Како су Недић и Љотић изазвали страдања 1941?

Како су Недић и Љотић изазвали страдања 1941?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Стално чујемо како Недићеве и Љотићеве присталице говоре да су Љотић, и поготову Недић, спасили Србију 1941. године! Па и касније… Истина је, међутим, да су управо они криви за избијање комунистичког устанка, а потом и за стравичне немачке одмазде. Криви су, јер су најпре оставили без муниције, а потом и расформирали Српску жандармерију – тада најјачу оружану формацију у земљи, а специјализовану управо за борбу против тероризма (комунизма).
Ево како је било.
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
“Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.“22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. „Највиђенији Срби“, међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, „јер он ужива највећи ауторитет у земљи“.
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
„У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима… Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак…“23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
„…Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса…
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба… Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене… Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији… Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд…
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији… Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића.“24

Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали „Српски добровољачки корпус“. Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
“Никакве околности – а у вези са њеном службом – нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање…
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: „Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке“. И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану…
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.“25

Документа потврђују ово што је Тришић писао у својим мемоарима: комунизам се ширио по Србији зато што су Недић и Љотић најпре оставили без муниције, а потом и расформирали српску жандармерију. У извештајима са терена из овог периода по правилу се наводи да су комунисти освајали вароши зато што жандармерија није имала муниције. На пример, у извештају о заузећу Свилајнца, 9. августа 1941, стоји:
“Пошто су савладали (комунисти – прим. М.С.) отпор бранилаца, који услед несташице муниције није могао бити успешан, везали су водника жандармеријског наредника…“ (Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 30.)
И из села Вранић жандарми се се повукли, 2. августа, “због недостатка муниције“.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 22.)
У селу Бигреница, 3. августа, “жандарми су давали отпор око пола часа док им је трајала муниција, па су се повукли“.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 23.)
У Гружи, 17. авхуста, жандарми су “после краће борбе, а пошто су истрошили сву муницију, били савладани“.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 49.)
Ево службене белешке из Ариља, од 22. августа:
“Поштио су били бројно слабији а при томе и муницију истрошили, жандарми су морали да се, један по један, извуку из борбе и да Ариље препусте нападачима…“(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 56.)
Истог дана жандарми су се повукли и из варошице Салаш, јер су “имали свега по 10 метака“.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 57.)
И тако даље…
Документа такође потврђују и да је потпуковник Тришић тражио оружје и муницију за своје људе. У његвој представци Милану Аћимовићу од 15. августа 1941, поред осталог стоји: “… да су одмах дозволили потпуно наоружање целокупне наше жандармерије сигурно је да до овога долазило не би“.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 39.)

Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском „најугледнијих Срба“, одиграли су се после тих „притисака“ (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли „чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч“.

Дакле, генерал Недић не само што није „угасио пламен“ у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, „српска влада“ и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у „Нови поредак“. Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.

Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе „спашавање народа“ од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања „српске владе“. Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из „Независне Државе Хрватске“:
„Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла… Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали.“26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
„Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота… Жртвујем своју част и своје светло име.“27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао – већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао „од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића“.28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29

Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им „да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво“.30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши „страним плаћеником“ потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио „четничко питање“. Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у „српској влади“! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, „кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге“.31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио „Чичу са Равне Горе“. И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, „Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве“, како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело „српске владе“:
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
„За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да – по моме мишљењу – никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени.“34

Према томе, догађаји су се одвијали овим редом:
1. Почетком јула 1941. комунисти оснивају одреде по Србији,
2. Дража прави план за уништење комуниста. Закључује да је најбоље да их уништи жандармерија, а да је четници помогну из шуме, како се не би превише орктивали и тиме изложили Немцима. Јула месеца потпуковник Јован Тришић, командант жандармерије, долази први пут на Равну Гору. Прихвата план.
3. Августа месеца Тришић други пут долази на Равну Гору, ради коначног договора.
4. Љотић сазнаје за Тришићев одлазак на Равну Гору, тражи од Немаца да га ухапсе због веза са Дражом, рафмормирају жандармерију и све главне жандарме одведу у логор (што су Немци и учинили).
5. Љотић је и иначе имао план да ликвидира и жандармерију и Комесарску управу (легалне органе), како би формирао своју партијску војску и своју владу. Љотићу, а касније и Недићу, била је вађније њихова политика од уништења комуниста. Њима је Тришић рекао да предстоји акција жандармерије против комуниста, али они су ипак уништили жандармерију.
6. Жандармерија је била далеко јача од љотићеваца, као што је и данас жандармерија далеко јача од партијске војске неке странке (ако би се она основала). Љотић је својим људима, као Марисаву Петровићу, једноставо дао официрске чинове, али они нису били прави официри…
7. Комунисти користе ситуацију, да је жандармерија намерно разоружана, и заузимају велику територију.
8. Дража схвата, крајем августа, да је план договорен са Тришићем пропао. Прави резервни план: да комунисте спута дипломатски, наводном сарадњом, док се не стекну услови да их уништи. План делимично успева, јер Дража намеће комунистима по њих неповољне договоре.
9. У септембру, комунисти се спремају да нападну истурене немачке посаде; Дража одлучује да их предухитри и преузме вођство устанка, јер би комунисти масакрирали цивиле у заузетим градовима. Тада му је преостало само: спасавај шта се спасти може.
10. Недић и Љотић покрећу акцију против комуниста тек крајем новембра и та њихова акција не успева.
11. Потом Недић и Љотић оптужују четнике за “сарадњу“ са комунистима, скривајући основну чињеницу: да су они покренули несрећне догађаје ликвидирањем најјаче српске оружане формације у то доба, жандармерије.
Закључак је следећи: Због прихватања стране идеологије (нацизма) и сервилног односа према Новом поретку – Недић и Љотић нису видели српске интересе…
Поента и аналогија са даншњим дешавањима више је него очигледна! Данас се та идеологија зове глобализам, док су Новом поретку задржали име…

22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том 2, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *