Иван Ивановић: Истина о Калабићу (1)

Никола Калабић са сином Николом, ћерком Миром и женом Стајком, крајем 1943. у Божурњи код Тополе
Никола Калабић са сином Миланом, ћерком Миром и женом Борком, крајем 1943. у Божурњи код Тополе

Никола Калабић са сином Миланом, ћерком Миром и женом Борком, крајем 1943. у Божурњи код Тополе

Између школованих историчара Косте Николића и Бојана Димитријевића, с једне стране, и историчара по вокацији Милослава Самарџића, с друге стране, повео прави рат књигама, па је текст који пишем прича о том рату.  Све до 2009. године  Николић и Димитријевић су оспоравали Самарџића, али нису имали ваљану аргументацију за то, пошто им нису била доступна тајна документа Удбе. Више су ишли на човека (ad hominem) него на књигу (ad rem). Њихов главни аргумент против Самарџића је био тај што он није школовани историчар, него економиста који се аматерски бави историјом. Доказе које је он понудио у својој књизи „Истина о Калабићу“ једноставно су игнорисали. Тако је настао један од највећих спорова у савременој српској историји

ПИШЕ: Иван ИВАНОВИЋ

Једна од највећих тајни у новој српској историји је хватање и убиство генерала Драже Михаиловића, вође некомунистичког покрета отпора против фашистичког окупатора. Ни данас, 68. година после генералове смрти, не може се са сигурношћу рећи како су комунисти заробили и ликвидирали генерала, а не зна му се ни гроб. Једино је извесно да су му комунисти приредили стаљинистички процес у Београду на којем је осуђен на смрт.

Постоје две верзије које су у оптицају и које се не могу чињенично доказати.

По првој, коју је комунистичка историографија озваничила, српска Удба (тада Озна) је успела издајом Дражиног команданта Горске гарде, Николе Калабића, да зароби генерала у Источној Босни и депортује га у Београд.

Ову верзију је лансирала сама Удба у форми фељтона у Политици, који је изашао у 44 наставка, почев од 5. августа 1962. године. Тај фељтон су потписала два Политикина новинара, Гојко Бановић и Никола Степановић, који су се тада сматрали понајбољим, а истакли се извештајима са суђења генералу Михаиловићу 1946. године. Како је дошло до писања фељтона сазнало се двадесет година касније, када је Гојко Бановић проговорио о томе у недељнику Илустрована политика.

            Касније су написане књиге неких удбаша који су наводно ухватили Дражу. Тако је Милован Пејановић, главни Крцунов помоћник у прогону генерала, под псеудонимом Љубо Поповић, објавио 25 година после Дражиног убиства, 1971. године, књигу „Велика игра са Дражом Михаиловићем“, у којој подупире Удбину верзију, коју су Ознини оперативци, и сам аутор, издиктирали новинарима Политике 1962. године. По овој верзији драмски писац Синиша Павић је написао сценарио а редитељ Сава Мрмак снимио серију под насловом „Последњи чин“, 1981. године.

Дванаест година после Политикине верзије, 1983, још један учесник у хватању Драже, Бошко Матић, проговорио је књизи „Крцун“, која представља панегирик српској Удби и њеном шефу Слободану Пенезићу Крцуну, о хватању генерала.

Пет година после тога, 1988, такође учесник у хватању Драже, Слободан Крстић Уча, написао је књигу и фељтон „Како сам хватао Дражу“.

Ове верзије се у много чему не подударају, али се у једном слажу: генерала Дражу Михаиловића заробила је српска Удба, са Александром Ранковићем и Слободаном Пенезићем као главним организаторима.

Потом су следили многи интервјуи, од којих неки, као онај генерала Ђоке Јованића у НИН-у 2000. године прелазе у фантастику. Наиме, овај лички генерал, близак Јованки Будисављевић, последњој Брозовој супрузи, прихвата да Никола Калабић нема везе са Дражиним заробљавањем и да је то Удбина измишљотина, али тврди да је генерала издао четнички командант из Источне Босне, војвода Јездимир Дангић! Проблем је у томе што то не може да се узме као чињеница. Ратна биографија Јездимира Дангића каже да је овај командант Источне Босне успео током 1941. и 1942. године да ослободи овај крај од усташа и да преговара са Немцима да потпадне под њихову јурисдикцију. Само су Немци могли да спрече усташки геноцид над Србима!   (То ће комунисти касније узети као четничку колаборацију са Немцима!) Но Немци нису прихватили Дангићеву понуду, заробили су Дражиног команданта у априлу 1942. године, и депортовали у логор у Пољској. Дангић је успео да побегне и да се прикључи пољском покрету отпора. Као и многе пољске официре, Совјети су га заробили и депортовали у логор у Сибир. Одатле су га тек 1947. године предали југословенским комунистима, који су му приредили у Сарајеву исти процес као Михаиловићу у Београду и стрељали. Како је онда могао Дангић да изда Дражу? Кад овако безочно лаже један од главних Титових генерала, како онда да поверујемо удбашима?

Интересантно је да су у ову Удбину верзију поверовали водећи прочетнички оријентисани историчари Коста Николић и Бојан Димитријевић. Иако нису имали никакав  документрани доказ, прихватили су удбашку псеудолитерару без имало сумње у њу.

Занимљиво је да је Удбину верзију прихватио и новинар Перо Симић, који је имао прилике да проучи тајне архиве Москве и изнесе низ оптужујућих детаља о вођи комуниста Јосипу Брозу, кога је Коминтерна устоличила за генералног секретара Централног комитета КПЈ, а Револуција произвала у Тита и прогласила га Маршалом, у књизи „Дража, смрт дужа од живота“ (2012),  а да није нашао за то потврду у Москви. Иначе, Перо Симић је обелоданио из московских архива да је Црвена армија 22. септембра 1944. године ушла у Југославију (Србију) код Кладова са 414. 000 војника, да комунизира ову земљу. Одавде је јасно  како је дошло до четничке голготе у Босни, са епилогом на Зеленгори.

Очито да је хватање генерала Драже Михаиловића постало уносан посао и комерцијални чин.

По другој верзији, болесног генерала су Британци (њихова тајна служба за Југославију, СОЕ, у коју су се још за време рата инфилтрирали комунисти (позната Кембриџска група) и битно утицали на Черчилово формирање мишљења о генералу Михаиловићу, продали комунистима, исто онако као што су  им пре тога предали председника квинслишке српске Владе генерала Милана Недића, кога су заробили у Аустрији.

Ову верзију заступају Миодраг Пешић у књизи „Црвена тамница“ (1998), и историчар (по образовању економиста) Милослав Самарџић, у књизи „Истина о Калабићу“ (1999). Они су изнели јаку аргументацију, низ писама, сведочења и докумената који потврђују њихову верзију. Више од тога, Милослав Самарџић је у својој књизи вивисекцирао Удбину публицистику и доста убедљиво показао да је она више конструкција него истина. Удбаши су је начинили да би уздигли себе и своје шефове Александра Ранковића и Слободана Пенезића Крцуна, а Николу Калабића убацили у игру да би што више унизили ривалски покрет, будући да је Никола био Дражин командант Горске гарде, са задатком да чува свог вођу. (Александар Ранковић је спасио Тита на Дрвару!)

Тако се између школованих историчара Косте Николића и Бојана Димитријевића, с једне стране, и историчара по вокацији Милослава Самарџића, с друге стране, повео прави рат књигама, па је текст који пишем прича о том рату.

Све до 2009. године  Николић и Димитријевић су оспоравали Самарџића, али нису имали ваљану аргументацију за то, пошто им нису била доступна тајна документа Удбе. Више су ишли на човека (ad hominem) него на књигу (ad rem). Њихов главни аргумент против Самарџића је био тај што он није школовани историчар, него економиста који се аматерски бави историјом. Доказе које је он понудио у својој књизи „Истина о Калабићу“ једноставно су игнорисали. Тако је настао један од највећих спорова у савременој српској историји.

Кад сам први пут писао о овом спору, ја сам више стао на страну Самарџића, не што његову тезу без резерве прихватам, него што је он слободни истраживач, а поменути историчари етаблирани научници. Као писац, навикао сам да будем на страни слабијег! Рекао сам да Самарџић можда није у праву, али да је његова књига романескна, историографски трилер. Ако историчари докажу да Самарџић није у праву, онда ће његова књига остати литература, у понечем оригинална и нова, боља него она коју је он покушао да пише у роману „Борачки крш“. Ако то не учине, онда ће довести у питање своју историју.

Самим тим што су одбили да третирају Самарџићеву аргументацију, довели су у питање свој морал, јер су се представили као недодирљиви историчари, монополисти. Историјска истина је само она коју државни Институт за савремену историју овери!

То што су Николић и Димитријевић заступали антикомунистичку школу, није ми много значило, јер је она само друга страна комунистичког универзитета. Који се завршавао у Кумровцу! Чак мислим да је Самарџићева предност што као економиста није похађао тај комунистички универзитет и тако остао ускраћен за његову догматику! Осим тога, Самарџић је писао своју историју одоздо, прикупио је огромну документацију казивања преживелих четника, што етаблирани историчари нису радили.

Последњи комунистички историчари, проистекли из Дедијерове школе, који су у свему надмашили своје догматске претходнике, какав је Венцеслав Глишић, разговарали су са комунистичким руководиоцима (Александар Ранковић, Петар Стамболић), што је свакако значајан допринос историјској науци, али само потврда догматске историографије. Није ми јасно зашто су Николић-Димитријевић напали Глишића, кад нису оповргли његову методологију?

Тад се на томе завршило. Николић-Димитријевић су прихватили Удбину верзију хватања генерала Драже Михаиловића, Самарџић је одбацио. Остали су закопани у својим рововима.

Међутим, десет година после Самарџића, 2009, професионални историчари су пронашли corpus delikti за рушење аматера-историчара и обелоданили га у чланку Заробљавање и стрељање генерала Драгољуба Драже Михаиловића у часопису Историја 20. века, чији је власник Институт у коме Николић и Димитријевић раде. Више од тога, ови историчари су инаугурисали неуспелог романсијера Предрага В. Остојића  у званичног историчара (што он по школи јесте), подржали га предговором и уступили му истину о хватању Драже Михаиловића, коју је он формулисао у књизи „Заробљавање генерала Михаиловића“, 2010. године, која је само надградња Николић-Димитријевићевог чланка у Историји 20. века.

Да видимо како су они дошли до крунског аргумента за рушење Самарџића?

Наставиће се

Затворено за коментаре.