Интервју: др Марјан Блажејчик

ПОЉСКИ ЧЕТНИК ПОНОВО У СРБИЈИ

Припадник Пољске бригаде Млавског корпуса, др Марјан Блажејчик из Варшаве, после 60 година срео је свог ратног друга Миодрага Д. Пешића, сарадника “Погледа“, чија прича следи…

ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ

Марјан Блажејчик и Станислав Раставички у слободним српским планинама

Марјан Блажејчик

 

Марјан Блажејчик и Станислав Раставички у слободним српским планинама

Марјан Блажејчик и Станислав Раставички у слободним српским планинама

Марјан Блажејчик 2004. у Београду

Марјан Блажејчик 2004. у Београду

 

АНТРФИЛЕ:

ОВО ЈЕ СРБИЈА КОЈУ ВОЛИМ

Интересантно је да је Марјан Блажејчик запамтио све четничке песме које су припадници четничких бригада певали током рата. Врхунац је корачница “Марширала краља Петра гарда“, коју зна од речи до речи на пољском језику. Када ју је запевао у “Скадарлији“ уз музику, цела кафана се “претворила у уво“, а на крају је уследио френетичан аплауз. А онда је запевао на српском језику “Од Тополе, па до Равне Горе“ уз музичку пратњу и пратњу свих гостију. На крају је у одушевљењу узвикнуо: “Ово је права Србија коју волим!“

Чим смо се срели у “Метрополу“, где је одсео, изразио је жељу да га водим у праву српску кафану где има српска проја, српски кајмак, српски роштиљ и српско вино. Иако је гулио проју две године, ипак се ужелео да је помирише и да се подсети на младост као Митке у Коштани. Нисам морао много да се мислим. Одвео сам га право у “Скадарлију“.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

Ових дана боравио је у Београду др Марјан Блажејчик из Варшаве, бивши припадник четничке бригаде од 300 Пољака, који су побегли са принудног рада на изградњи железничке пруге Жагубица-Борски рудник 1942. године. Бригада је била у саставу Млавског корпуса под командом потпуковника Синише Оцокољића-Пазарца, али њом су командовали пољски официри послати из Лондона. После конференције великих сила у Техерану 1943. године, бригада је расформирана наредбом генерала Драже Михаиловића. Њено људство је заједно са официрима распоређено по корпусима широм Источне и Јужне Србије и Поморавља. Разлози за њено расформирање наведени су у наредби, али прави разлози могу само да се нагађају. Људству бригаде је објашњено да Млавски корпус није у стању да их сам храни и одева, и да је принуђен да их распореди по бригадама широм Србије, и они су то лако прихватили. Тако је и у Раваничку бригаду, која је била у саставу Иванковачког корпуса, доспело десетак Пољака предвођених њиховим потпоручником Марјаном Ратјачиком. Он је погинуо у сукобу са комунистима у Јуришном корпусу под командом мајора Боре Станисављевића. Погинуо је и Јан Франћишек Вонвожни, а Станислав Раставички је рањен у бици на Буковику у руку, којем је аутор у разговору са др Марјаном указао прву помоћ. Сарадник “Погледа“ г. Миодраг Д. Пешић из Београда обавио је тај разговор чије делове доносимо:

ПЕШИЋ: Марјане, знам шта се догађало са тобом и осталим Пољацима после доласка у Раваничку бригаду, па све до доласка Руса у Сењски Рудник, али не знам како сте и када ви доспели у Хомољску бригаду, којом је, како ти кажеш, командовао поручник Филиповић, и како сте ви сви доспели у њу. Шта је било даље са тобом и твојим Пољацима после доласка Руса и како сте доспели поново у своју домовину?

БЛАЖЕЈЧИК: Ово је врло дугачка прича и потрудићу се да одговорим на сва твоја питања у најкраћим цртама. Управо сам завршио рукопис за књигу која даје детаљне одговоре на сва твоја питања. Рукопис је преведен и на српски језик, јер имам намеру да је штампам и на пољском и на српском језику.

Рођен сам у месту Крупно, удаљеном око сто двадесет километара од Варшаве. На почетку марта 1942. године кренуо сам у село код своје баке а доспео сам у немачки концентрациони логор за таоце. Затекао сам се на железничкој станици када су Немци све који су се ту затекли похапсили и одвезли камионима у логор. И мушкарце, и жене, и децу, а са њима и мене. Ја сам имао тада само 15 година. Из тог логора мушкарце су отерали на принудни рад у Немачкој, а жене и децу су пустили. Сместили су нас у логор Шахтензе крај Берлина а затим у логор Ванзе. Радили смо око месец дана на рашчишћавању рушевина у Берлину, а затим су нас у мају 1942. године транспортовали теретним вагонима преко Беча, Загреба и Београда у Борски рудник. Потом су нас сместили у логор Хајденау крај Жагубице.

ПЕШИЋ: На којим пословима сте радили пошто сте доведени у тај логор?

БЛАЖЕЈЧИК: Тај логор је био у саставу организације ТОТ. (Била је то главна грађевинска организација немачког Рајха, која је названа по њеном оснивачу инжењеру Тоту, који је погинуо у авионској несрећи – прим. М. П.) Радили смо на изградњи железничке пруге Жагубица-Борски рудник. Остали смо ту два месеца, а затим су нас пребацили на Црни Врх, где смо радили на припреми грађе за железничку пругу. Из тог логора могли смо у недељу да одемо и до Жагубице, као логораши слободњаци. Тамо смо у крчми “Последњи грош“ дошли у везу са четничким покретом. Путем те везе доспели смо у Хомољску бригаду. Када се накупило око 300 Пољака формирана је посебна бригада у саставу Млавског корпуса. Бригадом су командовали наши официри, које нам је наша влада у емиграцији послала из Лондона. Спуштени су падобранима на Хомоље.

Крајем 1943. године наша бригада је расформирана са образложењем да Млавски корпус није у стању да храни и снабдева осталим потребама целу нашу бригаду сам, и распоређени смо по четничким корпусима у Источној Србији, Јужној Србији, Поморављу и на Косову. Тако сам и ја доспео са 11 Пољака у Раваничку бригаду на челу са нашим официром Марјаном Ратајчиком, којом је командовао капетан Михајло Ћаћић. Учествовао сам скоро у свим борбама које је Раваничка бригада водила са комунистима широм Србије. На Јастрепцу, Копаонику и Буковику. На Јастрепцу код села Модрича рањен сам у ногу. На крају мојег ратовања у Србији учествовао сам у разружавању немачких посада у Равној Реци и Сењском Руднику.

ПЕШИЋ: Како су поступали Руси са Пољацима када су вас затекли у четничкој бригади у октобру 1944. године?

БЛАЖЕЈЧИК: Као што знаш Руси су се љубили и грлили са нама и четницима и нашим командантом капетаном Ћаћићем три дана, а затим су њега и један део четника који нису успели да побегну, на превару предали партизанима пошто су их разоружали. Сада сам чуо од тебе да су их сутрадан пострељали на стрелишту крај Мораве. Ми смо заједно са Русима дошли у Ћуприју, а затим смо преко Београда и Будимпеште стигли крајем новембра 1944. у већ ослобођени Лублин. Од Руса смо добили оружје и униформе и борили смо се заједно са њима против Немаца све до Будимпеште и Пољске.

ПЕШИЋ: Како су на Вас гледали у Пољској после повратка у њу, када су сазнали од вас да сте се овде борили у четничким одредима генерала Драже Михаиловића против комуниста, и да ли сте имали каквих неприлика због тога?

БЛАЖЕЈЧИК: Напротив, дочекали су нас као хероје и одликовали су нас. Пољаци су мрзели комунисте и Русе. У току рата није постојао ни један комунистички партизански одред у Пољској, већ само одреди партизана Армије Крајове генерала Бора Комаровског. (Пољаци немају израз за нашу реч “четник“, и своје борце под генералом Бором Комаровским називали су партизанима – прим. М. П.) Армија Крајова није била ни близу ни по снази ни по организацији и обиму и величини, као што су били одреди и бригаде и корпуси генерала Михаиловића – вође највећег покрета отпора у Европи. Ја сам својим очима видео у Берлину 1942. године МУЗЕЈ БАНДИТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, у којем су били смештени предмети које су Немци приликом офанзиве против четника заробили у Србији. Били су то делови униформи, ознака и оружје. У Музеју је био и огроман плакат-потерница, којим је нуђена награда ономе ко ухвати и доведе живог генерала Михаиловића. У Пољској је чак и “свако дете“ знало за покрет отпора генерала Драже Михаиловића, и нисмо морали много да им објашњавамо.

ПЕШИЋ: Када се рат завршио, да ли си наставио школовање у гимназији, које ти је рат прекинуо?

БЛАЖЕЈЧИК: Када се рат завршио ступио сам у Прву класу кадета Војне академије Пољске Армије. Остао сам у њој све до 1951. године, када сам преведен у резерву у чину мајора. Касније сам два пута аванзовао, а данас сам резерви потпуковник, а не пензионисани.

ПЕШИЋ: Шта си радио после иступања из војске?

БЛАЖЕЈЧИК: Уписао сам се на студије и завршио сам факултет за инжењера агрономије. Затим сам завршио и студије за привредно и међународно право и докторирао. Пензионисан сам као професор универзитета привредног и међународног права ПАН Института у Варшави. Још увек држим предавања на Универзитетима и Институтима широм света, а највише Латинској Америци у Коста Рики, затим у Мексику и Шпанији. Гостовао сам неколико пута у САД. Осим Пољског и српског језика, говорим, читам и пишем још на три језика: шпанском, француском и енглеском.

ПЕШИЋ: Добро мој ратни друже, када ћеш поново да дођеш у Србију?

БЛАЖЕЈЧИК: Уколико будем жив и здрав доћи ћу у мају следеће године да обиђем места где сам боравио за време грађанског рата у Србији, и да обиђем споменик генерала Драже Михаиловића на Равној Гори.

ПЕШИЋ: Драги Марјане чекамо те да ти се придружимо.

(“Погледи“, ДЕЦЕМБАР 2004, БРОЈ 264)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *