедба да Православне Цркве у 19. веку пролазе кроз фазу протестантског утицаја на властито организационо устројство – и то после дуготрајног периода углавном римокатоличког утицаја. У сваком случају, „вавилонско ропство” православног богословља последњих векова – његова потчињеност методама, духу и критеријумима западног рационализма – некад доводи до потребе за видљивим средиштем црквеног ауторитета, а некад до апсолутизованих тежњи ка аутономији и аутокефалности. У „догматски доследнијим” случајевима доводи до захтева за „размеђом” између римокатоличког и протестантског еклисиолошког схватања, са циљем да се дефинише вероисповедни „православни” став и пракса. Ова „размеђа” је увек изражавана помоћу типично западних категорија (као што је чувени „демократски” систем односа међу Православним Црквама), уз потпуно непознавање или занемаривање богословске истине ? јерархијском устројству црквених превасходстава и првенстава части – устројства које открива кенотичко узајамно прожимање и љубавну заједницу.
Зацело, криза богословске самосвести православних у оквиру начина живота који генерално намеће западна култура, задржава и величину проблема јединства Православних Цркава „широм васељене”. Унутар те кризе, улога и одговорност првопрестолне Цариградске патријаршије у очувању истине јединства (а не само њених формалних својстава) опет се показује неопходном. To je једина могућност ауторитативног и одговорног обуздавања коренитих тежњи ка апсолутизованој аутокефалности, које јединство Цркве воде према протестантском виду подела.
У случају Васељенске патријаршије, ова могућност благовременог и одговорног обуздавања тежњи ка отцепљењу представља веома слабу могућност, лишену политичке подршке, бројчане надмоћи и објективних начина наметања. Због тога она и остаје чисто црквена могућност, пример оне силе коју оваплоћује Црква, и која је сила Крста. Што се више ова крајња световна немоћ и ослабљеност првопрестолне Васељенске патријаршије показује као сила која обједињује Православне Цркве, јаснија и историјски јаче посведочена биће карактеристична различитост између православне истине Цркве и њених посветовњачених или јеретичких изопачења.
Ми православни, међутим, не можемо бити спокојни кад je y питању ова крсна одговорност цариградског трона. Наша дужност и циљ (дужност живота и циљ наде) не може бити друго него поновно динамичко проналажење јерархијске једнообразности начина функционисања јерархијског устројства црквеног јединства – начина који се испољио у пракси седам Васељенских сабора, где је установа пентархије представљала његово историјско тело.
Ово поновно проналажење се, наравно, не остварује рационалистички. Једина конкретна припрема јесте богословска будност и осетљивост за непрекидно искључивање туђинских утицаја на критеријуме и праксу црквеног јединства. Због тога и последице – попут институционализације титуларних епископa, на коју смо у самом почетку сажели кризу Источних патријаршија – треба да буду схваћене и да се покаже колико су богословски погубне; оне представљају крсни историјски компромис ради практичног опстанка, унутар истине јерархијског јединства, првопрестолних Цркава које су остале без пуноће (= народа). „Извршна” организација патријаршијa са титуларним митрополитима на челу специјалних уреда и комисија, одвојених од пастирске службе и живота помесних Цркава, може завршити у некаквом ватиканском схватању црквене хијерархије. Наиме, ватиканско схватање означава одвајање црквене администрације од истине коју отеловљује Црква – означава епископа као вишег службеника, или као предводника неке конвенционалне, бирократски организоване религијске институције.
Богословска опрезност и осетљивост јесте нешто најмање, а истовремено и највеће, што би могло да васкрсне и оживи хијерархијску службу првопрестолних патријаршија Истока, али можда „у другом обличју”. Читави векови историјских неприлика као да су довели Исток до извесног стања богословске неодговорности и до пребацивања сваке бриге на првопрестолну Васељенску патријаршију – да бисмо данас доспели до слике коју представљају те патријаршије, са довољним бројем заступникa клирикa и бројчано успешним Саборима, и које су, и у екуменском покрету и на међуправославним скуповима, богословски заступљене углавном од стране професорa грчких универзитета. Ти професори, који се смењују, не могу представљати непосредност Предања и трајност искуства тих првопрестолних катедри. Запањујуће је како се богословске одговорности епископa раздвајају од административних – а ми православни инсистирамо на томе да епископе „Мајке Цркава, Светога Сиона” сматрамо само чуварима светих и поклоничких места, формалним надзорницима неког верског музеја, независно од борбе или наде у живот и спасење људи.
Богословска будност и осетљивост првопрестолних патријаршија Истока не може занемарити додатну одговорност коју намеће њихово јелинство. Ово јелинство не представља географску или формалну историјску димензију: то је животни став и могућност за пројаву истине – то јелинство је благодатни дар, а не шовинистичко или националистичко хвалисање.
Јелинство је представљало историјску плот црквене православности, конкретну ипостас богословске речи у њеним писаним, литургијским, поетским или ликовним изразима. И то не на основу симптоматичних полазишта – као што за једног члана Цркве Оваплоћење Божије „од Јеврејa”, у конкретним историјским оквирима Израиља, није симптоматично. Постоји извесна историјска могућност дарована јелинизму која га је обележавала током читавог његовог историјског пута, и која остварује међувремено јединство појединачних фаза његовог културног развоја – од предсократоваца и Платона до византијских светих Отаца, и до живописаца и народних градитеља из времена владавине Турака. Ова могућност која карактерише јелинизам, изражена је посебним животним ставом , односно представља начин превазилажења ограничавања истине на појмове и схематске аналогије, као и превазилажење слова и чувствених или умствених идола; коначно, представља начин да се пројави оно што је „са оне стране суштине”.
Историјска могућност која је дарована јелинизму, увек је требало да покаже динамички карактер истине, односно да истину формулише на начин који допушта динамичко, личносно приближавање њој сaмој, независно („са оне стране”) од неизбежне објективности суштине било као интелектуалне категорије, било као дефиниције. Јелинска реч, писана или ликовна, увек је представљала изазов за динамичко учешће у истини –никада није исцрпљивала истину у објективним границама дефиницијa. Због тога је грчки логос увек био католичански и васељенски: било да је изражавао древну мудрост, било хришћанско Откривење. Јер, католичност представља став према истини, односно начин изражавања који омогућава човеку да искуси истину целим својим бићем, а не само умом или чулима.
Јелинизам живи делатно и динамички, и преображава историју када пориче своју националну ипостас, односно када умире као историјска схема, да би живео у размерама своје духовне католичности. Оно што су западњаци називали „Византијом”, то је тријумф јелинске католичности – крсни тријумф. Географски и државно непостојећа Грчка подарила је своју историјску плот католичанској Цркви „по свој васељени”. Из тог оваплоћења произашла је култура која представља увек актуелне могућности живота. Православни богослужбени живот, ороси Саборa, или иконе, јесу конкретне пројаве јелинске католичности – али то јелинство је на жртвени начин превазишло сaмо себе, односно одрекло се своје националне, а често и језичке, ипостаси.
У оној мери, дакле, у којој грчке патријаршије Истока одржавају и отеловљују грчку католичност, оне сaме по себи, и изван сваке сумње, представљају животне центре васељенског јединства Православља, и имају првенство међу Православним Црквама јер представљају јемство католичности и васељенства Православља.
Уколико се, међутим, одрекну и издају ову своју суштинску историјску привилегију ради остваривања политичких, националистичких и шовинистичких циљева (као што је то учинила Јеладска Црква проглашавајући се „аутокефалном” 1883. г.), онда све њене историјске титуле и дипломатске активности нису довољне за осигурање почасног превасходства – које би у овом случају било чак и без садржаја.
Четири првопрестолне патријаршије Истока носе велико бреме одговорности за еклисиолошки идентитет Православља и за практичне доказе његове богословске и црквене католичности, односно за испољавање начина на који у Цркви дејствује и остварује се истина.
Еклисиолошки идентитет православних, као „богодолична” јерархија, као ваљано устројство и хијерархија богословских и духовних могућности у делу прихватања и преображаја историјске стварности, представља једину могућност за пројаву Цркве не као „религијске” институције, него као спасоносног одговора на безизлаз савременог друштва.
Посматрано из једног другог, мање деонтолошког, а више „прагматичног” угла: богословско ангажовање првопрестолних патријаршија Истока, али и ослобађање аутокефалних Цркава од ускости националних интереса, јесу видљиве историјске могућности за поновно проналажење истине јерархије као начина постојања васељенског тела Цркве. Обе ове могућности претпостављају динамичко проширивање „старања” помесних Цркава у васељенским границама црквене католичности – а ?? је католичност проблема човекове егзистенције.
Међутим, истина јерахије, односно јединство као начин постојања Цркве, не исцрпљује се у видљивим историјским околностима и могућностима. Данашње скривене унутарње размирице националиста, „очијукање” православних са рационалистичком ефикасношћу западног хришћанства, пометња границa између спасоносне истине и посветовњаченог институционализовања моралистичке религиозности (пометња која намеће оглавину „љубави” и „дијалога”), па чак и претварање богослужбеног живота и литургијске уметности у сентименталну допуну „поправљања” појединачних карактера – све то може да се настави кроз векове, у оној мери у којој култура „објективности” и потрошачког духа људима наметне свој начин постојања.
Све ово (а можда и нешто још болније) можда се догађа на површини живота Православних Цркава апостолског и светоотачког Предања. Али, оно што има превасходни значај (универзални значај за људски род) јесте чињеница да у тим Црквама увек постоји сачуван макар и најмањи живи квасац свеколике истине Цркве – „мало стадо”, чији начин постојања јесте телесно исповедање вере „у Тројицу једносуштну и нераздељиву”. ? тај скривени „остатак” (који може бити чак и нека парохија, манастирска заједница или лик неког светитеља који отеловљује католичанску једнообразност апостолског и светоотачког Предања) представља наше „сигурно надање”, односно увек постојану могућност спасења човека и васколиког света.
Оно што обједињује православне јесте ова наша „сигурност”, а не беспрекорно историјско остваривање „начелa” православне еклисиологије у свакој појединачној помесној Цркви. Обједињује нас крсно прихватање нашег заједничког неуспеха и отуђења – наше мерило и наша нада јесте начин постојања оваплоћен у црквеном јединству, у стварности заједнице светих, односно у извесности спасења унутар православног остварења Цркве.
Истинска католичност Православних Цркава представља „чудну” могућност улаза („кроз затворена врата”) у историјску стварност, али и у срце сваког човека који трага за спасењем, било ком помесном предању да припада. Јер, „средишњи вид” историје, као и дубина људског бића, увек сведочи како негде – свакако на земљи, међу нама – постоји Царство, односно унутар историје отеловљени одговор на неутољиву жеђ нашега бића.
ХРИСТО ЈАНАРАС
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
