Истина о Михаиловићу (2)

1 World Review March 1945_1_Page_1

1 World Review March 1945_1_Page_1

“У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале“ – пише Р.В. Елсон у другом наставку чланка “Истина о Михаиловићу“,  објављеном марта 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону, 

Факсимил чланка.

Истина о Михаиловићу (2)

Нове узнемиујуће чињенице

Р. В. Елсон

Један апел је послат почетком јануара (1945 – прим. преводиоца) од стране генерала Михаиловића и Централног националног комитета да се пошаље вођама свих партија:

Српски народ сада преживљава највећа страдања у својој историји. Партизани примењују најсуровији терор, у којем се безобзирно убијају најбоље личности и домаћини старих сеоских фамилија. Концентрациони логори су основани у Параћину, Младеновцу и Шапцу. Пуни су  најбољих личности из српског народа. Људи беже у планине као дивље животиње да сачувају своје животе. Изложени су хладноћи и глади. Ми вас преклињемо да доведете делегацију из ваше земље да информише Савезнике о нашој трагичној ситуацији. Неће требати више од неколико дана да се Савезницима пружи јасна слика о трагичној ситуацији у нашој земљи. Молимо вас за хитну помоћ, јер сутра може бити прекасно. Ово је порука која се шаље вама у име оних који се боре за демократију и у име верних савезника Америке и Велике Британије, који су спремни да дају сопствене животе за те идеале. Преклињемо вас такође и у име безброј мртвих који су поднели највећу жртву у овој борби. Српски народ данас више него икада полажу наду у велике демократије Британију и Америку. Он преклиње да му се  без одлагања и без услова пошаље помоћ. Елиминишите оне који су криви, али немојте оптужити цео српски народ и његову демократију. Помозите нам у тражењу излаза из овог пакла, иначе ће народно проклетсво пасти на вас и на оне који су у иностранству а нису ништа учинили да нам помогну. Понављамо да ће сутра бити прекасно јер више неће бити Срба. Ако нисте у прилици да обезбедите било какву помоћ за нас, учините шта можете да нам се придружите да можемо да пропаднемо заједно. Ово је порука из дубине наших срца, послата је онима које сматрамо искуснијима и старијима.

*                            *                             *

У ,,Д Њу Стејтсмену“ и у ,,Нејшну“ од 27. јануара 1945, Стојан Прибићевић, ратни дописник “Тајма“ и “Лајфа“ и бивши представник комбиноване америчке и британске штампе у Југославији, представио је оно што он тврди да је ,,Истина о Југославији“.

Стојан Прибићевић је веома важан човек и шта год каже то мора имати неку тежину. Али чак и најпоштенији и најинтелигентнији новинари греше, јер и реч најнеутралнијих сведока мора бити подвргнута најпажљивијем преиспитивању. Постоји генерална наклоност код дела публике да прихвати погледе свог новинског дописника као Делфско пророчанство. Изгледа да ни поновљене лекције немају било каквог ефекта на ову наклоност. Јуџин Лајонс, шеф дописништва Јунајтед Преса у Москви и новинар врхунске репутације, је много година слао репортаже из Совјетског Савеза. Онда се једног дана 1935. вратио у Америку и написао књигу ,,Задатак у утопији“ (Assignment in Utopia), пуну уздржане горчине човека са потпуно разбијеним илузијама. Он је отворено признао да је у интересу онога што је сматрао ,,ствари за коју ради“, игнорисао непријатне појаве, опраштао и заборављао лажи, и чак помало и сам лагао. Луис Фишер (Louis Fischer), вероватно најистакнутији либерални поборник совјетског режима, је издржао пар година дуже, али је на крају и он такође написао одбрану (апологију) објашњавајући зашто је сматрао потребним да угуши чак и већину грубих непријатних истина – ,,у корист социјализма“. Наравно да је немогуће да се предвиди да ли ћемо чути сличне ,,ја згреших“ после десет година од неких новинара који сада некритички подржавају Тита. Једна ствар која се са сигурношћу може рећи јесте да су вести о Југославији толико озбиљно искривљене, да се то претвара у потпуне клевете. Ако овај чланак не постигне ништ друго него да научи неколико људи да се штампа мора читати са пажњом, он ће довољно остварити своју сврху.

Можда су све оптужбе против Михаиловића које су изнели партизани, а сада поновљене од Стојана Прибићевића, истините. Али је основно начело свих демократских закона да оптужени човек има право да се брани. Што су оптужбе озбиљније, то је већа обавеза тужиоца да обезбеде оптуженом сваки простор за одбрану. Уместо да изађе у сусрет и омогући Михаиловићу да искаже своју одбрану, савезничка штампа, уз запажене изузетке “Манчестер Гардијана“, “Њујорк Тајмса“, и неколико других новина, чини све мимо уобичајеног да заташка сваку ставку доказа за одбрану. Без обзира да ли се неко слаже или не са Титовом политиком, свакако је немогуће за некога који се назива либералом или социјалистом да заборави тако непоштену процедуру.

И мом чланку (у “Ворлд Ривјуву“ од јануара) ја сам изјавио: ,, Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисани.“

Ово је оптужба прилично тешка, али ја је могу подржати до краја. У ономе што следи направићу неколико изјава које су, ако нису истините, правно клеветничке.

Копија оригиналне потернице са наградом за Михаиловића је већ била објављена у “Ворлд Ривјуву“. Показао сам такође, да су британска и америчка штампа, уз занемарљиве изузетке, једноставно заборавиле да помену Михаиловића. Али, то је само део приче. Убрзо пошто се прво велико разметање десило, “Стар оф Лондон“ (Star of London) је објавио малу напомену рекавши, у ствари, да је сва недоумица око тога ко је признати вођа покрета отпора у Југославији сада уклоњена чињеницом да су Немци понудили награду од 100.000 златних марака за Тита, мртвог или живог. Господин Пикторн (Pickthorn ), конзервативни посланик парламента (чињеница да се писац текста жестоко противи политици г. Пикторна ни на кој начин не мења случај), послао је писмо уреднику “Стара“, обавештавајући га да се све што је написао о Титу у истој мери односи и на Михаиловића, зато што су Немци имали на истој страници и на истом простору, понуду исте награде од 100.000 златних марака за главу Михаиловића.  “Стар“ није објавио то писмо.

У Америци, Луј Адамич, југословенски стручњак за Управу за ратне информације и главни Титов публициста, имао је дрскости да објави горњу половину плаката, мудро одсечену од доње половине, и да тако докаже да је Тито човек кога су се Немци стварно бојали. (П. М. 21. септембра 1943.)

Михаиловић није ни идиот нити глувонем. Михаиловић је објавио деманти. Његово саопштење од 4. јануара 1944, на пример, каже следеће: ,,Што се тиче критика и напада који су ових последњих месеци израсли у највише огорчење, ја само могу да кажем следеће: Ништа није смешније него да се оптужујемо за сарадњу и диктаторске предумишљаје. Дугачак списак имена наших бораца које је Гестапо убио и оних који су погинули на бојном пољу, су доказ против тако лажних навода. “ Савезничка штампа није објавила ову декларацију, нити је објавила иједно слично саопштење које је Михаиловић дао.

Генерал мајор Велебит, по свом приспећу у Лондон маја 1944, је информисао штампу да је ,,Веће народног ослобођења“ приложило британској влади недвосмислене доказе да је Михаиловић сарађивао са Немцима. Генерал није успео да обезбеди копије таквих доказа за штампу, али то на страну. Британска штампа је дословно пренела генералову изјаву. Када је Југословенска влада, још увек легално призната од стране Британије и Сједињених Држава, објавила једноставну изјаву у којој каже да није истина да је Михаиловић сарађивао са Немцима, једине новине  у целој Енглеској које су објавиле владин демантие биле су “Манчестер Гардијан“.

Чак и када су Михаиловићева саопштења цитирала одговорне британске и америчке официре као сведоке, штампа их је игнорисала. Почетком децембра 1943, ,,Слободни југословенски радио“ је објавио да су партизани уништили мостове на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево, чиме су ефикасно прекинули комуникације за дуже време. У одговору, четничко саопштење је цитирало генерала Мирослава Трифуновића, команданта Југословенске војске под генералом Михаиловићем:  ,,Могу вам рећи следеће – четири моста на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево су уништена од јединица под мојом командом, и у присуству бригадира Армстронга, шефа Британске војне мисије.“

*                            *                             *

Ако би људи који су толико заузети прављењем оптужби против Михаиловића показали нешто више жеље да дозволе одбрани да каже свој став, неко би их радије слушаа. И ако нису били спремни да прогутају чак и најјасније контрадикторне приче од стране Тита, можда ће морати да имају нешто више обзира за њигову објективност. Један пример за оно на шта мислим је:

На страни 17 ,,Југословенске народне борбе за живот“, маршал Тито је изјавио:  ,,Само што су герилске снаге реконсолидовале своје редове, Немци су покренули другу офанзиву из четири правца… Убацили су јаке немачке снаге, подржане усташама и четницима“.  (мој италик – Р. В. Е.)

На страни 22 исте брошуре, маршал Тито нас информише: ,,Још у децембру 1942, ми смо дошли у посед документације која открива да је Дража Михаиловић закључио договор са Немцима да са њима удружи снаге у спровођењу четврте офанзиве против нас. Кроз Црну Гору, Санџак, Србију и Херцеговину, вршила се енергична пропаганда међу четницима да се предузме офанзива против Босанске крајине, да се  преузме власт у градовима и селима и да се ликвидирају гериле и усташе.“ (мој италик – Р. В. Е.)

Свакако да ова супротност мора напрегнути лаковерност и најлаковернијих. На страни 17 четници се боре на страни усташа, против партизана. На страни 22 четници ликвидирају и партизане и усташе. Штавише, ако пасус има икаквог значаја, онда је по договору са Немцима Михаиловић требао да изврши кампању с циљем не само ликвидације партизана, већ и усташа, највернијих квислиншких снага које су на располагању нацистима!

Опет, неко ће можда бити више наклоњен да прихвати речи оних који оптужују Михаиловића за сарадњу, ако међу њима нема много људи који су сами сарађивали са Немцима, или за које у најмању руку није забележено да су им се супротстављали. У претходном чланку сам дао подужу листу таквих елемената којима су у партизанском покрету давани високи и важни положаји. Овде ми је намера да додам једно важно име том списку.

Садашњи министар војске, морнарице и ваздухопловства у влади др Шубашића је генерал Борисав Ристић, који је преузео свој положај на Титово именовање, 11. септембра 1944. Генерал Ристић је један од малобројних српских официра који су прихватили свој условни отпуст у замену за обећање лојалности Немцима. Он је остао доследан том обећању до 18. јуна 1944, када је напустио Београд са своја четири сина. Генерал је изложио своје објашњење у свом обраћању Југославији преко БиБиСи-ја приликом преузимања министарства:

,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора? Ствар је прилично једноставна. Немци су, увек несвесни последица њихових акција, на крају изгубили своју лојалност према свима и тиме су проузроковали да сви, било нације, групе или појединци, изгубе свој осећај легалности и осећај за лојалност према Немцима… Преко нашег издајника Недића, Хитлер је сад наредио да се сви младићи рођени између 1919. и 1924. регрутују у Недићев добровољачки корпус. У том смислу моја четири сина и такође мој синовац би требало да се придруже Недићевом немачком добровољачком корпусу. Не може бити моралног ни легалног оправдања за ову акцију… То је разлог зашто сам отишао из Београда и придружио се Народно-ослободилачкој војсци.“

Хришћанско милосрђе забрањује сваки коментар.

Стојан Прибићевић нас обавештава да је доступан ,,судски доказ“ који доказује да су Михаиловићеви четници сарађивали са Немцима преко посредовања Недића. Неко би могао да подсети Прибићевића да је Шахтински процес из 1931. у Москви изнео судски доказни материјал да се докаже како су вође британске Лабуристичке партије и европских социјалистичких партија правили завере да нападну Совјетски Савез. Чињеница да је Михаиловић злоупотребљавао Недића као квислинга, док је Недић злоупотребљавао Михаиловића као издајника, сама по себи не доказује ништа. На крају крајева, можда је био ,,намештен“ посао да се прикрије њихова стварна сарадња. Али ничега нема да се ,,намести“ у вези бројних сукоба следбеника Недића и следбеника Михаиловића, у којима су многи од њих изгубили своје животе. Нити има ичега ,,намештеног“ у атентату маја 1944. на Цеку Ђорђевића, шефа Београдске полиције и пуквника Масаловића, шефа кабинета Недића, који су били криви због сарадње са Немцима у нападима на четнике.

Недић је чинио напоре да успостави везу са Михаиловићем, али је Михаиловић одлучно одбио да има било шта са њим. Крајем 1943, Недић је коначно послао писмо Влади, преко швајцарског посредника, у коме отприлике каже следеће: “Знам шта мислите о мени и шта сте говорили о мени. Али је сам радио из родољубивих побуда, са јединим циљем да ублажим ефекте окупације. Спреман сам да станем пред суд када се моја земља ослободи и сигуран сам, када се све исприча, да ћу бити у стању да се одбраним. Верујем да би било у интересу нашег народа ако би генерал Михаиловић пристао да сарађује са мном док не будемо у могућности, уз савезничку помоћ, да збацимо непријатеља. До сада сам више пута настојао да успоставим везу са генералом Михаиловићем, али он је то тврдоглаво одбијао. Позвао бих владу у име нашег мученичког народа, да интервенише код генерала Михаиловића како би се стало на крај фракционашкој борби између његових снага и мојих и да организујемо неки облик сарадње.“

Излишно је рећи да Недићев апел Влади у Лондону није наишао на већи успех од његовог апела Михаиловићу.

Прибићевић нас обавештава да је један од Михиловићевих штабова у београдској кафани, и да отворено ради уз пуно знање Гестапоа. Четничким куририма, он нам каже, је дозвољено да слободно путују са немачким дозволама. У Енглеској је сада неколико стотина људи које би занимало да ове чињенице лично чују од Прибићевића. То су неки од 10.000 четника који су били заробљени од Немаца у различито време од 1941. На пример, мајор Делибашић, командант једног од четири четничка корпуса који су организовани у Београди. Мајор Делибашић је узео активног учешћа у револуцији 27. марта 1941, и за њега могу гарантовати официри регуларне Југословенске војске. Он је био заробљен од Гестапоа 31. марта 1944, и пошто је био подвргнут прилично необичној тури мучења, чак и за Гестапо, послат је на рад у руднике у Француску. Побегао је из рудника и постао командант групе од 180 југословенских герилаца, међу којима је било 160 четника и 20 партизана. Многи од људи који су се борили под командом Делибашића у Француској, сада су са њим у Енглеској. Мајор Делибашић би веома волео да сретне Стојана Прибићевића.

Мећу нижим чиновима је и момак од деветнаест и по година, који је узео оружје у руке са петнаест и по година, и борио се под командом Михаиловића до априла 1944, када је заробљен. Пошто је једно време био додељен пуковнику Бејлију као шифрант, овај момак би вероватно био познат бројним енглеским официрима. Заробљен је док је био курир, послат је у Француску, избегао је, придружио се герили, и онда дошао у Енглеску. Он такође мисли да је Прибићевићева прича врло занимљива.

Простор ограничава дужу дискусију питања сарадње. Сажимајући, може се рећи да, мада су минорни случајеви сарадње постојали на обе стране, у основи и четнички и партизански покрет нису колаборационистички покрети, већ покрети отпора. Стварна разлика између њих има мало тога са питањем сарадње (са окупатором – пим. преводиоца).

За људе демократских мишљења, за социјалисте и либерале, постоји суштинско питање на које се мора одговорити. Питање број један је: Колико је јак Тито? Да ли он има надмоћну већину народа иза себе, као што кажу људи који га подржавају? Или је истина, као што његови критичари кажу, да се његова снага састоји само у његовој могућности да регрутује, и да међу Србима, Хрватима и Словенцима нема више од 20% следбеника? Питање број два је: Каква је природа режима који Тито жели да успостави?

Када дођемо до питања народне подршке, улазимо у област процена и мишљења. У случају Пољске, битка за Варшаву је, уз сву трагедију, показала свету да је илегални покрет у Пољској примао своја наређења из Лондона, а не из Лублина. У случају Грчке, ЕАМ (Народноослободилачки фронт – прим. преводиоца) пружа значајан доказ да има подршку већине нације. У случају Југославије на другој страни, нема тако позитивног мерила. Али ако је истина да Тито доминира подршком само мале мањине народа, онда очито да ситуација није тако једноставна.

Истраживач је суочен са запањујућом различитошћу процена са обе стране. Официр који је имао истакнуту улогу у револуцији од 27. марта 1941, учтиво ме је обавестио да Михаиловић има 500.000 људи, док Тито има једва 50.000. На другом крају, Луји Адамич, стручњак за Југославију у Канцеларији за ратне информације, написао је у часопису “Нејшн“ (The Nation) јануара 1944, да ,,у Југославији нико није чуо за Михаиловића“ – и то у време када су плакати са потерницама и наградама за Тита и Михаиловића били лепљене на сваки зид у сваком већем граду у Србији.

Фактор који је повод значајне забуне када се Михаиловићеве снаге процењују у односу на Титове снаге, је различита структура две војске. Партизанска војска је сталног састава без одређеног места. Четничка војска је састављена од одређеног броја сталних јединица или летећих корпуса, и од много већег броја јединица ,,Помесних стража“ (такозваних територијалних трупа) које се јављају на периодичну обуку, али које живе у својим селима и обрађују своју земљу. Најумеренији официри који подржавају Михаиловића кажу да његове сталне снаге варирају између 10.000 и 30.000 људи, и да његова територијална војска, чак и после повлачења британске подршке, броји 150.000 до 200.000 људи. Та процена је врло блиска проценама из неколико не-партизанских извора. И то је делимично потврђено од г. Черчила у његовом говору од 25. маја 1944, у коме је рекао: ,,У сваком случају, мора се упамтити, да се питање не односи на самог Михаиловића. Има велика маса, која броји вероватно до 200.000 Срба сељака домаћина, који су против Немаца, али су јако српски оријентисани, и који природно имају погледе сељачког власништва у погледу имовине.“

Бројка од 200.000 је вероватно заснована на извештају Британске војне мисије, од којих се последња вратила тек недавно. Господин Черчил је већ показао да није ни мало екстравагантан када је у питању одбрана његове спољне политике. Али, имајући у виду чињеницу да он потврђује повлачење подршке Михаиловићу, тешко да би претеривао са генераловим војним способностима.

Када се дође до процене Титове снаге, неко ће бити приморан да жонлгира са подједнаким различитостима чињеница и процена. Постоји знатан разлог да се верује да су партизани били пилично криви за објављивање надуваних извештаја о њиховим снагама и присвајање четничких активности. Мало је тога на основу чега би поверовали тврдњи да је почетком 1943. Тито командовао војском од 300.000 до 400.000 људи и да је контролисао три четвртине територије Југославије. Швајцарска медицинска мисија која је боравила код Тита, на пример, нас обавештава да до краја 1943, партизанска војска није имала ни једну пољску болницу. Током битке за Југославију која још увек траје, Немци су били у стању да повуку своје снаге без великих тешкоћа. Партизани нису били у стању да објаве освајање ни једног важнијег центра у позадини Немаца, а територија Југославије која је до сада ослобођена, ослобођена је првенствено од стране Црвене армије и Бугарске армије. Велика део тврдњи које је партизанска војска објавила се доводи у сумњу чињеницом да се оне не слажу са тврдњама које објављују војске које заузимају места.

Тако, партизански извештај од 15. септембра (1944 – прим. преводиоца) је објавио заузеће Неготина, поред румунске границе. Црвена армија је 30. септембра објавила да су совјетске трупе јуче прешле југословенску границу … заузимајући … Неготин! 14. новембра (1944 – прим. преводиоца) Бугарски национални сервис је објавио да је Скопље заузето од стране Друге тракијске пешадијске дивизије, под командом генерала Стојчева. 15. новембра  (1944 – прим. преводиоца). Радио Слободна Југославија је објавио да је Скопље ослобођено од јединица 42. и 50. Дивизије Народоноослободилачке војске, итд, итд, итд.

Народноослободилачка војска је дала врло мало позитивног доказа о народној подршци, док постоји много негативних доказа који показују да је она без широко распрострањене народне подршке. Пад Београда је од највеће важности за ову повезаност. У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале.

Недељама касније, када је првим савезничким дописницима дозвољено да дођу у Београд, чак и најсаосећајнији су описивали становништво као ошамућено и незаинтересовано. И сам Стојан Прибићевић признаје да када је Тито ушао у Београд, 80% становништва је било против њега.

Хрватска је много тежа ствар. Титова војска је имала пропорционално много више Хравта него Срба. Са друге стране, и даље најјачи утицај у Хрватској има др Мачек и Хрватска сељачка странка. Др Мачек је до сада стално одбијао да подржи било Тита, било Михаиловића. Док су партизани још увек “пецали“ његову подршку, били су наклоњени да бране др Мачека од оптужби националних Срба. Сада, пошто је постало очито да др Мачек одбија да се преобрати, Радио слободна Југославија га напада као издајника и, као неизбежна последица тога, почео је да тражи његову главу.

Укратко, има много доказа да се подржи тврдња да је Титов покрет ограничен на умерено велику војску, без озбиљне народне подршке.

Пошто су Срби били против Немаца, и пошто је природно за оне који пружају отпор да своја осећања придруже једном или другом симболу, није неразумно претпоставити да је 80% људи који су против Тита, као и против Немаца – промихаиловићевски расположено. Михаиловићеви следбеници тврде да то јесте тако и да у градовима и селима Србије, име Чича Дража (стриц Дража) изазива поштовање веће чак и од Краљевог имена.

Маршал Тито је заузео прилично категоричан став у прилог једнопартијског режима, указујући да је Комунистичка партија једина која функционише у ослобођеној Југославији. Прибићевић, изгледа, верује да ће бити могуће дискусије у оквиру поретка једне државне партије. Још је премало тога да се подстакне такво веровање. Да ли ће народ моћи да каже маршалу Титу, као што британски и амерички народ често кажу Черчилу и Рузвелту: ,,Не слажем се са вама, друже председниче“? Да ли ће радници и даље имати право да штрајкују? Да ли ће штампа бити слободна да критикује владу? И ако ова права неће постојати, онда се поставља питање: ,,Која је природа режима о коме се размишља? Којим именом га називате?“

Која год статистичка подршка народа може бити, најмање је очито да врло значајан део народа у Југославији не подржава ,,Покрет националног ослобођења“. Наравно, када би се одржали плебисцитарни једнопартијски избори, са једним кандидатом у свакој јединици, ,,Национални комитет ослобођења Југославије“ би добио скоро 100% гласова.

У овом тренутку било би детињасто да се предлаже да Савезници напусте Тита и да узму страну Михаиловића. Тито се врло чврсто утврдио и свака нагодба која би дошла добровољно, морала би да дође паралелно са Титом. Огроман проблем је како да се успостави некакво демократско јединство међу разним снагама отпора у Југославији, и како да се осигура да у будућој Југославији они који се не слажу са владом маршала Тита имају просто и троструко благословено право да кажу: ,,Ја се не слажем.“

Једина алтернатива том решењу је продужење грађанског рата, који траје и данас, у несрећној земљи Југославији. То је трагично једностран грађански рат, у коме партија на власти, ако жели, има моћ да истреби све оне који јој се противе. Званични извештаји говоре о стрељањима вероватно хиљаду или више оних који су били криви ,,за сарадњу са Михаиловићем“. Незванични извештаји који цуре из земље говоре о масовним екзекуцијама у много већим размерама, као и о концентрационим логорима тоталитарног модела.

Може бити да су ти извештаји претерани. Али, сама чињеница да, и поред поновљених захтева од стране њихових влада, ни британским ни америчким дописницима није дозвољено да уђу у Југославију неко време. То ствара најтеже сумње. Ако је Титов режим у ствари тако популаран, ако функционише тако глатко, ако су масовне екзекуције и концентрациони логори производи непријатељске пропаганде, онда би неко помислио да би било у Титову корист да се уз све услове за рад представи страним дописницима. У Југославији је глад, то је истина. Али то није нешто чега се треба стидети. Ако ништа друго, Југославији би помогло ако би савезнички новинари били у прилици да из прве руке прикажу страдање југословенског народа. Када је страним дописницима забрањено да ућу на савезничку територију, присиљени смо да се поставимо питање: Шта се скрива?

Неможе бити демократије која није отворена за инспекцију из света.

Р. В. Е. 8. фебруар 1945.

Једно од многих писама која су примљена

,,Највише могуће честитке за храброст коју имате да објавите овај веома добар чланак о Југославији у Ворлд Ривјуву.“

Вилијам Тилинг, посланик парламента

(Сир Вилијам Тилинг, 1903-1975, конзервативни посланик британског парламента, бавио се међународним односима – прим. преводиоца.)

Превод: Бранко Петровић

Затворено за коментаре.