Генерал Крањц: Одговор Самарџићу

Odgovor Miloslavu Samardžiću, avtoru XII. glave pod naslovom SLOVENAČKI ČETNICI (PLAVA GARDA)

Miloslavu Samardžiću zahvaljujem što je korektno u Pogledima objavio na slovenačkom jeziku moju oceni (kritiku) glave XII o slovenačkim četnicima, kao i svoj odgovor na srpskom, kojega sam zatim objavio na svojoj web stranic http://users.volja.net/marijankr. Tako su posetioci naših web stranica mogli pročitati jedno i drugo mišljenje.

Istovremeno moram izraziti svoje čudjenje što je M. Samardžić postavio našu polemiku na ideološku osnovu, pa je tako čak na samom početku to istakao rečima: »Oni koji su odrastali i delovali pod petokrakom doživljavaju komuniste, umesto kao neprijatelje, kao svoje, i samim tim u načelu nesporno dobre, pa čak i kao meru vrednosti za sve ostale.“ Pri tome izostavljam neljubaznu ocenu, koji mi je M. Samardžić uputio na račun moje ličnosti, da izmišljan i slično, jer mu se verovatno omakla …

Naime, ovakvim ideološkim stavom sam potpuno iznenadjen, jer sam očekivao polemiku o stručnim pitanjima odnosno o pogrešnim saznanjima i greškama avtora o slovenačkim četnicima. Za mene, koji sam pravilno predstavljen kao dugogošnji pripadnik službe bezbednsoti JNA, što znaći, da podosta znam kako i zašto je razbijena SFRJ na nacionalne državice, pogotvu o delovanju stranih obaveštajnih službi i ekstremnih delova emigracije, je sasvim normalno, da sam se pošteno borio za očuvanje SFRJ. Što je u medjuvremenu radio u Kragujevcu skoro 30-godina mladji ekonomista M. Samardjić i da-li je pripadao nekoj političkoj opciji, uopšte me ne interesuje. Za mene je fenomem što se latio posla istoričara i uspešno ga obavlja.

Zameram avtoru članka što je pogrešno predstavio moj rad posle 1990. Naime, ja uopšte nisam istoričar niti sam se posebno bavio istorijom slovenačkih četnika. Knjigu Slovenački četnici sam se latio skupa sa S. Kljakićem samo iz razloga što sam tražio istinu o slovenačkim četnici, jer sam se pre toga susreo sa četničkim podnarednikom „Radom“, koji je bio treći četnik u sastavu štajerskih četnika, i sa kojima sam se susreo 1944 još kao 9-godišnji dečak. O tome sam napisao nekoliko članaka, medjutim do M. Samardžića niso doprli, pa tako i dalje pogrešno piše ime njihovog komadanta (Meleher umesto Jože Melaher – Zmagoslav), navodi pogrešan broj (500, a stvarno najviše do 150, koliko jih je pobeglo 1945), ne uvažavajući dostupne dokumente o javnoj saradnji sa Nemcima, koje je bio dužan barem pogledati. Pored toga, upoznao sam M. Samardžića, da je Kaja Zupanič, istoričarka napisala dobru knjigu (diplomski rad) o štajerskim četnicima.

Dakle, moja osnovna preokupacija nisu bili četnici, nego problemi razbijanje SFRJ (napisao knjigu Balkanski vojnički poligon, Zavere i atentati na Tita in Sukob niskog intenziteta), in slovenačke vojne inteligencije do 1991 (knjige Slovenačka vojna inteligencija, Plava garda i Vojničke uspomene Franje Malgaja 1918–1919), a usto sam uredio prevod knjige Život sa Lekom. Dakako, specialista sam za obaveštajne i kontraobaveštajne probleme, pa sam se u mnogobrojnim člancima pretežno bavio tom tematikom. Uskoro izlazi iz štampe moja nova knjiga pod naslovom Legendarni slovenački obavaštajci, koja će zahvatiti i istoriju vojno-obaveštajne i kontraobaveštajne službe JNA, jer o tome slovenačka javnost nije uopšte upoznata, osim nekih pogrdnih napisa o „srpskom Kosu“.

Ovo sam napisao zbog toga, da bi čitaoci ove polemike shvatili, da u oceni napisa M. Samardžića nisam ništa izmišlajo niti dodavao, nego sam servirao istorijske činjenice

Da se osvrnem samo na neke glavne probleme, koje je M. Samardžić pogrešno pripisuje meni. Tako je podatke o boravku in smrti generala Draže Mihailovića u Moskvi 1960 godine još 1993 izneo u Španiji ruski istoričar Boris Starkov, a tek 1998 je objavljen članak u Večernim novostima pod naslovom „Draža je bio ruski špijun“. Naravno, M. Samardžić nije mogao mimoići ovu činjenicu, pa je članek spomenuo u I. tomu na str. 253/254. Čak je citirao najvažniji deo članka, i to: „Jedan od najvažnijih ljudi rezidenata sovjetske službe, u to vreme, je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. Medjutim, on nije bio klasičan špijun, agent u običnom smislu te reči…“ I na moje veliko iznenadjenje, M. Samardžić izvlači zaključak, kako „nema govora o tome, da je Draža bio sovjetski špijun“. Zato sam ga ovih dana morao potsetiti, da uopšte nije shvatio što je prof. Starkov zapisao, a on citirao. Naime, prema Maloj političkoj enciklopediji, Beograd, 1966, rezident znaći i „šef obaveštajne mreže“, a do 1961 je značio i trećerazrednog diplomatu. Ja sam u svojoj kontraobaveštajnoh praksi nailazio na mnogobrojne rezidente, dakle, najiskusnije obaveštajce ili kontraobaveštajce. A pukovnik Draža Mihailović je kao bivši vojni ataše to svakako i bio, a samo ruski arhivi će verovatno jednog dana razjasniti koje je to saradnike sovetske obavešptajne službe i držao na vezi … Pored toga, upozorio sam M. Samardžića, da je slovenačka istoričarka Jerca Vodušek – Starić još ranije pronašal medju engleskim špijunima Soe i pukovnika Dražu Mihailovića pod kodnim nazivom A/H 31.

Pošto je očito, da M. Samardžić nije stručnjak za obaveštano-kontraobaveštajno područje, to mu predlažem, da to područje života i rada generala Draže Mihailovića prepusti drugim stručnjacima. Konačno, i sam general D. Mihailović je na sudjenju izjavio kako je bio okružen obaveštajcima, pa bi zaista bilo važno ustanoviti za koga i sa kime je to general Mihailović zaista saradjivao.

Ako je saradjivati sa savezničkim obaveštajnim službama, sovjetskom, engleskom ili američkom, za meni je nekako i razumljivo. Medjutim, ako je saradjivao sa nemačkom odnosno okupatroskom obaveštajnom službom, Abverom ili Gestapom, onda se sa M. Samardžićem ne možemo nikako slagati! Naime, njegov iskključijući stav, da je u borbi protiv komunista sve dozvoljeno, pa čak i saradnja sa nemačkim okupatorom, je valjda sa stanovišta srpskog naroda istorijsko neprihvatljiv stav! Ponešto malo znam i istoriju srpskog naroda (ovih dana je v zborniku SV Vojaška zgodovina objavljen moj prevod članka mag. i general-majora Milisava Sekulića pod naslovom Slovenački dobrovoljci u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912–1918, gde su se žestoko borili protiv nemačkih zavojevaća. Ako su Srbi plebistitno izmenili stav u odnosu na nemačke napadaće i agresore v toku II. Svetskog rata, nemam pouzdanih podataka, znam samo, da su četnici priznati kao ratujuća strana, da su sada ravnopravni sa partizanima.

U Slovenije se to nije desilo, iako je likvidirano 12.587.000 domobrana i 390 četnika. Slovenački istoričari su jih okvalifikovali kao „snage protivrevolucionarnoga tabora“ , s tim, da jim niso priznata prava kao četnicima u Srbiji ili ustašama u Hrvatskoj!

Kao što sam istakao: iz razloga što nisam istoričar, neću se ni upuštati u sudbonosne ocene o ideološkim dilemama, a pogotovu što srpske i neznam dovoljno!

Zato mi jedino ostaje, da M. Samardžiću održim malu lekciju iz obaveštajne sfere.
O generalu Draži Mihailoviću, kao rezidentu sovjetske vojno-obaveštajne službe, nema više zbora, možemo samo očekivati otvaranje ruskih arhiva i nova iznenadjenja, potovu o njegovom boravka i smrti 1960 u Moskvi!

Ja odlično poznajem slučaj dr. Josipa Matla, nemačkog oficira Abvera slovenačkog porekla, koji je 1941 prvi stupio u kontakt sa četnicima Draže Mihailovića. M. Samardžić je te kontakte opisao, medjutim „zaboravio“ je navesti ono što je kapetan Matl izjavio engleskim islednicima 1945, a sačuvano je u američkim arhivima. O tome je pisano u knjigi Slovenački četnici. Iz izjave zarobljenog kapetana Matla proizilazi, da ga je u prvom kontaktu general Draža Mihailović predstavioa kao predstavnika slovenačkih četnika! Što to znaći pokušao sam objasniti u nastavku, jer mi je bilo dobro poznato obaveštajno delovanje pukovnika Mihailovća dok je boravio v Sloveniji, kao i delovanje kapetana Matla u tom perijodu do početka 2. svetskog rata. Aludirao sam na to, da so se njih dvojica najverovatnije i ranije susreli, što medju vrsnim obaveštajcima nije nikakva retkost.

Sasvim je netačna interpretacija u vezi boravka Draže Mihailovića u Moskvi. Tačno je samo to, da sam preveo feljton S. Kljakića, gde nema govora o nikakvom mladom obaveštajcu koji je video Dražu Mihailovića u Moskvi, već o podatku iz 1993 godine, kojeg je izneo ruski istoričar dr. Starkov u Španiji iz tajnih arhiva nekadašnje sovjetske obaveštajne službe. Zato je potrebno nastaviti istraživanja u Moskvi, a ne čeprkati po Adi Ciganliji i raznim udbađkim dezinformacijami.

Utisak M. Samardžića, da posvečujem previše pažnje detaljima zapostavljajući suštino, je sasvim proizvoljan. To može vehementno tvrditi samo amater, koji nije upoznat sa osnovnim problemima obvaeštajne i kontraobaveštajne službe. Naime, u praksi ove dve tajne službe su upravo bitni detaljni, a poznato je i to, da su i najbolji obaveštajci „padali“ zbog sitnih detalja. Jedan od takvih detalja je svakako prvi susret Draže Mihailovića in kapetan Josefa Matla, o ćemu sam objavio i stručni članak u istorijskoj reviji Glasilo u G. Radgoni.

Što se tiče štajerskih četnika, očito je, da je M. Samardžić promašio odredjenu literaturu, iako sam ga to lično upozorio. Smeta mi i to, što se v Pogledima stalno ponavlja nepravilno prezime četničkog komandanta „Meleher“ umesto Jože Melaher – Zmagoslav. Pošto M. Samardžić nezna priču o slovenačkoj beloj i plavoj gardi, olako prelazi preko te tematike, iako su gestapovci pod vidom plavogardejaca ubacivali u partizane mnoštvo svojih agenata, a revnostne snage bezbednosti su likvidirale sve one za koje se imalo posumljalo.

Ideološke floskule o nekakvoj saradnji slovenačkih partizana i Nemaca u toku 1944 so potpuno netačna, a primedba, da je Titov general Franjo Tudjman 1990 godinu posetio ustašku emigracijo, bes ikakvog rezona upučena meni.

Partizana je u Sloveniji bilo 1945 tačno 32.660, iako sam ja naveo samo približno stanje 7. i 9. korpusa – 20.000. Odakle M. Samardžiću još manji broj slovenačkih partizana, to zna samo on.

Sasvim je neozbiljno, da mi M. Samardžić podmeće priću o majoru Karlu Novaku i njegovoj saradnji sa SD in Gestapom na Bledu sa neobičnim obrazloženjem: „Kranjc mu ne veruje, ja mu verujem!“ Tako se ne može ustanoviti nikakva istina, pogotovu kada je reć o gestapovskim metodama vrbovnja. Plašim se, da M. Samardžić uopšte nezna što su imali Nemci na Bledu i šta su predstavljali SS-pukovnik Perester i SS-kapetan Rozumek! Zato je Novakova priča, da je stanovao u hotelu Jelovica (sedišta Gestapa) in šetkao po okolini Bleda, samo priča za malu decu. Da je M. Samardžić kojim sluačajem pročitao istorijski roman Ukana Toneta Svetine, odmah bi promenio mišljenje.

Zaključak o tome, da nema nikakvih dokaza kako je Karlo Novak u Italiji radio za Nemce (a ranije za Italijane), je jednostavno amaterski. Trebalo je samo pročitati moj feljton ili uspomene (na engleskom) njegovog radiotelegrafiste Bricelja!

Jednak je zaključak oko pukovnika Vauhnika! Naime, M. Samardžić jednostavno zapiše, da se pukovnik Vauhniuk spasio gestapovskog zatvora (a sam piše, da je tamo proveo 4 meseci i bio trovan) tako što je prihvatio službu Hrvatskoj vojsci! A što piše SS-general Šelenberg, da je Vauhnik dobro radio za Nemce, M. Samardžić je jednostvno propustio.

Veoma je smešna tvrdnja M. Samardž kada zapiše: „Pa ipak, general Kranjc tvrdi, da je Vauhniuk sve izmislio, da je zapravo radio za Nemce, pa čak za partizane!“

Dokazi o saradnji pukovnika Vauhnika sa Nemcima postoji, jedina je nesreća što jih upravo M. Samardžić sve do 2011 nije video! SS-general Šelenberg je svoju knjigu objavio 1958 u Beogradu, pa se M. Samardžić mogao uveriti šta i kako je radio Vauhnik i za Engleze i Nemce. Obtužbu, da je istovremeno radio i za Sovjete odnosno partizane još 1966 izneli su slovenački domobranci u Argentini!

Dakle, ja lično nisam ništa izmišljao, samo sam istoričarima i vikend-istoričarima (slovenačkim) servirao prave podatke i dokaze. Uskoro će biti objavljena moja studija o brigadnom generalu Vladimiru Vauhniku sa svim dokazima o njegovom radu i životu, a on če biti predstavljen kao vrhunski obaveštajac u mojoj novoj knjizi – Slovenački legendarni obaveštajci. Pošteno i istinito!

O sudbini savezničkih pilota, koji su „prodati“ Nemcima za 20.000 DM, po mom mišljenju ne može suditi ni novi četnički vojvoda „Triglavski“, jer su slučaj obradili i dokumentovali slovenački istoričari, pri ćemu je tadašnji četniški pukovnik Ivan Prezelj – Andrej odigrao glavno ulogo, a ne major Marn!

O tome da li je naš olimpionik Leon Štukelj bio i četnik, a bio je svakako saradnik engleskog Soe, nema drugih dokaza (šifre) osim jedno ustmene izjave vojvode „Triglavskog“, da su njih dvojica saradjivali 1945 godine, što je sasvim nedovoljno za verifikaciju istine o uglednoj slovenačkoj ličnosti!

Analizu raspoloženja slovenačkog stanovništva 1941–1945 je M. Samardžić očito izmislio. Iako sam prethodno naveo, da je navod Edvrada Kardelja, da se ubijaju sveštenici obučna domobranska smicalica, da se partizani kompromitiraju, ali je M. Samardžić ipak vehementno ponavlja! Tako ne možemo stručno diskutirati!

Sa S. Kljakićem smo u knjizi Slovenački četnici naveli i jednu depešu Draže Mihailovića, od 3. maja 1942 (pa sličnu opet 8. avgusta i 8. septembra 1942),v kojoj on naredjuje pukovniku Vauhniku i majoru Novaku, da fomriraju trojke i pristupe likvidaciji komunista i izdajnika pod slovom „Z“ (zaklati), a spisak 75 imena (izdajnika) je navodno objavio i londonski radio.
O tim depešama Draže Mihailovića nam M. Samardžić uopšte ne piše (ili jih nisam mogao nači pod navedenim datumima).

Znaći, depeše su gotovo odlična gradja za razne istorijske knjige, jer se ne mogu falsifikovati – ali se mogu ipak izostaviti!

Jednu od njih (ili sve tri) je M. Samardžić izostavio!

Ono, po M. Samardžiću, „ …najvažnije, i kot generala Kranjca – kao i njegovih kolega u Srbiji, da i dalje nemaju spoznaju, da su posle kapitulacije Italije neprijatelji broj jedan postali komunisti (partizani), a ne Nemci (okupatorji)“, na sreču slovenački istoričari nisu prihvatili četniške ideje. Prihvatili su samo činjenicu, da se radilo o „protivrevolucionarnom taboru“ i njegovim snagama, medju koje su ubrojani domobranci i četniki, koji su se borili protiv partizana, a ne protiv komunista, kako nas pokušava sasvim ideološki zavoditi M. Samardžić.

Stojim na stanovištu, da je potrebno o slovenačkim četnicima napisati vojno-stručnu, a ne političku-ideološku monografiju. Ova polemika to i potvrdjuje.

Mrijan F. Kranjc

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *