Како је 1992. цензурисан филм Би-Би-Сија

glava novine2 NET

glava novine2 NET

Поводом књиге Питера Бетија ‘’Насамарени Черчил’’

Како је 1992. цензурисан филм Би-Би-Сија

Документарац Питера Бетија о Југославији претрпео је чак 200 измена. Видевши колико су цензурисане његове изјаве, мајор Мајкл Лиз је после два дана преминуо

ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

 

Много нових информација о улози Британаца у југословенској трагедији је угледало светлост дана тек након Титове смрти 1980. Оне сасвим јасно откривају веома успешну обману, у коју су укључени и важни појединци тадашњег британског политичког врха. Најлојалнији и најгласнији Титови заговорници били су стубови тадашњег естаблишмента, што је један од главних разлога због којег чињенице које откривају ове контроверзе споро излазе на површину. Смрћу тог „последњег Хабзбурга“ – како су Британци звали Тита, запад више није имао потребу да вештачки  одржава целовитост Југославије и она је препуштена судбини.

Критику  Тита као државника Запад је поздрављао, али је преиспитивање његове улоге током рата и даље било табу.

Питер Бети, у својој књизи „Насамарени Черчил“  (Peter Batty, Hoodwinked Churcill – Tito’s  great confidence trick, London, 2011), јасно и документовано објашњава због чега је мит о Титу успео да опстане деценијама после рата, чак и након његове смрти. Дуго је радио као филмски редитељ  ТВ корпорације Би-Би-Си. Почетком 1992, поводом распада Југославије, направио је два документарна филма са критичким освртом – не само на Титову стварну улогу током рата, већ и на контроверзну улогу Британаца у стварању једног диктаторског, тоталитарног режима.

Познато је да је Би-Би-Си током рата имао значајну улогу у промовисању партизана, али од тада је прошло много времена, Титова Југославија се распала, а и продукција филма текла је без проблема, приговора или опструкција. Обмане и лажи су, чинило се, припадале срамној прошлости.

Међутим, након премијерног емитовања уследило је заиста непријатно изненађење: филм је био тешко цензурисан а да уредници нису нашли за сходно да о томе обавесте ни Бетија  као ни ни учеснике.

Бети у својој књизи пише: „Критика Дикина и Меклина је ублажена, нарочито Меклинов извештај `Бомба` из новембра 1943. Избачени су сви делови који помињу усташки геноцид над Србима, као и свако помињање совјетског шпијуна Џејмса Клагмана и његове бескрупулозне манипулације. Сваки наговештај о Черчиловом лошем здрављу у периоду доношења критичних одлука у вези Југославије је уклоњен а помињање Титовог изразито антибританског става током целог рата је ублажено или избачено“.

Филм је претрпео безмало две стотине интервенција!

Данас је познато да се Черчил, у доношењу судбоносних одлука у вези Југославије, децембра 1943,  ослонио на савете блиских саветника и пријатеља, Била Дикина и Фицроја Меклина, његових личних представника код Тита.  Промовисали су пропартизанске митове ради личне користи више него из уверења. Дикин је награђен Орденом партизанске звезде првог реда, а велике почасти добио је и од Совјета. Маклин је од Тита на поклон добио вилу на Корчули, у време када у Југославији странцима није дозвољавано да имају приватну својину. Она је и даље у поседу његових наследника.

На западу је било много оних који су подржавали Тита, углавном из наивносити или необавештености. Дикин и Меклин су бескрупулозно гурали Тита да би задовољили личне амбиције. Њих двојица су након рата важили за највеће ауторитете за Југославију, и њихова верзија догађаја у Југославији је у јавности прихваћена као званична британска историја!

Мајкл Лиз, који је током рата  служио као савезнички официр код четника, и сам је истраживао британске махинације и о томе објавио књигу ‘’Силовање Србије’’ (Бигз, 1991). Био је један од учесника у  филму, чије су изјаве најгрубље цензурисане. То је за њега било превише: неколико дана касније је доживео срчани удар и преминуо! Жалба коју је претходно поднео је касније прихваћена, као и жалба Џин Хауард, чији је интервју потпуно одстрањен из филма. Током рата она је радила у Блечли парку на превођењу ухваћених немачких сигнала из Југославије. Била је један од најоштријих критичара тадашњег естаблишмента због напуштања Михаиловића.

Фицрој Меклин је био чест гост у Би-Би-Си-ју, и, како каже Бети, био је пријатељ са многим директорима и уредницима те корпорације. Некима од њих је био и „херој из детињства“ и његово мишљење је увек било добро прихваћено.

Након премијере филма, главном уреднику је чак забрањено да говори са Бетијем, и једно време му је био забрањен улаз у зграду. Очигледно, постојао је страх да би Меклин могао поднети тужбу против ТВ  компаније, што је показатељ о његовом несмањеном утицају. Његов и Дикинов изразито пропартизански став током рата је промовисан као морално оправдање за донете политичке одлуке.

Џулијан Ејмери, дипломата и Черчилов близак сарадник, тврди да је до напуштања Михаиловића дошло када је било јасно да ће Совјети, а не Англоамериканци, ослободити Југославију. Жртвован је због британског неуспеха да спроведу сопствену стратегију. „Због тога су се величали партизани – што је класично лицемерје – пошто би признање правих разлога за његово напуштање у јавности изазвао скандал“.

Након што је одлука да се напусти Михаиловић и подржи Тито донета, одмах је уследила директива да се „Михаиловићеве снаге називају не ‘патриотима’ већ терористима а да се ‘црвени бандити’, што је до тада био назив за комунисте, замене изразом – борци за слободу“.

Ричард Кросман, директор управе за Политички рат у Ајзенхауеровој администрацији, о тзв  црној пропаганди која се водила против Михаиловића, каже: „Тада нисам био изненађен наглим променама моралне подршке од стране Форин офиса и других. Они који су доносили одлуке на највишем нивоу, били су склони циничним променама у разликовању патриота и бандита, као и ми. Али, касније сам се изненадио када сам открио да су многи заиста поверовали у морална наклапања и нашу дволичност схватали озбиљно“.

Док је постојала нада да ће Тито бити употребљив барем за борбу против Немаца, његове „антиимперијалистичке“ тираде Британци су игнорисали. Међутим, како је рат одмицао, тако је Тито све отвореније показивао непријатељство према Западним савезницима, што је кулминирало током тршћанске кризе у мају 1945, када је замало избегнут оружани сукоб. Черчил је писао да су у Титу „гајили змију, и сада када је почела да нас уједа, много мање сам му склон“ .

Од када су Совјети ушли у Југославију, Тито је користио сваку прилику да им покаже своју пуну лојалност, загорчавајући живот савезничком особљу, ограничавајући им кретање и уценама. У потпуности је зависио од помоћи UNRRA-e, али му то није сметало да је у пропаганди напада као „Тројанског коња америчког капитализма“.

Бродовима који су носили помоћ често није дозвољавано да уђу у пристаниште јер су носили америчке ознаке. Партизани су чак добили наређење да отворе ватру на сваки брод који без одобрења из Београда покуша да пристане у  луку.

Комунисти су Британце сматрали “класним непријатељима“, и према њима се тако и понашали. У пропаганди су савезници нападани „због издајства“, иако су сви носили опрему и одећу коју су им савезници доставили и јели њихову храну, величајући помоћ од Совјета коју нико није ни видео. Видели су се само амерички авиони. У пропаганди је становништву објашњавано да „USA“ ознака на авионима у ствари  значи „Unione Sovietica“, ознаку за Совјетски Савез!

Америчка амбасада је слала протесте у Вашингтон наводећи да се посетиоци често малтретирају и подвргавају испитивању од стране ОЗНЕ, и да  је неколико десетина људи ухапшено јер су „превише блиски са Американцима“. Један виши дипломата је известио да Тито према Америци гаји „хладну, непопустљиву мржњу“.

Гласни и нападни Титови заговорници су се ућутали и нестали са сцене – све до 1948, када је Стаљин одбацио Тита. Њихов сукоб није био идеолошки. Стаљин је у Титу једноставно видео претњу за његов ауторитет у комунистичком свету и решио је да га уклони у типичном бољшевичком маниру. Тито је у потпуности био лојалан Стаљину и југословенски режим је изграђен на стаљинистичком обрасцу, пратећи ту линију више од било које друге комунистичке државе. Према Ђиласу „југословенски комунисти ни на који начин се нису супротстављали Стаљину, и према Совјетском Савезу су осећали најдубљу лојалност. Ништа што су Руси могло да ураде за њих није било превише апсурдно да то не би могло да се рационализује и подржава“.

И заиста, Југославија је била и остала најагресивнији противник „западног империјализма“. Овога пута у Британији је сукоб Стаљина и Тита оцењен трезвеније  – као „пролазна породична свађа“. Званична политика је Југославију и даље видела као лојалног совјетског сателита, који у потпуности подржава Стаљинов концепт светског комунизма.

Међутим, непланирано се указала шанса да се совјетски блок подрије изнутра, преко Југославије, и Запад је поново стао уз Тита. Иако је Тито опструисао сваку одлуку Уједињених нација којом се спречавало ширење комунизма, Труман је ипак одлучио да слањем помоћи и подмићивањем задржи Југославију изван совјетске орбите: „Одржавање Југославије независном (од Совјетског Савеза) је од највеће важности за сигурност Сједињених Држава. У нашем националном интересу је да спречимо ширење совјетске моћи у земљу од тако важног стратешког значаја.“ Труман је намеравао да спречи Совјетима излаз на Јадранско море.

Титови обожаваоци су се, охрабрени, поново појавили. Многи од њих су се позивали на своје раније ставове доказујући да је подржавање Тита било оправдано. Тврдећи да су знали да ће одбацити комунизам и Стаљина, Дикин и Меклин су бесрамно лобирали у његову корист. Меклин је чак отишао толико далеко да је тврдио да је код Тита уочио снагу да се одупре Стаљину чак и пре него што је овај тога био свестан!

Њихова верзија догађаја још једном се поклопила са потребама званичне политике. И мит је створен.

 

(Српске новине, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’, Чикаго, октобар 2015)

Затворено за коментаре.