Иван Ивановић: Истина о Калабићу (4)

Детаљ из ''Калабићевог писма'' Убди, које је у ствари писао удбаш Никола Миловановић Грба
Детаљ из ''Калабићевог писма'' Убди, које је у ствари писао удбаш Никола Миловановић Грба

Детаљ из “Калабићевог писма“ Убди, које је у ствари писао удбаш Никола Миловановић Грба

Калабићево писмо је до те мере прозирно да је очигледно да га он није написао, него неки удбаш у његово име. Тај такође жели да се поправи и стекне трајно поверење наведених комунистичких главешина. Није тешко одгонетнути да се ради о конвертиту Николи Миловановићу Грби. Само он је у књизи коју ће касније написати за све окривио Драгишу Васића!

ПИШЕ: Иван ИВАНОВИЋ

То је посведочио и Властимир Стојановић из Париза, који је присуствовао стаљинистичком процесу Дражи у својству аташеа за штампу француске абасаде у Београду. Иако су га се одрекли, Британци су задржали радио везу са Дражом. За тај контакт је у Салцбургу био задужен потпуковник бивше Југословенске војске Љубиша Митровић, а у Трсту мајор Марко Мркела. Они нису ни слутили да радећи за Британце у ствари раде за Тита! Пошто је Черчил прихватио Тита и прогласио га за свог савезника а Дражу за непријатеља, између Титове Југославије и Велике Британије дошло је до међусобног признања и дипломатских односа. Одбегли Дража је постао терет за Британију. Иако је Черчил признао да му је маршал Тито највећа грешка у животу и да га нико тако хохштаплерски није преварио, Енглези су одлучили да Дражу испоруче Титу. Тако је Озна дошла до Дражине шифре преко енглеске тајне службе, а не што је неком четнику шифра случајно испала из новчаника кад је плаћао услуге простититке. Српска Озна је настојала да сама ухвати генерала Дражу, тиме би јој углед веома порастао. Помоћу британске везе ступила је у контакт са скривеним генералом, то је мајор Трифун Ћосић. Самарџић претпоставља да је мајора глумио Никола Миловановић Грба, који је једини од ознаша познавао Дражу. Грба је убеђивао Дражу да не напушта земљу и да се врати у Србију, јер устанак против комуниста само што није почео.

Ранковићева Озна је тако лоцирала Дражу и могла је да га ликвидира, али га је Лека Ранковић хтео живог. Свакако да је Крцун са ознашима излазио на терен, организовао потрагу, али то није дало резултат, Дражини чувари на челу са мајором Драгишом Васиљевићем добро су знали шта им титовци спремају. У међувремену је генерал могао да се увери да његов положај постаје неодржив. Видео је да од новог рата међу савезницима нема ништа и да су га Енглези једноставно продали комунистима. Приликом боравка на десној обали Дрине уверио се да се српски народ прилагођава комунистичкој власти и да није спреман на нови устанак. Свакако му је било познато како су прошли пуковници Драгутин Кесеровић и Војислав Лукачевић који су се предали комунистима, у монтираном процесу били су осуђени на смрт и погубљени. Радио је преносио процес а новине су обавештавале. Мора да је генерал запао у депресију, а да ствар буде гора по њега разболео се од тифуса. У тим околностима пристао је да га Британци пребаце на Запад и пруже му болничко лечење. О томе је Дражин штаб преко Митровића и Мркеле обавестио британску тајну службу МИ-6, а ова преко Николе Миловановића српску Озну.

Пошто су се Ранковић и Крцун уверили да генерала Дражу не могу да заробе живог, јер нису могли да убаце кртицу у његово обезбеђење, сковали су са Британцима бољи план. МИ-6 ће да убеди Дражу да ће га британски авиони пребацити на Запад, његови четници треба да обезбеде импровизовани аеродром. Уместо британских долетеће југословенски авиони са енглеским обележјем, и генерал ће добровољно да уђе у један од њих а у други његова пратња. Авиони нису одлетели на Запад него у Београд! Самарџић је о генераловом хватању прикупио низ сведочења, најубедљивије је оно које је успео да протури у Америку Милош Марковић.

Тако је Александар Ранковић у улози највећег српског полицајца у историји, српског Жозефа Фушеа, могао најпре да обавести свог шефа Тита а потом Народну скупштину да је он ухватио генерала Дражу Михаиловића!

Остало је да комунисти организују у Београду мали Нирнберг. Али узор им није био међународни суд правде у Нирнбергу него комунистички суд у Москви. Процес у Топчидеру је у свему био стаљинистички, а водио га је уиграни тандем са суђења Кесеровићу и Лукачевићу, пуковници Милош Минић и Мика Ђорђевић. Процес је монтиран као антифашистички, судило се квислинзима и народним издајницима. Међу њих су сврстани борци против фашиста, на челу са доскорашњим главним савезником Запада на Балкану Дражом Михаиловићем! Нажалост, Западне демократије се нису ангажовале у овом процесу, сем донекле Америка. Комунисти су имали одрешене руке да судски убију Дражу, мртав Дража је свима одоговарао, највише Британцима који су активно учествовали у његовој ликвидацији.

Али ускоро долази до разлаза међу савезницима, капиталистички Запад и комунистички Исток ступају у хладни рат. Ма колико Титова Југославија била ограђена гвозденом завесом, истина о Дражи Михаиловићу је почела да се пробија на Запад, поготово у Америку. Тако је амерички председник Хари Труман постхумно одликовао Дражу као америчког ратног савезника и доследног борца против фашизма. Но ускоро је дошло до сукоба између Тита и Стаљина, Југославија се отргла из Источночг блока, што је Западу одговарало. Западни блок, на челу са Америком, одлучује да Тита одржи у животу, пружа му политичку и економску помоћ. Комуниста Тито постаје савезник Запада! Како се савезницима све опрашта, Тито се амнестира од ратних а поготово поратних злочина, заборавља се да је тај човек убио пријатеља Запада Дражу Михаиловића. Истина о Дражи више није била важна. Тајна његовог хватања и убиства гурнута је у мрак историје.  Почетком шездесетих година, тачније пуних шеснаест година после ликвидације Драже, Удба ће изаћи са својом верзијом а комунистичка историографија ће је канонизовати.

Пошто историја не стоји у месту него се стално креће, много тога се мења и у Титовој Југославији. Смрћу Стаљина Тито губи главног непријатеља, а доласком Хрушчова добија савезника. Совјетски блок настоји да Тита врати под своје окриље. Руси траже свог човека у Југославији, налазе га у првом полицајцу Александру Ранковићу. То свакако подгрева амбиције бившег кројача из Обреновца да се дохвати позиције број 1 у КПЈ. Иде му наруку што потиче из најмногобројнијег југословенског народа, а спутава га то што Тито види себе као јединог независног комунисту на свету! Испод Тита се у комунистичкој партији води прави рат између прозападне и просовјетске струје, прву заступа Словенац Едвард Кардељ а другу Србин Александар Ранковић. Кардељ је теоретичар а Ранковић практичар. Први иступа са теоријом о самоуправном социјализму, односно комунизму са људским ликом, а други обавештава домаћу и светску јавност како је 1946. године ухватио Дражу Михаиловића.

Дакле, Удба је своју верзију о хватању Драже и издаји Калабића објавила 1962. године са циљем да увелича свог шефа. Како је до тога дошло описао је Самарџић у првој књизи, ипак, поставља се питање кад је настала. Самарџић претпоставља да је Озна причу смислила још кад је покушавала да самостално ухвати Дражу, кад је Крцун са ознашима излазио на терен. Таман посла да се такав јунак какав је био полицајац из Ужица џилитне а не погоди циља, зар да призна да су му Дражу испоручили Британци. Кад је Дража већ био у главњачи у Београду, Ранковић и Крцун су симулирали хватање Драже. Пошто је било извесно да је Калабић убијен, њиховој причи је одговарало да смисли издају првог Дражиног команданта. Нађен је глумац који ће да имитира Калабића, направљене су фотографије, симулирано је хватање Драже. Тад се на томе стало, још није било потребе да се симулација прогласи драмском радњом.

Али почетком шездесетих ваљало је причу оживети и употребити је у борби за власт. Тад је написана Удбина верзија. Ко је био драматург? Самарџић сматра да је то био Никола Миловановић Грба, амбициозни скрибент који је осећао велику потребу да се Дражи освети што је откривен као шпијун у његовом штабу. Вероватно је био и писменији од осталих удбаша? Њих дванаест Удбиних апостола имали су задатак да тај сценарио науче напамет и издиктирају га Политикиним новинарима како би јавности саопштили Удбину верзију хватања Драже. Како су тад Лека и Крцун жарили и палили, нико није смео да се супротстави причи српске тајне полиције, ма колико она била несувисла. Тад се чинило да Александар Ранковић добија битку против Едварда Кардеља и да Тито стаје на његову страну, односно да се враћа у комунистичку породицу. Али догађаји су ишли наруку Титу да остане неутралан, јер је постао вођа трећег света, односно Покрета несврстаних. Зато је морао да се отараси Ранковића, који му је бар двапут спасио живот, у Дрвару 1944. и у Беогрду 1948. године. Организовао му је Брионски пленум и оптужио да је шпијун (руски?), који чак и свом вођи поставља бубице у спаваћој соби! Ранковић је отишао, али је његова прича остала похрањена у Архиви Удбе.

Проблем је настао што се у Удбину верзију све више сумњало. Кад је постала доступна литература из емиграције, све више је било тврдњи да је Удбина верзија лажна. Историчар Милослав Самарџић је у књизи „Истина о Калабићу“ готово доказао да је Никола Калабић убијен од стране Озне знатно раније пре заробљавања Драже, па да мртав није могао да учествује у том чину. Калабићеву смрт је потврдио својим решењем и ваљевски Окружни суд. Државни историчари Института су то одбацили. Ипак, за Удбу су нови налази и сведочења постали у најмању руку непријатни. Стога њена наследница Бија (добро је познато да се тајна полиција није битно променила од комунистичких времена), 2009. године излази са новим доказима своје верзије о хватању генерала: то су рукопис Стевана Мољевића и два писма Николе Калабића. Засад није извесно да је Мољевићев рукопис аутентичан, Милослављева анализа је то показала. Чак и ако је постојао рукопис под тим нелогичним насловом „Равна Гора – светлости и магле“ (какву је то маглу могао да види робијаш у Сремској Митровици?), да ли је оригиналан или је фалсификат? Историчари су добили куцани текст, шта је са аутографом? На основу чега они тврде да није дописан пасус у којем Дража терети Николу? Како разрешити дилему да ли је Никола у Мољевићевом рукопису Никола Калабић или Никола Миловановић?

Рецимо да је Удбина верзија тачна, поставља се питање шта је са Калабићем? Колико историчара, толико контроверзи. Удбина верзија (Александар Ранковић) каже да jе Калабић добио полицијску заштиту и да му је промењен идентитет, али да није умео да мирује него се хвалисао по београдским кафанама да је он лично испоручио Дражу. Пошто је више пута био опоменут од Озне, „Ћећа Стефановић је морао да га ликвидира“. Ко да поверује у ову бајку?

Као последњи доказ Удбине верзије јављају се два Калабићева писма Озни, које је наследница Озне, Удбе, Дебеа – Бија дала на увид Комисији за истину о стрељању Драже Михаиловића и поделила новинарима септембра 2009. године. Изводи из првог писма су били објављени још у Политикином фељтону 1962. године, а сада је штампано у целини у Политици и Блицу 17. септембра 2009. године. Иначе, писмо је наводно написано децембра 1945. године у Ознином затвору у Београду и упућено је партизанским властима. Оно је највећи могући панегирик комунизму, као да га је саставио Агитпроп! „Ви сте спремним Руководиоцима и дугом партијском борбом као и чежњом народа за Слободом успели привући народ уза себе.“ (…) „Пуковник Пенезић и потпуковник Милатовић предложили су ми да на исти начин како сам ја ухваћен, ликвидирају и остале у шуми.“ Калабић каже да је на то пристао ради народа, боље је да страдају четнички руководиоци него цео српски народ. „Равногорци су погрешили по вашем закону, земаљском, небеском, то исто твдрим и ја, а верујем и већина, јер где би нам био крај да је група отпора била једна.“ Главну кривицу раздора Калабић види у Драгиши Васићу! Затим цитира Лењина. Велики учитељ комунизма је рекао: „И велики и мали људи греше, дај им прилике да се поправе.“ Другим речима, ја ћу да се поправим на тај начин што ћу Озну да одведем до Драже! На крају, Калабић моли да писмо прочиртају Ђилас, Ранковић и Пенезић!

Калабићево писмо је до те мере прозирно да је очигледно да га он није написао, него неки удбаш у његово име. Тај такође жели да се поправи и стекне трајно поверење наведених комунистичких главешина. Није тешко одгонетнути да се ради о конвертиту Николи Миловановићу Грби. Само он је у књизи коју ће касније написати за све окривио Драгишу Васића!

Друго писмо је насловљено на Крцуна, Драги Крцуне! Датирано је са 29. априлом  1946. године, дакле месец и по како је Дража у затвору. Писано је из слободе, можда из Ваљева, јер се Калабић захваљује Крцуну што му је омогућио да из Београда изиђе аутом. У писму Калабић позива Крцуна и Марка да му дођу на славу на Ђурђевдан! Поред њих, још и ознаше Милатовића, Владана, Мандића, Учу… с којима се фотографисао по хватању Драже! Да поједу прасе, као што су појели она три пилета, која спомиње Ранковић! Нека Крцун за паре не брине, Никола је ту ствар средио са Бојанићем (вероватно удбашем из Ваљева?). Спремање ће преузети „брице нашег жена, која нема појма ко сам ја“ (sic!)  Никола се обавезује да ће о целој ствари да ћути: „Са моје стране из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари (…) тајна ће са мном у гроб отићи“. Ваљда је тајна у томе што је уручио „жива Д.М.“! На крају потпис: Слободан Ранковић (Пенезић – Александар)!

Тешко да је било могуће написати блесавији текст! Не, ма колико се трудили државни историчари Института да у то убеде, немогуће је поверовати да је ово писмо написао човек чијег петнаестогодишњег сина јединца је иста та Озна убила у Сарајеву а жену му држи у затвору у Ваљеву. Пре се намеће закључак да је ознаш који је ово написао у име Калабића био блесав!

Поставља се питање зашто браним Милослава Самарџића, кад нисам сто посто убеђен у његову верзију? Не браним Самарџића него његово право да трага за истином. Против сам државе која преко својих институција ускраћује право човека да сумња. Из сумње је настала светска књижевност! Бранећи Самарџића, браним у ствари себе! Мој проблем је настао кад сам посумњао у комунистичку догму да је њихова каста народни усрећитељ. Целокупним својим делом супротставио сам се комунистичкој лажи, зато су ми комунисти приредили инквизицију. Милослава Самарџића видим као још једног јеретика кога би да спали неокомунистичка држава, уз помоћ учених судија Института за савремену историју. Прича о канону и јерези је вечна.

На крају, ако Николић-Димитријевић-Остојић непобитно докажу веродостојност Удбиних докумената, онда ће Милослав Самарџић отићи у литературу, а његове две књиге постаће романи, значајнији од постмодернистичких творевина. Ја ћу бити само његов дрвени адвокат. Ако то не ураде, ако остану укопани у бусији комунистичке догме, онда ће довести у питање своју антикомунистичку историографију. А ја ћу постати судија њихове историје!      

 

Сремчица, јануар 2014. године

КРАЈ

Затворено за коментаре.