Кад Немац пише српску историју

Кад Немац пише српску историју

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

На округлом столу одржаном у уторак 24. фебруара о књизи “Историја Србије од 19. до 21. века“ немачког историчара Холма Зундхаусена, речено је поред осталог да су странци написали чак 2.500 историја Срба! Ако су их писали као Зундхаусен – а изгледа да јесу – онда смо у већој невољи него што мислимо. Укратко: црно, да не може бити црње.
Али, откуда оваква реакција, чак и организовање округлог стола о једној књизи, баш на појаву 2.501. стране историје Срба? Отуда што је Зундхаусен, нетипично за историчара, поименице наружио не само многе истакнуте личности наше историје, већ и саме историчаре. Тако је и потписник ових редака имао “част“ да се нађе на списку прозваних, и то два пута. Најпре на страни 350, где стоји да је моја књига “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ написана “екстремно за четнички покрет“.
Зундхаусену бих најпре поручио да је моју књигу описао исто као и комунистичка тајна полиција далеке 1994. године, када сам почео да је пишем, а што сам видео у личном досијеу који су ми показали после “демократских промена“ из 2000. године. Екстремизам! С тим што су комунисти писали: “Великосрпски екстремизам“. И Зиндхаусен, очигледно, мисли на то.
Да је заправо моја књига нормална, а да Холм Зундхаусен екстремно крши правила историјске науке, то је лако показати и на ових неколико стубаца.
Почећу најпре од Јозе Томашевића, чији поглед Зундхаусен усваја, јер је “уравнотежен и од темељног значаја“. По националности Хрват, а по образовању и занимању економиста, Томашевић је 1938. године добио стипендију за усавршавање у Америци. Тамо проводи рат и потом се трајно насељава. По окончању каријере економисте, написао је прву и једину историјску књигу, “Четници“. Чим је објављена у Југославији, 1979, Томашевићева књига постала је икона комунистичких историчара. Јер, њихова писанија добила су потврду “са стране“, у књизи коју је објавио калифорнијски Станфорд универзитет. Додуше, Томашевић је поменуо неке од 35 немачких операција против четника, а било је ту и још неких одступања са линије, али суштина је остала иста: четници Драже Михаиловића били су недисциплинован и неборбен великосрпски покрет, који је сарађивао са окупаторима и масовно убијао несрпске народе, док су партизани били све супротно од тога.
Зундхаусен се најавише ослања на књиге објављене у Загребу и Сарајеву. Једном чак изричито каже: “Овде намерно прелазимо преко литературе која је објављена деведесетих година 20. века у Србији“. У ствари, његов принцип за целу главу о Другом светском рату гласи: намерно заобилажење литературе која не одговара задатој тези. Хуверов институт при Станфорд универзитету објавио је, пример ради, и књиге Американца Дејвида Мартина. Целу своју научну каријеру ту је провео др Миларад Драшковић. За Зундхаусена није вредна помена ни књига “Михаиловић према немачким документима“ професора историје на Универзитету Британска колумбија у Ванкуверу, др Ивана Авакумовића, итд.
Ово набрајање коришћене и некоришћене литературе важно је јер се Зундхаусен готово уопште није бавио архивским истраживањем. Није ишао чак ни у архив у Фрајбургу, где је пре десетак година из Вашингтона пренета комплетна немачка документација из Другог светског рата. А наравно, није долазио ни у Војни архив у Београду, који је без премца по значају за изучавање овог питања.
Тако, из пажљиво одабраних књига, Зундхаусен ставља у први план што и они на које се позива: “Дражину инструкцију“ од 20. децембра 1941. Особа која је ово фалсификовала јавно је то признала на трибини Института за савремену историју у Београду, што су историчари ове установе потом објавили. А и без признања фалсификат је лако уочљив, због низа грешака. Па ипак, Зундхаусен не може без њега, јер просто не постоји документ са Дражиним потписом који се може окарактерисати као ратни злочин. Констатујући да су злочини четника над Хрватима и муслиманима достигли “монструозне размере“, приликом свођења коначног биланса жртава он изводи невероватан закључак: на територији Југославије процентуално је убијено највише муслимана, 8 посто, следе Срби са 7 посто и Хрвати и Црногорци са по 5 посто. Наводно је страдало чак 200.000 Хрвата и 100.000 муслимана. Међу осталима, он цитира и књигу Дедијера и Милетића “Геноцид над муслиманима“, али не каже да су ту поименично пописане муслиманске цивилне жртве и да је наведено око 8.000 имена. Број Срба убијених од усташа смањио је на 320.000, док српске жртве Јасеновца упадљиво изједначава са хрватским жртвама Блајбурга (50-80.000, односно 40-60.000).
Кодекс гласи: Историчар који прећути оно што зна није историчар. Као што зна за дела Мартина, Драшковића и Авакомовића, Зундхаусен зна и за италијанског историчара Марка Аурелија Ривеилија. Без иједног српског документа, Аурели долази до процене од 750.000 до милион Срба убијених у НДХ. И сами Немци рачунали су да су усташе убиле 750.000 Срба (на пример, Х. Нојбахер).
С друге стране, у овој књизи нема ни једне злочиначке наредбе Ј. Б. Тита, мада су многе познате. Послератни терор комуниста наводно је био једнак “у свим деловима Југославије“ и зато се “не приближно не може потврдити“ писање “Погледа“ да су комунисти “у Србији“ убили 150.000 људи. Аутор и овде користи свој опробани метод, наводећи историчаре који говоре “о знатно мањим бројкама“, а и не помињући оне друге (на пример, као шеф државне комисије за утврђивање злочина комуниста, историчар Д. Батаковић навео је цифру од преко 100.000 убијених). Најзад, у “Погледима“ нисмо писали само о жртвама у Србији, већ и о “пасјим гробљима“ у Црнох Гори, “левим скретањима“ у Херцеговини, масовним убиствима Срба у Босни, итд. Када је о самој Србији реч, писали смо и о масовним убиствима Мађара на северу Војводине и Немаца у Банату.
Све у свему, када је Други светски рат у питању, Зундхаусен није успео да састави ни две тачне реченице. Да би се све то демантовало, требало би написати целу књигу. Уосталом, то сам и учинио, али он неће да чита. Међутим, неколико вредних запажања Холм Зундхаусен даје у предговору, када каже да је бављење историјом “нешто специфично“ и да је повезано са “културним особеностима, идентификацијама, емоцијама и различитим запажањима“. Заиста је тако, јер се још није десило да један Немац напише књигу попут на пример Француза Жана Кристофа Буисона: “Херој кога су издали савезници“. Тај херој је, наравно, Дража.
(“Сведок“, 03.03.2009.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *