Италијанска документа о Јевђевићу и четницима

Италијанска документа о Јевђевићу и четницима

Добри и лоши савезници

Италијани су дали четницима десет пута више пушака него Британци, пише амерички историчар Х. Џејмс Бергвин, додајући да је у том процесу војвода Јевђевић “учинио највише да спасе своје сународнике од лутајућих усташких банди“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

01, vovjoda Jevdjevic sa Italijanima

Војвода Доброслав Јевђевић са Италијанима

Италијани деле храну српским избеглицама од Хрвата

Италијани деле храну српским избеглицама од Хрвата

 

АНТРФИЛЕ 1:

ЛОНДОНСКИ УГОВОР

И Бергвин полази од Лондонског пакта из 1915. године, који Велике силе нису испоштовале у корист Италије (и наравно Србије, што он не пише). Због губитка Далмације и острва, међуратну политику Италије обележио је осећај “осакаћене победе“. Занимљиво је Бергвиново објашњење да је амерички председник Вилсон инсистирао на кршењу Лондонског уговора због “начела народности, које му је било толико прирасло за срце“. Он је наводно веровао да ће вишенационална југословенска држава, насупрот проширеној Италији (и Србији, што Бергвин такође не помиње), бити “и демократски и етнички чврста“. Аутор закључује да се Вилсоново веровање показало погрешним, чему се може додати извесна сумња: да ли је идеализам америчког председника заиста пресудио у једном тако важном случају, или је по среди било нешто друго?

Територије обећане 1915. године Италијанима припојене су Југославији и тако је она аутоматски постала италијански непријатељ. Међутим, чим се заратило 1941. године, Италијани су схватили да су те територије само формално – боље речено тренутно – прикључене Југославији, а да су у ствари резервисане за Хрвате. У тој ситуацији: и за Немце преко Хрвата.

 

АНТРФИЛЕ 2:

ИТАЛИЈАНИ, ЈЕВРЕЈИ И ЧЕТНИЦИ

Италија је била једина чланица Трећег рајха која је одбијала да испоручује Јевреје Немцима. Зато су, заједно са Србима, и Јевреји бежали из НДХ према италијанским окупационим зонама. У нацистичкој хрватској држави нашло се 38.000 Јевреја, од којих су две трећине, без подстицаја Немаца, усташе одмах успеле да пошаљу у концентрационе логоре. “Овај злочин, који обешчашћава човечанство, дугујемо земљи културе, Немачкој“, писао је Пјетромарки поводом масакра Јевреја у Мостару 1942. године. “О, не, то је потпуно немогуће, јер депортација Јевреја представља ударац на част италијанске војске“, одговорио је генерал Париде Негри, командант дивизије “Мурђе“, на немачки захтев да преда Јевреје са своје територије.

Роатин одговор Немцима и Хрватима гласио је да то “не долази у обзир“. Он је касније као аргумент користио и четнике, говорећи да би изручење Јевреја Немцима или Хрватима “изазвало тешке последице међу наоружаним добровољцима четничке милиције, који би могли да поверују да ће и они једног дана можда бити предати усташама“. Исти аргумент Роата понавља на састанку са Мусолинијем и Кавалером у Риму, 17. новембра 1942. Мусолини је дао прећутну подршку заштити Јевреја, али се колебао под притисцима Немаца. Марта 1943. наредио је да се сви Јевреји са територије Друге армије пребаце у Трст и предају Немцима, али војска је одбила да изврши наређење. Генерали Роботи и Пирцио Бироли саопштили су Мусолинију да ће у случају предаје Јевреја “поверење четника у Италију потпуно нестати“. Подсекретар Бастианини рекао је Дучеу: “Ми знамо каква судбина очекује Јевреје који су били изручени Немцима. Они су завршили у гасним коморама. Сви они – жене, старци и деца. Нећемо учествовати у таквом злочину. А ти, Дуче, то не смеш да допустиш. Да ли си спреман да на себе преузмеш такву одговорност?“

Мусолини није био спреман за то, па је одговорио да се Немцима одговори како нема услова да се Јевреји пребаце до Трста, “због партизанске делатности“.

Од краја марта 1943. делови Друге армије се повлаче у Италију, тако да више није било довољно јединица да се заштити Јевреје. Зато се 2.661 Јеврејин пребацује на острво Раб, како би били “ван домашаја Хрвата и Немаца“. До септембра 1943. број се попео на 3.557. На истом острву налазио се и логор за Словенце, али они нису добијали добру храну и нису имали адекватан смештај, па су умирали од болести. Различит третман био је последица италијанске огорчености на злочине комуниста према њиховим људима у Словенији – у логору су држали таоце по том основу – док су на Јевреје гледали само као на жртве.

Септембра 1943. на Раб долазе партизани и велики део ових Јевреја ступа у њихове редове.

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

После сјајне књиге Миле Михајловић “Југославија април 1941 – септембар 1943“, препоручујемо још једно дело засновано на италијанским документима: “Империја на Јадрану – Мусолинијево освајање Југославије 1941-1943“, Х. Џејмса Бергвина, америчког историчара специјализованог за италијанско питање. (У оригиналу: EMPIRE ON THE ADRIATIC, Mussolini`s Conquest of Yugoslavia 1941-1943, by H. James Burgwin, by Enigma Books, New York, 2005.) Бергвиново дело код нас је објавио “Службени гласник“ још 2007, али остало је незапажено, јер у великој мери руши историографију социјалистичке Југославије. Мада је штампана у малом тиражу, књига се и после шест година на Интернету нуди у низу књижара, али нема ни једног приказа. У неком раду цитирана је само једном, и то само у вези губитака Италијана и Немаца на Балкану.

Шта је то што толико смета (нео)комунистима?

У првом реду то је факат да Бергвин не посматра догађаје само према форми, већ предност даје суштини. Формално, савезници су били Немци, Италијани и Хрвати, а непријатељи Срби, док је у стварности ситуација изгледала другачије: савезници су били Италијани и Срби, насупрот Немцима и Хрватима. Реч “савезници“ Бергвин не ставља под наводнике само док говори о Италијанима и Србима. Такође, за односе између Немаца и Италијана на тлу окупиране Краљевине Југославије, он користи термин “хладни рат“.

Пре него што су Италијани довели Павелића у Загреб, Немци су већ прогласили НДХ и устоличили бившег аустроугарског официра и изразитог италијанског непријатеља, Славка Кватерника. Хитлер дозвољава Мусолинију да Павелић преузме власт, али одмах почињу спорови Италије и НДХ око граница, као и Италије и Немачке око утицаја у НДХ, нарочито у привреди.

Ствари се погоршавају са избијањем српског устанка. Бергвин пише:

“Јуна и јула избила је побуна у зони Госпић – Грачац – Книн… у класичној четничкој традицији. У том раном периоду комунисти су имали занемарљив удео… Друга армија (италијанска), која је показала више симпатија за прогоњене Србе него лојалност свом хрватском савезнику, често је протеривала усташке пљачкаше и у неким случајевима их и убијала. Поштујући Казертанов `пијетизам` према Србима и Јеврејима, италијанске трупе су стекле њихову захвалност, али су тиме навукле на себе бес Загреба који је слао у Рим жучне протесте против италијанског фаворизовања Срба, на рачун лојалног хрватског савезника“.

Истовремено, крајем јуна, долази до сукоба између Хрвата и Црногораца у Санџаку, а Италијани се придружују Црногорцима. Неке италијанске војнике тада су “раниле и поубијале усташе“.

Од проглашења НДХ Срби и Јевреји масовно беже у зоне под италијанском контролом. Према Бергвину, током рата у НДХ је убијено 30.000 Јевреја, 27.000 Рома и између 487.000 и 530.000 Срба.

Занимљиво је да италијанска штампа коју су контролисали фашисти, на челу са торинским листом “Газето дел Пополо“ и миланским “Ил Ресто дел Карлино“, подржава Другу армију и осуђује усташке злочине. То је била прва ма где забележена осуда усташких злочина.

Још априла 1941. Немци и Италијани повлаче тзв. демаркациону линију, која је обухватала доњу трећину НДХ. Наводно је линија била формална, али је Мусолини, на притисак Друге армије, 13. августа 1941. обавестио Загреб да ће у њој власт преузети Италијани. “Убрзо после Мусолинијевог наређења, усташама је речено да покупе своје оружје и да напусте демилитаризовану зону. Срби су одахнули“, пише Бергвин. Тада је Србима враћена имовина конфискована од стране НДХ, а српске цркве су поново отворене. Хрватски генерал Зупан је извештавао: “За њега (генерала Амброзија, команданта Друге армије) нема разлике између Јевреја, Срба и католичких Хрвата“. Бергвин наставља:

“Бесан због Мусолинијевог заокрета по питању војне и политичке власти у демилитаризованој зони, Павелић и његова околина су оптужили Италију да мења стране и да уводи земљу у грађански рат. Павелића су нервирале укрштене верске струје: католичка Италија брани православне Србе против католичке Хрватске. Било је типично за њега да се пожали немачком посланику у Загребу, Зигфриду Кашеу, који је, будући да је био проусташки настројен, одмах о томе обавестио владу у Берлину. Глез је такође био бесан, пошто је био антииталијански настројен и разочаран због одлуке Италије да успостави контролу над бившим хабзбуршким земљама. Хитлер је закључио да су Италијани полудели, али није ништа учино да подржи Павелића из страха да ће наљутити Дучеа.“

Глез фон Хорстенау, немачки опуномоћени генерал у Загребу, мрзео је Италијане јер је као аустроугарски официр против њих ратовао у Првом светском рату. Многи немачки официри у НДХ били су Аустријанци, а сем тога сви старији хрватски официри раније су служили у Аустроугарској, у којој се, до краја Првог светског рата, налазила и Далмација. Због свега тога, Бергвин закључује:

“Немачки генерали, посебно они аустријског порекла, још увек вођени хабсбуршким сећањима, противили су се уплитању омрзнуте Италије у њихов Grossdeutschraum… Хитлер није био спреман да промени политику коју је одредио у јулу 1941. године: подршка Павелићевом режиму и уништење Срба и Јевреја. Друга армија није била расположена да мења своја гледишта, пошто су италијански генерали сумњали да иза сваке немачке речи стоји завера смишљена са НДХ, са циљем да се прегазе њихова `права`… У Југославији, италијански `Челични пакт` са Немачком претворио се у хладни рат“.

Друга армија не само што је поништила суверенитет НДХ и “подржала њене непријатеље“ (Србе), већ је натерала НДХ да снабдева храном цивилно становништво у италијанским деловима Далмације и у Ријеци. Уколико то НДХ не би поштовала, гувернер Далмације је био овлашћен “да одузме све што је сматрао потребним“.

Ствари су отишле тако далеко да је генерал Амброзио крајем 1941. направио план “ослобођења Хрватске од партизана и усташа“, и то у заједници са “наоружаним Србима“. Ипак, Хитлер је одбио план и Амброзио је смењен, али је постављен на виши положај: за начелника штаба Врховне команде копнених снага. Показало се да је то за Србе и Јевреје било одлично решење, јер је у Риму ојачана подршка Другој армији. А тек ће њен нови командант, генерал Роата, представљати ноћну мору за Немце и Хрвате.

Немци су почетком 1942. наметнули забрану Италијанима да преговарају са четницима, али је Роата ускоро “лако прогурао“ поништење те забране. Од свих учесника рата, он је “најмање уважавао“ Хрвате. Хрватском генералу Лаксу рекао је дословно: “Ми, Немци и Хрвати боримо се против комунизма. Ми се такође боримо против једног дела четника. Али, мора се имати у виду да се неки четници не боре против Осовине, већ само против вас Хрвата. Отуда би у овом тренутку било добро да привремено заборавите ваше тешкоће са тим четницима…“

У меморандуму Врховној команди од 10. маја 1942, Роата је писао: “У случају бивших Аустријанаца (са генералом Лаксом на челу), постоји мржња према свему што је италијанско“. Мржња је била обострана. “Бастианини, жалио се Глез, није скривао своју мржњу према Хрватима“, наводи Бергвин.

Следи Бергвинов коментар споразума Роата-Павелић, потписаног 19. јуна 1942, којим је Италија препустила НДХ Трећу зону, док јој је у Другој била допуштена цивилна власт:

“У Загребу, међутим, није постојало осећање да је тиме постигнута дипломатска победа. Иако је суверенитет Хрватске био учвршћен у Другој и Трећој зони, православни противник стекао је законско право да постоји као држава унутар државе. Обећавајући да ће се придржавати италијанског споразума са Србима, НДХ се законски обавезала да ће им дозволити да стварају четничке и антикомунистичке (МВАЦ) јединице. Постојао је такође Роата, са којим се морало рачунати, јер њега ништа није могло зауставити да и даље наоружава четнике, отвореног непријатеља државе. По мишљењу хрватских власти, италијански генерал је подржавао српске банде да се свете Хрватима уместо да се боре против партизана“.

У Риму су “одавно били узнемирени због четничких веза са Британцима“, пише даље Бергвин. “Ослањање на њих, сматрао је Пјетромарки, `свело је Другу армију на добровољачки корпус`. Фашистичким речником речено, генерали у Југославији заборавили су обавезу Италије да заштити НДХ од великосрпских претензија. Ако је у Риму и постојала подршка за НДХ, ње свакако није било на Сушаку“ (седиште Друге армије).

Ипак, на притисак Мусолинијевог режима, септембра 1942. Друга армија склапа споразум са НДХ о стварању “усташке територијалне милиције“. Официри Друге армије били су огорчени. Један од њих изјавио је да то “представља опасност по нас зато што су Хрвати наши непријатељи“. Ова усташка милиција заменила је Италијане у Фочи, где је требало да преговара са четницима. Међутим, уместо да преговарају, усташе нападају четнике и стрељају заробљенике. “Четници нису оклевали да одговоре на исти начин“, наводи амерички историчар.

У то доба, Италијани су ухватили “крајње узмениравајуће поруке“ о споразуму између “неких официра хрватске војске и партизана у Херцеговини“, али Бергвин овоме не посвећује пажњу. То је једно од места на којима му измиче суштина: он партизане посматра као српски и југословенски покрет, и не помињући да су били под хрватском командом, а још мање да су се ови Хрвати договарали са онима из осовинског блока.

Нови сукоб настаје поводом немачког отварања конзулата у Дубровнику, упркос “оштрим италијанским приговорима“. Бергвин закључује: “Током две генерације, Италијани су настојали да спрече непријатељски Drang nach Osten да стигне на јадранску обалу, да би сада њихов осовински савезник истакао заставе у Плочама и Дубровнику“.

И почетком 1943. године Друга армија је “још увек сањала о пространој хрватској кући о којој ће да се брину поуздани српски кућепазитељи, спремни да на капијама зауставе тевтонске варваре и њихове усташке савезнике“, пише Американац. “Спречавање Немаца да овладају Јадраном“ спомиње се и у ноти Врховне команде Италије од 11. марта 1943. Међутим, италијанска кола ишла су све већом низбрдицом. “У типичном немачком понижавању италијанског `непријатеља`, генерал Целнер је поздрављајући житеље Мостара (као и велики број Хрвата који су се налазили у саставу 373. дивизије), нагласио другарство из Првог светског рата између Виљемове Немачке и хабзбурше Аустроугарске – царства које се дуго супротстављало италијанском уједињењу“, наставља Бергвин.

При крају рада он посвећује пажњу питању да ли је Роата “разматрао напуштање осовинског брода“. Тврди да то није сигурно, стављајући једини доказ на који је наишао под знак питања. То је књига бившег југословенског дипломате Илије Јукића “The Fall of Yugoslavia“, према којој је Роата покушавао да ступи у контакт са Британцима преко Михаиловићевих официра. “Ако победе централне силе“, рекао је Роата тим официрима, “Италија ће помоћи да се успостави снажна српска држава у средишту Балкана као противтежа немачке премоћи. Ако победе западне Силе, Срби ће сведочити на мировној конференцији о хуманом понашању Италијана током окупације“.

У књизи “Михаиловић према немачким документима“, др Иван Авакумовић пише да су размишљања о промени стране захватила и “водеће италијанске војне и дворске кругове“, додајући да је после капитулације Италије генерала Роату узела у заштиту британска војска.

А према књизи мемоарских записа војводе Доброслава Јевђевића, у Роатином штабу у Сушаку крајем 1942. године одиграо се следећи разговор. Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, командант четника у западним крајевима, најпре је питао Роату да ли је свестан да су Силе осовине “већ изгубиле рат“. Добивши потврдан одговор, војвода је преко свог ађутанта и преводиоца, капетана Радована Иванишевића, овако наставио разговор: “Кажите генералу Роати да му се пружа у овом моменту могућност да спаси Италију тоталне пропасти, и да уђе у историју своје земље већи од Манцинија и Гарибалдиа“. Роата је одговорио: “Кажите војводи Бирчанину да сам ја свестан историског момента, али да су сви команданти корпуса на Балкану лични људи Мусолинијеви, постављени на тај положај да мотре на мене, да ме шпијунирају и прате сваки корак који начиним, јер Мусолини сумња у мене. Ја нисам фашиста, ја сам за Краља и демократију, а моје личне симпатије су про Енглеске, анти нацистичке. Кажите му да широке народне масе Италије мрзе Немце из дубине душе и да немају уопште одушевљења за овај рат који су им фашисти натурили“. Тада се у разговор укључио војвода Доброслав Јевђевић, рекавши: “Илија, молим те да ја продужим по тој линији, ја ћу му казати начин како да ликвидира све команданте корпуса и изврши удар на Балкану“. Иванишевић сведочи да је уследила “најинтересантнија конверзација која се може замислити“, али да се већ у јануару војвода Бирчанин тешко разболео и није могао да изађе на Динару, као што је било договорено (Д. Јевђевић, У служби српском народу, стране 184-186).

О војводи Јевђевићу, Бергвин пише:

“Можда више него иједан четнички вођа, Јевђевић, бивши члан југословенске скупштине, адвокат и велепоседник, учинио је највише да спасе своје сународнике од лутајућих усташких банди. Стамене фигуре и доброћудног понашања којим је скривао свој лукав ум, Јевђевић је разменио војну подршку Италијанима за храну којом би спречио глад српског живља. Временом, у сарадњи са генералом Роатом, он ће организовати повећу четничку милицију која ће се борити раме уз раме са Другом армијом против партизана.

Немци су били ужаснути оним што су видели. По речима Глеза фон Хорстенауа, `четници су потпуно наоружани парадирали у сваком селу које су окупирали Италијани… У Херцеговини то је чак ишло дотле да су Италијани заиста четницима предали сваку хрватску војну колону. Хрватска `независност` је била згажена. Нестрпљиви због тога што је мудри Роата преузео иницијативу, Немци су захтевали одлучну акцију против побуњеника свих боја. Али Роата је одбио да пуца на четнике“.

Бергвин се често враћа случају у великој мери извршене замене ратних страна, јединственом у Другом светском рату. “Берлин је сматрао понашање Друге армије, нарочито њено стално коришћење четника, издајничким чином“, наводи он једном приликом. Одбијајући немачке притиске да нападне четнике, генерал Роботи је писао Врховној команди у Риму: “Зашто Италија треба да прихвати апсурдност акције која се може означити само као издаја четника“. Бергвин каже и ово: “Мада су се Роата и Кавалеро сукобљавали око четничког питања, они су били сагласни да немачка чизма не сме да уђе у Херцеговину“.

Међутим, Бергвину није познато да је у јединицама “добровољачке милиције“, формално под италијанском командом, постојала паралелна организација Југословенске војске, према тзв. Упуту бр. 5, и да је она извршавала наређења генерала Драже Михаиловића. “Официри нису волели да се крећу у складу са италијанским борбеним потребама“, пише он, не објашњавајући зашто је то било тако. Њему је познато да је постојао контакт између Михаиловића и Јевђевића, али ту не види однос надређеног и потчињеног, већ само два сарадника који се договарају на равној нози. Прецизније речено, ова ствар није била јасна Италијанима, јер Бергвин закључује на основу њихових докумената, док четничка није проучавао – или, што је вероватније, Италијани нису све стављали на папир.

Најзад, под притиском Немаца, маја 1943. Мусолини наређује да се везе са четницима безусловно прекину. Према једном италијанском извештају из јуна те године, Друга армије је оптужена да је починила много “грешака“: “Бившим југословенским официрима није се смело дозволити да створе своје одреде. Без директног италијанског надзора, они су били у стању да шире заразну великосрпску идеју и да заобиђу италијанску власт… Добронамерност Италијана `довела нас је у тежак положај према хрватској држави и изнад свега, према немачким војним властима које верују да у извесној мери четници нама управљају`… Пјетромарки, Бастианини и Роботи прихватили су закључак да Друга армија није никако смела да сарађује са четницима као са независном снагом“, пише Бергвин, закључујући: “У најгорем могућем тренутку Италијани су сами себи нанели ударац… У сумраку окупације, италијанске трупе изневериле су своје једине савезнике. Разоружавајући српске јединице они су изложили четнике освети од стране њихових бројних непријатеља“.

Али, везе су већ биле толико дубоке, да је Мусолинијева наредба наишла на велики отпор. Генерал Франческо Ђангријеко, командант дивизије “Зара“ у сектору Книна, који је требало да разоружа Динарску четничку дивизију војводе Момчила Ђујића, једностано је тражио да буде опозван, с образложењем да се осећао “превареним“. Од 8.000 херцеговачких четника, упркос тешких претњи (изречених форме ради), позиву Италијана да предају оружје одазвало се само њих 120. Италијанима не само што није падало на памет да гоне четнике, већ су их и даље штитили од Немаца. Бергвин наводи: “Италијани су често помагали четницима да избегну немачке заседе тако што су им проналазили скровишта или су се са њима заједно кретали према јадранској обали. На крају, догодило се да је Врховна команда… окретала главу на другу страну, тако да је њихово извршавање нестало у димној завеси смишљене незаинтересованости или отворене непослушности“. Оштрије акције против четника, што Бергвин није уочио, уследиле су само у Санџаку. Али неки од главних лидера, укључујући и Јевђевића, били су ухапшени.

За догађаје у вези капитулације Италије септембра 1943, амерички историчар каже:

“Када је генерал Бадољо упутио крајње нејасне наредбе италијанској војсци да отвори ватру на Немце само у случају напада, изазвао је пометњу и немоћ. Без снажног вођства и јасних упута из Рима, Друга армија није била у стању да промени свој став и придружи се партизанима да би се борила против бившег немачког савезника или четничком сараднику у борби против Тита“.

Бергвину и овде измиче суштина: Италијани су тражили од Западних савезника да наставе борбу против Немаца заједно са четницима – борба против комуниста није поменута, али се подразумевала – док су им ови наредили да се удруже са комунистима. То понижавајуће наређење Италијани су бојкотовали и због тога се распала Друга армија.

Док се служи италијанским документима, Бергвин је прилично прецизан, али када се креће ван њих, он цитира комунисте и њихове присталице, попут Дедијера, Ђиласа и Јозе Томашевића, или неких британских историчара старог кова. Тако, Михаиловића назива шовинистом, с образложењем да је хтео да стави под српску управу крајеве са српском већином западно од Дрине. Овде је Американац насео на класичан трик комунистичке пропаганде, према коме се ратни догађаји описују на основу послератне територијалне поделе. Међутим, у рату нису постојале данашња Србија и БиХ, већ бановине. Највећи део послератне БиХ од 1918. године налазио се у бановинама под српском управом, јер су ту Срби представљали већинско становништво преко 1.000 година.

Михаиловића Бергвин описује још и као “грубог ратника“ са политичким идејама из 19. века, показјући да не познаје не само његову борбу за демократију, већ ни биографију. Није му познато да је Михаиловић био обавештајац и војни аташе, што су му кљични агрументи да за Роату, који је био то исто, изведе следећи закључак: “Пошто је служио у војној обавештајној служби и био војни аташе у Берлину, спретно се кретао у коридорима моћи и брзо прикупљао знања о спољном свету“.

Под знаком питања је и Бергвиново разумевање комунизма, јер пише дословце ово: “Вођени динамичном идеологијом и неуморном активношћу своје `народне војске„, партизани су изгледали много боље од четничких официра који су више водили бригу о спасавању властите коже како би у будућности живели удобно у обновљеној краљевини“. У тумачењу америчког историчара, испада да су у ствари четници, а не комунисти, маштали о освајању вила на Дедињу, што се не може доказати ни на који начин.

Занимљиво је исто тако да појам диктатуре Бергвин везује за четнике, а не за комунисте, мада је била у њиховом (“диктатура пролетаријата“), а не четничком програму. Додуше, он је овде збуњен извештајем италијанске обавештајне службе о конференцији црногорске омладине у Шаховићима, 1. децембра 1942. године. Сходно менталитету средине, изречене су тешке речи, а војна тајна није чувана. Напротив, неко из Црне Горе рекао је Италијанима да донета резолуција представља Михаиловићев програм, и не помињући омладински конгрес, јер закључци омладинских структура нигде не обавезују војно и државно руководство. Тако је у Риму резолуција заведена под насловом: “Статут, објавио Дража Михаиловић у Шаховићима, Црна Гора“. Последице је први искусио војвода Јевђевић, који је управо убеђивао Италијане да ће им Југославија препустити делове Далмације са хрватском већином (у резолуцији је писало супротвно). Дошло је до пада италијанског поверења у четнике, што је директно условило мање испоруке оружја и муниције.

Ипак, Италијани су дали четницима десет пута више пушака него Британци: 30.000 наспрам 3.000. Наводећи ове цифре, Бергвин сугерише да су Италијани били десет пута бољи савезници четницима, а то потврђује и нелогичним захтевима које су Британци стављали пред Михаиловића (нпр. да изглади односе са комунистима). Односе четника и Италијана он често описује сарадњом, али не у негативном контексту, као што то чине комунисти (који, сем тога, крију да је сарадња била усмерена и против Хрвата и Немаца, као и да је почела као сарадња против усташа). За Бергвина је сваки ратни контакт просто ратна тактика. То важи и за партизане. “У понуди којом су превазишли све што су раније предложили четници, партизански представници су изразили спремност да се силом супротставе било каквом покушају савезничког искрцавања на јадранску обалу. Захваљујући једино понуди о размени заробљеника, партизани су дуго крили ове свеобухватне предлоге из страха да ће бити оптужени за сарадњу (са Немцима), за шта су иначе они оптуживали четнике“, закључује амерички историчар.

Бергвин настоји да направи симетрију између комунистичких и италијанских, затим између комунистичких и четничких и најзад између муслиманских и четничких злочина.

У првом случају, цитира оштре Роатине наредбе о одмаздама, и то више пута, а не каже да оне нису спроведене, док комунистичке злочине брани као идеолог КПЈ: “Све у свему, партизански терор у Југославији више је био реакција него планска акција – то је било оружје које је бранитељ домовине користио против страног освајача и његових сарадника и савезника“. Наравно, није реч о реакцији, јер су комунисти први почели, како са масакрима домаћег становништва, које су највише и ликвидирали, тако и са масакрима ратних заробљеника. Друго, одбрана домовина за комунисте је била само парола – циљ је био освајање власти. Са низом неукусних епитета у корист партизана, који се провлаче кроз целу књигу, Бергвин се показује као још један западњак који хвали комунизам, али само у туђој кући.

Док умањује злочине комуниста, Бергвин за четнике даје највише цифре из пропаганде социјалистичке Југославије (фалсификован Ђуришићев извештај о ликвидацији 8.000 муслиманских цивила, итд). На једном месту, Американац пише: “У горњем току Дрине, четници су напали незаштићене муслимане и извршили први велики масакр против омрзнутог верског непријатеља“. Међутим, тај масакр с краја 1941. године није уследио због верске мржње, већ због претходних злодела муслиманских усташа.

Случајно или не, Бргвин три пута говори о масакру Хрвата и муслимана у Операцији “Алфа“ октобра 1942. у области Прозора, али сваки пут као да је реч о различитим догађајима, тј. три пута повећава злочине четника. (Тада су четници уз помоћ Италијана напали партизане и усташе; у операцији су учествовали и муслимани као четници и није било злочина над њиховим цивилима).

Бергвин је благонаклон и према Хрватима, још од уводних страница, када износи следећу нетачну тврдњу: “Захваљујући великом броју Фолксдојчера, Загреб је био једини окупирани град поред Аустрије, који је дочекао немачке легије раширених руку“. Још један пример: “Многи Хрвати који би иначе окренули леђа усташким злочинима, дозволили су себи и без наговарања прелата и свештеника, да подрже Павелићев режим“. Или, следећа констатација: “Оставши без вође након Мачековог повлачења, либерални Хрвати, разочарани етничким насиљем, видели су у Титовом популистичком панславизму усамљени глас који је отворено позивао на истинску једнакост и помирење међу народима Југославије“. Под “истинском једнакошћу“ овде се у најмању руку подразумевају одузимање предратних територија Србима, некажњавање злочина НДХ и изједначавање џелата и жртава.

Маниром комуниста, Бергвин безброј пута понавља фразе о “сталним нападима“ партизана на Осовину, пропуштајући да неведе када и где су се они одиграли. Зато је на крају збуњен подацима о губицима Друге армије (око 5.000 погинулих), јер се не слажу са придевима и атрибутима којима је до тада частио партизане. Генерални закључак он ипак изводи на основу статистике, наводећи:

“Стога треба бити веома пажљив како се партизанима не би приписала заслуга `да су запалили пожар у Југославији` против окупатора. Они су ретко кад нападали добро утврђене италијанске и немачке положаје, а много више и упорније тражили су сараднике окупатора (често обичне државне службенике) и четнике са циљем да их побију… Партизани нису дуговали коначну победу својим успесима, већ одлуци Немачке да се повуче са Балкана после тешких пораза које су јој на Источном фронту задале совјетске армије“.

(“Српске новине“, Чикаго, јануар-фебруар 2013)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *