Измишљени злочини – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (4)

Хрватска пропаганда још за време рата је градила представу о четнику-кољачу
Хрватска пропаганда још за време рата је градила представу о четнику-кољачу

Хрватска пропаганда још за време рата је градила представу о четнику-кољачу

Пише: Никола Станојевић

Измишљени злочини – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (4)

 

Измишљени злочини

На страни 96. Чекић цитира извештај Министарства домобранства упућен Министарству спољних послова “НДХ” из јануара 1942. године (АВИИ, Фонд НДХ, к-243, рег. бр. 16/3-2), у коме се преноси извештај жандармеријске станице у Кладњу. Ова ж. станица јавља да је 30. децембра 1941. године, вршено чишћење комуниста и четника са две домобранске чете, добровољачком легијом Авдаге Хасића и жандармеријом, и да су том приликом у селу Тухољ, у штали Мехмеда Мешковића пронашли лешеве 38 мушкараца муслиманске вероисповести који су ту побијени, након чега је штала запаљена. Од тога, 28-орица су идентификована и по имену се наводе у извештају. Овде упада у очи да су сви побијени, војноспособни мушкарци (у доби од 18 до 60 година), као и да су од тих 28 препознатих, свега двојица из овог села. Већина је из села Пауча код Кладња, а двојица су из Криве Ријеке. Све ово су снажне индиције да је реч о заробљеним припадницима тзв. Кладањске легије Авдаге Хасића, бившег аустроугарског наредника, коју су чинила готово сва села ове регије, са чак 6.000 војника према неким изворима, и која је извршила бројне злочине над српским становништвом те области. У ово време вођене су борбе у тим крајевима: за Олово, које су четници ослободили 18. децембра, и за Кладањ, који није заузет због комунистичке саботаже.

Пажњу привлачи још један “злочин” у селу Корај код Бијељине. Велики жупан жупе Посавје у извештају Министарству унутрашњих послова “НДХ” од 4. децембра 1941. године (АВИИ, ф. НДХ, к-174, рег. бр. 10/1-3-4), најпре преноси извештај командира жандармеријског вода у Бијељини, па наводи да је 28. новембра око 100 мајевичких четника напало Корај у коме се налазило седиште жандармеријске станице, да је погинуо “помоћни оружник” Мустафа Карановић, да су неки заробљени, да су сами мештани држали стражу и да су поседовали 80 пушака (значи нападач је имао незнатну бројчану предност), те да их је погинуло око 70-100. У помоћ им је пошла 12. домобранска чета из Челића, али су је четници дочекали и убили 4 војника и једног официра. Из овог дела извештаја, који је реалан, види се да је реч о нападу на муслиманску милицију и жандарме, и да је том приликом у борби погинуо већи број наоружаних мештана и жандарма.

Али онда је жупан почео у извештај да убацује своје фантазије и уобичајене оптужбе “комуниста-четника” за “стравичне покоље пучанства”, па је тако навео да се тачан број жртава “не може установити” али да би их “могло” бити око 200-300 “закланих”. Да ствар буде трагикомичнија, тврди да је у овом “покољу” учествовало цело српско становништво овог краја, да су српске жене пљачкале, а мала деца уносила сламу и палила куће, све то “уз поклике Петру и Стаљину”. Иако не наводи нити једног сведока неког злочина, иако сам није видео ниједно убиство (осим што тврди да је видео лешеве по улицама, наравно “звјерски изнакажене“), у извештају пише да “крволочтва која су сачинили комунистичко-четнички бандити прелазе људску машту и спадају у средњи вијек”.

Да је реч о паушалним и измишљеним оптужбама види се и по задњем ставу у извештају, где се каже да су “неисправна тврђења оних чланова разних повјеренстава да су гркоисточњаци изазвани злодјелима Усташа и муслимана, и да су ради тога били присиљени бјежати у шуме.” Наиме, у то време су све управне и локалне власти “НДХ” добиле налог из Загреба да прикупе што више “доказа” за раније поменуту Павелићеву “Сиву књигу”, која је требало да Немцима и Италијанима “покаже” да су у ствари Срби први почели са убијањем и рушењем државе, на шта је уследила оправдана реакција те исте “државе”, а да нису тачне тврдње “разних повјеренстава” да је било обратно.

Иако је аутор, добар део материјала за овај свој рад “позајмио” из књиге Милетића и Дедијера “Геноцид над Муслиманима”, он није пренео и документ који су они објавили на страни 103; реч је о извештају лично шефа Усташке надзорне службе Еугена Диде Кватерника Министарству спољних послова “НДХ” од 20. јануара 1942. године, у коме поред осталог пише: “Опће мишљење мјештана из села Кораја је, да је до овог нападаја на село Корај дошло из разлога, што дана 22. студена (новембра – моја примедба) т.г. под водством комесара опћине Корај Бурхе Бегића, поубијано недалеко Кораја око 25 грко-источњака таоца, које је војска предала приликом чишћења терена на чување милицији у Корају, а чији је заповједник био Бурхан Бегић, који је ово заповједништво себи присвојио од заповједника постаје Корај наредника Сјерчића.” (АОС, а. НДХ к-205, рег. бр. 15/3) Ови догађаји су принудили виђеније муслимане бијељинског среза да 2. децембра 1941. године, издају проглас којим траже једнакост и сигурност за све грађане, осуђују злочине на свим странама, и траже слогу и братство свих “Босанаца”. (АОС, а. НДХ к-310, рег. бр. 35/1)

 

Слична је ситуација и са догађајем описаним у извештају, вероватно Усташке надзорне службе, од 28. јуна 1943. године (Хисторијски музеј БиХ, Сарајево, фонд УНС-а, инв. бр. 4963-1, стране 629-695). У њему стоји да су 7. јуна те године четници из Зеничког одреда извршили “покољ” у селима зеничког краја и да су страдале 42 особе. Сумњу изазива већ сам почетак извештаја јер се каже да су од те 42 особе, неке “погинуле у борби”, а неке “заклане”. Иначе, у готово свим усташким документима четници само кољу; скоро ниједна њихова жртва није страдала од нечег другог, до ножа. И готово ниједна од тих жртава није била ништа друго до “недужни цивил”. Истовремено, док побијене усташе проглашавају “невиним грађанима”, српске цивиле које су они побили, означавају “четницима” или “партизанима”. То је делимично била и немачка пракса.
Елем, у наставку извештаја се наводи да је због овог догађаја образована судска комисија, са задатком да објективно испита све околности случаја. Комисија је истог дана по “покољу” кренула на лице места, са одобрењем немачког официра у Зеници капетана Копа, у пратњи 60 немачких војника. Најпре су у селу Селишће, у дворишту неког “православца” Саве, нађени трагови крви, а лекар из комисије је нашао “неколико длака с људске главе”(?). Пошто је “православац” одговорио да крв потиче од јарета које је заклао претходног дана, комисија је наставила у село Бризник, у коме су се налазили четници. На улазу у село, четници су отворили ватру на Немце и комисију, на шта су Немци одговорили и убили три четника, а двојицу заробили. Према извештају, у овом селу је било закопано 9 муслимана “четничких жртава”, а у околини села још 7. Комисија “није могла приступити одкопавању љешина” јер је околина била несигурна, а немачка војска “се није осећала довољно јаком да ту остане и преко ноћи.” Зато су се сви вратили у Зеницу “необављена посла”.

Затим се даје кратак историјат односа у овом крају. Најпре се понављају паушалне оптужбе на рачун четника, па се каже да су они “вршили разна насиља и свакодневне пљачке над муслиманским свиетом”, и нико им није могао ништа јер су ти четници сматрани “легалном четничком организацијом” (баш чудно да онда нападају Немце код којих су легализовани). Пошто је муслиманима дојадило такво понашање четника, каже се у наставку, решили су да од Немаца и власти “НДХ” затраже оружје, на шта је позитивно одговорено. Са том акцијом наоружања почело се неколико дана пре “покоља”. Бризник и околна села добила су од Немаца 60 пушака (од планираних 1000). Четници су пре тога упозоравали муслимане да не узимају оружје од Немаца, иначе ће бити “уништени”, што су ови игнорисали. У извештају даље пише: “Чим су четници за ово сазнали, одмах су са много јачим снагама (напали) на ово неколико десетака наоружаних муслимана, да би тиме у зачетку уништили акцију наоружавања муслиманских села. Ето, на тај је начин дошло до горњег покоља”. На крају се наводи и именични списак “поубијаних” муслимана; из Бризника њих 10, из осталих девет села још 27. Дакле, укупно 37 (извештај помиње 42 жртве). Међу њима је само једна жена, остало су мушкарци.

Иако сам извештај, као мотив напада помиње намеру осујећивања наоружања муслиманских села, и мада су готово све “жртве” из овог пописа мушкарци-становници села која су добила пушке од Немаца, као и да се из овог извештаја заправо уопште не види колико, где и на који начин су страдале те силне жртве, јер никаква обдукција није обављена, аутор очигледно и ово сматра “још једним доказом” да је над муслиманима извршен геноцид, обзиром да је и овај случај унео у своју књигу.

Чекић описује и наводни злочин у селу Коритник код Вишеграда, према исказу Мехмеда Курспахића, датом 17. јануара 1942. године, домобранској команди у Сарајеву, а према поменутој “Сивој књизи”. Овај сведок наводи да је недатираног дана у ово село дошао Вуко Меденица “у официрском оделу са шубаром на глави”, у пратњи 20 четника, од којих су из Коритника и Хубаве била по тројица њих, а остали непознати. Укратко, Вуко Меденица је по причи овог сведока, наредио да се сви мушкарци из села окупе испред њега. Када је то урађено наредио је да их кољу једног по једног, а онда је, након клања прве петорице, наложио двојици браће Јовановића да троје цивила (од тога једно је жена) одведу и стрељају на обали Дрине, што су ови и урадили. Затим је наредио да “одведу негде” и стрељају и сведока, кога су повели заједно са још тројицом сељака, али су сви успели да умакну кроз неке кукурузе када су се џелати постројавали за стрељање. Ови су припуцали за њима, али никог нису погодили. Након извесног времена стигли су у Вишеград.

Овај исказ је до те мере нелогичан и нереалан, да је тешко отети се утиску да све ово није измишљотина (или макар неукусно извитоперен стварни догађај). Најпре, није јасно зашто Меденица тражи да неке цивиле кољу ту пред њим, друге да воде на обалу Дрине и тамо убију, а треће, међу којима је и сведок, да “одведу негдје” како се сам изразио, и тамо их побију. Чудно је и то што је послао само двојицу војника да стрељају њих четворицу, а комичан је и опис њиховог бекства – чим су та двојица пошла да се измакну неколико корака уназад (пошто су претходно жртве поставили за стрељање поред високог кукуруза), ови су се брзином светлости сјатили кроз кукурузиште и остали непогођени, када је отворена ватра на њих. Није јасно ни зашто је Меденица носио официрско одело, када је био резервни наредник, затим шта ће она једна жена ту ако су морали да се искупе само мушкарци, а невероватан је и опис мучења једног од ухваћених сељака (који се случајно или не, зове и презива исто као сам сведок). Тако сведок наводи да су том његовом имењаку згулили ножем кожу са лица, са све мишићима, носем и ушима, а онда је преврнули преко главе “да је доњи дио са браде достизао му до јаке капута”, док се овај кривио и вриштао од болова. Након тога су га џелати терали да покаже како се моли Богу, што је овај послушно и учинио клечећи на земљи, па би из тога ваљда требало извући закључак да му је моментално престала бол изазвана превртањем лица на теме главе, обзиром да се више не помињу ни вриска ни јауци жртве. На крају се даје и једна напомена, прилично необична код давања исказа. Наиме, овај сведок наводи да “није потребно” саслушавати и осталу тројицу која су преживела наводно стрељање, јер “они ништа више неће моћи казати, него што сам ја навео.”
У књизи Милетића и Дедијера “Геноцид над муслиманима” нема списка страдалих муслимана у вишеградском крају, што такође наводи на одређене закључке.

И најважнија ствар. Према хрватским изворима (рецимо Ивица Караматић, “Четничко – комунистички злочини 1941. над хрватским народом и свећенством”) овај “покољ” се одиграо у току месеца новембра 1941. године. Међутим, поуздано је утврђено да је четовођа Вуко Меденица погинуо 15. октобра 1941. године, у нападу на усташе у Вишеграду (факсимил његове умрлице објављен је у Албуму српских четника у 1000 слика, том 2, страна 71).

 

Аутор цитира и различите документе, махом хрватских установа, где се четницима, а и комунистима, не ставља ништа конкретно на терет, већ се понављају уобичајене, уопштене оптужбе о “масовним убиствима”, “темељним пљачкама”, итд. Рецимо, Чекић приказује домобрански извештај из Сарајева од 12. јануара 1942. године, упућен Павелићевом Војном кабинету и Министарству домобранства, у коме стоји да у фочанском срезу четници “немилосрдно злостављају, убијају и пљачкају сва села” код Фоче као и саму Фочу, да су убили 75 муслимана у 4 села код Миљевине “према извештају” који је добила котарска испостава у Калиновику (не каже од кога), затим даље стоји да “се зна” да су у Устиколини четници запалили “многе куће” и убили “много муслимана”, а податак који даје печат овом документу јесте тврдња да у Фочи четници дозвољавају излазак на улицу само муслиманима који носе “жидовске ознаке” на себи (?) Документ се позива на само једног сведока, Зехру Рогој из села Јелашаца која је изјавила да је у селу остала са свега неколико цивила док су остали побегли у Калиновик. Видела је да су четници тукли двојицу муслимана код џамије у селу, а од неких Српкиња је сазнала да су том приликом од те двојице четници тражили да им предају пушке. И то је све што је сазнала.

На страни 100. цитира се изјава Хаџиомера Хаџића из Кошутица код Гласинца, дата домобранској команди у Сарајеву 11. фебруара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-243, рег. бр. 35/3-3), који је изјавио да су становници његовог села избегли према Кнежини, а одатле у Сарајево када су “одметници” 2. фебруара напали на Кошутицу где се већ налазила већа група избеглица из других крајева. На те избеглице је отварана “ужасна пушчана ватра” у неком теснацу па су “многи изгинули”. Неименоване жене су му причале како су у селу Плошнику “одметници” поклали 27 женске деце. “Ове су ми жене причале још друга чуда и зулуме извршиване над нашим свијетом, које нису могле од суза и грчевитога плача ни испричати” – стоји на крају исказа.

Четири странице након тога, објављује извештај Министарства домобранства упућен Министарству спољних послова “НДХ” (АВИИ, ф. НДХ, к-244, рег. бр. 2/1-2) од 19. фебруара 1942. године, у коме пише да им је домобранска команда у Сарајеву доставила изјаве саслушаних домобрана који су били заробљени, а од којих један неименовани, каже да је “чуо” да су четници опљачкали “све” муслиманске куће, побили “све” муслимане и католике, те силовали и поклали “све” лепше муслиманке и католкиње, да је извесни Томо Кораман поклао 250 муслимана и да је баш због тога изабран за четовођу, а ни остале четовође нису “заостајале у клању”, да је од самих четника “чуо” да су силовали и поклали па бацили у Дрину, четири католичке часне сестре, итд. У документу се не наводи где се све ово дешавало.

Исто Министарство и на исту адресу шаље нови извештај 20. марта (АВИИ, ф. НДХ, к-244, рег. бр. 26/1-2), где се наводи да је од поменуте команде у Сарајеву добијен исказ Наила Бегића, директора грађанске школе у Рогатици, сада у избеглиштву у Сарајеву, који у свом исказу каже да је “чуо” како су четници затворили у једну кућу муслимански живаљ и запалили је, којом приликом су сви изгорели (не каже где се то десило), затим да су негде истерали две неименоване голе жене “на лед” и приморавали их два сата да играју, да би једној од њих након тога усијаном иглом пржили језик па је преминула, а другој су истом иглом пробадали образе, али је преживела. У једној кући “у близини Рогатице” 17 чланова породице Диздаревић је “искасапљено”.

Сведоци Сабрија и Адил Сарачевић из села Точионика у рогатичком срезу дали су исказ Уреду за избеглице Велике жупе Врхбосна у Сарајеву 4. децембра 1941. године, и навели да “до пада” Рогатице нису били дирани од стране четника, али након њеног заузећа “четници су почели убијати људе, палити муслиманске домове, одводити дјевојке и младе жене у своје логоре.” Од конкретних злочина, али не наводећи уопште одакле знају за све то, помињу спаљивање десеторо цивила, жена и деце у кући Абида Шуше у Подградцу код Борика, те убиство 11 муслимана мушкараца, старости од 10 до 90 година у Калиманићима, које наводе по имену, као и убиство још “300 људи у Жепи”. Из свог села су побегли 26. новембра са још четворицом другова, које су на путу изгубили, и крећући се ноћу по шумама стигли у Сарајево 2. децембра.

Исказе ова два сведока, као и исказ Наила Бегића, поред чињенице да је реч о сведоцима “по чувењу”, у великој мери демантује и један усташки документ од 24. јануара 1942. године. Реч је о извештају капетана М. Вркљана, усташког начелника рогатичког среза и команданта града Рогатице, упућеног домобранској команди у Сарајеву (АОС, а. НДХ, к-64, рег. бр. 1/2). Он је у Рогатицу стигао 22. јануара, а уз пут је поубијао педесетак српских цивила и опљачкао њихову имовину, што је саопштио на следећи начин: “По српским селима наилазио сам на четнике, који су без оружја лежали по кућама смрзнутих ногу и других удова. Одмах је извршена казна и уништено око 50 четника. Ја нисам имао губитака ни у људству ни у материјалу…Путем сам заплијенио око 1.200 оваца и коза и око 200 говеда, поред тога заплијењено је и других животних намирница. Грађанству сам одмах по доласку дијелио стоку, пошто је у оскудици.”
У вези злочина четника, наводи у наставку да су стрељали у граду око 20 грађана, а да жене и деца нису убијани, те да је било пљачке приватних кућа: “Четници су стријељали око 20 људи грађана. Само место није имало губитака у женама и дјеци. Жена је било шибаних. Радње и домови сви су опљачкани. Најнужније ствари остале су само тамо гдје је било жена са дјецом. Кућа је попаљено 124 и цијели логор, осим двије бараке. ”
Али како усташа не може из своје коже, након навођења конкретних и прецизних података о стању у граду, ваљда сматрајући да претпостављени неће бити задовољни овако ниским цифрама четничког “покоља”, одмах прелази на паушалне и за усташку пропаганду уобичајене оптужбе на рачун четника, па тако даље у извештају наводи како су партизани штитили жене и дјецу, док су четници “убијали и палили све с реда, не штедећи ништа…Народ, као и околна села уништени су негдје деломично, а негдје уопће са целокупном имовином. О овоме доставит ћу накнадно извјештај.” Наводи још да су Немци ушли у Рогатицу 15. јануара и у њој били до 22-ог, Италијани су у град дошли 20-ог и остали у њему до 23-ег, а да је од Хрвата у град дошао један батаљон из Реновице, под командом потпуковника Шарића, 22. јануара.

Тај накнадни извештај доставио је четири дана касније (исти извор), али није могао да прикупи никакве нове доказе о злочинима. И сам каже да Рогатица није доживела “судбину Фоче, Чајнича и Горажда”, а то је тако било наводно из два разлога – јер је приликом бекства из града, пустио српске таоце, њих 300, које је држао за време опсаде и друго, због партизанске заштите цивила и имовине: “Захваљујући њима и таоцима, већина се становничтва одржала у животу, 26 убијених у мјесту, док је сва имовина, како она у трговачким и занатлијским радњама, тако скоро и она по приватним кућама махом опљачкана. Сва злочинства и пљачке чинили су искључиво четници предвођени бандитима из Србије, бившим Југославенским официрима, као и становничтво гркоисточних из околних села котара рогатичког.” Код Милетића и Дедијера нема списка убијених муслимана у рогатичком крају.

Цитира се и извештај жандармеријске станице у Мокром код Сарајева, од 4. јануара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-200, рег. бр. 17/7-1), у коме стоји да су се 31. децембра претходне године, војној предстражи у том селу, као избеглице од “четничко-комунистичке окупације” Власенице, пријавила десеторица мушкараца, од тога 8 из Неправдића, а двојица из Калиманића, који се наводе по имену. Они су као разлог бекства навели “неиздрживо стање тамошњег хрватског живља”, које су наводно четници покупили из целог рогатичког среза и збили у неколико села, одакле им не дају да излазе. Не наводе ниједно конкретно убиство или које друго недело, већ се задржавају на уопштеним оптужбама за “свакодневна убиства и пљачке”, при чему су четници убили чак 2.000 људи и “све домове попалили”. Као вођу тих “четника” помињу Фрању Олфера (Волфера) званог Чича, инжењера из Новог Сарајева. Наравно, реч је о Славиши Вајнеру Чичи, команданту партизанског Романијског одреда и члану Главног штаба за БиХ, који је погинуо 15-ак дана касније.

Сејфо Челик из Чајнича, у исказу домобранским властима у Сарајеву фебруара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-78, рег. бр. 23/6-4), казао је да су по повлачењу Италијана, у Чајниче нагрнули четници под командом “неког војводе Србијанца” и још неколико локалних четовођа, и “почели робити и палити, те убијати све оно што је муслиманско”. Кога год да су ухватили клали су “не испод него изнад врата”. Није видео ниједно убиство али “зна” да је на том подручју убијено чак 1.500 људи. Додуше има нешто што је видео – једног муслимана, кога по имену наводи, а коме су како каже, четници извадили гркљан и који је без гркљана живео пуних месец дана, да би тек онда умро “у тешким мукама и патњама.”(?)
“Највећи крволоци у операцијама четничким по Чајничу били су Милан Чарапић сељак из Бучја, Рајко Шубара сељак из Батова, Удановић Милорад сељак из Међуречја, те напријед споменуте четовође Гигић, Крезић и Тамбурић. Многи су муслимани поубијани севепом Спреме Милана пекара и гостионичара у Чајничу” – стоји у наставку исказа. Из Чајнича је са сином дошао у Међеђу, па у Вишеград, а потом из Рогатице у Сарајево.

Пример измишљања злочина је и извештај среског начелника из Сребренице П. Узумовића од 29. јануара 1942. године, упућен Великом жупану жупе Врхбосна (стр. 82) Узумовић у извештају каже да су се четници крајем јула 1941. године “појавили” у власеничком срезу и заузели га почетком августа, као и поједина села према сребреничком срезу. Сребреницу су заузели 18. августа, и отишли даље према Зворнику. Било их је око 400 али нису сви били наоружани, неки су носили тољаге и секире. Водио их је жандармеријски мајор Јездимир Дангић, родом из Братунца. Тог дана у Сребреници је трајала борба између четника и “хрватских власти” од 6 часова ујутру до поднева истог дана. Погинуло је око 20, што четника што Хрвата. “Чим су унишли четници у Сребреницу позвали су потписатога и остале шефове надлештва, одузели им кључеве од канцеларија и каса, покупили паре (око 60.000 дин.) и поставили своје органе у котару и обћини. Хрватске чиновнике и остале службенике, одстранили су, нису их никад ништа питали нити шта тражили од њих. Чиновнике и службенике нису тукли нити је који погинуо. Једино логорник – Ђозића Мухамеда, званичника котара сребреничког ухапсили су и лежао је у затвору око 20 дана, те су га пустили” – наставља Узумовић. Уследиле су пљачке, реквирирања итд. Сво оружје и муниција су покупљени од заробљених жандарма, војника и осталих службеника. Почетком септембра четници су објавили наредбу да муслимани морају општини предати радио-апарате, не смеју бити ван својих кућа после 19 часова, и да, ако желе да преноће у другом селу, морају затражити дозволу од четничке власти. Муслимани су стриктно извршавали ова наређења. Даље наводи да је тада Сребреница имала око 40.000 становника, пола муслимана, пола православних, са неколико чиновника католика и једном јеврејском кућом.

Пљачке је каже било и касније. Из власеничког среза је дошао Рајко Челоња са око 300 људи, и 5/6 јануара 1942. године, опљачкао муслиманске куће и дућане у Сребреници, те су све опљачкано однели својим кућама. Тог дана је било и 11 жртава у граду. Извештај је довде углавом реалан.

У наставку, Узумовић каже да “точан број жртава не може се сада знати, али од прилике у котару сребреничком око 1000 људи је поубијано, а материјалне жртве су непроцјењиве, јер су опљачкали све редом, поклали и уништили сву стоку као и осталу покретну имовину. Приликом пљачке су звјерски поступали са људима и женама, тукли жилом, кундацима, боли ножем по разним дијеловима тијела, свлачили голе људе и жене, као од мајке рођене и тако их присиљавали да им дају новац, кажу ко има новаца и гдје је ко побјегао, те многима иако је дао све што је имао одузели би и голи живот. Било је неколико силовања над дјевојчицама од 14 година па навише. Неке су људе убијали из пушке, неке кундацима, а највише су клали као јањад. Људи су стално живјели у страху, јер је сваки очекивао стрепио као овца ножа, те више ноћи и дана провели на овој зими по шуми. Поред људи које су четници убили и заклали има их доста мртвих од посљедица иза батина и студени.” То је наводно потрајало до 16. јануара 1942. године, када су Немци ушли у град, одакле су се пре тога четници повукли у Србију, али су Немци остали у Сребреници само 4 дана.

Поред тога што су оптужбе крајње паушалне, без навођења макар једног конкретног недела, имена жртве или злочинца, Узумовић не објашњава ни зашто су четници пустили на слободу њега као среског начелника, заједно са усташким функционером Ђозићем, нити су било шта нажао учинили неком другом службенику “НДХ”, како је сам признао, а онда су насумице поубијали чак 1000 невиних људи?

На 251. страни, Чекић цитира писмо од 13. фебруара 1943. године, о коме је у првом делу рада било речи, а које је написао “Милош Јовановић, командант Озренског четничког корпуса” (не пише коме је писмо упућено). У писму се као позитиван, помиње пример Србије након Првог српског устанка, где су Турци “збрисани са лица земље” од стране “свесног српског народа”. У наставку наводи: “То је најбољи доказ и најбоље јемство да ћемо успети и у овој данашњој светској борби и да ћемо истребити све Турке из ових наших крајева. Ниједан Муслиман неће моћи међу нама остати…Оне који су се огрешили о наш народ, као и оне чаршијске политиканте, који су мењали све политичке боје и годинама сисали крв нашег српског света из Босне и Херцеговине, додворавајући се нашим слепим и поквареним београдским политичарима, уништит ћемо без милости. Сељаке и остали ситни свет преселићемо у Турску…Све католике који су се огрешили о наш народ у његовим трагичним данима, као и све интелектуалце и све економски јаче, немилосрдно ћемо уништити. Сељачки свет и исто тако радни свет поштедити и од њих ћемо направити праве Србе, које ћемо милом или силом превести на православље…”

Другим речима, наводно се планирају све мере, које су у ствари усташе спроводиле над Србима – убијање, пресељавање и насилно преверавање. На страну то што писмо обилује комунистичким фразама (свесни народ, покварени политичари, радни свет, страх од интелектуалаца…), и што се меша екавица и јекавица, најзанимљивије је то, што је командант Озренског корпуса од почетка до краја био мајор Цвијетин Тодић. Никакав Милош Јовановић није био ни на једном значајном положају у овом корпусу. Начелник штаба корпуса је био Душан Иванишевић, па поручник Димитријевић, шеф пропаганде и обавештајне службе је био капетан Богдан Ивановић, главни интендант Данило Милошевић. Ниједна од три бригаде, колико их је било у корпусу, није имала команданта тог имена; 1. озренском бригадом је командовао Бранко Тодић, 2. озренском капетан Ђорђе Цвијановић, а 3. озренском Мирко Топић. Исто је и са командантима батаљона.

 

Стварни злочини

Пример злочина који су се несумњиво десили је онај из околине Устиколине октобра 1942. године. У извештају заменика командира Осаничке домобранске добровољачке чете, наредника Ахметовића, од 18. октобра 1942. године, упућеном команди 1. батаљона домобранског 13. пешадијског пука у Горажду (АВИИ, ф. НДХ, к-270, рег. бр. 1/1-22-23) пише да се пронео глас да су почетком тог месеца, четници поклали 24 цивила, жена и деце из породица Миројевић, Подруг и Лепир, у селу Кремин код Устиколине. Зато је подносилац извештаја послао три “поуздана” човека из општине Устиколина, које наводи по имену, да испитају ствар и који су се вратили овог дана када је послао извештај. Они су потврдили да су 24 жене и детета из поменутих фамилија убијени, млађе жене су и силоване, а онда су сви спаљени у једној штали. У селу су остале само три женске особе, које се поименице наводе, док су мушкарци из села “већ побијени од четника почетком ове године.” Ова тројица су додала још и да су 10 дана раније, четници у селу Крмалуше код Миљевине ухватили десет жена из породица Бојаџија, Половина и Хукаре, силовали их и голе истерали из кућа, тако да су се 3 сата скривале по жбуњу док нису нашле неку одећу.

Подносилац извештаја тражи да се предузму кораци код италијанских војних власти да се кривци казне, ако се утврди да су то урадили четници из њихове милиције.
Злочин у Кремину је потврђен и у извештају Великог жупана Гавран-капетановића упућеном команди 3. домобранског корпуса у Сарајеву два дана касније (АВИИ, ф. НДХ, к-183, рег. бр. 8/6-2). У извештају преноси представку избеглица из околине Фоче на челу са Омером Ченгићем, којим од њега траже да издејствује од Италијана и хрватских власти, добијање оружја за одбрану од напада четника, па као пример наводе злочин у Кремину код Устиколине, где је 24, што жена што деце, угурано у једну шталу и спаљено. Додају још да је у Зебиној шуми, пре 4 дана заклано 12 особа, а у Кожатину 8 лица.

На страни 268 објављено је казивање Јусе Пашалића из Милића, дато у Фочи 14. маја 1943. године (не пише коме). Он наводи да су три месеца раније, када су заузели Милиће и остатак села у општини Слатина, четници поклали 10 његових укућана, а у кући његовог комшије убили су Селима Џанковића и још 25 лица, махом болесника који су се ту склонили. Ове чињенице су му морале бити познате из прве руке, па су се наведени злочини сигурно десили, тако како каже (мада увек изазива сумњу то, што сви када говоре о злочинима четника помињу искључиво клање, па се стиче утисак “филовања исказа”).

Навео је још да су у селу Кобиља Раван у једној кући запаљени људи, а у селу Вуковићи четници су ухватили и мрцварили неког старца од 103 године који је умро после три дана. Овај део је већ споран, јер он не каже одакле му је све то познато, обзиром да сигурно није био присутан на лицу места када се то одигравало, нити је дао конкретне податке о томе, као у претходном случају.

Ту је и један усташки извештај из Сарајева упућен команди 5. жандармеријског пука 11. марта 1944. године. (АВИИ, ф. НДХ, к-167, рег. бр. 47/1) Писац извештаја Стипе Барбарић преноси извештај усташког “логора” из Рогатице од 9. марта, који садржи исказ Хакије Жиге из села Кукавице у рогатичком срезу. У исказу он каже да су му четници 11/12. октобра 1943. године, ухватили жену и четворо малолетне деце, као и мајку, отерали их у Месиће, “поклали” и затрпали уз саму реку Прачу: “Исто тако ми је познато да су четници заклали жену Жига Мехмеда и једно малодобно дијете, те старог Жигу Ахмета, као и жену Жиго Миралема. Напомињем, да су четници заклали жену Меховића Јусуфа и жену Јамаковића Јусуфа и петеро дјеце, као и жену Османа Надаревића и једно дијете, те једно мало дијете Таловића Мусе.”

Обзиром да је реч о члановима његове породице, блиским рођацима и комшијама, исказ се може узети као истинит (уз уобичајене резерве о начину ликвидације).

Такође, и исказ Меда Карчића из Дрокана у вишеградском срезу, дат 10. фебруара 1946. године у Вишеграду, “Анкетној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”. Он је навео да су јануара 1942. године у Дрокан дошли четници, два сата по поноћи, и сазвали сав народ села, укупно 84 душа, у кућу његовог оца Хусе. Четник Милорад Малиновић је извадио неко писмо из џепа и рекао да их је послао Милорад Танасовић са налогом из општине да их све сакрију, како их не би побила “црвена војска” која ће сада наићи. Тада их је поменути Милорад све гласно избројао, па је сведок тако и сазнао да је окупљено 84 лица. По имену наводи још неколико четника који су улазили у кућу, четворица су из Доње Лијеске, један из Горње Лијеске и један из Претиша, док му остали нису познати, јер нису ни улазили унутра. Ови што су улазили, говорили су им да се не боје, јер ће их заштитити од “црвене војске”. Четници су затим изашли из куће и почели да бацају бомбе међу народ. Сведок се завукао испод две мртве жене и спасио од гелера, али је кућа почела да гори. Искочио је кроз прозор и умакао. Четници су га гонили, али је успео да им побегне.

Тада су му убијени отац и мајка, две сестре и брат, стриц, стрина и њихово дете, и још 8 чланова фамилије. Од оних који су учествовали у злочину, навео је да се један сада налази у ЈА, један је негде у Србији, а трећи борави у свом селу.

На страни 351. цитира се извештај котарске области Чајниче, чији је начелник због четника избегао у Горажде, од 9. маја 1944. године (АВИИ, ф. НДХ, к-187, рег. бр. 42/5-4), у коме се наводи да су претходног дана у Горажде аутомобилима дошли Немци и Косорић са групом четника, ради успостављања реда и мира у граду, али да су Косорићеви четници, чим су се Немци вратили у Рогатицу, почели са убијањем муслимана, те да су спалили џамију у центру града. У извештају се “не зна тачно” колико је људи убијено, али се претпоставља да је реч од око 40-50 цивила. Још се додаје да се “са сигурне стране зна” да се Дража налази у Батову у чајничком срезу, као и да се 8 енглеских официра налази у Чајничу и да их четници тамо крију и чувају.

Податак о Дражи наравно није тачан, он се у ово време налазио у области Равне Горе, све до септембра те године.

Даље се наводи извештај исте котарске области од 19. маја (АВИИ, ф. НДХ, к-187, рег. бр. 42/5-12), у коме се тврди да су Косорићеви људи запалили центар Горажда са џамијом, дућанима и неколико муслиманских кућа (у једну од њих су убацили Авду Омерагића са женом који су живи изгорели), те да су према досад утврђеним подацима убили три муслимана и две муслиманке, старости од 35 до 92 године, који се наводе по имену у извештају, и да је још један неидентификован мушкарац нађен заклан у шуми повише вароши. Тачан број не може да се утврди јер су четници наводно побацали своје жртве у Дрину када су се Немци вратили у Горажде, а становништво града се разбежало. За ове злочине се оптужује извесни Љубо Мутлак, који са својим људима држи положај Сјенокос изнад Горажда, као и четници из села Брда, који сарађују са Немцима и којима зато “нико ништа не смије”. Додаје се још у извештају да је немачка команда саслушавала цивиле из Горажда у вези поменутих догађаја, у присуству команданата Радивоја Косорића и Ристе Гавриловића, и да због тога нико није смео да каже како је стварно било, па се немачке власти у Сарајеву моле да те исказе прогласе неважећим, и да се саслушање понови у присуству хрватских власти. Из овог документа се види да се Немци јако залажу за Косорићеве четнике и да је због тога становништво огорчено.

Мада усташке документе карактеришу претеривања у вези четника (па и комуниста) може се претпоставити да су Косорићеви људи са локалним четницима починили извесне злочине над муслиманима у Горажду (наравно не геноцид), с тим што је непознато да ли на своју руку, или са Косорићевим одобрењем (за шта нема доказа). Овде је међутим, много значајнија чињеница да је Радивоје Косорић (који је раније био командант 2. романијске бригаде Романијског корпуса) управо почетком те године напустио Дражину војску, па чак и напао заједно са Немцима четнике из те области који су остали уз Дражу, због чега је тражена његова ликвидација (касније је отишао и од Немаца). Тако је Мирко Лалатовић Дражи пренео Остојићеву депешу од 20. фебруара 1944. године, у којој пише: “Радивоје Косорић представио се Немцима као командант Источне Босне.” Четири дана касније Остојић пише Дражи: “Косорић лумпује са усташама и Немцима. Наређена ликвидација.” (АВИИ, Ча, к-277, рег. бр. 2/1) Павле Ђуришић 6. априла јавља Дражи да је Косорић са Немцима ушао у Горажде одакле је морао да се повуче капетан Милош Вучковић, командант Чајничке бригаде Дринског корпуса: “Косорић са Немцима заузео Рогатицу и ушли у Горажде које је до сада држао Вучковић.” (АВИИ, Ча, к-277, рег. бр. 4/1) И 16. јула те године, Захарије Остојић пише мајору Манојлу Пејићу: “Косорића је неопходно потребно ухватити и ставити под суд или га спровести до мене.” (АВИИ, Ча, к-281, рег. бр. 4/1)

Другим речима, ови злочини не могу се приписати ни Дражи ни његовој војсци, а обзиром да су те злочине починили Срби из околине, иста је ситуација као и у осталим случајевима.

Затворено за коментаре.