Миодраг Дамјановић

Генерал Миодраг М. Дамјановић

Генерал Миодраг Дамјановић. Ову слику посветио је Ђоки Марићу, а Ђоко Марић је поклонио ''Погледима''

Генерал Миодраг Дамјановић. Ову слику посветио је Ђоки Марићу, а Ђоко Марић је поклонио “Погледима“


Лична архива бригадног ђенерала Миодрага М. Дамјановића (1893 – 1956) пренесена је у Београд, заслугом и ангажовањем његових сабораца и поштовалаца.
Посла се прихватио др Коста Николић, историчар млађе генерације (рођен 1963) запослен у Институту за савремену историју у Београду, и нова књига је угледала светлост дана.
Миодраг Дамајановић био је Србин старог кова, домаће васпитање и родољубље понео је од куђе. И љубав према униформи и воничком позиву. Из ослободилачких ратова 1912-1918 артиљериски капетан 1. класе М. Дамјановић излази окрићен са три медаље за храброст „Милоша Обилић“, две златне и једном сребрном.
Свог исписника, капетана II класе Драгољуба – Дражу Михаиловића, први пут среће у Вишој школи Војне академије. Са њима у класи били су и Владимир Ваухник и коњички капетан Александар Мишић.
Новој држави многи су радили о глави. Миодраг Дамјановић је скупљао податке и држао на оку усташку емиграцију расуту по Италији, Аустрији и Немачкој. Од 1939. на истом је послу, али у Скопљу као начелник штаба III армијске области. Сада су на нишану „бугараши“, који су потпуно преузели администрацију у Јужној Србији, ширили мржњу према Србима и радовали се Хитлеровим победама.
Како је Миодраг Дамјановић вршио своју дужност, најбоље нам говори чин бригадног ђенерала који је понео 1. децембра 1937. Био је најмлађи ђенерал у Краљевини Југославији, већ преведен у ваздухопловну струку.
Априлски рат 1941, није био исто што и Солунски фронт. Часни људи и јунаци сада су били у мањини и пропаст је била неизбежна. Ђенерал Дамјановић је заробљен у Новом Пазару и одведен у официрски логор – Офлаг у Нирнбергу.
У логору је живело више хиљада краљевских официра, љутих и разочараних због војничког пораза и пропасти државне идеје. Тешке свађе и жучне расправе биле су свакодневне, а млађи и резервни официри све чешће су отказивали послушност старијима и све отвореније заступали комунистичке идеје.
Најстарији официри у логору, ђенерал Милутин Недић и Данило Калафатовић, покренили су акцију подршке влади Милана Недића у окупираној Србији. „Нирнбершку декларацију“ потписали је велика већина официра, али је ипак врло мали број људи ступио у редове Недићеве војске.
Ђенерал Миодраг Дамјановић је затупао чврст став да смо у логору и даље „Војска под заставом“, одана заклетви датој Краљу. Окупљао је и организовао официре – националисте и радио на сузбијању разорне комунистичке пропаганде.
Пребачен је из Нирнберга у логор Хамелбегр, одакле је, на захтев Милана Недића, ослобођен маја 1944. године. Враћа се у Србију и постаје шеф кабинета председника владе. Изгледа да је све конце ове акције вукао Дража Михаиловић, лично. На суђење је изјавио. „Мени Недић није требао, ја сам њему поставио гувернанту, он је имао Дамјановића поред себе. Све што је мени требало, извлачио сам“.
Миодраг Дамјановић је био идеална личност – мост између Недића и Драже у овим тешким временима за српски народ. Опасност од надирајућег комунизма вребала је са свих страна, излаза није било.
„Ситуација је по нашу националну ствар пропала (…) нека се Дража даље стара о судбини српског народа“, рекао је Милан Недић на састанку у свом кабинету 2. октобра 1944, пред одлазак у Аустрију. Присутни су били ђенерал Дамјановић, Јонић и Мушицски.
Дамјановић преузима Српски ударни корпус, јачине око 7.000 бораца, основан септембра 1944, у Јагодини. Ова јединица, састављена од бивших недићеваца, од самог почетка је, по споразуму са четницима, била саставни део ЈВуО.
Дража Михаиловић је главнину своје војске склонио у Босну, са жељом да се одржи на окупу и у борбеном духу и када прође црвени талас са истока. „Ми ћемо продужити нашу борбу како нас Бог учи“, одговорио је Дража Живку Топаловићу на његов позив на евакуацију и одлазак у емиграцију, за шта се залагао и одређени број старешина.
Миодраг Дамјановић се у јесен 1944. повлачи кроз Босну са Командом Србије и ђенералом Мирославом Ттифуновићем. У Дражин штаб, у једном селу недалеко од Соколца, стиже на Св. Николу. Одмах је постављен за Дражиног помоћника. У штабу Врховне команде, свакодневно уз Дражу, Дамјановић је остао све до средине марта 1945. године.
Дража Михаиловић поставља 16. марта 1945. ћенерала Дамјановића на нови положај и даје му важан задатак. Као командант Истакнутог дела Врховне команде (Горски Штаб 1 В) треба да крене у Словенију, стане на чело националне војске и ухвати везу са савезиницима. „Главно је у нашој борби постићи јединство свих националних снага. Потпомажите се братски међусобно. То је све што могу да вам кажем“, написао је Дража у писму упуђеном војводи Јевђевићу.
Краљевска војска у Словенији бројала је око 15.000 бораца под оружјем. Ипак, Дамјановићева команда је била лабава и само формалне природе. Јединство трупа дошло је касно и судбина је запечаћена. Сви напори за спас националне идеје били су потпуно узалудни.
Првога маја 1945. године јединице под командом ђенерал Миодрага Дамјановића, под борбом прелазе реку Сочу. У сусрет им иде 2. новозеландска дивизија у саставу Осме британске армије. Радост и усхиђење наивних Срба брзо су спласнули. Савезници их не примају као браћу по оружју!
У привременом логору Палманова, на северу Итралије, уз звуке националне химне, јединице полажу оружје. Разочарање, мук, два војника извршавају самоубиство. У покушају да смири људе, ђенерал Дамјановић, тог 5. маја, издаје последњу ратну наредбу, набијену снажним емоцијама. Војвода Јевђевић држи говор о великом „плану савезника“ и подсећа на сличну ситуације пред Солунски фронт. Дража Михаиловић је и даље са војском у Босни, полако креће пут Србије. На Ђурђедан, ђенерал Дамјановић има последњи директни радио контакт са Врховном командом…
Лето 1945. војска проводи подељена, у логорима Форли и Ђезана, у прашини, на летњој врућини, нерешеног статуса и неизвесне будућности. Ђенерал Дамјановић, у жељи да помогне, хвата везе на све стране, са људима од утицаја, пријатељима ЈВуО. Најчешће је у преписци са министром Јованом Ђоновићем и са пуковника Живаном Кнежевићем, војним изаслаником Краљевине Југославије у Вашингтону, шефом војног кабинета Слободана Јовановића.
У Риму се налазила група политичких људи чланова Дражиног ЦНК, сада под именом Југословенска демократска национална заједница, са Живком Топлаловићем, Михом Креком и Адамом Прибићевићем. Нису могли да помогну, али нису су се не трудили претерано. Доста су пасивни и само подгревају старе поделе, интриге и подметања којих у логорима инако има доста.
Титова „Државна комисија“ је 27. новембра 1945. ђенерала Дамјановића прогласили „ратним злочицем и издајником, према коме је обавезан истражни затвор“. Средином 1946. године ова одлука је само потврђена.
„Сарадња са непријатељем у логору и на терену саучесник (…) и подстрекач Нирнбершке декларације и злочиначког рада Милана Недића (…) борба против партизана у Словенији (…) залагање за Монархију и јединствену Српску државу“ – из комунистичких уста, ове речи звуче као похвале и најсјајнија одликовања!
Занимљиво је да су му на терет ставили и организовање прославе Видовдана у логору Хамелбург 1943. године!
Почетком јесени 1945. трупе су пресељене у лого Еболи недалеко од Напуља. Дражина војска је названа „непријатељским предатим особљем“. Држећи се те формуле, Британци су избегли међународне обавезе и комплетан Еболи ставили у своје власнишство.
Еболи је био јака антикомунистичка трвђава под командом ђенерала Миодрага Дамјановића. „Дражиној војсци и ми припадамо јер смо неоспорно њени делови (…) а сви смо до једнога остали верни својој војничкој застави, својој положеној заклетви“, каже Дамјановић у наредби од 20. октобра 1945. Главни циљ живота у логору био је очување целине и борбеног духа. Где је војска, ту је и дисциплина: „Ја сам у Италију довео војнике“, рекао је ђенерал Дамјановић Енглезима и у логору основао војне судове по законима Војске Краљевине Југославије.
Дражино убиства је све становнике логора тешко погодило. „Казна за ђенерала Михаиловића била је казна и за цео Српски народ“, стоји у Дамјановићевој наредби од 17. јула 1946. Први помен Дражи у Еболију је одржан сутрадан 18. јула. Пред постројеним јединицама девет свештеника је читало молитве. Застава је спуштена на пола копља, сви војници и старешине су 40 дана носили црни флор око руке а жене и девојке биле су у црним хаљинама и марамама, са расплетеним косама…
Комунистима је Еболи био трн у оку. “То је жгадија која ће се појести сама“, поручивао је Тито преко радија, и три пута тражио изручење Миодрага Дамјановића, али без успеха. У јануару 1947, ствар је била озбиљна, јер је уз захтев, у Еболију почела да ради и „Истражна комисија“ Титовог Енглеза, бригадира Фицроја Маклина. Широка дипломатска акција је, и овог пута, сачувала главу ђенералу Дамјановићу.
Априла 1947, енглеска војска напушта Италију, логор Еболи је у неколико етапа пребачен у Мунстер између Хамбурга и Хановера. По оцени Енглеза, а нарочито Ф. Маклина, била је то „компактна и дисциплинована политичко-милитаристичка формација“. За то је највише био заслужан баш ђенерал Дамјановић који, опет по енглеској процени, ужива „фанатичну оданост свог људства“.
Зато је ту целину требало разбити. Енглези су то учинили врло темељно. У логору Мунстер, официри су одмах одвојени од војника, а ђенерал Дамјановић је стављен под стражу у посебној вили у месту Солтау. Није смео да излази нити да прима посете, а преписка му је строго цензурицана.
Убрзо војска је демобилисана у статус „расељених лица“, уз забрану ношења униформи чинова. На Видовдан 1947. године, ђенерал Миодраг М. Дамјановић се својим људима последњи пут обратио као војних старешина. Наредба је гласила „истрајати“ и очувати снажни еболски равногорски дух!
Комисија Фицроја Маклина и у Немачкој је ради пуном паром и у посебан „У“ лагер одвојено је 146 „црних“ антикомуниста. Наредних десет месеци њихова судбина је била неизвесна. Ипак нико није изручен Титу. Ђенерали Миодраг Дамјановић и Светислав Ђукић и даље су били заробљеници, под претњом изручења. Овим поступком Енглези су желели да потпуно понизе два елитна монархистичка официра. За њихова ослобођење залагали су се Краљ Петар II и Српска Народна Одбрана, али и британски министар Макмилан и кентерберски надбискуп др Фишер. Интервенције су уродиле плодом, и ђенерал Дамјановић је маја 1948. године постао „расељено лице“. Пребачен је међу Србе у логор Гросенброде на Балтичком мору.

Највећи део Дамјановићевих људи иселио се у ВБ. У почетку нису могли да бирају послове, радили су у пољопривреди и рудницима, а живели у близини радних места у разним логорима тзв. „хостелима“. Бринтанске власти су од ових људи желеле да створе економску категорију, што је требало спречити, и зато су се баш у хостелима појавили први равногорски одбори. Циљ ових одбора је био повезивање равногорских одбора. Циљ ових одбора је био повезивање равногораца, очување целине и међусобна помоћ у хладној туђини.

У Лондону је од августа 1945. постојао Југословенски народни одбор, нека врста владе у емиграцији, на челу са Слободаном Јовановићем. То је била група бивших министара и старих политичара, људи национално пасивних, међусобно посвађаних и подељених по партијским али и покрајинским линијама.

Стање међу нашом емиграцијом је најбоље оценио Словенац Вјекослав Фаркаш, краљевски поручник и један од главних Дамјановићевих сарадника. „Понекад жалим што немам перо једног Бранслава Нушића, јер мислим да нема бољег материјала за комедију него што је ова наша булумента у Лондону“.

Ђенерал Дамјановић и даље је боравио у логору у Немачкој. Почео је да учи енглески језик, али у Велику Британију није желео да иде кроз Министарство рада јер „ни годинама, ни положајем нисам више за будак“, како је написао у писму једном пријатељу.

Био је и помало разочаран јер је материјална, али и морална подршка бивших сабораца и српских првака, изостала. Неки му чак нису ни одговорили на писма. „Можда више нисам у моди, шта ћу?!“, писао је пријатељу, свештенику Јовану Марчетићу, који га није заборавио.

Ђенерал Дамјановић је био човек од акције. Покушавао је да организује обавештајну службу на тлу Аустрије и Италије, са седиштем у Трсту. У Салцбургу је крајем јула 1948. одржан тајни састанак и донесен план о слању четири групе агената у Титославију. У сам рад је било упућено врло мало људи, а све је рађено са знањем и одобрењем Британаца.

Проглас за окупљања у Удружење бораца Краљевске Југословенске Војске „Дража Михаиловић“ упућен је из Немачке, 1. октобра 1948. године. Ђенерал Миодраг Дамјановић обратио се „свим равногорским борцима у слободном свету“, али су неки од њих Удружење видели као конкуренцију, и сам почетак је био врло тежак.

Удружење је било добротворна организација, полувојничког типа и равногорског духа. Дамјановић је био против бављења партијским радом и политиком, јер су та питања решена на Светосавском конгресу у селу Ба 1944. и обавезују све Равногорце.

Циљеви Удружења су формулисани у десет тачака, а први три су биле најважније:
Гајање љубави према Краљу Петру II,
Неговање и подизање култа ђенерала Драже
Бескомпромисна борба за ослобођење Југославије од комунистичког терора.
Дража Михаиловић, по мишљењу равногораца, није имао сина коме би пренео своју Крсну славу, па је Удружење преузело прослављавање Св. Николе.

Ђенерал Миодраг Дамјановић је и даље био у логору у Немачкој, у врло тешком стању и материјалној оскудици, нарочито после губитка статуса „расељеног лица“, У марту 1949. премештен је у логор Еутин – Холштајн. Није желео посебан третман, био му је важан свакодневни додир са људима, бившим саборцима. Одржавао је врло интензивну преписку са првацима српске емиграције, не баш увек срдачну. Редовно је обилазио Четнике – невољнике по немачким логорима, за возну карту је продао и свој официрски двоглед. Власти ВБ још му нису одобравале улазак у земљу, упркос ширењу и јачању Удружења.

Пружена је рука помирења “Главном Равногорском одбору, конкурентској“ оганизацији из Лондона, на челу са потпуковником Миодрагом Ратковићем. Почетак је био „Изјава слоге““ и трочлана делегација Удружења, али су преговори ишли доста споро и тешко, нарочито када се и сам Одбор поцепао на два дела. Многи чланови Удружења била су против стапања са много мањом огранизацијом, која се отворено бави политичким питањима. Можда су слога и братска сарадња ипак били крајњи домети оваких окупљања?

У периоду од 1951. до 1953. године ђенерал Дамјановић је више пута боравио у ВБ. Сретао се и разговарао са Краљем Петром II, Слободаном Јовановићем, владиком Иринејом Ђорђевићем… Два пута је присуствовао помену на Дражин дану у тек отвореној Цркви Св. Саве у Лондону, чинодејствовао је владика николај Велимировић, присуствовао је и Принц Андрија Карађорђевић….

Ипак, ђенералу Дамјановићу су најважнији и најдражи били сусрети са саборцима – члановима Удружења. Највише свог времена и пажње је посветио обиласку равногораца – обичних бораца по хостелима жиром Енглеске и Велса. Ти сусрети су често били врло дирљиви и набијени јаким емоцијама. Миодраг Дамјановић је и даље уживао велику ауторитет код својих људи.

Окобра 1951. године је одржана Трећа годишња Скупштина Удружења за ВБ. На поздравни телеграм, Краљ Петар II је по први пут одговорио и захвалио се на „изразима оданости и истрајности у борби за ослобођење наше Отаџбине“. То је била најбоља потврда озбиљности доброг рада Дамјановићевог Удружења, у то време најјаче и најбројније емигранске групе.

Ђенерал Дамјановић децембра 1952. године одлази у САД, где га чека пун програм. Обилази равногорце из Удружења, прославља Св. Николу са својим Четницима у Харбору, говори на банкетима и преко радио часа Глас Равне Горе у Чикагу. У Торонту своје људе упућује на слогу са старом, економском емиграцијом, па и на учлањивање у њихова удружења.

У мају 1953. године отвара Равногорски Конгрес у Манастиру Св. Саве у Либертивилу. Присутно је око 1500 Четника из Удружења, и представници многих Српских организација из САД. Резолуција Конгреса одаје почаст ђенералу Дражи и свим Равногорским борцима у другом светском рату, а титоизам означава као „непријатеља слободе, вере, демократије и Хришћанске цивилизације“.

Дамјановић и даље живи у Логору Еутин на северу Немачке, у крајњој оскудили и врло лошим условима. Врло љутит одбија предлог својих сабораца да се сакупља прилог за његово издржавање. Крајем 1953. здравље му је по први пут озбиљно угрожено. Лекар му је огранично кретање због отекле ноге, и принуђен је да носи нарочито направљену гумену чарапу.

У периоду од 1949. до 1953. године, лично ангажовање ђенерала Дамјановића је дало резултата. Удружење се проширило на све светске континенте, осим Азије. Мрежа поверљивих људи добро је обавила свој Равногорски посао, упркос тешкоћама. А оне су биле највеће у САД и Канади, баш тамо где је било доста Српских староседелаца и њихових организација. Суревњивост и лична нетрљивост кочили су Удружење али раст и ширење су иапк били незаустављиви.

Удружење је у децембру 1954. добило и политичко тело Равногорски национално политички одбор, а почетком 1955, преселио се јужније, у Франкфурт, а крајем исте године у Хановер „ближе пословима“, како је сам говорио. Док је физички био у стању, обилазио је постојеће и оснивао нове органке Удружења, храбрио Србе у логорима, састајао се са Српским првацима и на све стране одржавао интензивну преписку. „Као Црквени миш сам. Све прогута поштарина, јер је било брдо поште које сам успео да сведем сад на брег“, писао је пријатељу у мају 1955. године.

Дамјановић није имао времена за приватни живот и није се чувао. Напоран рад и немаштина оставили су траг на здравље. Када је схватио да је болестан, било је касно, али је и тада поносно одбијао новчану помоћ сабораца. Операција из лета 1955, само је одложила неминован крај.

Ђенерал Миодраг М. Дамјановић је умро 4. августа 1956. на клиници „Агнес Карл“ у Хановеру. Свечано је сахрањен два дана касније у истом граду, стотине сабораца дошле су да га испрате. Његови посмртни остаци су пренесени на официрско гробље у Оснабрику.

Последње ратне године и у првој деценији емиграције, ђенерал Дамјановић је био врло важна личност. О њему је Српска историографија писала мало и узгредно, књига др Косте Николића (грешка) попуњава велику празнину. Књига у издању удружења бораца штампана је у лепом, тврдо повезу, са додатком од неколико десетина оргиналних докумената (прогласа, наредби и писама) и украшена је са 25 ретких пригодних фотографија.

Д.С.Ш.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *