Душан Радовић Кондор

Капетан Душан Радовић Кондор

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Капетан Душан Радовић Кондор

Капетан Душан Радовић Кондор

 

На Златибору је одавно враћен оригинални назив Краљевим водама, најдужа улица понела је име потпуковника Андрије Јевремовића, команданта Златиборског четничког одреда 1941-1942. године, а ту је и Равногорска улица. Али, нема улице капетана Душана Радовића Кондора, команданта Златиборског корпуса 1943-1944, иако је он био један од најбољих герилаца које смо имали у Другом светском рату. А нема је јер је Кондор оклеветан преко сваке мере, као и у многим случајевима, управо због тога што је спадао међу најбоље. Клевете о Кондору у наше време најупорније преноси академик Љубомир Симовић. Поезију и прозу о Кондору он директно преузима из комунистичких књига, па то још зачини љотићевском литературом.

Пре нешто више од десет година, када се појавио Симовићев роман “Ужице са вранама“, редовно сам одлазио у Народни музеј у Ужицу, јер је веома богат материјалима из Другог светског рата. Огорчен карикирањем Кондора у роману који сам управо прочитао, а још више чињеницом да се све то представљало, не као продужетак старе пропаганде, већ као нови, реални поглед на историју, питао сам кустосе:
– Да ли је Симовић узео Кондоров дневник?
Одговор је гласио:
– Не.
– Шта је гледао?
– Па…
– Да ли је уопште долазио овде?
– Не!
Тако, следећи Зоговића и Давича, Симовић пева:
“Душан Радовић Кондор је заклан / Јер је клао. / На прагу команде, на самом прагу пакла, / Брат га заклане жртве ножем закла…“ У овој фази, после пола века, чињеница да капетан Радовић, у ствари, никога није заклао, била је у далеком другом плану. А песнике и даље нису инспирисали комунисти иза којих је заиста остало много невиних жртава, од џелата из “Ужичке републике“ Владана Мићића, до шефа Озне Слободана Пенезића Крцуна.81
Артиљеријски капетан Душан Радовић, најбољи коцкар у београдском официрском кору уочи рата, љубитељ опере, склон лепој књижевности, а и сам жељан да се лати пера – по Дражиној процени био је рођени обавештајац.
Незнано када, Радовић се прикључио оном делу Врховне команде који је, после “Операције Михаиловић“ децембра 1941. године, водио потпуковник Драгослав Павловић. Пре Светог Николе стиже у Стопању, са Дражиним овлашћењем да организује јединице. Првих дана јануара 1942. одлази на Гоч и почиње да ствара 1. трстеничку бригаду. Када је 20. децембра те године именован за Радовићевог помоћника и начелника штаба, што је неко време био неформално, капетан Радослав Филиповић је у свој ратни дневник записао:
Дивим се Кондору како уме са народом, иако није одрастао на селу. Његов благ осмех, симпатичан, привезује свакога с ким дође бар једном у додир. Сељаци су га заволели. Осећам да му годи овај ретки успех. Овај његов успех је од општег значаја, јер сада, више него икада, народ иде за вођама које добро познаје, цени и за које мисли и верује да су праве народне вође. Кондор је заиста такав. Крупан, развијен – пун мушке снаге права Херцеговца. Коса више црна него смеђа, бујна до рамена. Ситни таласи дају јој још лепши изглед. Лице округло, нежно, али се на њему види умор. Бркови ретки, а брада још ређа. Са тог разлога се и брија. Правилне црте лица, крупне интелигентне очи, високо чело, чине Кондора лепим и допадљивим младићем. Он је свестан тога и успеха код жена. То потврђује и његова УХУ. Свака му је реч одмерена, али снажна. Пријатан, тих баритон осваја. Кондор – мој друг и пријатељ – артиљеријски официр, има ноге мало на “о“ од јахања. На то и не мисли, јер зна да тако мора да буде. Пун је духа и шале; добар козер, а још бољи саветодавац. Скроман и неразметљив својом духовном снагом, а поносан на своје мушке лепоте.
Кондор, артиљерац, командир батерије ваздушне одбране Београда – у почетку рата – код “Цветкове механе“, очевидац погибије Цветкове уз чашу пива, немоћни посматрач распрскавања сопствених “ћар“ граната; а сада командант бригаде, шумски официр, богат патњама и вашима разних боја и величина – иде кроз народ, бодри га, улива му снагу и веру на боље дане, који долазе. Народни вођа и мисионар равногорске мисли. Ја – његов ратни друг и сарадник, делим са њим добро и зло – па и вашке.82
Кондорова саслушања заробљеника била су тако дубока, свеобухватна и систематична, да се могу поставити као идеалан модел. Види се да је ту, поред хладнокрвности и познавања људске психе, улогу одиграла и његова страст, као и у безбројним партијама ајнца и покера, док је празнио џепове свима који су се усудили да седну с њим за карташки сто. (У доколици је остављао без новца и саборце, али би свакоме ко пође на терен давао свежањ новчаница.)
Пример перфектног саслушања је и оно над заробљеним партизаном Расинског одреда, окончано 23. јануара 1943. године. На десет куцаних страница заробљеник је све потанко испричао, а Кондору, који је већ имао више него довољно информација, остало је да својеручно допише само једну исправку: “Датуми њиховог кретања померају се за два дана унапред, јер је тако стварно било, а он ваљда није све тачно запамтио. Кондор.“ Ту и тамо, као успут, партизан је сугерисао да је командант Расинског корпуса мајор Драгутин Кесеровић намерно пропуштао добре прилике да уништи његову јединицу. Мислећи да Дража неће имати времена да детаљно прочита цели извештај, Кондор је управо та места подвукао црвеном оловком. Међутим, прерачунао се, јер је тиме нагласио “оно што хоће“, како је то Дража дописао на маргини.83
А хтео је, у договору са генералом Мирославом Трифуновићем, да се 1. и 2. трстеничка бригада издвоје из Расинског у посебан корпус, под његовом командом. То је можда било добро решење, јер је Расински корпус обухватао превелику територију. Али, ауторитет мајора Кесеровића, који се већ жалио на Трифуновићеву и Кондорову намеру, био је тако велики да подела Расинског корпуса није долазила у обзир. Зато је Дража описани Кондоров маневар означио као “подривање Кесеровића“, изричући дисциплинску меру: слање на фронт, у Босну. Кондор је кратко одговорио:
Депешу бр. 1.102 примио сам знању и по истој ћу поступити. Молим хитно ми доставите канале до Калиновика као и коме команданту да се јавим.84
Док је с неколицином пратилаца Кондор ишао на запад, указала се потреба за командантом Златиборског корпуса, јер је смењен капетан Милорад Митић. Тако он добија нову дужност: командант Златиборског корпуса.
Капетан Радослав Филиповић уписао је у свој дневник 4. априла 1943. године савете добијене приликом примопредаје дужности команданта 1. трстеничке бригаде. “Видиш, овај наш посао, рад са народом, врло је компликован и тежак. Треба бити обазрив и веома тактичан. Погрешиш ли, онемогућио си прво себе, а онда и општа ствар губи, јер људи беже у супротни табор“, рекао му је поред осталог Кондор. Следило је упутство како да се открије и предупреди грешка: народ је био “искварен политиком“, многи су имали нерасчишћене рачуне од пре рата и само су гледали како да се освете један другоме. Требало је свакога саслушати, али “ни у ком случају“ не узимати здраво за готово то што се чује, већ поредити са другим, трећим, четвртим… Последњи Кондоров савет гласио је: “Запамти једно: болећивости не сме бити ни према коме, када је у питању тежи грех према општој ствари“.85
Потом Филиповић описује растанак:
Пакује ствари, певуши, збиждуће, али осећам да му је растанак тежак. Целог јутра није ме погледао у очи. Избегава сусрет желећи да тако избегне моменат слабости, који у оваквим случајевима наиђе и поред све отпорности професионалног војника. Војници, који иду са њим, весели су, јер ће тамо видети Чичу. Заиста, за њих, ретка част. Они и не мисле на дуг и тежак, а врло опасан пут… Стискасмо руке један другоме, чврсто, искрено, другарски и братски. Загрли ме уз искрен стисак… Колона је одмицала низа страну, Душко је ишао за војницима не осврћући се. Посматрао сам их како одмичу и нестају иза јелика док ме је нешто гушило, а очи се пуниле сузама… Оде Душко…86
За помоћ Кондору око сређивања прилика у Златиборском корпусу Дража је одредио капетана Николу Калабића, кога је ту послао са делом Горске краљеве гарде. Да је посао обављен, обадвојица јављају Дражи 1. јула. “Златиборски корпус преузео сам и вршим активирање летећих бригада… Чика Пера може да иде на свој терен“, писао је Кондор, док у Калабићевом радиограму стоји: “У вези Кондорове депеше: да ли могу кренути са Дрине. Овде је обезбеђено све. Неопходно би било да Танев мобилише нешто више.“87
Тако је Калабић кренуо на нови задатак, да заведе ред у Ваљевском корпусу поручника Милоша Радосављевића (“Танев“), док је Кондор из дана у дан јачао своју јединицу, доводећи њено бројно стање са 400 на око 2.200 бораца под оружјем. “Сигуран сам да ћу успети, иако су Ере људи који не воле хајдуке и који седе на више столица“, гласио је један од његових првих рапорта Дражи.88
Кад нема услова за материјалну стимулацију – у виду новчане награде, одсуства, или, у овом случају, пре свега у обезбеђивању одговарајуће обуће и одеће, оружја и муниције – официрима остају на располагању две мере: похвале и покуде. Кондоров таленат исказао се у оба случаја, постижући жељени циљ, а то је држање јединице на окупу, под неподношљивим околностима, у борби против неупоредиво боље наоружаног непријатеља. Ни у похвалама ни у покудама циљ није био да се саопшти истина – напротив, подразумевају се претеривања у оба смера. Међутим, касније су слаткоречиве похвале прећутане, док је оштрица Кондоровог пера узимана као доказ да је све уистину тако било.
Једну од бројних похвала Кондор је написао у корпусном Билтену од 12. децембра 1943. године:
…Златиборска бригада… потукла је до ногу 10. крајишку ударну пролетерску бригаду… Летећа бригада овог корпуса са деловима Ужичке бригаде сукобила се… са јачом групом црвених који беже из Србије прогоњени од формација Југословенске војске у Отаџбини… И ова група црвених разбијена је и растерана. Настављамо прогон остатака… Друге јаке формације Југословенске војске ђенерала Драже Михаиловића по Црној Гори, Старом Расу, Босни и Херцеговини, Далмацији и осталим нашим покрајинама, успешно и неуморно уништавају црвене јединице које су у расулу и траже спаса бекством у тешко проходне и беспутне гудуре високих планина. И тамо ће их стићи и немилосрдно уништавати…89
А ово је Кондорова похвална наредба од 20. априла 1944:
Први батаљон Златиборске бригаде са својим командантом у свим борбама које је до сада водила Златиборска бригада, извршио је више тешких и специјалних задатака. Сви људи са својим храбрим командантом на челу дали су доказа своје храбрости и изванредне војничке пожртвованости. Стога ПОХВАЉУЈЕМ 1. батаљон Златиборске бригаде и његовог храброг команданта, нашег елитног официра, потпоручника Савића Н. Драгољуба. НАРЕЂУЈЕМ: Да се од сада 1. батаљон Златиборске бригаде званично зове “Јуришни батаљон Златибор“…90
Најопширнију покуду потчињенима Кондор је написао 20. августа исте године:
…Од нас се захтева да створимо Војску и ништа друго. Ми смо створили руљу или гомиле чељади које водимо са собом планинским беспућем. Наш корпус броји преко 2.000 људи, али војника је врло мало… Наређено је да се мобилишу за стални шумски кадар имућнији и здравији обвезници, међутим кад човек прође поред стројева наших бригада, види скуп одрпане сиротиње и закржљалих, док се газдински синови тове уз добру софру и носе гиздаве фермене и антерије са иницијалима ДМ који, као спољна форма, сведоче да су и они национални мученици и борци Равне Горе… Наређено је да команданти обрате пажњу за одевање и обување својих људи колико је год то могуће, међутим одлично су обучени само пратиоци команданата, док онај “репоња“ из тројке који гине нема ни рукава на капуту нити опанака на ногама… Наређено је да свака пушка мора бити у бригади и стрељачком строју, међутим коморе су наше препуне лепих српских пушака са доста муниције…91
Сиромашни су свакако били већина, као и у свакој војсци, али пренаглашавањем овог момента Кондор је заправо циљао на потирање комунистичке пропаганде. Овако написана, порука се урезивала дубље од ма које директно изречене пароле: ми смо војска сиротињска, народна, а не они; ми ћемо се изборити за наша права, а не неки странци у наше име…
Даље, може бити да је у некој комори видео пар пушака и нешто муниције, заосталих иза погинулих бораца, али несумњив је Кондоров циљ: сугестија да постоји вишак оружја и муниције, да заправо нема огромне надмоћи комуниста на том плану.
Тако је свака од двадесетак ставки ове покуде носила неку скривену поруку. Док је, наоко, циљао једно, Кондор је гађао и погађао нешто сасвим друго. Основну поруку поновио је и на крају: ми смо руља, а не војска. То је, дакле, нешто што зависи од нас. А оно што зависи од нас можемо поправити, јер смо фактор одлуке ми, а не авиони Западних савезника које свакодневно видимо како снабдевају комунисте, нити западне радио станице које их непрекидно хвале, нити западни политичари који их подржавају. Западњачке авионе, радио станици и политичаре, као нешто што најдрастичније угрожава морал његове јединице, Кондор није ни поменуо, рачунајући, свакако, да ће их уз овако оштре речи војници у строју макар на неко време заборавити.
“Такво је, према непосредним сазнањима команданта Златиборског корпуса, било стање у четничким јединицама“, закључује академик Симовић цитирајући овај Кондоров распис. То је уједно и једино место где цитира Кондора, мада му је он опсесија.92
Кондоров циљ, дакле, није био да прикаже “стање у четничким јединицама“, већ да им одржи морал. Наредних дана, у борбама против 1. и 37. комунистичке дивизије на Златибору, видело се да је у томе успео.
Свој литерарни таленат Кондор је користио и у равногорској штампи. За билтен “Видовдан“ писао је и на Гочу, и на Златибору, где је сарађивао у још три листа: “Равногорац“, “Равногорска застава“ и “Млади Златиборац“. Слао је епиграме и за централна гласила, попут овог:
Харково Хитлерово,
поста веће Косово,
но што беше оно наше,
кад нас вуци издадоше.
Све му трупе зване С,
заиграше смртни плес,
кад војника нема више,
он и бабе мобилише.
Сва Немачка у очај,
њеном бесу дође крај.93
Гласила Златиборског корпуса изгледала су боље од многих јер је Кондорова девојка, као илегалац, доносила штампарску опрему чак из Мађарске. Та опрема послужила је и за штампање равногорских поштанских марки за цели покрет, али и за израду фалсификованих печата и објава партизанских јединица, које је потом Кондор на погодан начин достављао сумњивима, да их “проба“. На овај начин откривено је и стрељано пет особа из Биоске, док је тројици из Криве Реке изречена условна казна. “Ова казна смрти биће условљена, то јест извршиће се од данас у року од две године, ако би горе оптужени поновили дело шпијунаже у ма ком облику“, стајало је у извештају Преког суда за другу пресуду.94
Главно Кондорово дело је ТЕТАС – Теренска Тајна служба. Њено оснивање Кондор је предложио Дражи марта 1943, али је због прекоманде почетак рада померен за децембар. Служба се бавила откривањем притајених комуниста, али и нечим што се данас зове “унутрашња контрола“. Према Дражиним речима, Кондор је био “веома способан обавештајац“, коме је он “тајно поверио обавештајну службу у целој земљи“. Контролисани су чак и официри Врховне команде.95
“Моје депеше означене са Тетас, понављам Тетас, молим најхитније доставити Дејановој станици за Чичу“, писао је Кондор начелнику Оперативног одељења Врховне команде, потпуковнику Мирку Лалатовићу, 4. марта 1944. године.96
За ове депеше само Дража је имао кључ и директно их је дешифровао. Нису уписиване у књиге депеша Врховне команде, а како изгледа ни другде. У сваком случају, није познат садржај ни једне депеше означене са “Тетас“.
Као притајеног комунисту, Кондор је открио и поручника Мићу Рогића, команданта 1. рачанске бригаде Златиборског корпуса. Мада се истакао у борбама с оне стране Дрине, против усташа, Рогић је на свом терену омогућио лечење заосталим рањеним партизанима, а организаовао је и пребацивање партизанских група између Босне и Србије. Откривен је када је ухваћен један партизан са његовом објавом. Неко време се крио, па је одлучио да дође у штаб корпуса. Стигао је до надомак шатора, изненада се предомислио, окренуо и почео да бежи. Један официр који је стајао крај Кондора извадио је пиштољ и смртно га погодио.97
Кондор је открио и Михаила Кнежевића, који је после стрељања адвоката Владимира Радичевића у Јајинцима, октобра 1943, постао политички саветник потпуковника Драгутина Кесеровића, као и уредник гласила Расинског корпуса, “Слобода или смрт“. Кнежевић је користио Кесеровићево одсуство из штаба да подбуњује четнике и да их врбује за комунистички покрет. На њега је још раније сумњао генерал Мирослав Трифуновић, али је тек Кондор изнео необориве доказе. Он је послао своје људе, који су пронашли и ликвидирали Кнежевића у селу Станишинци на Гочу.98
Као опасну комунисткињу, Кондор је открио и учитељицу из Варде код Ужица. Четници које је послао да је ликвидирају пронашли су је у спаваћој соби, у глуво доба ноћи. Чувши неко комешање, испалили су рафал из аутомата. Када су упалили лампу, видели су учитељицу и једног младића у њеном кревету. Обоје су били мртви. Поред кревета, на одећи, видели су четничке ознаке. Испоставило се да је то био локални четнички командир, рођак, вероватно сестрић, потпоручника Филипа Ајдачића, команданта Косјерићке бригаде. Сутрадан, потрешен, у великој жалости на сахрани, Ајдачић се пред свима заклео да ће пронаћи убицу и да ће његову главу донети на младићев гроб. Он тада није знао околности под којима је несрећни младић погинуо. Али, по карактеру налик свом старом колеги и пријатељу Милутину Јанковићу, није био од људи који ће погазити заклетву изречену на гробу.99
После борби са комунистима у области Ужица септембра 1944. године, Златиборски корпус се повукао на запад. Одбацујући партизанску 37. дивизију, заузео је Вишеград и околна села. Свој штаб Кондор је сместио у највећем хотелу у Вишеграду, на обали Дрине. У једној од хотелских соба становао је са девојком, ћерком генерала Петра Недељковића. Ајдачићеви четници дошли су 8. октобра, варајући страже уз помоћ капетана Милоша Вигњевића, начелника штаба Златиборског корпуса. У хотелској соби убили су обоје. Кондору су одсекли главу и однели је свом команданту. Капетан Миломир Коларевић ухапсио је Вигњевића, али је ланац освете прекинуо Калабић, пославши целу Јуришно-пратећу бригаду у Коларевићев штаб. Нови командант Златиборског корпуса постаје мајор Страхиња Рогић, који у прогласу о трагичном догађају пише да је Душан Радовић “нестао у таласима Дрине, кажњен судом заточника“.100

ИЗВОРИ:

81 Академик САНУ Љубомир Симовић: “Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије“ (Збирка песама “Хлеб и со“, у издању Српске књижевне задруге). У свом роману-хроници “Ужице са вранама“ Симовић описује Радовића као “озлоглашеног и контроверзног капетана“ (издање Српске књижевне задруге и Културно-просветне заједнице Ужица, 1996. године). Овде се аутор ограђује напоменом да су му “чињенице и материјал“ обезбедили “историја и историчари“. Из садржаја се види да преовлађују комунистички историчари, у комбинацији са љотићевским књигама из емиграције.
82 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 110-111.
83 АВИИ, ЧА, К-123, рег. бр. 13/4.
84 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1. Кондоров радиограм Дражи од 13. марта 1943. године.
85 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 172-173.
86 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 172, 174.
87 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5/1.
88 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 115.
89 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 187, 162-163.
90 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 190.
91 Зборник докумената, том 14 књига 4, 137-141.
92 Љ. Симовић, “Ужице са вранама“, 465.
93 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3/1.
94 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 118; изјава капетана Миломира Коларевића, команданта Златиборске бригаде и 4. јуришног корпуса, аутору.
95 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 117.
96 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
97 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 217. Не наводећи извор, Грујичић пише да је Рогића осудио на смрт Преки суд Златиборског корпуса и да је пресуду извршио лично Кондор. Наведену верзију, да је Рогић погођен у бекству, аутору је саопштио потпоручник Мирко Ушендић, који се налазио на лицу места. Комунистички извори кажу да је заробљени партизан код кога је нађена Рогићева објава био Душан Вујошевић, обавештајни официр 16. дивизије. И он је осуђен на смрт и ликвидиран (Г. Шкоро, “Истина је у именима“, 135).
98 Изјава Александра Динчића, историчара из Ниша, аутору. Кнежевић је пре рата био професор и директор гимназије у Краљеву. Смењен је због комунизма, али је пред рат враћен на поло/ај. У устанку 1941. био је у Краљевачком партизанском одреду, да би током 1942. прешао у четнички Ибарски одред, па у Расински корпус.
99 Изјаве официра Златиборског корпуса капетана Миломира Коларевића, поручника Ивка Јовановића и потпоручника Мирка Ушендића, дате аутору.
100 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 211-219; изјава капетана Миломира Коларевића аутору.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *