Истина о Михаиловићу (3)

2 World Review May 1945_Page_01

2 World Review May 1945_Page_01

Истина о Михаиловићу? (III)

Чај са ,,агентом Гестапоа“

Д. Милош Секулић

Чланак на енглеском.

Једног дана Едвард Хултон ме је назвао и рекао: ,,Јел још увек уживаш на слободи? Можеш ли да дођеш да се видимо?“

,,Наравно,“ рекох и одмах сам дошао.

Поздравио ме је: ,,Ја сам врло срећан што имам могућност да разговарам са `агентом Гестапоа`, који је још увек слободан у Лондону.“

У руци је држао књигу ,,Моја Отаџбина“ од Луја Адамича (My Native Land by Louis Adamic, Harper & Brodhers, 1943) и отварајући је, рече: ,,Прочитај ово.“

На страни 407 прочитао сам следеће:

“…Српски курир по имену Секулић је изашао из од Сила осовина окупиране Југославије са пасошом Немаца и квислинга Недића, стигао је у Турску и дао фотографије, извештај марионетског бискупа немачком генералу по имену Данкелман и друге `документе` (све по дозволи Гестапоа) југословенским дипломатским службеницима у Истанбулу. Материјал је онда хитно послат у Лондон по истом куриру, Секулићу, који је сада путувао са југословенским пасошом. Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент…“

Хултон је наставио: ,,Сећам се добро када си био дочекан од штампе по доласку у Лондон. Погледај на пример овај чланак у Дејли Експресу (14. јул 1942, написао Чарлс Фоли), (Daily Express – July 14th 1942 by Charles Foley) насловљен са ,,Дража Михаиловић је мој пријатељ“. Поднаслов је: Милош Секулић, специјални изасланик Југословенске владе у Лондону, прешао је седам граница да исприча ову причу – о снажном, виталном и брзом европском тајном фронту и о генералну који је иза њега“.

Испод фотографије је написано: ,,Много месеци дању је био главни саветник градске болнице у нацистичком Београду; ноћу, главни организатор илегалног фронта против Немаца.“

,,Шта је истина?“ Питао ме је Хултон.

Истина је, као што видите, да сам потпуно слободан у Лондону три године. До сада ни један полицајац није чак ни тражио да види моју личну карту. Ни један суд ме није позвао зато што сам ,,био нацистички агент“. То значи да је Адамич боље обавештен него Британска обавештајна служба. Али ваша штампа, коју сматрам најбоље обавештеном и најпоузданијом, у ствари обмањује британску јавност. Дуго времена велики број ваших новина, нарочито оних на ,,левици“, је славио Михаиловића, називајући га Српским Робин Худом (Сандеј Експрес (Sudnay Express) 23. новембар 1941.), шампионом слободе, итд.

Међутим, одједном, Михаиловић је постао ,,издајник, реакционар и сарадник“ – како је касније називан.

Према Њуз Крониклу (News Chronicle) од 20. октобра 1944, Михаиловић је чак оставио своју земљу и трупе и отишао у иностранство. Д Стар (The Star) од 20. октобра 1944, је цитирао радио ,,Слободна Југославија“: ,,Нема места у свету где би он могао избегне.“ 17. марта ове године, (1945 – прим. преводиоца) Дејли Воркер (Daily Worker) је међутим написао ,,да је Михаиловић после свега, у Југославији, у Босни поред Сарајева.“ Заправо, Михаиловић је у Босни борећи се против Немаца, у исто време у обавези да се брани од оних који су наоружани од Велике Британије, са британским наоружањем. То је истина.

Америчка и Совјетска штампа су радиле исто. У чланку објављеном у совјетским новинама ,,Словени“ у октобру 1943, два југословенска комунистичка руководиоца, Божидар Масларић и Вељко Влаховић, пишући о Михаиловићу као о издајнику цитирају домкумент ,,који доказује“ да је он уствари издајник. Ту се наводи да је потпоручник Михаиловићеве организације, по имену Иванић, једном потписао наређење којим се тражи храна од Италијана.

Док је савезничка штампа оптуживала Михаиловића да је издајник, без пружања икаквих доказа за његово издајство, Тито је поставио, као свог представника у бившој Шубашићевој влади, генерала Ристића, који је сам рекао у радио емисији од 13. септембра 1944: ,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора?“ Пошто му је сметало што је његова изјава објављена у Најнтинт Сенчури Анд Афтер-у фебруара 1945 (Ninetheent Century and After) генерал Ристић је писао уреднику (види Најнтинт Сенчури Анд Афтер из марта 1945) следеће: ,,Мој говор је емитован преко БиБиСи-ја мом народу. Он га је у потпуности разумео. Мој рад са Немцима је био јаван, легитиман однос добро познат мојим сународницима у заробљеништву. Моја жеља је била да одштампам књигу за коју сам тражио одобрење Немаца, и то је било све…“ Уредник је коментарисао ово у следећем маниру:

,,…Морају да одобре садржај ове књиге, јер, ако се не варам, није њихов обичај да обезбеђују штампарије за издања која не одобравају. Бићемо срећни да примимо примерак те књиге на читање, када буде објављена.“

Нема сумње да је генерал Ристић био ослобођен своје дужности да би добио време да заврши књигу, сада под покровитељством Тита.

Ворлд Ривјув је пружио пуну истину о Михаиловићу. Нећу ништа више да додам.

Волео бих да укажем само на једну ствар. Вест о Михаиловићевом ,,бекству“ је много пута поновљена.

Тито је био тај који је побегао из своје земаље, остављајући свој народ и своју војску, боравећи под британским и руским покровитељством, враћајући се у Београд из избеглиштва пошто су руске армије ослободиле престоницу од Немаца. Рона Черчил (Rhona Churchill) пише следеће у Дејли Мејлу (Daily Mail) 2. марта, наводећи речи Хелмута Клебера, официра СС трупа заробљеног од Британаца:

,,Ми смо сасвим изненадили Југословене, мада су знали да планирамо такав десант. Тито је знао да долазимо, али нас је очекивао следећег дана. Одвезао се из свог логора док су нас наши авиони избацивали. Прво што сам видео када сам дошао у његов штаб су била тела две југословенске девојке, фанатичне нацисткиње, које смо обучили као шпијуне и послали их у његов штаб опремљене са радио-телеграфима. Били смо у сталној вези са ове две девојке, које су обавиле за нас вредан посао. Оне су учиниле могућим цео напад… У Титовом месту смо се борили четири дана пре него што су нас наше снаге ослободиле. Када су дошли од 600 је остало само 120 нас у животу…“

Михаиловићев штаб је такође он Немаца у Црној Гори био нападан и опкољаван, заједно са самим Михаиловићем и пуковник Бејлијем, британским војним представником, али наравно он је још жив и у земљи.

Друга ствар. У ,,Српској речи“ (комунистичким новинама у Хрватској) од 23. новембра 1944, читамо следеће:

,,…У првим данима устанка, Срби су се у масама борили против много јачег непријатеља. Своју борбу су усмерили против окупатора и усташа на прави начин, захваљујући Комунистичкој партији.“

Било би занимљиво да се сазнају реакције британске јавности на ову изјаву, пошто је господин Черчил конзервативац: да се Британци боре против Немаца због Конзервативне партије. Али, у редовима партизана, на жалост, до сада смо чули само о Комунистичкој партији.

Срби су се у почетку борили против Немаца, без обзира ко је вођа, и оставили су Тита у Србији 1941, када је прогласио Комунистичку републику у Ужицу. Они нису хтели социјалну револуцију под немачком окупациом.

У последњих две године штампа овде није извештавала чак ни о једној борби која се водила између Михаиловићевих људи и Немаца. Неке новине су то чиниле у Америци. Хиљаде људи је било или убијено или заробљено. Неки од њих су били послати на присилан рад у Француску и Немачку.

Стотине њих је побегло, или је било ослобођено од англо-америчких армија, и многи од њих су стигли у Енглеску. И шта се десило са првих пет који су стигли овде? Позвани су у приватну кућу да се сретну са новинарима и да испричају своје приче. Следећег дана Михаило Петровић, дописник Титове агенције Тањуг, писао је писмо југословенском војном аташеу, потпуковнику Зобеници, рекавши: ,,…Према поузданој информацији коју поседујем, они су били послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде…“

Не само Адамич, главни Титов пропагатор у Америци, већ и Петровић, бивши главни Титов пропагатор у Британији, су боље информисани од ваше Обавештајне службе.

Али ова група, као и многе друге, упркос ужасном притиску, је одбила да се придружи Титовој војсци, и остала је овде чекајући прилику да се бори против Немаца у било којој савезничкој војсци. И опет исти принцип: свако ко им се не придружи (комунистима) је оптужен да је издајник или агент Гестапоа. Ја сам одао пуно признање партизанима када сам дошао у Лондон. На пример, Чарлс Фоли (Charles Foley) (Дејли Експрес, 14. Јул 1942. – Daily Express) је писао о мом интервију са њим: “Секулић је одао пуно признање комунистима – партизанима, који се боре против Немаца у Источној Србији…“

Ја сам преко радија емитовао апел у Југославију 22. новембра 1941: “И једни и други, четници и партизани, морате избегавати трвења и сарађивати…“ И још један, 2. јануара 1942, закључујући: ,,Војници, четници и партизани, морате бити одлучни, и одржати борбу као што руски партизани раде иза Хитлерових линија у Русији.“

Скоро сви Југословени у иностранству који су се придружили Титу, сада су дефинитивно за Михаиловића и против Тита, а ја сам ипак оптужен да сам немачки агент. Али, ја нисам довољно важан човек да оспоравам Адамичеве (или било чије друге) оптужбе, пошто имам конструктивнији посао. Ако то чиним данас, то није зато што ти људи заслужују било какву пажњу, већ зато што желим да откријем јавности овај ужасан нови метод пропаганде и политичке борбе засноване на ЛАЖИМА.

Има још једна ствар: сам Михаиловић је далеко и не може да се брани. Ако ја то радим, то је зато што у стварности браним цео српски народ, и чак и целу демократску Југославију.

Зашто сам избегао у Лондон? Донео сам мапу са аеродромом на Равној Гори. Предао сам једну копију британским војним властима у Каиру 15. 10. 1941. Та мапа је била сакривена у ђону једне од мојих ципела. У другој сам имао шифру. Такође сам донео програм Централног националног комитета, формираног у Београду августа 1941. То је политичко тело, које је било и још увек је, у пуној сарадњи са Михаиловићевим снагама. Многи од њих су убијени од Немаца, као на пример, Ј. Поповић, бивши заменик министра пољопривреде; О. Мастиловић, адвокат из Сарајева; С. Делић, службеник –  директор потрошачке задруге у Београду; и многи други. Из тог програма је било јасно да српски народ упркос ужасним масакрима Срба у Павелићевој Хрватској, није против Југославије, али да је идеја федерације тамо потпуно зрела. Текст програма је током мог пута био ушивен у мој сако. Донео сам два извештаја, један од пар страна и други од око четрдесет страна. У ствари то су била два апела Српске православне цркве. Краћи је послат генералу Шредеру (Ludwig von Schröder), главнокомандујућем окупационих снага у Србији, а други је послат генералу Данкелману (Heinrich Dankelmann), који је заменио генерала Шредера. Ови извештаји су тајно циркулисали у земљи међу народом. У извештајима је Српска православна црква тражила од немачких генерала да интервенишу код Павелића да заустави масакре Срба. Верујем да је било сасвим природно да Црква интервенише без страха. Док Адамич пише: ,,Српски свештеници су реаговали као што би Гестапо очекивао…“ Српски владика је за њега био ,,владика марионета“. Како би Адамич назвао архибискупа Кентберија, који је урадио скоро исто као и српски владика? Али, Адамич није сам. Иза њега је група људи. Неки од њих су, по мом мишљењу, истински политички десперадоси. Мислим да је ,,ексклузивни материјал“ по коме је писао своју књигу, дошао од такве врсте људи. (На насловној страни Адамичеве књиге је реклама: ,,Засновано на ауторовом ексклузивном материјалу…. та невероватна прича о Југославији.“)

Луј Адамич је написао на страни 407 следеће: ,,Фотографије масакра су постојале (он пише од фотографијама усташких масакара). Видео сам неке од њих. Неке су биле речима неописиво ужасне. Слике огромних хрпа тела, наслаганих глава, пуне посуде и огрлице од људских очију. Али само пар изгледају аутентично: било је јасно да су већином `намештене` од Гестапових фотографа. На две или три фотографије су људи у одорама католичких свештеника међу усташама.

Све или већина фотографија су сликане од агената Гестапоа који су их дали српским православним свештеницима, са напоменама као што су: `Видите шта Хрвати раде Србима у Хрватској`. Српски свештеници су реаговали управо као што је Гестапо очекивао. Неки су скоро сасвим полудели. Морају доставити ове информације Србима у Влади у Лондону што пре! Гестапо је помогао да се то уреди…“

После тих речи долази цитат који је поменут на почетку. О свему имам да кажем: Нисам донео никакве фотографије. Фотографије о којима Адамич говори су биле приказане на мојој конференцији за штампу 20. новембра 1941, и биле су представљене од стране др Кухара, директора Југословенске пропаганде. Оне су биле прикупљене од стране владе из неколико извора пре него што сам дошао у Лондон. Није истина да сам из, од Сила осовина окупиране Југославије, изашао са немачким, или са пасошом квислинга Недића. Може се сасвим јасно видети из копије мог пасоша да сам успео да прибавим турску визу и дозволу за пролазак кроз Бугарску – на мом старом југословенском пасошу, који је издат фебруара 1939, и који је продужен фалсификованим продужењем 28. марта 1941. То продужење је написао мој пријатељ, Лазар Тркља, секретар Српске земљорадничке странке. Рукопис је препознао председник странке др. Гавриловић, овде у Лондону. Фалсификована виза која би требало да је издата од полиције, лако се може препознати, зато што је датум 28. март 1941, што значи пре окупације Југославије, а печат је окупациони. Окупациони печат није имао амблеме Србије, Хрватске и Словеније, већ само празан круг. Продужење није урађено у Београду, као што су прописи захтевали већ у Умци. Шеф полиције у Умци је био Урошевић, а не Петровић као што је потписано. Турски и бугарски конзули нису били само пријатељи према мени, већ сам прилично уверен да су били врло анти-немачки расположени.

Нисам донео у Лондон никакве ,,документе“ које је Гестапо одобрио.

Адамич је онда наставио:

,,Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент, али је он накнадно пуштен на инсистирање унутрашње клике у Југословенској влади, којој је он испоручио информације, и која је гарантовала за њега…“

Није истина да сам био ухапшен од британских власти, али је истина, и драго ми је да то кажем, да сам на путу од Београда до Лондона био детаљно испитан, пошто сам долазио из окупиране Европе. У установи где сам испитиван, провео сам најкраће могуће време. Није било никакве сумње. Није било интервенције из Југословенске владе. Апсолутно је неистинито да је било ко гарантовао за мене, као што пише Адамич.

Адамич је наставио: ,,Касније је Секулић постао дописник питсбуршког Србобрана из Лондона“

Чак ни то није истина. Нисам послао никакву информацију нити икакав чланак у Амерички Србобран.

Основа ових оптужби против мене није била само да се преко мене нападне Михаиловић, већ да се потпуно прикрије чињеница да су постојали огромни масакри Срба у Павелићевој Хрватској. Овај проблем масакара је играо и игра најважнију улогу у политици у самој Југославији, као и у иностранству. Ово питање је окупило водеће Хрвате и Тита заједно, тако да су др Шубашић, др Шутеј, др. Бичанић, Јанчековић и други напустили свог вођу у иностранству др Крњевића, упркос чињеници што је он 11. јануара 1945. изјавио у Дејли Телграфу:

,,Краљ Југославије нема права да прихвати споразум који је закључен између председника Југословенске владе (др Шубашића) и Народноослободилачког покрета. Он то не може да уради ако жели да остане уставни монарх. Он нема право да народу своје земље наметне монополску једнопартијску владавину. Ниједан краљ нема право да учини тако темељне уставне промене, које би могле да се учине само од стране народа.“

 

Копија писма Михаила Петровића:

После нашег разговора телефоном, сматрам за потребно да вам писметно саопштим следеће:

  1. Тих петорица младића, који се у Лондону издају за људе издајника Драже Михаиловића, су сазвали конференцију за новинаре за данас после подне да дају изјаве новинарима, што немају право да учине, и то као војни регрути у војсци.
  2. Од када су у Лондону, они су говорили и давали изјаве које су у супротности са званичном политиком Југославије, политиком наших Савезника, изјавама господина Черчила, и уопште њихове изјаве су супротне интересима нашег народа и садашње борбе.
  3. Према поузданим информацијама које поседујем, они су послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде.

Имајући ово у виду, захтевао сам од вас, да им у вашим могућностима као њихов старији официр, забраните да дају икакве политичке изјаве, зато што би то било врло штетно за наш народ у садашњем одлучујућем моменту.

У почетку покушали сте да избегнете конкретан одговор, изговарајући се административним формалностима. Онда сте рекли да, пошто су грађани Југославије, они имају сва права да, као и други, дају изјаве у Лондону.

На то сам одговорио да ниједан југословенски војни обвезник који носе униформу, није никада дао никакве изјаве новинама без дозволе.

Подсећајући вас на овај разговор желим да нагласим:

Да сте узевши у заштиту људе за које врло добро знате да бране политику супротну званичној политици Југославије.

На крају, молим вас поново да учините све да онемогућите ове људе, који су по вашим наређењима, да не учине, путем њихових неодговорних изјава, штету нашој националној ствари за коју је милион наших сународника већ дало своје животе на бојишту. У супротном, и у светлу ваших изјава преко телефона, ја ћу вас сматрати лично одговорним за све што они могу да кажу пред савезничким новинарима.

(потписан)                    Михаило Петровић

Дописник ,,Тањуга“

Лондон, 1. новембар 1944.

 

И поред Титовог уверавања да је у њиховим редовима јединство, ја сам уверен да би се многи објективни партизани сложили са мном да у Титовим редовима и даље постоји тачка нејединства између Срба и Хрвата, сада заснована на проблему масакра, која је данас акутна у присуству људи као што су Шубашић, Шутеј, Косановић и други.

Када сам стиго у Лондон, питао сам хрватске вође: ,,Плачите са нама над јадним жртвама: то би био почетак јединства међу југословенским народима.“

Уместо да то ураде, они су заузели становиште да масакра није било, док је Бичанић покушао да увери људе да ,,браћа убијају браћу“, као што је Јукић емитовао у Југославију. У Југославији је био велики Хрват и Југословен, министар П. Грисогоно, који се није бојао да отворено протестује против масакара. Био је диван почетак др Шубашића 15. новембра 1941. у Питсбургу. На великом југословенском састанку је рекао:

,,Историја не бележи никакве свађе или битке између хрватског и словеначког народа, или између хрватског и српског народа. Србија није потписала Лондонски уговор из 1915. без обзира на чињеницу да није било јасно које су границе и који устав ће будућа југословенска држава имати. Србија не би могла то да уради јер није хтела да засече у тело хрватског народа. Зашто се то десило? Десило се зато што су Хрватска, Србија и Словенија дошле на Мировну конференцију као јединствена, уједињена држава. Пошто је проблем Далмације био најтежи, наш братски народ, Срби, и поред свих тешких жртава које су поднели у рату, и поред величанствених победа, одлучили су да пошаљу Тумбића, Хрвата, на Мировну конференцију, као свог министра спољних послова, да представља уједињено краљевство. Све то је постигнуто и уродило је плодом у Версају, само зато што смо се кроз наше представнике ми декларисали да смо јединствена држава, прихватајући јединствен народ који је познат по три имена. Тако смо постали – сва три народа заједно – члан победничких савезника.
Дижем свој глас у протест пред Богом, пред нашим савезницима, пред целим светом. Протестујем против чињенице да су наши вековни непријатељи, који су сада непријатељи целог човечанства, за зле намере узурпирали свето име хрватског народа и Хрватске, и који су је дали организацији убица плаћеника фирера Павелића у моменту када он и његове уташе чине највеће злочине против свог братског народа, Срба, и против херојских Хрвата који бране част и понос хрватског народа. Хрватски народ ће опрати своју част и принеће балсам на рањене груди свог братског народа. Не само да верујем да ће се ово десити, већ сам сигуран да ће се десити; сигуран сам да ће се ово десити јер познајем свој хрватски народ. За ово ћу се изјаснити као бан Хрватске и хрватског народа.

Ја одбијам све покушаје да се хрватски народ доводи у везу са масакрима који се догађају – ако се догађају – без обзира ко су жртве тих масакара, и посебно ако су почињени над нашом браћом Србима. Ја тражим од свог хрватског, свог српског и свог словеначког народа да саосећају бол и патњу која је нанесена на било кога од њихове браће, као да је то њихов сопствени бол и њихова сопствена патња, и да науче од овог бола да је непријатељ једног од нас, непријатељ свима нама.“

Са сузама у очима Срби су се руковали са др Шубашићем и захваљивали му. Али то је био Шубашић од поподне. Већ увече је Уједињено хрватско братсво давало вечеру. Др Шубашић је тада рекао: ,,Управо сам  примио следећи телеграм из Лондона. Такозвани документ објављен у Србобрану је телеграм послат нашој Влади са информацијама о трагичним догађајима који су недавно почињени од шовиниста на Блиском истоку, и који садрже потпуно неосноване нападе на хрватски народ и на католичку цркву. Овај телеграм, који је објављен кршећи одлуку донету на састанку Владе, се не подудара са телеграмом који је затим примљен од нашег минстра у Турској.

НАШИ ПОЗДРАВИ ВАМА И ЦЕЛОМ ХРВАТСКОМ НАРОДУ У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА И КАНАДИ.

Крњевић, Шутеј.“

( Ја сам био у Лондону у то време, а Шутеј није хтео да ме види.)

За Србе то је био чин жестоке издаје.

Сава Косановић је говорио у присуству др Шубашића, настављајући верну подршку тим хрватским вођама. Он је рекао: ,,Од 1848. до сада, Хрвати су стајали заједно са Србима. Речено је да има неких Срба који сад, управо у часу када се овај историјски састанак одржава, пишу и ђаволски се труде, више него што су икада пре чинили. То нам је јасно, јер су нам Хитлер и Мусолини годинама говорили да Срби и Хрвати не могу заједно. Ово дело је дело нацистичке и фашистичке пропаганде, којима су неки људи стајали на услузи као наивни саучесници. Није искључено, и веровато ће се тек доказати, да је објављивање Србобранског документа и кампања коју је покреће, врло суптилна махинација Хитлера да учини немогућом васпостављање Југославије.“

Нешто касније, у пролеће 1942, др Бичанић, вицегувернер Државне банке, покушао је да увери др Гавриловића, бившег југословенског амбасадора у Москви, и касније министра правде у Југословенском кабинету у Лондону, да сам ја био немачки агент. Др Гавриловић је то одбацио, као што се може видети из следећег писма, које ми је он послао:

,,У пролеће 1942, после мог доласка у Лондон из Москве, др Бичанић ми је пришао и рекао ми како је распрострањено мишљење да је др Секулић дошао у Лондон као агент Недића и Немаца, у циљу да распирује непријатељства између Срба и Хрвата. Рекао ми је да он није веровао да је уопште било икаквих масакара. У прилог његовом мишљењу, питао је како је било могуће да Секулић изађе из земље. Одговорио сам да сам врло добро знао др Секулића и да сам га сматрао поузданом особом. Штавише, видео сам пасош са којим је напустио земљу. То је стари југословенски пасош, са фалсификованим српским излазом за Бугарску и Турску, писаним рукописом секретара моје партије, Лазара Тркље, који је био са Михаиловићем од почетка. На ову информацију др Бичанић је изгледао изненађен, али је и даље веровао да тамо није било масакара. “Шта ће Сетон Вотсон (Seton Watson, британски политички активиста и историчар, 1879-1951- прим. преводиоца) сада рећи после Титове декларације?“

Та група – др Шубашић, др Шутеј, др Бичанић и Сава Косановић – сада сарађује са Титом који је Хрват и изјављује да су ,,током три месеца 1941, уз помоћ усташких злотвора, нацисти успели у истребљивању више од пола милиона Срба у Хрватској, Босни, Херцеговини и Војводини.“

Чак је и Сетон Вотсон критиковао хрватске чланове владе због пропуста да осуде масакре у својим редовним емисијама за Југославију, али је додао да су ,,Срби тешко оштетили свој случај великим преувеличавањем чињеница у вези масакара.“

По жељи г. Черчила, др Шубашић је формирао кабинет да уједини ову групу Хрвата, која је напустила хрватски народ и чији вођа и даље седи у немачком затвору, и отишао је код Тита, који је, када је ушао у Београд, затекао 80 посто народа против себе, како је наведено у Њу Стејтсмен-у и Нејшн-у од 27. јануара 1945, од Стојана Прибићевића, још једног члана анти-југословенске групе и жестоког следбеника Тита.

Када је др Шубашић формирао његову прву владу, он је одмах почео да смењује Србе са њихових положаја у иностранству. Још сви нису замењени, после скоро једне године. Југословенска званична новина је пуна саопштења о смењивању Срба. Када је др Шубашић отишао из Лондона да се сретне са Титом, др Шутеј (који је гласао за Трипартитни пакт у Цветковићевом кабинету, ушао је у кабинет од 27. марта 1941; био више од две године у кабинету са Михаиловићем и сада је у Титовом кабинету у Београду, који стално назива Михаиловића издајником) га је заменио и наставио са радом. Др Шутеј је моментално отказао моје именовање као делегата при УНРРА-и у Вашингтону, вероватно се плашећи да могу да откријем ауторе Адамичевог ,,ексклузивног материјала“ у Америци. Његов указ је јединствен, јер се он потписао у име председника владе и свих осталих министара. Плашећи се да бих могао да користим свој пасош на коме већ имам америчку дозволу за улазак и британску излазну визу, хитно је тражио од британских власти да ми одузму  дипломатски пасош, и да ми пониште визу, и поред чињенице да је мој пасош у рукама Југословенске амбасаде. Мојој жељи да идем у Америку се увек супротстављала група људи у Шутејовом окружењу.

Надам се да ће једног дана неки од важних Хрвата схватити да је овај вид борбе против српског народа штетан не само за Србе, већ такође и за хрватски народ, и дефинитивно за Југославију. Југословенски народи ће једног дана открити ову банду Хрвата и Срба који стварају југословенски раздор и осудиће их. Тек онда ће британска јавност сазнати пуну истину. Током овог рата Срби су се борили поново скоро сами у Југославији, од када је Југословенска војска уништена па до капитулације Италије. Ако прочитам Српски свет (Serbian World) од 23. новембра 1944, наћићемо следеће:

,,Морам да укажем да су се српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде које су формиране искључиво од Срба, борили и данас се још боре, против окупатора.“ У истом чланку цитиран је др Владимир Бакарић: ,,Са својом борбом Срби у Хрватској су помогли Хрватима да се подигну у масама, и да се боре заједно против непријатеља.“

У редовима Михаиловића у почетку су били скоро само Срби и нешто Словенаца; сада је много Хрвата и муслимана. Увек сам веровао да би нова демократска Југославија могла да се створи не само крвљу Срба, као током претходног рата, већ такође и крвљу Хрвата. Онда ће будућност Југославије бити осигурана, а разлике избрисане.

Као закључак, желео бих да поменем врло драгу и важну статуу Срба коју је урадио познати британски скулптор. Она представља жену – Велику Британију – која је пригрлила двоје деце. Једно представља Белгију, а друго Србију. Уметник је изразио осећања Британије, која је била заштитник малих народа. Ова статуа, која је била изложена у британском Форин офису између два рата, не може се сада видети, верујем због ваздушних напада. Надамо се да ће се једног дана опет појавити, али још већа и са много више деце.

Данас, на четврту годишњицу револуције од 27. марта 1941, ми Срби се можемо сећати речи Данијела О’Конела (из британског Парламента од пре 110 година): ,,Ништа што је морално погрешно, не може бити политички исправно.“

Превео: Бранко Петровић

Затворено за коментаре.