Југославија је била лажни рај

582289_052113c1_f

582289_052113c1_fМит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма.
Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао број незапослених, показују статистике СФРЈ.
Проблем СФРЈ је и што је стопа незапослености после 1975. године била у сталном порасту, нарочито међу високообразованима. Незапосленост у Словенији је износила четири до пет одсто, у Хрватској девет, Србији 15, у БиХ 20 одсто, а на Косову чак 57 процената. Сасвим је друго питање и ефикасности система, односно чињенице да се често није правила разлика између „имати посао“ и „имати радно место“. Ово друго је генерисало огроман проблем претераног броја запослених у фабрикама и државној управи, због чега и данас пате све државе бивше СФРЈ. Већ осамдесетих година у СФРЈ због тога почињу и први „принудни одмори“ који су у просеку трајали више од годину дана. Код високообразованих 1985. године стопа незапослености младих (млађих од 30 година) била је невероватних 59,6 одсто.
Други велики мит је да је СФРЈ дуговала мало. Југославија је имала „само“ 20 милијарди долара дуга, а данас само Србија дугује више. Међутим, ако се узме калкулатор раста цена и паритета куповне моћи, данас бих тих 20 милијарди заправо износило више од стотину милијарди долара. Циклус задуживања Југославије је почео 1975. Шест година касније је инфлација у СФРЈ достигла 45 одсто и расла све до чудесних 1.000 одсто до владе Анте Марковића који је покушао и у доброј мери успео да изведе економску реформу. Али, последица високе инфлације било је нестајање скоро све увозне робе с рафова, земља није била у стању да плаћа увоз нафте, опреме и сировина, настали су прекиди у производњи, почело се с мерама попут вожње „пар-непар“ и бонова за гориво. Наступила је економска криза која ће трајати до распада Југославије.
Месец дана након Титове смрти, у мају 1980, савезна влада је девалвирала динар за 30 одсто, а затим ће се девалвације ређати једна за другом све до распада земље. И онда је, 1983. године Југославија и званично банкротирала, иако то никад својим грађанима није објавила, те је престала да плаћа све обавезе према иностранству, што је резултирало големим несташицама. Светска банка је 1991. проценила да је дуг СФРЈ ненаплатив. Није вредело ни што је ММФ отписао 1,8 милијарди дуга, нити што је влада САД, у очајничком покушају да спречи распад државе, донирала још три и по милијарде долара за стабилизацију динара. Дуг Југоаје од 1961. до 1980. уве턇ао се за око 17,6 одсто сваке године. Да се тај темпо раста настао и након 1980, укупни дуг бивше СФРЈ би данас изноо невероватних шест трилиона долара.

Вести

Затворено за коментаре.