Капетан Теодоровић

У СЕЋАЊЕ

Капетан Теодоровић

 

У среду, 2. јула 1997. године, престало је да куца јуначко срце Александра Теодоровића Саше, првог радиотелеграфисте Врховне команде Југословенске војске у Отаxбини. Породица је изгубила вољеног оца, свекра и деду, а његови пријатељи и саборци поштованог и цењеног пријатеља и ратног друга.

Априлски рат 1941. године прекинуо је Сашине студије шумарства. Већ тада искусни радио-телеграфист, аматер, кренуо је на Равну Гору. Ставио се под команду тада још пуковника, Драже Михаиловића.

Од делова које је донео са собом у руксаку, направио је радио-станицу и почео да шаље у етар поруке: вест да у српским планинама постоји војска која није положила оружје тада, када је немачка ратна машина мрвила све пред собом. То је била једина слободна територија, једино жариште отпора у окупираној Европи.

Данима и ноћима куцао је поруке и позиве. Тражио је везу на својој импровизованој радио-станици, начињеној на буковој дасци, без инструмента за таласну дужину, без шифре, без кода. Покушавао је да успостави везу са савезницима. Вероватноћа да ће у томе успети била је као када би се два чамца тражила по океану, а да притом ни један не би знао да ли онај други уопште и постоји.

Храбре прати срећа! Тако је било и са Сашом. Коначно, изненада, једне ноћи одговорила је Малта. Казивање о неповерењу савезничких и наших обавештајаца и „легитимисању“ радио-станице, био је најинтересантнији део приче коју је Саша на свом предавању припадницима ЈВуО испричао. Издржали су све провере и Европа и свет су били обавештени да у поробљеној Европи, у српским планинама постоји организована војска Краљевине Југославије, и пркоси немачкој сили. Обавештајци који су касније долетели на Равну Гору нису веровали да је на таквој, импровизованој радио-станици било могуће ухватити везу. А када им је Саша демонстрирао емисију и „добацио“ до Лондона, остали су без речи!

То су били „звездани часови“ Александра Теодоровића, светом је одјекнула сензационална вест да тамо негде у Србији постоји војска која није положила оружје. Да није било Саше, те вести још задуго не би било.

Као шеф радио-везе Врховне команде ишао је по целој Југославији. Слат је на најтеже задатке.

Оно што се касније десило, представља тужан крај борбе једног народа за слободу и демократију. Одушевљење целог света, величање слободарског духа нашег народа, сменила је пропаганда, дезинформације и интриге једне увезене идеологије, организације које је била не само антисрпска, него и брутална.

Александар Теодоровић је заробљен позног лета 1945. године у сектору Средњебосанског корпуса. Суђење, затим робија до 1952. године, по изласку са робије, оснива породицу и после смрти супруге Аделе живи окружен пажњом и љубављу сина, снаје и унучице. Сахрањен је на Земунском гробљу у присуству многобројних пријатеља и поштовалаца.

Пре две године на прослави педесетогодишњице победе над фашизмом, на Равној Гори Саша је седео на почасном месту, на трибини, поред споменика свог ратног команданта, ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Српски покрет обнове тада није могао да учини за Сашу ништа више, сем да га стави на почасно место.

Новија историја нашег народа, ђенералу Михаиловићу и његовим саборцима није дала место које заслужују.Та ће неправда бити исправљена и име Саше Теодоровића биће записано златним словима.

Нека му је лака земља! Слава му!

 

(Број 206, 26. август 1997)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *