ИДЕНТИТЕТ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

јеромонах Петар (Драгојловић),
настојатељ Манастира св. Николаја на Врањини

Ма како нам то на први поглед можда изгледало и чудно, питање идентитета и глобализације уопште није ново већ је старо исто онолико колико и свет којим ходимо, исто онолико колико траје и борба за очување вечног, од Бога назначеног човековог идентита. Уствари, идентитет и света и човека, јеванђељски, косовскозаветски и светолазаревски посматрано, састоји се у начину постојања човека и света, у избору слободних и разумних бића којем ће се приволети царству, приволети Царству Небескоме, ил приволет царству земаљскоме, у животном избору одакле ће црпети свој идентитет, да ли га црпети у Цркви од Истока, из кладенца непресушних енергија Божијих, или трагати за њим ван Цркве Божије, у празним фатаморганичним призрацима хиљада демонских опсенарија модерног доба.
Та борба за истински идентитет човека и покушај да се читавом људском роду наметне неки други, лажни идентитет, идентитет ван Бога и Њиме усађене логосности, смисаоности, богоусмерености и премудре богоназначености, о којој је примера ради, на свој начин тако дубоко писао и свети Максим Исповедник , траје уствари хиљадама година. Не случајно оци Цркве говорили су: Ђаво никада није оригиналан. Он увек само покушава да имитира Бога, изврћући Његову науку. И заиста, непријатељ људскога рода уствари на сваком кораку само покушава постати оно анти у односу на Христа, да постане оно уместо Христа, да замени Бога, да се наметне за јединог усрећитеља човеку, кога у самој ствари само мрзи и коме неизмерно завиди. Изгубивши због своје гордости свој прави и истински идентитет кроз прекид заједничарења са Живим Богом као јединим Извором сваког блага, јединог спасоносног идентитета, свакога смисаоног постојања, сваке истинске и вечне радости, кроз одвајање од своје вечне логосне назначености и усмерености, кроз скретање са пута смирења на пут упорног пркоса Богу, он је постао сав тама, сав лаж, сав лажна копија, сав лажни усрећитељ, сав носиоц лажног, празног, бесмисленог и смртоносног идентитета. И од тада, од пада Денициног, који је инспиратор и Адамовог пада и сваког људског посртања, па све до данас и до оног дана када ће седми дан уронити у осми, када ће историја прећи у есхатолошку метаисторију, у овој нашој грдној мешавини, у којој по Његошу ипак Умна Сила торжествује, траје једна непрестана борба за истинским идентитетом. И Бог и вожд палих анђела труде се већ преко 7500 година, сваки на свој начин, да дају свој идентитет, да коначно и једном заувек утисну свој духовни печат људским срцима, људским умовима и људским делима. Стога нас хришћане ни најмање не чуди што у савременом свету, паралелно са процесом савремене глобализације који за циљ има не само брисање националних идентитета или изчезавање суверенитета народа и држава, паралелно тече и један много опаснији процес, процес увођења једнод свеопштег и свесветског система духовних стандарда заснованих не на личности Богочовека Христа већ на празном и бесмисленом, плитком и приземном универзалном незнабоштву и хедонизму. Но, то је насиље и над самом нашом људском природом, која је створена од Бога као отворена за вечно узрастање и усавршавање у Богу. Стога је и један древни хришћански писац - Тертулијан, са правом писао да је душа људска по природи хришћанка, јер јој је Бог још при стварању подарио ту богочежњивост и глад за Њим и одмах јој дубоко утиснуо свој Божји лик.
Насупрот сурогатном демонском идентитету, његовом лажљивом и погубном начину егзистенције на пустињи своје гордости и ништавила, који тежи да човека одвоји од Извора истинског идентитета - Бога, Богочовек Христос је пред Своје страдање, кроз речи Своје свесадржајне молитве Богу Оцу, дао универзалне смернице Светотројичног и Богочовечанског глобализма, који је једини истински и најунутарњији зов, најдубља тежња свих разумних бића, која су и по природи позвана на вечно заједничарење у Богу. И не случајно, ове су речи изговорене пред само Његово страдање, пред Његово Жртвовање за живот света - Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21).
Уместо овог и оваквог Богочовечанског глобализма, глобализма Цркве, који је садржан у жељи Бога да човек и сав род људски кроз Свету Литургију и Тајну Цркве Православне, вечно буду једно у Пресветој Тројици, у жељи да се човек вечно наслађује бескрајним даровима Светотројичних Енергија Божијих, да вечно благобивствује у међусобном загрљају отворених срца са својим Творцем и Спаситељем, стара лукава змија покушава да и ту човеку подметне себе као замену за Бога. Знајући за, у боголикој природи човековој дубоко усађену тежњу за заједничарењем, за међусобним давањем себе за друге, за живот у заједници слободних личности сједињених љубављу према Богу од кога једино црпе и једино и могу црпети животворне енергије Духа, стари човекомрзац, духовни фалсификатор и космички плагијатор, покушава да ту тежњу изокрене и обесмисли, како би сви људи одступивши од јединог онтолошког центра добробитија - Бога, постали заједничари његове вечне демонске таме, његовог вечног бесмисленог злобитија и његове вечне муке. Циљ свих циљева нашег старог духовног непријатеља сажет је дакле у једној идеји, у једној мисли - одвојити човека од Бога, од свога Творца, и на тај начин од свих богатстава Неба и тако га лишити и његовог вечног небеског идентитета.
И не само у овоме, већ у свему што се тиче човека, пали анђели теже да човеку подметну свој фалсификат живота. Не чуди стога ни најмање ако се кроз борбу против Христа и Његове Цркве као сабрања око Њега, следбеници лажног и фалсификованог Христа, труде да створе сабрање око својих идејних начела, да граде свој демонски глобализам. Посматрајући данашњи процес савремене глобализације кроз призму духовне борбе између добра и зла, између Цркве Божије и синагоге сатанине, између логосности све твари и сурогатства демонских плагијата, лако долазимо до закључка да у свету постоје само две суштинске и међусобно супротстављене глобализације.
Једна је Богочовечанска глобализација која се зове Црква Православна, која је сва од Неба, која се Небом храни, каја Небом живи, која силази са Неба (Јн. 6, 48-50), која се неиспивљиво испија у Светој Чаши. Ова глобализација не потире људску личност већ је развија кроз Литургијско храњење свеукупног човека и узрастање у јаслама Благодати Духа и слободе. Она негује различитост и богатство различитости, она не мелтинг потује људске личности у масу преплашених безличних поданика, већ нас кроз постепено и слободно узрастање у Тајни Цркве чини синовима, а не слугама.
Друга је демонска глобализација која се зове и Нови светски поредак. Она је сва од земље, од духовног подземља, од мрака и тираније, од лицемерја и бесмисла. Она је сва ван Бога и сва негација Богу. Она не трпи различитост и богатство различитости, она је сва у тежњи ка насилној нивелацији духовних и националних особености и карактеристичности, она је сва у тиранији и стога јој, како опет написа владика Раде, трагови и смрде нечовјешством. Погледајмо само са каквом упорном злобом, са каквом отвореном тиранијом, са каквим бескрајним лицемерјем сатрапи Новог светског поретка и модерне глобализације мрцваре толике народе на овоме свету, а међу њима и наш српски народ. У име слободе говора бомбардурују њима непослушне медијске центре, у име мултиконфесионалности мирно посматрају и помажу затирање читавих народа, у име мултикултурног Косова мало тога раде за очување српског духовног наслеђа на светој српској земљи, у име заштите људских права убијају милионе људи, у име тзв. ЕУ као тобоже једине алтернативе говоре у исто време о слободи избора. Но, ђаво је увек само глумац, само имитатор Бога, кога лако препознамо по плодовима његовог деловања јер, по Јеванђељу Христовом свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа (Мт. 7, 17).
Истинско богатство различитости и слобода у различитости, вечна је дакле карактеристика само истинског богочовечанског глобализма. Црква као његов носилац увек је нежно милујућа Мајка која не врши насиље над својим чедима, већ их духовно отвара за заједницу са Богом и ближњима чувајући личностне особености сваког њеног детета. Она увек само нуди своја вечна блага и никада их никоме не намеће. За Цркву је вечна истина да међу хришћанима увек важи она реч апостола Павла да нема више Грка ни Јеврејина да нема више роба ни слободњака, већ да смо сви ми једно Тело у Христу Исусу Господу нашем. Ово опет не значи да Црква жели да руши наше националне особености, да нас избрише као народ, да нам узме памћење и претвори у неке духовне телетабисе који ће тумарати историјом као какви кодирани апарати несвесни својих корена. Не! Она само жели да те наше националне особености и вредности постави на своје право место, како оне не би саме себи постале циљ, како не би биле камен спотицања у оној дубљој свести и истини, да смо на првом месту пре свега Хришћани, те да смо на том, много дубљем плану, једно Тело. Ако разумемо ову истину схватићемо да смо ми Хришћани народ нови и Израиљ нови, а тек потом, да смо и Срби, са свим својим националним богатством, које је, ако смо као народ члан и Заједнице Христове, самим тим и у исто време и богатство Цркве.
Сублимирајући наша врло кратка размишљања на тему идентитета и глобализације, долазимо на крају до логичног закључка. Глад и потрага за истинским идентитетом наша је унутарња и у природу људску уткана и усађена глад и потрага за Богочовеком Христом, као Извором и Увором нашег бивствовања и вечног богочовечанског идентитеа, као Алфом и Омегом свега постојећег, као једино новог под сунцем, а наш богочовечански глобализам јесте вечноодјекујући молитвени вапај Христов који се Црквом Православном испунио и испуњава у историји света, коме сви ми хришћани желимо испуњење и у нашем личном животу и коме непрекидно жудимо. Вапај овај је, да поновимо, да сви једно буду, као ти Оче, што си у мени, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Он може бити испуњен само онда ако са своје стране и човек по свом слободном избору, сарађујући са Богом кроз саможртвени и смирени подвиг поста, молитве и осталих богочовечанских врлина, живећи Њиме у заједници љубави са осталом браћом, буде одговорио на позив Божије љубави. Само ако светотајински и светолитургијски себе буде обнављао и богатио вечнообнављајућим и свебогатим енергијама Љубави Божије које као какви непресушни сокови Живота непрекидно струје телом Цркве Христове а најдиректније нам се дају у Светој Чаши преобиља Његове Милости.


предавање на ову тему одржано је 31. јула 2008. године
на 8. Сабору Српске Мреже у Манастиру Студеници

Сва права задржана Погледи 2009.

Дизајн и израда - www.proxy.co.yu     web master