Истина о Титовим партизанима

Istina o Titovim partizanima 3, korica 510x680

Милослав Самарџић:
Истина о Титовим партизанима

Istina o Titovim partizanima 3, korica 510x680

У двадесетом веку широм света су постојале комунистичке гериле. Неке су биле успешне, а неке не – али све су деловале, у основи, по истим принципима. О њима је написано безброј књига, међутим, аутори су углавном или сами револуционари или њихови следбеници.
Ова књига је један од ретких покушаја да се на феномен комунистичке гериле погледа са стране, пре свега на основу њихових сопствених докумената, али кроз укрштање с документима других учесника рата, од Југословенске војске (четника), преко квислиншких формација (недићевци), до осовинских (Немци, Италијани) и извора Западних савезника (Британци и Американци).
Уз обиље референци, Милослав Самарџић даје одговоре на питања: ко су били Титови партизани и њихов вођа, каква им је била идеологија, колико им је било бројно стање, ко их је наоружавао и зашто, колико су заиста убили Немаца… Ту је и анализа партизанског начина ратовања, уз поређење са Че Геварином, али и с другим герилама, укључујући и антикомунистичку герилу генерала Драже Михаиловића. А све то уз краћу историју социјализма кроз векове.

Да купите преко “Скрибда“, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

Да купите књигу преко “Коба“, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРВА ГЛАВА: ОД УТОПИЈЕ ДО ГУЛАГА

1. Историја социјализма

2. Комунистичка партија Југославије

3. КПЈ у илегали (од 1921. године)

4. Јосип Броз Тито – порекло

5. Јосип Броз Тито – успон у партији

ДРУГА ГЛАВА: ПАРТИЗАНСКА ГЛАВНИНА У СРБИЈИ

1. КПЈ од августа 1939. до 22. јуна 1941.

2. КПЈ после 22. јуна 1941.

3. Реакција српских германофила

4. Реакција пуковника Михаиловића

5. Заједничке операције партизана и четника

6. Почетак грађанског рата

7. Немачка офанзива и одмазде

ТРЕЋА ГЛАВА: ПОВЛАЧЕЊЕ ПАРТИЗАНА НА ЗАПАД

1. Неспоразуми са Коминтерном

2. „Совјетска република“ у Црној Гори

3. „Совјетска република“ у Источној Херцеговини

4. Устанак у Источној Босни

5. Устанак у Западној Босни

6. Устанак на Тромеђи

7. „Бихаћка република“

8. Немачка документа о НДХ

9. Партизанска организација крајем 1942.

10. Италијанска политика и комунистичко питање

ЧЕТВРТА ГЛАВА: ОД УСТАША И НЕМАЦА ДО БРИТАНАЦА

1. Четници против „Бихаћке републике“

2. Операција „Вајс“

3. Партизани уочи Битке на Неретви

4. Прва фаза Битке на Неретви

5. Мостови на Неретви

6. Договор комуниста и Немаца

7. Друга фаза Битке на Неретви

8. Фронт на Дрини и Лиму

9. Комунистичка верзија

10. Операција „Шварц“

11. Комунисти после Операције „Шварц“

12. Долазак британске мисије код партизана

ПЕТА ГЛАВА: КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ И ПОТОЊИ ДОГАЂАЈИ

1. Западни савезници и капитулација Италије

2. Западни савезници наоружавају комунисте

3. Комунисти и капитулација Италије

4. Хрвати мењају страну

5. Нова офанзива против четника

6. Расплет крајем 1943. године

7. Комунистичка верзија

8. Немачке операције крајем 1943. и почетком 1944. године

9. Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље

ШЕСТА ГЛАВА: САСТАВ И СВОЈСТВА КОМУНИСТИЧКИХ ФОРМАЦИЈА

1. Партизанске јединице пролећа 1944. године

2. Италијани у партизанима

3. „Хрватска војска“

4. Бројно стање и национална структура

5. Партизанке

6. Посебни казани

7. Стаљинови ђаци

8. Тоталитарни поглед на свет

9. Тањуг јавља

10. Судар са реалношћу

11. Нестручно командовање трупама

12. Страх од интелектуалаца

13. Борбена вредност

14. Наоружање и опрема

15. Партизанско ратовање

16. Партизанска болест

СЕДМА ГЛАВА: ЗА СОВЈЕТСКИМ ТЕНКОВИМА

1. Партизани у „Недићевој Србији“ 1942-43. године

2. Циљеви, ситуација, јединице

3. Битка за Србију

4. Совјетска и бугарска војска у Србији

5. Комунизам у Србији

6. Избори од 11. новембра 1945. године

ОСМА ГЛАВА: СТАТИСТИКА О ГУБИЦИМА

1. Колико Немаца су убили партизани?

2. Преко лешева до Дедиња

ИЗВОРИ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Неколико страница из књиге:

13. БОРБЕНА ВРЕДНОСТ

Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.

За борбе између партизана и Немаца – до којих је, по правилу, долазило само када Немци крену у напад а партизани не успеју на време да се склоне – карактеристичан је слом највеће комунистичке јединице, 8. корпуса. Мада су овај корпус напале само две немачке дивизије другог позива, раштркане на огромном простору, он се распао после неколико дана, не пруживши организовани отпор. Део корпуса се пред Немцима склонио на острва, а део у област Гламоча, Ливна, Дувна и Босанског Грахова. Врховни штаб почетком децембра 1943. године шаље Сретена Жујовића да преузме команду и реорганизује јединицу. Борбену вредност остатака корпуса који су потражили спас у босанским планинама Жујовић је, у извештају Врховном штабу, илустровао примером из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест – да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. Жујовић пише:

„Због глупаве паничне телефонске вести помоћника команданта места Гламоч са Корићне (где је био осматрач са телефоном и мотоциклом) у Гламочу је настао хаос и паника, које наши ни војни, ни политички руководиоци нису могли савладати… Међутим, ником у Гламочу на памет није пало да ову вест провери и ако ништа, ослушне да чује хуку тенкова. Запаљени су магацини са храном (добра половина изгорела, половина спасена јер су неки партизани почели гасити), запаљен је сав бензин, запаљен је авион и зграда авио базе…“[196]

Жујовић је сматрао да се од свих јединица 8. корпуса може рачунати једино на 1. далматинску бригаду. Стари штаб корпуса тражио је да се ова бригада доведе са острва на копно, што он није дозволио, у страху да ће се прекинути линије снабдевања партизана преко Јадрана, које су створили Западни савезници.

Ради провере борбене вредности јединица 8. корпуса на копну, Жујовић им наређује напад на Ливно. Напад није успео, а он пише Брозу: „Иако сам у наредби од 15-ог то био поставио (заузимање Ливна – прим. аут), нисам мислио да ће се тај циљ постићи“.[197]

Још један упечатљив пример борбене вредности партизана је њихов напад на Зеницу, у ноћи између 10. и 11. октобра 1943. године.

Према извештају унетом у ратни дневник 369. „Вражје“ дивизије 14. октобра, Зеницу су нападали делови 5. крајишке и 12. славонске партизанске дивизије.[198]

Трећи пук 369. дивизије послао је детаљан извештај о нападу 15. октобра.[199]

Према овом извештају, у Зеници се у време напада налазило свега седам официра (од којих је један био болестан; био је командир једне од укупно три чете), затим 53 подофицира и 212 војника из састава 3. пука (међу њима је било тридесетак Немаца, док су остало људство чинили Хрвати). Зато су Немци у одбрану Зенице укључили све што су могли: 56 полицајаца, 87 чувара заробљених Италијана (било их је око 2.000), седам припадника сигурносне полиције, девет чиновника, три касапина, три чиновника из војне поште, шест службеника телефонске централе, 138 људи из штаба, једног тумача и још три водника и три особе за које се не наводе дужности.

Сем личног наоружања, Немци су имали по неколико тешких митраљеза и минобацача и једну хаубицу. У 3 часа и 30 минута ујутру 11. октобра у помоћ им је стигло једно оклопно возило. С друге стране, партизани су имали пушке и шмајсере, као и по један минобацач, митраљез и тешки митраљез.

Немци су ујутру послали извиднице, а по њиховом повратку поставили су линије одбране. То нису могли да учине како су желели, јер је постојала опасност „да хрватски војници борећи се у повлачењу ноћу не исклизну из руку вођама“. Другим речима, нису смели да шаљу Хрвате ван видокруга.

Напад је почео у 22 и 30. У 5 часова ујутру 11. октобра чули су се још само појединачни пуцњи, тј. „противник је очигледно отишао из града“, како је записано у документу.

Али, најзанимљивији је разлог неуспеха партизанског напада, упркос бројчаној надмоћности. У немачком извештају пише:

„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.

Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева. Видевши пожар у железари, они су те ноћи коментарисали: „Хвала Богу да је предузеће уништено“.

Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица (10 избројано и 80 процењено мртвих). Током читавог напада погинуо је само један Немац и 12 Хрвата.

[196] Зборник докумената, том 2, књига 11, 245-246.

[197] Зборник докумената, том 2, књига 11, 271.

[198] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128ф.

[199] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-13.

Затворено за коментаре.