Иван Ивановић: Истина о Калабићу (2)

Лажни Калабић (трећи с лева) и официри Озне
Лажни Калабић (трећи с лева) и официри Озне

Лажни Калабић (трећи с лева) и официри Озне

Бојан Димитријевић још тврди да је голим оком установио да се ради о истинитој фотографији, чак и ако је у њу Калабић умонтиран! Међутим, Судски вештак морфолог Лазар Цвејић је дао налаз, који је Самарџић у новој књизи објавио: „Упоређивањем фотографија Калабића од 1935, 1943. и 1944. године са фотографијом „Калабић – 1946″, установио сам да последња фотографија НИЈЕ ФОТОГРАФИЈА Николе Калабића!“

ПИШЕ: Иван ИВАНОВИЋ

Године 2009. Влада Републике Србије (под вођством Демократске странке), вероватно да би скинула четничко питање с дневног реда,  образовала је две комисије за испитивање ближе прошлости: Комисију за проналажење посмртних остатака генерала Драже Михаиловића и Комисију за утврђивање комунистичких злочина 1944-53. г. На чело прве комисије дошао је Коста Николић из Института за савремену историју, а на чело друге Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде. Обе комисије су престале са радом, јер су им променом власти 2012. године укинута средства. Николићева комисија се сама избламирала кад је на Ади циганлији пронашла животињске кости и приписала их  Дражи! Хоменова комисија, највише захваљујући њеном секретару Срђану Цветковићу, такође из Института за савремену историју, пописала је готово 70.000 жртава комунизма, али није завршила посао.

Мене овде интересује Николићева комисија. Она се обратила Безбедоносно-информативној агенцији (БИА, наследница ОЗН-е, УДБ-е, СДБ-а) и добила документа и фотографије комунистичке тајне полиције везане за генерала Дражу Михаиловића. На основу њих је утврдила да је Удбина верзија хватања генерала тачна и да се у њу не може сумњати. Комисија је готово тријумфално изашла у јавност да државним печатом овери Удбину верзију хватања генерала и обори Самарџићеву сумњу. Нарочито је био агилан други члан Комисије, Бојан Димитријевић, који је у Вечерњим новостима добијање документа од БИЕ прогласио највећим дометом Комисије и затражио да се правим историчарима мора безрезервно веровати. (Самарџић је лажни историчар!) У Политици је затражио да се призна ауторитет Комисији, јер иза ње стоје историчари са научним и другим звањима. Пошто је он лично изучио фотографије, утврдио је голим оком да су оне аутентичне.

На тај начин је Комисија скинула с дневног реда ово спорно питање. Предраг Остојић је још додао да је проучио сва документа и да не може бити сумње да је Удбина верзија хватања генерала Михаиловића тачна, а да су је чланови Комисије Коста Николић и Бојан Димитријевић потврдили.

Међутим, Милослав Самарџић се није сложио са закључцима ове Комисије и остао је при својим ранијим ставовима: генерала Дражу Михаиловића су Озни/Удби испоручили Британци, а Титова тајна полиција је само фингирала његово хватање.

У својој књизи „Прави и лажни Калабић“ (2012) Милослав Самарџић је оспорио закључке Комисије, која се позвала само на архив Удбе а игнорисала све друге доказе који јој нису ишли у прилог. Самарџић је навео чак 16. таквих доказа „друге стране“. (Неке је навео у првој књизи.) Овакав поступак етаблираних историчара не само да је неисторијски, него одбацује основни научни принцип да се истина може утврдити само ако се испитају све њене опције. Комисија је одбила понуђене Самарџићеве доказе, а прихватила без провере Удбине доказе, као да не постоји могућност да они буду фабриковани.

Мене је посебно зачудило одбијање Комисије да размотри писмо мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, који тврди да је био непосредни сведок Дражиног киднаповања од стране ознаша у енглеским униформама, који су долетели авионима са британским ознакама. Кад су титовци разбили последњу Дражину одбрану, мајор се скривао од потера све до 1950. године, кад је био заробљен. Већ јула 1946. године Милош Марковић је успео да дотури писмо чикашким новинама, које су га објавиле под насловом Како су црвени кукавичком преваром заробили болесног Михаиловића. Писмо је после тога објављено у Швајцарској. Комунисти су приредили мајору Милошу Марковићу стаљинистички процес у Ужицу и убили га. Зар је могуће тек тако одбацити писмо једног од најпоузданијих Дражиних команданата? Зар је могуће да Николић и Димитријевић, писци биографије Драже Михиловића, историје четничког покрета… више верују Титовим удбашима Миловану Пејановићу и Учи Крстићу него Дражином команданту?

Разуме се да се начелно поставља питање колико су Удбини подаци веродостојни? У Титовој тајној полицији постојали су читави тимови за фалсификовање четничке историје. Већ на суђењу генералу Дражи у Београду појавила су се два његова писма, једно Павелићу а друго Степинцу, за која је већ сам суд утврдио да су фалсификати.

Докле су ишли комунистички фалсификатори може се видети и на примеру прослављеног војводе из Првог светског рата, Петра Бојовића, кога су комунисти ухапсили кад су освојили Београд. Њихова прича каже да је војвода провео рат у заробљеништву, а да се у његовој кући у Трнској улици налазила четничка београдска команда са радио станицом. Војводин син инежењер Добрица Бојовић (архитекта? – упознао сам га у Удружењу Топличана) наводно је био четнички командант града Београда. Кад је Озна ухапсила Бојовиће, нашла је ту радио станицу и преко ње ступила у контакт са Дражом Михаиловићем у Босни.

Све је то потпуна измишљотина, војвода Петар Бојовић није био у заробљеништву у Немачкој него у Београду, под непосредном немачком контролом. Никаква радио станица није постојала у Трнској улици. Познато је војводино писмо генералу Михаиловићу у којем жали што због година не може да му се придружи у шуми. То писмо је било разлог хапшења и малтретирања војводе, кога су комунисти оптужили за великосрпски хегемонизам. По изласку из комунистичког казамата, вероватно од последица тортуре, војвода Петар Бојовић је преминуо 19. јануара 1945. године. Вероватно да би прикрила злостављање команданта Прве армије у Солунском пробоју, Озна је конструисала причу о радио станици.

О Удбиним фалсификатима могу и сам да посведочим. Кад се мени судило за „Црвеног краља“ 1972-74. године, тадашња ДБ је Суду доставила документиз којег произлази да сам ја са три године био припадник четничког покрета Косте Пећанца!   Наиме, по том „документу“ моја мајка је била секретарица у штабу Косте Пећанца, што значи да сам и ја био четник! Непобитно сам утврдио да је овај фалсификат направљен за потребе суђења, а што је био контрапродуктиван, то је зато што су његови састављачи били глупи људи, па су ми несвесно помагали уместо да ми одмажу! Ако би неки историчар дошао у БИА (наследнице ДБ)  до тог документа, да ли би поверовао да сам ја са три године носио браду и ратовао по планинама Јужне Србије с партизанима? Ствар сам довео до апсурда, јер Николић-Димитријевић канонизују Удбине документе.

Овде ћу да цитирам став Срђана Цветковића, такође историчара Института, коме се не може приписати аматеризам. „Од докуманата до израза далек је пут. Сваки документ подлеже историјској критици, упоређивању са другим врстама докумената, па према томе све вести, све податке не треба прихватити као историјске чињенице. Јер, од извора до чињенице постоји процес рада, то се код историчара назива методом перцепције, и то је један процес рада који недостаје у некритичком писању историје.“

Нема сумње да то знају и други историчари Института за савремену историју, зашто онда не поштују правила своје струке? Историчар-аматер (како га они карактеришу) Милослав Самарџић је са лакоћом побио њихове „доказе“, не зато што они нису валидни, него што Институтови историчари нису поштовали основна правила своје струке.

Које су то нове доказе пронашли Николић-Димитријевић 2009. године у Бији, којима су потврдили Удбину верзију хватања генерала, у коју су и раније слепо веровали? „Ниједан од наших колега историчара који је истраживао ову тему  није дошао до релевантних података који би разрешили ова питања.“ Ако је тако, како су онда били толико убеђени у Удбину литературу, поготово у роман (sic!) Уче Крстића? Пошто су добили приступ у документацију БИА (наслеђену од Удбе), они су непобитно утврдили да је пронађени рукопис Уче Крстића „Сећања једног официра ОЗН-е“ идентичан са објављеном књигом „Како сам хватао Дражу Михаиловића“. Тиме су „открили“ да су Удбини документи аутентични а не фалсификовани!

Да су умели да мисле, прочитали би ову причу другачије. Кад је Уча Крстић написао свој рукопис „где се на литераран начин описују ови догађаји“, није га одмах дао издавачу него га је однео у Удбу. Зашто? Свакако на сравњење са неким другим рукописом који му је послужио као извор. Да му се не деси оно што се десило Политикиним новинарима, да буде противречан. Нека ми Николић-Димитријевић кажу који то још писац носи свој роман у тајну полицију! Њихово некритичко читање Бијине документације јавља се као негација њихове аргументације.

Мене је ово подсетило на суђење „Црвеном краљу“. Прокупачки судија Окружног суда озбиљно ме је питао да ли сам рукопис најпре дао на читање директору Гимназије и председнику Социјалистичког савеза! (Овај судија је раније радио у ДБ!) Не знам да ли сам рекао да је то глупост! Ствар је у томе што и Николић-Димитртијевић мисле да је нормално да писац треба да оригинал свог рукописа похрани у Удбу, па тек оверену копију понуди издавачу!

Исти је случај и са фамозном фотографијом Николе Калабића са Ознашима које је одвео до Драже. На тој фотографији је Калабић са дванаест ознаша који су ухватили Дражу. Ваљда се сликао за историју! „У јавности је била позната и фотографија ове групе, али се због квалитета штампе и вишеструког копирања није могло утврдити да ли је она аутентична или је централна фигура у групи Никола Калабић у ствари „умонтиран“ у композицију, коришћењем неке његове раније фотографије“, написали су Николић-Димитријевић у свом часопису. Добро је што признају могућност монтаже, али је несувисло да се само једна фигура на фотографији излизала од употребе. Или све или ниједна! (Кад смо код монтаже, шта историчари Института за савремену историју кажу о мноштву Удбиних фотографија на којима четнички кољаши кољу заробљене партизане или цивиле и при том се фотографишу? Да ли је и ту могућа монтажа, познато је да је Агитпроп имао изврсне фотографе, какав је био Жорж Скригин?) Бојан Димитријевић још тврди да је голим оком установио да се ради о истинитој фотографији, чак и ако је у њу Калабић умонтиран!

Ствар је у томе што је Милослав Самарџић ту фотографију већ објавио у својој претходној књизи „Истина о Калабићу“. (Не знам како је дошао до ње, ако је била у поседу Бије?) Пошто је својим голим оком установио да на тој фотографији није прави Никола Калабић него његов двојник, затражио је мишљење стручњака о томе. Судски вештак морфолог Лазар Цвејић је дао налаз, који је Самарџић у новој књизи објавио: „Упоређивањем фотографија Калабића од 1935, 1943. и 1944. године са фотографијом „Калабић – 1946″, установио сам да последња фотографија НИЈЕ ФОТОГРАФИЈА Николе Калабића!“ А кустос Војног музеја у Београду поручник Дејан Миливојевић је на основу математичког прорачуна такође установио да је на Удбиној фотографији лажни Калабић! Тај човек на фотографији висок је 166,56 центиметра (једва виши од Раденка Мандића који је поред њега и за кога се зна да је био ниског раста) а прави Калабић, што се види из војне књижице, која не може да лаже, био је висок 180 см и то бос, са цокулама 183 цм. То посредно признаје и један од ознаша са фотографије, Миле Булајић, кад каже „Не знам, ко је тај Калабић!“

Уосталом, и сами удбаши описују Калабића другачијим него што је на скупном портрету. Раденко Мандић у својој књизи каже да је Калабић био „људескара“. А Милован Пејановић прича како је Никола Калабић подучавао ознаше да се понашају према сељацима: „Да би им показао како прави четник треба да се држи, устајао је и псовао оца, мајку, дете, претио клањем и стрељањем, брецао се и издирао“.

Овоме се чуди Војислав Давидовић, докторант права уочи Априлског рата, правни саветник мајора Радмира Цветића у Јаворском корпусу ЈВУО, који је преживео босанску голготу и одробијао тринаест година у комунистичком казамату, да би по изласку успео да побегне на Запад, у листу Братство, који је излазио у Канади и за који је он писао под псеудонимом Предраг Баћевац (Удба је организовала ликвидирање четника емиграната): „Човек се у чуду морао запитати: зар је могуће да се овако нешто могло сервирати читалачкој публици? Свак паметан, кад овако нешто прочита, мора себи поставити логично питање: да ли су сељаци Босне и Србије онако пожртвовано чували Дражу, стављали на коцку живот не само свој него и читаве своје породице, зато што су ти Дражини четници онако са њима поступали?“

Још већа је мистерија са фамозном радио станицом преко које је Озна успела да убеди Дражу да остане у земљи. (Ту причу је испричао Милослав у првој књизи.) Николић-Димитријевић тврде да су у Бији потврдили Удбину причу о постојању мајора Ћосића: „Из расположиве грађе види се да је Озна за Србију своју радио-комуникацију са заробљеном станицом ЈВуО (извесни мајор Ћосић) у марту и априлу 1945. сматрала интегралним делом операције заробљавања генерала Михаиловића“.

Не доводећи у питање ту комуникацију, поставио бих питање: Да ли је Дража био толико наиван да слепо поверује у Ћосића? Зар није посумњао да иза Ћосића стоји Озна? Неки њему непознат мајор му поручује из слободних планина да у Србији све ври, да народни устанак против комуниста само што није плануо, да се само чека његов долазак па да све букне. И Дража, искусни официр, обавештајац, не зна да се информација мора проверавати са свих страна, него слепо верује у Ознину намештаљку!

Познато је да је генерал пре тога, крајем 1945. и почетком 1946. године, прелазио на леву обалу Дрине (у Србију), да је допро чак до Ваљева, да су га нове власти откриле, и да је једва могао да се врати у Босну, где је ипак био безбеднији. Ако је одбио да се укрца 1. новембра 1944. године, на позив Мек Дауела, у амерички авион и домогне се Запада, јер ни „Дантон није могао да понесе на ђоновима својих ципела Француску“, сасвим је могуће да је у марту 1946. године схватио да од новог рата нема ништа и да су Совјети Југославију комунизирали. Изгледа да је Дража озбиљно оболео од тифуса, па је реално да је пристао да га савезници евакуишу на Запад, како би се лечио. Разуме се да није могао ни да сања да су Британци постигли споразум са Озном о његовом заробљавању.

Наставиће се

Затворено за коментаре.