ЈВуО и Јевреји

Мр Драган Крсмановић, виши архивиста

ЈУГОСЛОВЕНСКА ВОЈСКА У ОТАЏБИНИ И ЈЕВРЕЈИ – ПРИЛОГ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ

 АПСТРАКТ: У раду се разматра однос Југословенске војске у отаџбини и генерала Михаиловића према Јеврејима како на нивоу званичне политике тако и у практичном деловању при чему се конататује да је тај однос у целини био позитиван.

 

КЉУЧНЕ РЕЧИ: ЈВуО, генерал Михаиловић, Јевреји, антифашизам

 

Током дочека Драже у селу Осјечани, Босна, октобра 1942. У белом је лекарка Јеврејка, шефица четничке болнице у овом селу

Током дочека Драже у селу Осјечани, Босна, октобра 1944. У белом је лекарка Јеврејка, шефица четничке болнице у овом селу. Стоји први с лева пуковник Лука Балетић.

 

Јеврејски народ је кроз своју дугу и трагичну историју доживео многа страдања и искушења. Ипак нити један прогон није се могао мерити са нацистичким погромом којим је цео јеврејски народ предат уништењау.

Посебно тежак положај Јевреја био је у Србији. Земља захваћена оружаним устанком и сама изложена страшним репресалијама давала је нацистима добар изговор да се, још пре доношења одлука о „коначном решењу“, отпочне са ликвидацијом целокупне јеврејске популације.

Без сумње је да је уништење Јевреја плод одлука окупационих власти[1]. И цео систем уништења одвијао се под директном управом и уз ангажовање искључиво немачких полицијских органа.

Ипак оваква политика немачког окупатора имала је подршку једног дела власти и становника Србије.

Једина политичка снага која је у међуратном  периоду својом идеологијом могла бити носилац антисемитизма била је организација „Збор“ коју је предводио Димитрије Љотић. Ипак њена политичка моћ била је веома ограничена и на парламентарним изборима 1935 године листа Димитрија Љотића је добила 27.705 гласова односно  0,89% а на изборима 1938. године Покрет „Збор“ Димитрија Љотића добијо је 30.734 гласа односно 1,01% гласова. Због овако лоших резулатата није ушла у парламент јер није прешла цензус од 40.000  гласова[2]. У нормалним, демократским, приликама она би и надаље таворила у предворју парламента без моћи да утиче на било какве значајне државне одлуке.

Окупацијом Србије ове снаге су добиле прилику да се ставе у службу окупатору служећи и његовим антисемитским мерама. Окупатор им није дозволио да се искажу у спровођењу директних антисемитских мера. Да ли због неповерења или због личног задовољства, ту привилегију задржао је искључиво за себе.

 

Српске квинслишке власти су свој антисемитизам показивале на два нивоа:

Кроз реализацију антисемитских мера које је прописао окуаптор. Полицијске власти, нарочито за то формирано VII одељење специјалне полиције, откривале су прикривене Јевреје[3] а брига о потребама Јевреја у логору Сајмиште (за шта су биле задужене српске власти) до њиховог уништења у мају месецу 1942. године била је недовољна[4]. Посебно је карактеристичан случај упућивања у логор на Бањици групе од дванаест, због здравствених разлога, отпуштених официра-ратних заробљеника. Они су директно са станице упућени у логор а убрзо и у Јајинце где су стрељани као таоци. За стрељање су одговорни Немци али је њихово изручење било у надлежности квинслишке владе Милана Недића.

Подржавање опште антисемитске климе у којој су Јевреји оптуживани за сва зла која су задесила човечанство. На видним местима су истицани плакати отворене антисемитске садржине. Штампана су многа антисемитска дела (па и злосретни есеј Јаше Томића „Јеврејско питање“)[5].

Пропаганда је настојала да се за све сукобе, патње и злочине у Србији окриве припадници других народа, веома често Јевреји[6]. У том циљу организована је и специјална „антимасонска изложба“ на којој су од 22.октобра 1941.године па до 18.јануара 1942.године грађанима предочени подаци, наравно потпуно измишљени, о заверама и штетном раду Јевреја, масона и комуниста.

 

Наравно да се велика већина грађана Србије гнушала оваквих поступака. Јевреји су скривани, пружана им је помоћ у набавци лажних докумената а чак су и државни званичници пружали помоћ појединим Јеврејима[7] обично пружајући им подршку да напусте Србију и пређу у италијанску окупациону зону где је третман Јевреја био знатно блажи.

 

Одлука Скупштне Србије од 21.децембра 2004. године, да се Изменама и допунама закона о правима бораца, ратних инвалида и чланова њихових породица, призна право бораца и припадницима Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) актуелизовала је спорења о карактеру рата на просторима Србије фаворизујући његову слику као грађанског рата. У том рату, поред борбе против окупатора, тежиште је било на борба за превласт између два сукобљена антифашистичка покрета тежишна.

 

У овим расправама и међусобним оптуживањима однос према Јеврејима није без значаја. Јевреји као највећи страдалници Другог светског рата постали су „својеврстан лакмус“ којим се открива присуство фашизма у некој средини. Због тога није без значаја открити какав је однос Равногорског покрета, ЈВуО и њеног команданта генерала Драгољуба Михајловића био према Јеврејима и антисемитизму.

Комунистички покрет и НОВиПОЈ су своју приврженост антифашизму доказали између осталог и присуством значајног броја Јевреја у својим редовима од којих су неки били и на високим војним и политичким дужностима[8]. На просторима бивше Југославије јеврејска заједница је дала 149 носилаца „Партизанске споменице“, 10 народних хероја и 14 генерала. На територији Србије (без Бачке) у оперативним јединицама НОВЈ било је 521 борац од којих је 189 погинуло у рату а у позадинским 216 од којих је 112 дало своје животе[9]. Због својих прокомунистичких уверења велики број Јевреја је  пришао комунитичком-партизанском покрету у коме су заузели значајна места у санитетској служби или као политички радници. Међу погинулих 392 борца са територије целе Југославије њих 201 су били медицинари а чак 68 политички комесари. Процентуално, јеврејска заједница је у рату дала већи број припадника од других народа на простору Југославије.

 

Јевреји су од самог почетка били припадници и другог антифашистичког покрета. Када се 6. маја 1941. године на Тари, одласком малодушних, коначно оформила група од седам официра и 24 подофицира и војника под командом генерала Михаиловића у њој је био и један Јеврејин. Радило се о Бенјамину Самоковлији[10], Јевреју из Босне у групи познатом по надимку „Џили“ (по познатом италијанском певачу). Био је омиљен међу друговима а са првом групом „четника“ добровољно се вратио  за Босну[11].

Када је пуковник Михаиловић под притиском немачке офанзиве, у месецу новембру, покушао преговорима да отупи оштрицу немачких напада и добије у времену, командант немачког управног штаба генерал Харолд Турнер је његове предлоге оценио као неискрене између осталог и због тога што се „код Михаиловића налазе Јевреји које он штити“[12].

Сем код Јевреја који су од раније били повезани са комунистичким покретом општи став о оба антифашистичка покрета био је да се прикључе оном са којим прво ступе у везу, како је то у записнику пред специјалном полицијом изјавио др Курт Леви:“Намера ми је била да ухватим везу било са четницима било са партизанима и у ту сврху распитивао сам се код сељака о кретању наоружаних људи“[13]. Јевреји официри Војске Краљевине Јгославије покушали су да се повежу са одредима генерала Михаиловића[14].

Позната су и два документа која на јасан начин сведоче о односу руководству ЈВО а посебно генерала Михаиловића према Јеврејима.

Први је распис свим јединицама ЈВуО који је генерал Михаиловић упутио 7.априла 1944. године и којим је упозорио на случај антисемитизма у једном од равногорских часописа и најстроже наредио да се спречи сваки такав гест на крају упозоравајући да ће се са онима који би ширили такву пропаганду поступити по „закону“ као да пропагирају идеје љотићеваца, што је у ратним условима била најозбиљније упозорење.

„РАСПИС: свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини 7.4.1944. Тел. бр. 884 У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма  То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, па нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји, а ако су солидни режими и добар управни апарат, ваљаће и Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби. Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.

Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао с намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са оваквим поступати по закону и надлежности. Чича“[15]

 

Други је саопштење комитета Јевреја,  који се налазе у ЈВуО, од 4. јуна 1944. године, а којим је одато признање генералу Михаиловићу на његовим напорима у заштити Јевреја.

 

Број билтена 185, послато 4.6.1944. у 22.00

Број 1 билетена „Демократска Југославија“

Јевреји из Чехословачке, Мађарске, Румуније и Југославије, који су са нама, формирали су специјални Комитет, и поставили себи задатак да се представе Југословенским војним званичницима у нашој земљи, и да воде Јеврејске послове у иностранству.

Чланови овог комитета су:

Jandrih Hegel , из Берхова, као рпедставник Чехословачких Јевреја

Dr. Ing. Ferenz May, из Сегедина, који представља Мађарске Јевреје

Emil Lauber, који представља Румунске Јевреје и

Manojlo Irich , из Новог Сада који представља Јевреје из Југославије .

Комитет је издао следеће саопштење у име Јевреја који се налазе у Југословенској војсци:

1  Јевреји из Чехословачке, Мађарске, Румуније и Југославије, који се сада налазе у Југославији, боре се за демократију, раме уз раме са војницима Југословенске војске, под командом генерала Михаиловића, а против заједничког непријатеља Уједињених нација, Немчке и њених савезника.

2.  Јевреји, грађани Чехословачке, Румуније и Мађарске се боре у специјалним Јеврејским одредима који су придружени Југословенској војсци.

3.  Јевреји, грађани Краљевине Југославије, се боре као равноправни борци у јединицама Југословенске војске, у духу традиције из прошлих ратова за слободу.

4. Сви Јевреји поново изражавају своју захвалноист генералу Дражи Михаиловићу и његовим подређеним официрима, који су увек изузетно благонаклони према својим суграђанима који беже од Нацистичког терора, и који упркос свим жртвама, спсавају Јевреје из Немачких руку. [16]

 

 

Веома интересантан, а до сада необјављен је документ под називом „Мисли о мањинским проблемима уопште“ сачињен за потреба Централног националног комитета Равногорског покрета у пролеће 1944. године. Аутор реферата је непознат а он је сврстан уз реферет „Данашњи положај и улога појединих српских области у стварању хомогене српске државе“.

За разлику од односа према већини других националних мањина који је негативан, чак и шовинистички, однос према Јеврејима је доста умерен.

 

„ЈЕВРЕЈИ

По попису од 31.јануара 1921. године било је у Југославији 64746 Јевреја (0,54% од целокупног становништва). По попису од 31. марта 1931. године било их је 68405 душа или 0,49%. У том периоду, дакле, њихов број је порастао само за 3659 или за 5,6%. И кад се узме у обзир да је у том периоду било и знатног досељавања Јевреја из иностранства (особито из Солуна), али и исељавања у Палестину, њихов природни прираштај изгледа знатно мањи него код осталог становништва, а то се може објаснити да су они у правом смислу градско становништво. Према томе, код нас није постојала опасност од бројног ширења Јевреја. Јевреји који су се били доселили из Немачке после 1934. представљали су само пролазну појаву. Сви Јевреји у Југославији су живели растурени по градовима, али тако да ни у једном насељу нису имали ни апсолутну ни релативну већину.

Од 68405 Јевреја, колико их је 1931. било у читавој Југославији, њих 47633 (дакле две трећине) живело је у српским земљама. Својим бројем они нису представљали никакву опасност. На њих је била повика, особито под дејством антисемитске пропаганде, због њихове улоге у јавном привредном и политичком животу, који је несразмерно већи него што би то одговарало њиховој бројној снази. Међутим, положај и држање Јевреја у читавој Србији били су такви да се на њих не можемо жалити. Наши Јевреји су се са много добра одужили Србији за гостопримство и са нама заједно страдали. Они ће нам несумњиво и у будуће бити пријатељи и од користи. (Подвукао Д.К.)

За време окупације 1941-1944. Јевреји у српским земљама су готово сасвим уништени. Они који се врате биће тако малобројни и тако материјално упропаштени да не само неће бити никаква опасност него ћемо бити дужни и да их помажемо.[17]

 

Не само на основу ових докумената већ и на основу сведочења многих савременика недвосмислено се може потврдити да равногорски покрет у целини није био антисемитски расположен и да је његово руководство настојало да подржи све Јевреје на територију коју је контролисала ЈВуО. Сваки Јевреј који би се обратио представницима ЈВуО био је узет у заштиту или пребачен на „слободну територију“[18]. Лични лекар генерала Михаиловића, уједно санитетски референт, био је Јеврејин Тибор Голдвајн који је са супругом Аном рат провео у непосредном Михаиловићевом окружењу[19]. Јевреја лекара било је у више корпуса ЈВуО[20] (Од Расинског до Озренског) а било их је и на другим дужностима. Како су Јевреји махом били образовани или су поседовали специфична знања били су углавном ангажовани на неборачким дужностима (на пример фотограф 1.бољевачке бригаде Тимочког корпуса)[21].

Јевреји су, обично под лажним, посрбљеним, именима били припадници јединица ЈВуО и на подручјима ван Србије[22]. Јевреји из Херцеговине су узвраћајући на новогодишњу честиткама својих сународника из САД за нову 1944. годину одговорили прогласом у коме се између осталог каже: „Јевреји који се боре у јединицама Југословенске војске шаљу поздрав америчким Јеврејима и изражавају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против непријатеља Југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ како би смо могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце…  [23].

Ипак, највише Јевреја било је у јединицама ЈВуО у источној Србији, Били су то углавном бегунци из Борског рудника које су прихватале околне јединице. Постојали су планови да се, у погодном моменту, препадом ослободе заточеници а у том циљу је била припремљена и група од тридесетак „интелектуалаца“ као језгро будуће јеврејске јединице[24]. Саопштењем у емисији телеграфске агенције „Нова Југославија“ од 30.04.1944. године објављено је одобрење да се у саставу ЈВуО формира посебна јеврејска јединица. Представници Јевреја из Бора упутили су преко штаба Крајинског корпуса молбу јервејским удружењима у САД да им се пружи материјална помоћ – у оружју, како би успешно организовали устанак[25].

У оквиру борбе против сарадника окупатора, илегалци ЈВуО су 18. маја 1944. године, извршили атентат и убили Цветана Ђордјевића Цеку, помоћника министра унутрашњих послова у влади Милана Недића, надлежан за државну безбедност који се, између осталог, истицао и у ревносном извршавању антијеврејских мера прописаних од окупационих власти.

 

Да ли је ли је било случајева да су Јевреји били жртве припадника равногорског покрета?

У извештајима Николе Калабића може се пронаћи да су припадници њему потчињених јединица у близини Мионице убили једну Јеврејку која се упутила „комунистима“ носећи са собом санитетски материјал. Истовремено у истој тој Мионици скривао се под заштитом равногораца Јеврејин Марко Рајцер, рукавичар из Београда[26].

Било је случајева да је у борби или ван ње неко од Јевреја који су били припадници комунистичког покрета био жртва припадника ЈВуО[27] али исто тако и примера да је неко од Јевреја, као припадник комунистичког-партизанског покрета  у борби или ван ње лишио живота неког Србина[28]. Ни једна ни друга ствар не могу се генарилозовати.

Као пример трагичног положаја Јевреја, који су се прогоњени од Немаца нашли у вртлогу грађанског рата, сведочи и судбина Јосифа Анафа. Он се са породицом, након окупације, склонио из Београда у Пожегу па у Ариље у нади да ће избећи прогон. Потказани од суграђана његов син Јеша и зет Ешкенази су били ухапшени па уз помоћ подмићивања ослобођени. На крају су синови Јеша и Исак уз помоћ фалсификованих докумената и под српским именима преко Скопља отпутовали у Албанију и успели да преживе рат. Сви остали чланови породице угушени су на Сајмишту или стрељаи на Бањици укључујући и Јосифа који је стрељан 3.августа 1942.године. Све то није било довољно да се Анаф, одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача не нађе на листи злочинаца[29]. За злочинца га је препоручило што се у једном тренутку нашао на „погрешној“ страни у грађанском рату на тлу Србије и без обзира на то што су га по налогу Немаца ухапсили управо недићеви четници и спровели у Београд[30].

ЈВуО је била војска свих грађана Краљевине Југославије који су се ставили под њен барјак. Сваки Јеврејин који се одлучио да јој приступи био је добродошао[31]. Истовремено не само да није било никаквог расно или верско мотивисаног прогона Јевреја од стране припадника ЈВуО већ су они узимани у заштиту кад год је то било могуће. Апсурдно звучи али је и тачно, када су Јевреји били жртве идеолошког прогона то је само потврдило да су третирани равноправно као и Срби према којима је у грађанском рату  ипак била уперена оштрица ове братоубилачке борбе.

 

Генерал Михаиловић је као министар војске и морнарице и начелник штаба Врховне команде био претпостављени над још две структуре Војске краљевине Југославије, Југословенском војском у заробљеништву и Југословенском војском у иностранству.

Јевреји су били значајно заступљени у официрском кору војске Краљевине Југославије. Од 476 активних официра из реда националних мањина њих 212 (45%) били су Јевреји а од 2786 резервних официра Јевреја је било 1460 (52%)[32]. Након слома Краљевине Југославије и капитулације њене војске у априлском рату 1941. године у заробљеничке логове је одведно преко 400 официра Јевреја. Већина официра је била смештена у логорима у Нирнбергу и Оснабрику[33] и према њима у почетку нису примењивани дискриминациони поступци. Почетком 1942. године немачке власти су отпочеле са дискриминационим мерама, противним Женевској конвенцији из 1929. године која је забрањивала дискриминацију заробљеника по верској и расној припадноасти, издвајањем Јевреја у посебне павиљоне (злогласни павиљон „Д“ у логору Оснабрик са баракама 37 и 38 само за Јевреје) и наређујући им да морају носити посебне ознаку.

 

Све ове мере као и честа пресељења заробљеника нису могла сломити чврст антифашистички дух заробљеника Јевреја. Захваљујући међународном надзору и солидарности огромне већине других заробљеника Јевреји – ратни заробљеници избегли су уништење[34].

 

Јевреји које је капитулација Југословенске војске затекла у иностранству или су успели да избегну из земље одмах су се укључили у антифашистичку борбу. Јевреји, чиновници у међународним представништвима наставили су рад под покровитељством избегличке владе у Лондону и Каиру. У лето 1944. године они су се, у оквиру унатарполитичког раслојавања, изјаснили „за Тита“ и приступили НОП-у.

Посебно је интересантно учешће Јевреја као припадника 10. Индијске дивизије. У оквиру ове дивизије, у логору између Газе и Јерусалима,  налазио се моторизовани батаљон састављен од Словенаца који су заробљени као припадници италијанске војске и који су се изјаснили за ступање у Југословенску војску. Официри су им били углавном Словенци али је било и „ прилично Јевреји, наших држављана, или бивших држављана из Палестине“[35].

 

 

РЕЗИМЕ

 

Генерал Михаиловић је себе и своје присталице сматрао делом антифашистичке коалиције, извршавао је налоге избегличке владе која се налазила у Лондону под директном контролом Британаца. Делом и због тога, а још више јер генерал Михаиловић и огромна већина његових сарадници нису гајили антисемитска осећања, припадници ЈВуО сматрали су Јевреје као највеће жртве нацизма и пружали су им сваку могућу помоћ и подршку. И Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку.

Грнерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над својим снагама. Због тога се не може искључити могућност да је појединачно могло доћи до случаја нетрпељивости према Јеврејима. Посебно у условима грађанског рата Јевреји комунисти могли су бити идентификовани са политичким противницима – комунистима и тако изложени прогону. На исти начин и Јевреји комунисти могли као своје непријатеље идентификовати припаднике ЈВуО, без обзира што су оба покрета и комунистички и националистички били у суштини антифашистички.



[1] Немачке власти су већ од 16. априла 1941. године отпочели са посебним мерама према Јеврејима да би Наредбом војног заповедника за Србију, која се односи на Јевреје и Цегане од 31.маја 1941. године (објављеној у листу уредаба бр. 8) Јевреји дефинитивно били стављени под посебне расне прописе. ЈИМ, Х, К-2.

[2] Самарџић Милослав, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета IV,  Крагујевац 2007, 11-12.

[3] Детаљније о активностима квинслишких власти у прогону Јевреја у књизи Божовић Бранислава, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003.

[4] Остало је познато обавештење Драгог Јовановића, управника града Београда које се односило на обезбеђење исхране логораша у логору „Сајмиште“: „Потребни артикли биће испоручени логору тек кад све остале потребе Београда буду задовољене“.

[5] Милорад Мојић, Српски народ у канџама Јевреја (Београд, Луч 1941); Лаза Прокић, Ко су они? (Београд 1941); Јевреји у Србији (Београд 1941); Георгије Павловић, Под шестокраком звездом (Београд, Просветна заједница 1943);

[6] Између осталог и књига «Крвава листа комунистичких злочина у Србији» објављена од стране Недићеве управе 1942. године у којој је набројан већи број Јевреја коминиста.

[7] Уз личну сагласносте генерала Недића спасен  је председника београдске јеврејске општине др Фридрих Попес и његов секретар Морис Абинун, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Костић Лаза, «Срби и Јевреји», Саутпорт-Канада 1988.

[8] Детаљније о Јеврејима припадницима НОП-а, Романо Јаша, „Јевреји Југославије 1941-1945.
Жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1980.

[9] Мошић Александар, Учешће југословенских Јевреја у НОР, Зборник радова са научног скупа „50 година победе над фашизмом“, Београд 1997, 404-411.

[10] Мартиновић Ратко, Од Равне горе до врховног штаба, Београд 1989, 37.

[11] Према сећању поручника Фрање Сеничара. Кнежевић Радоје  , Књига о Дражи, Винзор 1956, 12.

[12] Зборник докумената, том XIV, књига 1, 865.

[13] Чарапић Миле „Записник о саслушању др-а Курта Левија“, Ужички зборник (33/2009), 80.

[14] Симон Паун (посбљено име Сима Паук) из Вуковара, ухапшен је са групом илегално организованих официра БЈВ у рацији 24.децембра 1941.године у Београду.

[15]Војни архив, ЧА, 33-1-22 и 66-2-36

[16]Војни архив, ЧА,  К-282-17-1-1

[17] Војни архив, ЧА,  К-12-1-2

[18] Јеврејин Миша Данон је након бекства из Јасеновца прихваћен од припадника ЈВуО на планини Мотајници и преко њих се придружио партизанима. Велибор Малетић, Горски штаб 314, Србац 2009, 146.  Јеврејке Малвина Вајс удата Хумски из Суботице и Бланка Карић из Београда су се 1942.године јавиле капетану Кости Маринковићу команданту четничког «Посавског одреда» (касније посавске бригаде ЈвуО) у Степојевцу који им је изричито потврдио да ЈВуО не прогони Јевреје и да могу остати без опасности у Степојевцу, што су оне и учиниле. Новости, фељтон Страдање српских Јевреја,  Јаша Алмули, Бункер под креветом 21.12.2009.године.

[19] Авакумовић Иван, «Михаиловић према немачким документима», Београд 2002,  88.

[20] Самарџић Милослав, Разговори са равногорцима, Погледи, Крагујевац  2011, 187 и 304.  Драгомир Спилманс, студент фармације  из  Суботице се након бекства из борског рудника прикључио јединицама ЈВуО и обављао дужности у санитетској служби; у болници Горске краљевске гарде у селу Горња Шаторња радила су три лекара од којих су двојица били Јевреји. Самарџић Милослав, Албум Динарске четничке дивизије у 1000 слика, Погледи 2012, 80. Шеф болнице Динарске четничке дивизије био је Јеврејин Људевит Деже, потпуковник, до рата начелник војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци.

[21] Самарџић Милослав, Генерал Дража Михаиловић  и општа историја четничког покрета V, Крагујевац 2010,  713-715.

[22] Војни архив, НОВЈ к-223-12/1, Јеврејин Рудолф Каопфер ( посрбљено име Бранко Костић), интендант код Баћевића у источној Херцеговини.

 

[23] Родољуб или издајник, случај генерала Драже Михаиловића, 306. Порука потиче од бившег амбасадора Краљевине Југославије у Вашингтону Константина Фотића а обелодањена је на паралелном суђењу генералу Михаиловићу у САД 1946. године.

[24] Пилетић Велимир, Судбина српског официра, Крагујевац 202, 98.

[25]  Војни архив, ЧА, К-277, бр. 4/1

[26] Скривао се код породице Лазаревић у улици Кумановска бр. 10 у Београду. Након бекства из Београда преко равногорске везе одлази у Мионицу после рата вратио се у Београд и  касније иселио у Израел. Према изјави др Огњана Адума из ЈУРАО.

[27] Припадници ЈВуО (у то време још увек организовани као четници) стрељали су 15.марта 1942. године код Братунца седам заробљених бораца 2.пролетерске бригаде из ужичког краја између осталих и Рафајла Левија, аутомеханичара из Ужица; Шкоро Гојко,Терор и злочини у ужичком округу 1941-1945, 100.

[28] Мајер Јосиф-Тарцан, предратни скојевац, као комесар чете у Тамнавском батаљону заробљен је од стране Немаца и обешен 27.03.1942. године у Ваљеву. У лето 1941.године Мајер је учествовао у зверском убиству Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева. Самарџић Милослав, „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета I“,Крагујевац 2005,118.

[29] Одлуком о утврђивању злочина окупатора и његових помагача број 2903, Архив Југославије, Фонд Државне комисије. Под описом и квалификацијом злочина се наводи: „Водио је оружану борбу против партизана, као командант пожешког одсека“ а у делу који се односи на појединости злочина: „Анаф, комесар за исхрану у одредима Игњатовића и командант пожешког отсека водио је оружану борбу против НОВЈ. Чим је образован пожешки четнички одред ступио је у исти и обављао посао комесара за набавку намирница. У нападу пож. четничког одреда на Ужице против партизана Анаф се борио са пушком у руци а при одбрани Пожеге био је чак командант једног четничког одреда“.

[30] АЈИМ.Ал.1948,п.к.827. Далеко бољу судбину доживео је Никола Биненфелд, који је после рата  у Крагујевцу осуђен на 18 месеци затвора због „сарадње са четницима“

[31] Божовић Бранислав, Специјална полиција у Београду 1941-1944., 178, Београд 2003, Случај Емила Пискара, за ким је Гестапо трагао као за „четничким куриром“. При томе се чак скретала пажња да је именовани, који је радио под лажним именом, „добро наоружан и собом носи ручне бомбе“.

[32] Поповић Небојша „Јевреји у Србији 1918-1941“, Београд, 130.

[33] Ознаке „Oflag XIII B“ и „Oflag VI C „

[34] Детаљније о Јеврејима у заробљеничким логорима Романо Јаша „Јевреји Југославије  1941-1945. жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1990, 179-183.

[35] Жујовић Младен, Ратни дневник 2, Врњачка Бања 2004, 232.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *