Како је 6 четника разјурило 250 комуниста

002 - Polugodisnja skupstina u Klivlendu NET

Са полугодишње скупштине ОСЧ у Кливленду септембра 2014. Перица Совиљ седи први с десна. До њега седи Мане Срдић

Мемоарски записи Перице П. Совиља

Како је 6 четника разјурило 250 комуниста

Априла 1953. године, комунисти су се спремали да прославе 1. мај у Милвокију, САД, док су се четници спремали да то осујете. Све се завршило интервенцијом полиције

ПИШЕ: Перица П. СОВИЉ

Прошло је више од 60 година од када је шест четника Ди­на­рске четничке дивизије ра­с­терало заказану комунистичку про­славу 1. маја 1953, у Милвокији, Вис­кансин, САД. То су били:
– Петар Ђилас, предратни жан­дарм, а кроз Други светски рат ко­ма­дант четничког батаљона у Тре­ћој Србској четничкој бригади, ко­јом је командовао Петар Рајак.
– Никола Стојсављевић-Бура, ка­плар краљеве пешадијске гарде, а кроз Други светски рат комадант че­т­ничког батаљона у Другој По­пи­њској четничкој бригади, којом је ко­мандовао Дмитар Терзић.
– Илија Стојсављевић, четник Дру­ге Попињске четничке бригаде.
– Јово Миљуш, четник Треће Ср­б­ске четничке бригаде.
– Никола-Нина Зорић, четник Че­т­врте Лапачке четничке бригаде, ко­јом је командовао Нитоња Пле­ћаш.
– Перица П. Совиљ, четник Гра­чачке четничке бригаде, којом је ко­ман­довао Јово Станисављевић.
Југословенски комунисти осно­ва­ли су у Милвокију Клуб „Никола Тесла“. То име требало је да при­ву­че комунисте Србе и Хрвате. Ни­кола Тесла је био Србин, рођен у Сми­љану, Лика. Отац му беш ср­п­ски православни свештеник. Хр­ва­ти кажу да је Никола Тесла био Хр­ват, јер је рођен у њиховој Хр­ва­тској. Тако се комунисти ујединише под именом „Никола Тесла“. То су Срби комунисти, староседеоци, и Хр­вати комунисти, такође старосе­де­оци у Милвокију. Они се орга­ни­зоваше да помажу комунистички ре­жим у Југославији, под вођством Хрвата Јосипа Броза Тита. За њи­хове приредбе штампали су пла­кате, са фотографијом Николе Те­сле. Плокате су делили по ка­фа­на­ма где су Срби долазили, а исто тако остављали их пред вратима цркве “Свети Сава“ у Милвокију.
Од 1945. до 1953. нико их није оме­тао, да прослављају 1. мај, дан ра­­дничке класе. И тако, југо­сло­ве­н­ски комунисти спремише се да про­славе 1. мај и 1953. године, у згради под именом „Хармони хал“, на југу ш­есте улице. Зграда је доста ве­лика, са два спрата. Други спрат је за разне приредбе, свадбе и ба­н­ке­те. Са­ла може да прими око 300 ду­ша.
Негде средином априла месеца 1953. године Ђоко Марић је имао доста тешку операцију кичме.У она доба морао се носити гипс око не­ко­лика месеца. Тада је он био пре­д­се­дник Месног одбора Ор­га­низације српских четника у Ми­лвокију. После Ђокина изласка из болнице, посећивао сам га у стану где је ста­н­овао. Посећивали су га многи чла­нови месног одбора.
Једног дана долазим код Ђоке у по­сету и код њега нађем проту Ми­лана Бркића, пароха цркве „Свети Сава“. Ја се поздравих са обојицом. Прота Бркић ми рече: “Перица, до­бро си дошао, почео сам причати Ђо­ки о једној ствари,.која би се тре­бало обавити… Знам да Ђоко у ги­п­су ништа не може помоћи, али има вас млађих четника, што ћу и те­би да објасним. Треба ми око 20 по­ле­тних и млађих четника. Верујем да знаш да комунисти спремају ра­дни­чку прославу `1. мај` у `Хармони халу`. Они нису под именом ко­му­ни­сти, већ под именом Клуб `Ни­ко­ла Тесла`. Пронађи у вашем одбору не­колико четника да организујете око 20 четника и да одете у `Ха­р­мо­ни Хал` и да растерате њихов ко­му­нистички скуп.“
Ђоко Марић пред протом Ми­ланом Бркићем рече: “Перице, обавести Перу Ђиласа, Николу Сто­јсављевића-Буру, Гојка Грубора, Божу Соколовића, Николу Ми­лу­но­вића, Николу Рајака, Ни­ко­лу-Нину Зорића, Илију-Илицу Ст­о­ј­са­вље­ви­ћа, Јову Миљуша… На­­­­ђите између себе 20 четника, који ће он­ес­по­со­би­ти комунисти­чку просла­ву“.
Прота Милан Бркић тада каза:
“Ми не знамо колико ће ту на­рода бити? Ако настане гужва из­ме­ђу вас и њих, немојте да тучете ста­рце, жене и децу. Од мушких мла­ђих се браните столицама и сли­чно. Полиција ће о томе бити оба­ве­штена, са њом имам везу о свему томе. Ако неког од вас полиција спро­веде у затвор, бићете одмах пу­штени.“
Прота Бркић нас напушта. Ја ос­тах сам са Ђоком Марићем. Ђоко по­ред осталог каза: “Кад уђете међу оне комуњаре, будите опрезни и на оку­пу, да вас не испребијају. Ми не знамо ко ће све тамо да буде, а исто тако ни по броју. Ето, како видиш ту вам ништа не могу помоћи и ос­ло­њам се на вас да ћете све добро ура­дити и без мене“.
Напуштам Ђоку Марића и дајем се на посао. Обавештавам све које ми је Ђоко сугерирао и шта је жеља проте Милана Бркића, који има у нас поверење да ћемо задатак извр­ши­ти, онако како четницима до­ли­кује.
Међу нама свима организовање је ишло глатко. Обећаше 20 четника да ће доћи пред “Хармони Хал“ у за­казано време. Долази дан и време кад сви требамо да се окупимо пред за­казаним местом. На време и на за­казано место долазе: Петар Ђилас, Ни­кола Стојсављевић- Бура, Илија-Илица Стојсављевић, Јово Миљуш, Никола-Нина Зорић и Перица П. Совиљ.
Нас шесторица чекамо неће ли још неко доћи од оних који су обе­ћали. Нико не долази. Мислимо, мо­жда су неки пре нас дошли и уш­ли у салу?
Решисмо да идемо у салу, на дру­ги спрат. Петар Ђилас и Никола Бу­­ра рекоше ми: “Перице, како да уђемо, јел се морају улазнице пла­ти­ти?“
Ја им рекох да на други начин не можемо ући неопажено. Тако реши­с­мо да платимо улазнице. По се­ћању, свега три долара по особи. Уз степенице улазимо у велику дво­рану, у којој већ има много на­рода, нај­више старијих мушких и жен­с­ких. Пред бином већ се скупио је­дан фолклор и оркестар српске ом­­­­ладине, чак из Чикага и Гере, Ин­ди­­јана.
Гладамо према вратима неће ли још неко од наших доћи. Комуни­сти се спремају да отпочну са про­грамом. Петар Ђилас и Никола Бу­ра прилазе једном човеку оа де­во­јком. То беше Стево Косановић-Ја­­бучар са његовом заручницом Ша­­­шић.
Слушам Ђиласа и Буру како об­јашњавају Јабучару ради чега смо до­шли. Стево Косановић-Јабучар по­ред осталог одговара Ђиласу и Бу­ри: “Немојте то радити, јер није цивилизовано у Америци доћи и дивљачки растерати неки скуп.“
Ђилас и Бура остају при идеји да растерамо комунистички скуп. Стево Јабучар рече својој заруч­ни­ци: “Хајдемо кући“. Њих обадвоје на­пуштају салу.
Стеву Јабучара нисам раније ви­ђ­ао, нити познавао. Чуо сам да је пре­­шао у четнике са Јоцом Ере­ми­ћем и једним делом партизана.
Нас шесторица остајемо у сали, у нади да ће доћи још неко од на­ших. Приближава се отворање про­грама. Договарамо се како да за­почнемо и где да се распоредимо у сали. Не смемо нас шесторица би­ти у једној групи. Морамо се по је­дан распоредити по целој сали, на­пред, средина, крајеви и позади. Кад започнемо буку, нико од њих неће знати колико нас има. Ра­спо­редисмо се где је била по нека пра­зна столица. Сад немамо више везе један са другим.
На бини-позорници почеше го­во­ри. По сећању, за Милвоки им бе­ше председник неки Бабић, родом из Мазина, Лика. Он отвора про­грам, прича о 1. мају. У том мо­ме­нту мислим како да почнемо са га­­ламом. Бабић представља неког њи­хова функционера из Гере. Го­во­ри о 1. мају и радничкој класи, где по­­ред осталог каже: “Дошао је за­дњи точак пред први.. У Југо­сла­вији нема више експлоати­сања ра­дничке класе.“
У том моменту Никола-Нина Зо­рић врисну, удари столицом о патос и рече: “Лажеш, мајку ти ко­му­ни­сти­чку!“
Нас петорица са својих места одмах почесмо лупати столицама по патосу, уз повике: “Доле кому­низам!“ У публици наста вриска и јау­кање: “Ево, дођоше и овде четни­ци да нас кољу!“
Маса заглави на врата да бежи.
У тој брзини чују се полицијске свирене и опкољавају целу зграду. Ујурише у салу са шљемовима ше­рифи и полиција, са машинским пу­ш­кама и пиштољима. Сала већ ско­ро празна. Неке жене прилазе по­лицији и упиру прстима у нас, да смо дошпи да их покољемо.
Прилази нам полицијски наре­дник са два полицајца. Рече нам да идемо са њима у једну собу. Уђосмо у собу и наредник затвори врата. Ме­ђу нама, ја сам доста добро гово­рио и разумео енглески. Ђилас и Бура су ми на српском рекли какав од­говор да му дадем на енглеском је­зику.
Наредник пита: “Ко је међу вама вођа“? Ми му одговарамо да међу нама нико није вођа. “Ако немате вођу, како сте и ради чега овде до­ш­ли, да растерате овај народ, који ни­ког не дира?“ – настави он.
Ја му кажем да смо дошли да ра­стерамо комунистичку прославу. На­редник пита како ми знамо да је то комунистичка прослава. Ми му од­говарамо да под под именом Клу­б “Никола Тесла“ у овој земљи раде комунистички посао.
Наредник нас онда упита како смо сазнали да они данас имају про­славу 1. маја. Ми му одговарамо да су они то званично објавили у њи­ховим памфлетима. Те памфлете су остављали по кафанама и на вра­тима Српске православне цркве „Све­ти Сава“.
Наредник је даље питао како смо ушли у ову салу, где су се мо­рале платити улазнице. Ми му од­го­варамо: “Платили смо улазнице“. Наредник ће на то: “Ви кажете да су они комунисти, а материјално сте им помогли на тај начин“. “Како смо мо­гли на други начин ући, да нас нико не примети ради чега смо дошли“ – одговорисмо.
Потом нас упита за имена и за­тра­жи легтимације и возачку доз­во­лу ако неко од нас вози кола. Све су преписали и вратили нам леги­ти­мације. Онда нас наредник упита да ли хоћемо да нам се врати новац ко­јим смо платили улазнице? Ми му одговорисмо: “Нећемо новац, јер нам се исплатио, растерали смо ко­му­нистичку прославу.“
Наредник најзад рече да идемо ку­ћама, додајући: “Ми нећемо ићи за вама, да не би неко помислио да вас водимо у затвор“.
Исте вечери беше нека приредба у српском дому у Милвокију. До­ђо­смо нас ше­сто­рица у Српски дом, да кажемо проти Милану Бр­ки­ћу како смо прошли. Прота Бр­кић нам рече: “Ја сам већ о свему оба­вештен… Никог од присутних ни­сте по­вредили, већ је народ од страха заглавио на врата у бежанији и ради тог је морала доћи полиција, да ви­ди шта се дешава“.
Други дан долазим код Ђоке Марића и саопштавам како смо нас шесторица растерали комунисти­ч­ки скуп, где у сали беше око 250 ду­ша.
После неколика дана питамо по­је­дине ради чега нису дошли. До­би­ли смо разне од­говоре. Нису хтели комунистима платити улаз­ни­це, ни­ког од нас шесторице нису на­шли, кад су долазили већ су почеле сви­рене полицијских кола, била је оп­ко­љена цела згра­да и тако су се вра­тили кућама…
“Српске новине“ бр. 682, Чикаго, новембар 2014.

 

Затворено за коментаре.