Мирослав Трифуновић

Trifunovic portret

Trifunovic portret

Мирослав Ј. Трифуновић (Крагујевац, 14. август 1894 – Зеленгора, 13. мај 1945), уз Дражу је дуго био једини генерал у слободним српским планинама. Касније су на Равну Гору дошла још четири генерала (Ђукић, Дамјановић, Божић и Парац), али је од свих њих Трифуновић оставио најдубљи траг, не само због тога што је имао најдужи ратни стаж, већ и зато што је често крстарио тереном и у више наврата командовао операцијама. Он је осмислио стратегију и непосредно је командовао трупама и у једној од највећих победа које су извојевали четници над партизанима, у Бици на Буковику јула 1944. године.

Мирослав Трифуновић је завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу, пре него што га је отац Јездимир уписао у 43. класу Ниже школе Војне академије, коју је похађао заједно са Дражом. Тако је имао и исти ратни пут као Дража: Први балкански, Други балкански и Први светски рат. Рањаван је 1914, а после преласка Албаније оболео је од маларије, од које је излечен у Бизерти. У његовом персоналном досијеу уписани су подаци о 13 одликовања добијених од 1914. до 1940. године.

Генералски испит Трифуновић полаже 1940. и са породицом се сели у Призрен, где постаје командант пешадије Косовске дивизијске области. Супруга Јелица молила га је да се са децом врати у Београд, на што јој је он одговорио: ‘‘Замисли каква би то срамота била кад би жена и деца генерала Трифуновића први побегли одавде’‘.

У Априлском рату 1941. Трифуновићева Косовска и с друге стране Зетска дивизија биле су једине у Југословенској војсци које су напредовале. Опколио је Италијане у Скадру, када су му они из авиона избацили летке с обавештењем да је потписано примирје. Одбио је да се преда и неко време се скривао на Космету. После се склонио код рођака у Врњачку Бању, у Вилу ‘‘Неранџа’‘, где је раније стигла његова породица. Међутим, ту оболева од вирусног хепатитиса и одлази у болницу. Тада су Немци сазнали за његово присуство, планирајући да га по оздрављењу одведу у заробљеништво. Дан одвођења саопштава му комесар за избеглице Тома Максимовић и он се прикључује Дражи, који га поставља за команданта Србије. То је било пролећа 1942. године. Чим су сазнали за Мирослављев одлазак, Немци хапсе Јелицу и одводе је у затвор Гестапоа, а потом у логор на Бањици. Издржала је више од годину дана ропства, док су шеснаестогодишњу ћерку Олгу држали заточену три месеца. Породица се поново окупила пролећа 1944. на Гледићким планинама (Јелица и Олга и синови Драган и Војин).

Немци су више пута покушавали да заробе Трифуновића, ангажујући и једну чету специјалаца из дивизије ‘‘Бранденбург’‘. Највећа операција против њега носила је шифру ‘‘Хајнрих’‘ и изведена је марта 1943. на Гледићу.

У Босанску голготу Трифуновић је повео старију децу, Олгу и Драгана, док су млађи Војин и супруга Јелица остали у Манастиру Каленић. На Зеленгори, 13. маја 1945, на шумску стазу између њих пала је партизанска бомба. Пошто није успео да је тачно уочи, због густе маховине, Мирослав се бацио преко места на које је пала, да би заштитио децу. Бомба је експлодирала и смртно га ранила. Још свестан, деци је рекао> ‘‘Пожурите, да не изгубите колону’‘. Биле су то његове последње речи. Када су их заробили, Олга и Драган су рекли партизанима да су деца ‘‘учитеља Тодоровића’‘ и тако се спасили. У међувремену, остали део фамилије је неколико месеци држан у затвору.

Милослав Самарџић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *