Леонида Петровић

Капетан Леонида Петровић

Капетан Леонида Петровић: Парче проје у паузи

Капетан Леонида Петровић: Парче проје у паузи

Капетан прве класе Леонида Петровић, рођен је 1906. године у Кладову. У Априлском рату 1941. избегао је заробљавање и постао један од водећих устаничких команданата у свом родном крају. Када је средином 1942. године формиран Тимочки корпус, именован је за команданта Зајечарске бригаде. Важио је за најхрабријег и најдисциплинованијег официра, не само у Источној Србији.

‘‘Одличан борац, правичан, строг и оштар. То је један од најхрабријих официра које сам срео у току рата’‘, каже за Леониду капетан Радомир Петровић Кент.

Леонида је био увек у првој линији, тамо где је најжешћа борба. ‘‘Није могао да застане пред непријатељем или да гурне напред неког официра или војника’‘, Кентове су речи. У једној од великих битака за Источну Србију, јуна 1944. на Мозгову изнад Бованске клисуре, Леонида је, у судару са комунистима тешко рањен. Командант Тимочког корпуса, потпуковник Љубомир Јовановић Патак, у извештају генералу Михаиловићу овако описује ту битку>

“Борба се водила прса у прса, огорчено и очајнички у густим и веома тешко проходним шумама. У тој борби нарочито се истакао храброшћу капетан Леонида Петровић, који је при јуришу тешко рањен у груди – и поручник Радомир Петровић са својом 1. бољевачком бригадом…“

Рањеног Леониду четници су са лажним исправама упутили у Швајцарску, на лечење. Сматрало се да је то привремено, али рат се ускоро завршио и Ленида је остао у граду Ерликону, где је радио као магационер. Од последица рањавања никада се није потпуно опоравио. Преминуо је 1970. у Цириху.

Милослав Самарџић

Љиљана Петровић Симић, Леонидина ћерка:

„Ако те неко пита где ти је тата, а ти реци, не знам“.

Једно је од првих мојих сећања иза којег је стајало нешто нејасно и осећање да се ту нешто крије што није добро, да је ту неко нешто скривио, да сам и ја нешто скривила, да је све то срамота и да морам да се повлачим пред децом, јер сам осећала да ће најпре одатле стићи казна.

Следи несигурност у себе, болесна стидљивост, повлачење пред вршњацима…

Први пут видим очеву слику, тетка ми објашњава, на групној фотографији, ко је мој отац. Ја бих волела да је мој отац онај најупадљивији, најстаситији, шта ли… Нисам нешто задовољна, али ме вуче да се похвалим како имам очеву слику. На своју руку, као што то деца раде, износећи тајне из куће, одлазим код пријатеља са оним: „Погледајте ово је мој тата“.

„Па твој је тата четник!“

Тајац.

„Није мој тата четник!“ Хоћу да га браним. Трчим увређена кући.

„Тетка, рекли су за тату да је четник, он није четник“.

„Јесте. Али, ћути. Твој тата је у Швајцарској“.

Тада сам живела код тетке и тече Лепосаве и Арсе Стојановића, учитеља у Новој Гајдобри у Бачкој. Била је то нека врста полуилегале. Сеоска деца су сматрала да ми је презиме Стојановић, као мом течи и моја породица их није исправљала. Само је у школском дневнику писало Петровић, али име је онакво како већина усвоји.

Временом почињу да стижу писма од оца, касније и пакети бомбона и чоколаде, прибор за школу.

Док спавам тетка ми ставља пакет у кревет. Буди ме чудан мирис који и данас памтим. Једва чекам да све поделим са сестром и братом. Школској деци кришом кроз прозор делим ломљену чоколаду и осећам се врло пријатно.

Кад ми тетка каже да по нечем личим на оца, тад се себи чиним изузетном и желим да ту моју особину сви уоче.

Са четири године научила сам да пишем да бих писала тати.

Због тате учим рецитације, јер кад се будемо видели, он ће волети да ме слуша. Цртежи дечији су намењени њему. Чак себе лажем копирајући цртеже на прозорском стаклу, да бих тату одушевила.

Моја добра тетка, мамина сестра, стоји иза свега тога. Теча, као учитељ, међу колонистима у Бачкој, прихвата ме природно без страха да због мене има непријатности. Много касније сам схватила колико су они велики људи.

Мама долази возом из Београда суботом увече. Сви ослушкујемо да ли ће пас Буби залајати препознавши из даљине њене кораке. Сваки мамин долазак сам тешко одболовала, тим теже што сам знала да та осећања морам да кријем.

Субота увече се претвара у стрепњу: шта ако не дође…

Наш сусрет се претвори у моје болно праћење сваког њеног покрета. У недељу у три одлази на воз. Пратим је један део пута. Мама ме моли да се вратим. Осећам тада као да падам у бездан. Пратим је још мало, да ме не примети, док се њена фигура претвори у тачку. Дала сам јој часну реч да нећу плакати, и слагала. Кријем се дуго у кукурузима и ћутим. Одглумим доцније оно: издржала сам, мени све то не представља ништа. Брат и сестра ме засмејавају, заваравају. Једва чекам ноћ кад, као најмлађа, прва идем у кревет. Тада слободно плачем, прија ми то, јер сам само тад искрена према себи. И сад кад се сетим чини ми се да готово ни једно вече нисам заспала без суза.

А моја мајка Невенка Дракић-Петровић, кћер учитеља и народног посланика из Подгорице Василија Дракића, заљубљена у официра Леониду, који је ту са службом, убрзо после венчања напушта Црну Гору. Леонида прави нереде; не устаје на италијанску химну, започиње герилску борбу.

У Србији се Леонида пријављује равногорском покрету, а Невенка се крије по разним местима источне Србије. Познаје све појате и колибе око Звездана и Леновца. Муж брине о њеној сигурности и труди се да она што мање зна. Уз њу је стално пиштољ са метком намењеним само себи. Невенка се никад не жали, не показује страх и Леонида је посебно због тога цени и воли.

Од мужа се растаје 14. октобра 1944. Она њему даје две коцке шећера, он њој више пута понавља:

„Без обзира на све рачунај увек на моју подршку“.

Тако се завршава један брак.

Невенка остаје са бебом од четири месеца.

У Подгорицу не може да се врати, јер су јој мајку истерали из куће, а отац Василије Дракић је изгледа страдао код Зиданог моста.

Први пут је хапсе одмах 1944. године. Причала ми је касније мамина свекрва, моја бака Мила, како је Невенка била поносна. Док је бака плакала молећи да поштеде мајку бебе која још доји „Невенка је кренула уздигнуте главе као да она њих хапси“. То су бакине речи.

У затвору је испитивана, веома често и мучно. Интересовало их је највише где јој је муж и посебно има ли каквог иметка. Одговарала је да о мужу не зна ништа, а да од иметка има дете и улицу.

Из њене ћелије изводили су осуђене на смрт. Ноћу је једна од жена увек била будна да би дрвеном кломпом плашила пацове. У затвору су Невенку научили да се храни сопственим млеком, како би га касније имала за дете. У Главњачи је остала двадесет дана. Пуштена је после једне од амнестија. Тада је у Главњачи била и Жанка Стокић и готово цео ансамбл Народног позоришта. Виђала их је ујутру на умивању.

Други пут је моја мајка Невенка ухапшена 1946. године. У затвору на Обилићевом венцу остала је дуже, јер је тада набеђена за шпијунажу. Руку везаних жицом извођена је на саслушавање и предлагана за „преки суд“.

Комшиница из Церске улице број 100 запамћена по песми „Петокрака са пет пера…“ пријавила је моју мајку да је енглески шпијун. Доказ је био да путује са фотоапаратом, који је иначе понела да прода у комисион у Милована Миловановића улици, крај железничке станице, а на путу до сестре у Нову Гајдобру по храну.

Оног дана 1946. године када су из Церске улице број 100 Невенку одвели у затвор, мене као дете од годину и по дана оставили су саму у соби на поду. Случајно је наишла моја тетка као анђео чувар и узела ме са собом. Комшилук се, разуме се, није освртао на разбојничко дете за које су иначе у љутњи говорили да га треба везати за дрво.

После хапшења и боравка око два месеца у затвору одузели су јој стан и протерали из Београда. Годину и по дана боравила је код сестре и зета у Новој Гајдобри, а онда кренула у Београд илегално. Тражила је посао, људи би је некад и примили, а кад би је узгред питали има ли право гласа успаничено испраћали. Хранила се добро посољеним хлебом, како би цео дан пила воде и тако имала осећај ситости. Томе се научила у планини. Склањала се код рођака, а некад је морала да ноћи и на клупи у парку са страхом да је не ухапсе због скитње.

Коначно се усудила и слагала да има право гласа. Нашла је посао са својом завршеном трговачком академијом. Ипак, све до опште амнестије и враћања права гласа, сваки улазак непознатог лица у њену канцеларију доживљавала је као поновно хапшење.

Трећи контакт моје мајке Невенке са властима био је због предлога да се разведе од мог оца. Невољно су то учиниле обе: Љубица Стојановић-Петровић кума (супруга) Р. Петровића – Кента и она Невенка Петровић.

Сву ову причу сазнала сам опрезно дозирано, касније као већ одрасла особа.

Добро се, међутим, сећам своје девете године живота. Цела година је протекла у знаку припрема. Учила сам силне рецитације, фотографисала се код сеоског фотографа за пасош, дописивала се са ћерком татиног пријатеља у Цириху, Чедомира Павловића, мајора. Господин Павловић је заробљен као официр и тако и остао у Швајцарској. Његове кћери су прве путовале у Цирих. То је било славље за целу циришку емиграцију.

Требало је све извести тако да ја идем са девојчицама у госте код Павловића. Уживали смо у својој наивности, све до дана када је мама отишла у ОЗНУ на Савском венцу, где јој је када је предала захтев речено „Одби од стола!“ Када је излазила из канцеларије за њом је одјекивало: „Зар детету нашег непријатеља ми да чинимо уступке?“ Мама је рекла: „Никад више…“

Тајац.

Онда опет само дописивање, као да ништа није претходило. У души се осећа неко велико ћутање.

Када сам се у Београду упознала са чика Чединим кћерима то је за мене био неки искорак из круга, почела је да се разбија она тескоба самоће, изолације, непостојања. Самном су разговарале особе које су разговарале са мојим татом. Врата су чини ми се тада била мало одшкринута.

Једног дана по повратку из школе моја дивна тетка Лепа направи ми посебан дочек. Навила је швајцарску кућицу која свира, а на њу наслонила татину фотографију. Била сам тад у фази сакупљања фотографија филмских глумаца и жељног слушања музике са тек купљеног радио апарата „Никола Тесла“. Улазим у собу, сви ме значајно гледају, ја видим да је нешто припремљено за мене. „Каква је то музика?“ – питам и гледам у радио „Који је ово глумац?“ – гледам у фотографију свога оца.

Почела су путовања у Трст на велике „шверц туре“. Тада сам већ, после десет година боравка, код мамине сестре у селу, прешла у Београд. Похађала сам Прву београдску гимназију. Чекало се моје пунолетство, када бих могла да извадим пасош на сопствено име и кренем у Италију. Тамо бих се упознала са татом.

У мају за осамнаести рођендан, који славим по татиној жељи код стрица Душана Петровића стиже ми букет са осамнаест црвених ружа од тате (режија мога стрица). У јуну подносим молбу за пасош. Моја крштеница се са стрепњом показује чак и у школи. Леновачки матичар одушевљен што попуњава крштеницу Леонидиној кћери убележио је занимање оца са „командант зајечарских бригада“. Изгледа да су касније власти погрешно схватиле оно што стоји у документу. Премрла сам од страха у пасошком одељењу у Бранковој улици, јер сам написала да ми је отац умро. Стражу ми је чувао теча. Пасош сам добила.

Следе поново психичке припреме. Бака Мила, татина мајка ми стално понавља: „Немој да се разочараш. Видиш како сам ја ружна, а твој тата личи на мене“. Колико је ту било њене љубави према сину, то знам тек сада.

Стиже татина фотографија да бисмо се препознали.

Полазимо за Трст моја тетка Љубица Петровић-Белановић и ја. Треба да одемо у стан неке Словенке у којем ће нас чекати тата. Он долази моторциклом преко планина Св. Готхард.

Мама ми је напаковала пун кофер непотребне гардеробе да се види како сам ја „неговано дете“. Само сандале нисам имала, проћи ће се некако са папучама које су у моди.

Улазим са тетком у стару, али моћну, зграду у Трсту, недалеко од железничке станице. Одседамо у огромној кухињи са шареним старинским плочицама и масивним намештајем. Тетка каже да ће она прва ући у собу код тате. Остајем у кухињи, дрхтим у грозници. Треба да видим мог тату који ми је показао толику љубав да је за мене био више божанство него човек. Чујем татин глас из собе. Говори ужурбано. Ужас! Зар је то глас мог оца! Тај обичан глас? Где су врата? Гледам у њих и мислим да побегнем. Где да бежим? Паника… Долази тетка. Каже да сачекам да се тата мало припреми, па ћемо онда ући код њега. Савлађујем се да тетка не примети шта се са мном дешава. (…)

Љиљана  и Леонида Петровић

Љиљана и Леонида Петровић

Не знам како је даље било, али сам ушла у неку дугуљасту собу за издавање и ту је стајао неки човек, полетела сам му у загрљај, у магновењу полумисао: Тако се то ради у филмовима, сагла главу и… тог дана нисам видела свога оца. Нисам се усудила да га погледам, ни данима после…

Узалуд нас је тетка остављала саме, узалуд ме тата само нудио неким сладоледом по посластичарницама…

Једног момента, кад смо прелазили улицу, претрчала сам на другу страну пре црвеног светла. Нашла сам се окрнута лицем тати који је стајао на другој страни коловоза. Тада сам га први пут храбро погледала. Нешто се тврдо скупило у мојим грудима; као кад се нагло скочи са висина на незахвално тле.

Из књиге “Забрањени очеви у исповестима своје деце“

Леонидина ћерка Љиљана са унуком, 2001. године у Београду

Леонидина ћерка Љиљана са унуком, 2001. године у Београду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *