[Вук92]

Чедо Ј. Милић, вођа херцеговачких сокола, један од националних првака Херцеговине

ЧЕДОМИР – ЧЕДО Ј. МИЛИЋ (23. март 1886., Мостар, Аустроугарска монархија – 22. новембар 1941., Подстоге, Никшићка Дуга, Краљевина Југославија)
Родио се 23. марта 1886. године у Мостару, од родитеља Јована Милића и мајке Соке Милић (дјевојачко Говедарица).
Након основне школе, завршио је и средњу школу у Мостару, као питомац Српског културног друштва ''Просвјета''. Након завршене средње школе почео је да се бави терзијским занатом (израдом народних ношњи) и имао је своју терзијску радњу ''Чедо Милић'', која је постојала све до Другог свјетског рата. Од оснивања првог српског гимнастичког друштва ''Обилић'' у Мостару 1904. године (од 1910. године ''Српски Соко'') Милић се укључује у његов рад и цио свој живот посветио је соколском и националном раду.
Био је један од најпознатијих националних радника Херцеговине, изузетно поштован и цијењен.
Оженицом се Љубицом Кадијевић, 10. новембра 1913. године и у браку са њом је имао шесторо дјеце.
У Сарајеву је, 2. марта 1914., изабран за надзорника мостарског соколског округа. Након Сарајевског атентата, соколи су распуштени, односно забрањен је њихов рад, почели су претреси и хапшења сокола. Ухапшено је више од 80 српских сокола, међу којима и Чедо Милић. Суђено им је на чувеном Бањалучком велеиздајничком процесу 1916. године. Коначном пресудом, изреченом 22. априла 1916. године; 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година. Међу осуђеним на мсрт вјешањем нашао се и Чедо Милић. Преостале 53 особе су ослобођене оптужбе. Интервенцијом Владе Краљевине Србије, смртна казна је замјењена на 20 година строгог затвора. Интерниран је у затвор у Зеници гдје је остао до ослобођења Отаџбине.
По завршетку Првог свјетског рата, постао је старјешина новоосноване соколске жупе Мостар и ту функцију обављао је све до Другог свјетског рата.
Чедо Милић успио је да измакне аустроугарским вјешалима, али то није био и једини пут. Преживио је напад хрватских усташа, после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. године. Као делегат жупе Чедо Милић је ишао на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чедо Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чедо Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера.
Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеда Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали.
Нападачи су мислили, да ће Чедо Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Послије ових напада Чедо Милић се склонио у Црну Гору у Пивски Манастир. Ту није успио да избјегне смрт од црнгорских комуниста. Убијен је са пет пушчаних метака у мјесту Подстоге у Дуги Никшићкој, 22. новембра 1941. године, а потом бачен у Котор јаму, у мјесту Дубраве на локалитету Кулине сјверено од Горњег Поља (Никшић). Леш Чеда Милића, извађен је из јаме и сахрањен уз почасти, код цркве у селу Заврх, код Никшића.
Комунистичке власти Мостара су након рата прогласиле Чеда Милића, старјешину соколске жупе Мостар за злочинца и народног непријатеља и одузеле сву имовину његовој породици. О његовом убиству писао је ''Глас Црногорца'' бр. 30, лист који је излазио на Цетињу од 1941 – 1943. године.
''Почетком прошле зиме пок. Милић се склонио у Пивски Манастир. Са њим је био један чешки официр са својом женом. Негдје концем новембра, спровели су их одатле све троје комунисти у Горње Поље. Пошто су саслушани у злочиначком штабу, одведени су преко Пресјеке у засеок Чељине (у Дуги). Спроводила су их тројица комуниста: Мартин Чупић (брат Љуба Чупића), Лука Аврамовић и још један џелат. Сви су требали да преноће у кући неког Кртолице. У први мрак један од комуниста отишао је у један засеок, други такође изашао негдје, а трећи цијепао дрва пред вратима. Покојни Чедо сједио је поред огња са чешким капетаном и његовом женом, Њемицом. До њега је била пушка комунисте који је цијепао дрва. Знао је да га комунисти неће пустити, да ће га убити. Није премишљао ни часка. Зграбио је пушку, чврсто одлучан, да и пред крај свога живота још једном да одушке свога гњева и мржње према непријатељима наше нације, против којих се борио читавог свога живота, да убије бар једног од комуниста, а не да спасе себе, јер је био свјестан да то не може успјети. Истрчао је напоље, уперио пушку, окинуо, али се нажалост метак заглавио у цијеви. Тада су на позив свога друга дојурила друга два џелата. Ранили га, а затим дотукли са још пет метака.
Комунисти су позвали неког умоболног сељака, Кртолицу, и наредили му да закопа леш у једном долу, у близини гдје је убијен. Он их је молио да га ту не копа, јер и онако има мало земље за обраду. Питали су га, да им каже неку јаму у близини и наредили му да тамо однесе леш. Он им је показао, али није могао да сам понесе леш. Јама је удаљена од куће гдје је покојни Милић требао да преноћи, а сјутрадан буде убијен, око 120 метара. Комунисти су позвали чешког капетана да са овим умоболником однесе до јаме леш пок. Чеде. Чешки официр га је носио за ноге, а сељак за главу. Починули су леш у близини јаме. Тада су комунисти скинули са леша капут и одијело, изули ципеле. Узео је све то Мартин Чупић, а умоболном сељаку комунисти су дали 50 лира од новаца које су опљачкали покојном Милићу.
Када су комунисти гурнули леш покојног Милића у јаму, чешки капетан почео је да рида, да јеца и плаче и да се гуши у сузама...
Појединости о убиству покојног Чеда Милића испричао нам је капетан г. Шпиро Стојановић, један од најхрабријих наших официра, који је ишао у Чељиње да пронађе кости покојног Милића и да их пренесе у Никшић, да се изврши сахрана и ода заслужна пошта овом великом човјеку. Носио је два лимена сандука од муниције да у њих стави кости и пренесе у Никшић, али га је у томе спријечио хитан позив за операције против комунистичких банди, које су вршиле изненадни напад на положаје наших чета.
Разговарао сам лично са сељацима из Чељине и околине, каже даље г. Стојановић. Они су ми рекли, да су леш покојног Милића растрзали звјерови. Јама у коју је бачен дубока је 12 метара. Говорили су ми да су поједини сељаци нудили гвожђа да запну око јаме, како у њу не би улазили звјери и растрзали леш овог заслужног човјека. Питао сам их: када су дознали чији је леш и знају ли ко је Чедо Милић, зашто га нијесу извадили из јаме и сахранили као доброг хришћанина. Одговорили су ми, да то нијесу смјели учинити од комуниста.
Ишао сам у кућу сељака Кртолице, гдје је покојни Милић требао да преноћи. Нашао сам ту једну бабу од око 95 година и њене двије кћери, од којих је једна усјеђелица. Хтио сам да ми испричају како је убијен и све друго што знају о овом злочину. Нијесу хтјеле да ми говоре ништа, али сам им припријетио и почеле су да причају.
Баба, да ли си чула да је пок. Милић познат човјек, да је један од наших апостола? Запитао сам је.
''Е кад је наш апостол што је стио да убије онога партизана?'' (И ову 95 – годишњу старицу није мимоишла комунистичка пропаганда. Убјеђена је била да је српско – само оно што је партизанско. Као што се види – вал комунизма запљускивао је и последње сеоске колибе.)
Жена чешког капетана, престрављена пуцњавом и убиством покојног Милића, побјегла је из куће, гдје су све троје сједјели. Искористила је мрак и појурила као преплашена звијер ка планини Стогу, западно од Оџине карауле. Сломила је ногу, и како причају сељаци, пронађена је жива у снијегу након осам дана. Комунисти су је спровели у Горње Поље и убили. А њеног мужа су изрешетали куршумима, сјутрадан послије убиства пок. Милића, у Горњем Пољу или негдје уз пут, када су га спроводили.''

Ово је само још један у низу злочина које су починили црногорски комунисти по налогу својих наредбодаваца из крвавог штаба у Горњем Пољу; Моше Пијаде, Милована Ђиласа, Ивана Милутиновића, Саве Ковачевића, Радоја Дакића, Димитрија Булајића и осталих црногорских и бјелосвјетских изрода, који су својим активним и неорекидним радом против Краља и Отаџбине у великој мјери уништили српски јуначки и витешки дух народа Црне Горе и створили црногорску нацију.


Чедо Милић, вођа херцеговачких сокола развија соколску заставу, приликом откривања споменика Петру Другом Петровићу Његошу (први подигнут споменик Његошу у свијету) у Требињу 1934. године

ЛИТЕРАТУРА: Кристина Пантелић Бабић и Петар Павловић; Допринос Чедомира Милића школовању соколског кадра у Херцеговини, Бања Лука 2013.;
Глас Црногорца, бр. 30 (24. јуни - 7. јули 1942.), Цетиње;
Интернет извори