Јевреји, четници и партизани

Александар Ајзинберг током једног предавања

Александар Ајзинберг током једног предавања

Сјајна мемоарска литература: Александар Ајзинберг, ‘’Писма Матвеју’’

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Тешко је наћи мемоарске књиге о Другом светском рату које нису писане у емиграцији, а да су писане поштено. Зато што су њихови аутори сво време живели у Србији, па су трпели последице комунистичке пропаганде и терора. Међу те ретке књиге спадају, рецимо, ‘’У предворју пакла’’ проте Саве Банковића, или ‘’Закаснели рапорт’’ капетана Радомира Милошевића Чеде.

Ових дана открио сам још једну: ‘’Писма Матвеју’’ Александра Ајзинберга. Ауторови корени су у Русији, где су живели његов деда Зиновиј и баба Софија. Један од њихових синова звао се Матвеј. Он је отац аутора, који се родио 1930. године у Београду. Свом сину дао је дедино име. У кризним 1990-тим годинама, млади Матвеј је, попут стотина хиљада својих вршњака, емигрирао из Србије. Отишао је у Израел, где и сада живи.

Вероватно у налету оног првог таласа емигрантске носталгије, син је почео да запиткује оца о свом пореклу и уопште о судбини породице Ајзинберг. Тако је отац почео да му шаље писмо по писмо. Све би остало у кругу породице, да он некоме није показао копије, а тај неко је у њима препознао ванредан књижевни таленат. Александар Ајзинберг је најпре послао писма на књижевни конкурс Јеврејске општине у Београду, а пошто је рукопис награђен, ‘’Просвета’’ га објављује као роман.

Када је реч о Другом светском рату, опис догађаја се поклапа са документима из тога доба. Све личности су стварне, а неке су и познате, као мајор Синиша Оцокољић, или пуковник Драгослав Павловић. Грешке се своде на ситнице, попут неких погрешно наведених имена личности или формација. Такође, аутор у целом раду понавља да су Немци у одмаздама стрељали по стотину Срба и Јевреја за једног свог убијеног војника, док су у ствари по тој сразмери стрељали стотину Срба, док су Јевреје убијали редом. Али, он је тако упамтио јер су Немци прогонили и њега и Србе којима је био окружен, да би ухваћене стрељали.

Када је имао 20 година, 1909. године, ауторов отац Матвеј се из Русије преселио у Немачку. Студирао је архитектуру у Минхену. С почетком Првог светског рата протеран је у Швајцарску, одакле бежи из неких барака и долази у Милано. Ту је наставио студије архитектуре, пре него што се као добровољац јавио у српску војску. На Солунском фронту био је у првој борбеној линији до краја 1916, када је његова јединица десеткована на Кајмакчалану. Потом је био управник једне болнице и преводилац. Током 1918. године путовао је у Париз, а током 1919. у Русију. Вратио се из Тбилисија и рекао: “Тамо није оно за шта сам се ја борио“. Наиме, Матвеј је имао симпатија за марксизам, због којих је вероватно и напустио царску Русију.

Онда је дошао у Београд, где је имао много пријатеља са Солунског фронта. Основао је своју грађевинску фирму, која је између осталог саградила и цркву Светог Марка. Лепу кућу од 96 квадрата себи је саградио на Гундулићевом венцу, 1926. године. Потом се оженио Гретом Сасон, пореклом из Војводине.

Александар је своје детињство проводио безбрижно, као и остала деца. Од другог разреда почео је да иде на часове веронауке, у синагогу у Космајској улици. Само том приликом ђаци су раздвајани: неколицина је ишла у католичку, а већина у православну цркву. Александру је веронаука “била досадна“: “Никаква нарочита свест о томе да сам Јеврејин није постојала. Мој отац је био атеиста, није ишао у синагогу, и није тражио друштво својих сународника, ни Јевреја ни оних из Русије“, пише он.

Крајем школске 1940. године, са још два јеврејска детета Александар је избачен из гимназије, по управо донетом Закону. Протествујући, Матвеј одлази у Удружење добровољаца 1913-1918, где му објашњавају да тај Закон не важи за добровољце. Тако се Александар вратио у школску клупу. Он је тада живео само са оцем, јер су се родитељи развели. Са оцем је био у кући и 6. априла 1941. То јест, отац је ујутру отишао на зборно место, али се брзо вратио, јер тамо никога није било. У препуном аутобусу они те вечери стижу у Сопот и изнајмљују стан. Пошто ни после слома војске ту неко време није било Немаца, решили су да остану. Али, када су Немци дошли, Јеврејима је наређено да носе жуте траке са шестокраким звездама и натписом ЈУДЕ. За сваки случај, Матвеј и Александар ускоро одлазе у оближње село Ропочево и ту налазе нови смештај.

У Ропочеву их најпре налази пријатељ Душан Стојадиновић, који је имао лимарску радњу у Дечанској улици. Управо Матвеј му је помогао да је отвори. Онда их налази и Грета.

Сеоски свештеник се понудио да тајно покрсти Ајзинбергове и тако их снабде лажним, спасоносним папирима, али Матвеј, као ни многи други Јевреји, није веровао да је опасност тако велика.

Једног дана, у јесен 1941, Матвеја и Александра хапсе Пећанчеви четници, под оптужбом да сарађују са комунистима. Саслушавали су их у општини Сопот. После три дана у ходнику су видели и Грету. Како није било доказа, истрага је прекинута. Дозвољено им је да ноће у Ропочеву, али су сваког јутра морали да дођу у општину. Грета је тада почела да ради као дактилографкиња код командата тог одреда, војводе Милије Мајсторовића.

Међутим, после неког времена, срески начелник који је штитио Ајзинбергове је смењен, а нови је послао жандарме да их ухапсе и одведу у логор. Грета је молила војводу Мајсторовића да их спасе, на што је он одговорио: “Добро, тебе и дете ћу спасити, мужа нећу“.

Матвеја више никада нису видели.

Грета је и даље сваког дана радила у војводиној канцеларији, водећи и Александра. Он пише: “Били смо, заправо, у затвору, али су нас увече, понекад, пуштали кући. Често и нису: тада смо спавали тамо, на поду“. Пећанчеви четници, по његовим речима, “нису били зли људи, изузев војводе и можда још двојице или тројице“. Војвода је, пак, био отелотворење садисте. Током саслушања је наређивао да се људи ужасно муче, а тим призорима често је присуствовао и мали Александар.

Током зиме 1941/42. из шума изнад Сопота чули су се пуцњи и војвода је почео да страхује за свој живот. Александар пише да се војвода уплашио од партизана, и да се потом, у бекству, у возу за Београд сам ранио у ногу. О овоме имамо и једно супротно сведочење: потпоручник Ђурађ Живојиновић, кога је војвода Мајсторовић такође ухапсио, пише да су са Космаја заправо пуцали Дражини четници и да је војвода бежао од њих, а да је рањен у заседи на путу до најближе железничке станице, у Ђуринцима.

Фебруара 1942. срески начелник је одлучио да се и Грета и Александар пошаљу у логор. Један чиновник им је то кришом рекао, уз савет да беже. Александар краде бланко документа, са потписом војводе Мајсторовића, али не стижу да их попуне, јер нису имали оловку. Када је део Пећанчевог одреда, 6. марта, пошао за Београд, они крећу уз њега, говорећи да иду у логор. То су говорили и сажаљивим жандармима, кад су на моменат остали сами на станици у Ђуринцима. Онда им је пришао један четник, ропочевачки богослов “Попче“. Прекинуо је њихову лажну причу, рекавши да у ствари хоће да им помогне. У суседној кафани попунио им је исправе.

Уследило је једнонедељно скривање по Београду. Неки познаници су их чували, а неки су били исувише уплашени. Видевши да не могу дуго, прихватају предлог Душана Стојадиновића: да оду у село Крепољин на Хомољу, где је удата његова сестра. На железничкој станици у Пожаревцу Грету је препознао један Рус, сада белогардејски официр, али није био сигуран. Ипак их је пријавио и потера је кренула. У Петровцу на Млави налазе превоз – таљиге. Поред Манастира Горњак зауставља их четничка заседа. “Ми о вама све знамо. Знамо да имате лажне исправе. Признајте ко сте и куда сте пошли. Биће боље за вас“, рекао им је официр.

После толико неизвесности, Грети су се одузеле ноге, села је и све признала. Једноставно су чекали да их четници предају Немцима. Александар наставља:

“Четник је мирно саслушао, па скинуо шубару и рекао, прекрстивши се: `Госпођо, захвалите Свевишњем што Вас је надахнуо да кажете истину – ако је то, што сте рекли, истина. Ми смо Краљева Југословенска војска у Отаџбини и нећемо вас предати ни Немцима ни оним четницима од којих сте побегли. Имали смо информације да иде гестаповка са дететом и због тога смо вас задржали…“

Официр који их је сачекао био је поручник Јагош Живковић, командант Млавске бригаде. Потом су упознали и генералштабног капетана Симеона Синишу Оцокољића, команданта Млавског корпуса.

Четници су им дозволили да остану у непосредној близини и на њиховом казану. Ајзинбергови су се неко време осећали сигурно, али, и четници су били прогоњени: од Немаца, Бугара, љотићеваца и белогардејаца. Кад год би кренуле осовинске операције, Александар и Грета би се кретали заједно са најближом бригадом. Склањали су се и код мештана, у планинске колибе. Ноћивали су и у шуми.

И код Дражиних четника су видели неколико сурових мучења и ликвидација, по правилу шпијуна. На пример, неки старац, у кога нико не би посумњао, остављао је на уговореном месту, у шупљини једног дрвета, податке о кретању четника, а на истом месту би га чекала награда – свежањ новца.

За две и по године, у том делу Источне Србије, у троуглу Доњи Милановац – Деспотовац – Бор, Ајзинбергови су међу четницима видели Пољаке, жељне освете, Италијане, који су причали о лепим Влајнама, чланове британских војних мисија, оборене америчке пилоте које су спасили четници, па чак и једног одбеглог Немца, који је потом пуцао на своје бивше саборце. Само нису видели ни једног партизана.

О партизанима су имали неодређену романтичну представу, вероватно под утицајем Матвејевог раног занесењаштва марксизмом. Зато, када су им четници почетком јесени 1944. године рекли да по њих не би било добро да их поведу са собом, према Босни, јер је пут опасан и неизвестан – већ да им је боље да се једноставно јаве партизанима, они су то прихватили као добру идеју. Александар Ајзинберг овако описује први сусрет са партизанима:

“Видели смо, на суседној планини, како долази група од њих десетак. Биле су, међу њима, три девојке. Петоро или шесторо је имало оружје, а остали су се вероватно тек прикључили одреду. Ми смо им с радошћу изишли у сусрет, а они су нам рекли да су нас – заробили! Неко их је обавестио да смо на том салашу и они су дошли по нас. Претресли су нас и одузели нам скоро све ствари. Један од њих ми је скинуо шајкачу са главе и ставио је на своју. Онда су нам узели ћебе, шаторско крило, оно мало лекова и завоја, једну торбицу коју је мајка сашила од неких крпа, џак лешника. Све за трен ока. Напросто, опељешили су нас“.

У претходним поглављима описано је како су поборојани предмети – и још неки, попут чутурице – за Грету и Александра представљали благо. Давали су им их четници, како су имали, и ово је био период када су Ајзинбергови били најбоље снабдевени за живот у тим условима. Александар наставља: “Партизани су, чинило ми се, били некако усиљено весели. Певали су неке партизанске песме у којима се говорило како ће побити четнике – а при томе су нас гледали као кандидате за стрељање“.

Испитивали су их зашто су се придружили четницима, а не партизанима, и нису веровали да за приступање партизанима није било прилике. Пустили су их, али са обавезом да се јаве локалном “народноослободилачком одбору“. Једне ноћи, чувши топот коња, беже у поље. Александар одлази у извидницу и наилази на Црвену армију. Уз неку њену јединицу одлазе до Београда. Александар овако описује улазак у двориште своје куће, у Улици Гундулићев венац број 53, у које нису крочили од 6. априла 1941:

“У кући неки непознати људи. Питају нас кога тражимо. Били су врло изненађени кад су чули да је то наша кућа и да смо се вратили. Подозриви: `Како кући, па ми ту станујемо. Нисмо ни сами. Четири породице’… Радник нас је дочекао са неприкривеном мржњом. Он је радник, има петоро деце, дошло је време радника, а наше, кућевласничко, прошло је. Изаћи неће, има он стамбену дозволу некаквог комитета (кад пре?), а много стрпљења нема.“

То је била масовна појава у Београду “по ослобођењу“: комунисти су својим присталицама делили куће “народних непријатеља“ – било да су их раније поубијали Немци као Дражине људе, или као Јевреје, било да су их они сами управо похапсили и ликвидирали. Кућа Ајзинбергових и данас постоји, напуштена и у очајном стању, с тим што је на предњој половини плаца сазидана једна зграда.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. мај 2016)

П.С.

У чланку су исправљене накнадно уочене грешке.

 

Затворено за коментаре.