Кертис Дајлс: Одлазак хероја

Кертис Дајлс са сликама из Прањана
Кертис Дајлс са сликама из Прањана

Кертис Дајлс са сликама из Прањана

Пише: Саша Јовановић 

У среду, 10. септембра ове године преминуо је ваздухопловни наредник Кертис „Бад“ Дајлс (Sgt. Curtis „Bud“ Diles). Претпостављам да можда већ знате да је наредник Дајлс, са чијом породицом сам се веома зближио у последњих неколико месеци, Американац који је Србију и Србе волео највише на свету. Дословце и буквално. Читавих 70 година, све до своје смрти која га је задесила на 70. годишњицу његовог спашавања у слободним српским планинама. Наредник Дајлс је био један од „500 заборављених“ учесника „Мисије Халијард“. Оборен је 8. септембра 1944. у близини Београда при повратку са мисије изнад Плоештија у Румунији. Спашен је од стране снага ЈВуО под командом генерала Михаиловића и већ 17. септембра исте године, евакуисан у Италију са аеродрома у Прањанима. Провео је у Србији само 9 дана али је тих 9 дана заувек обележило његов живот јер је тада Србе упознао онакве какви заиста и јесмо, брижни, отворени, пријатељски расположени, одани, верни, храбри и гостољубиви. Тих 9 дана проведених у Србији су на њега толико позитивно и снажно утицали да је он пуних 70 година, буквално сваког Божијег дана хвалио и бранио Србе у свакој могућој и немогућој прилици и на свим могућим и немогућим местима. Увек је говорио да су он и његових 26 деце и унучади живи захваљујући Србима. Ја лично у животу никада нисам видео странца који је толико дуго, искрено и јако волео Србију као наредник Дајлс.

О свом спашавању од стране српских војника и сељака је плачним гласом говорио: „Кад се сазнало да смо Американци, од тога тренутка па надаље смо за њих били хероји. Осећам да смо наследили дуг захвалности који никада нећемо моћи у потпуности да вратимо. То су речи које смо те 1944. године могли рећи тим четницима.  Добро ће увек победити зло. По мом мишљењу, Срби су на страни добра и они ће победити једног дана.“

Грумен земље са Равне Горе, са којим је сахрањен Кертис Дајлс

Грумен земље са Равне Горе, са којим је сахрањен Кертис Дајлс

Никада није тражио ништа за себе, живео је да би пренео добар глас о Србима и Србији. Много пре његове смрти његова кћерка је говорила да ће њен отац и у смрт отићи бранећи Србе на сав глас. Тако је и било. На дан одласка у болницу, прошлог понедељка, са собом је понео своју „књигу“, регистратор са стотинама фотографија, сопствених записа и чланака о четницима, Србији, његовом спашавању, Михаиловићевом срамотном „суђењу“, продаји Србије комунистима и свим догађајима до данашњих дана. Тих пар дана је у болници је са лекарима и особљем разговарао једино о Србији. Рекао је: „Ево, још неколико Американаца зна истину о Србији!“ Није питао ни за породицу ни за пријатеље, већ само за Србију. Већ следећи дан је почео полако да се гаси али је реаговао само ако му неко помене Србе или Србију, па је његова кћерка на зид његове собе поставила његову слику из ратних дана и натпис „Питајте ме зашто волим Србију“, за случај да лекари желе да провере да ли још увек може да комуницира.

Када је одлазио у болницу, потпуно свестан, рекао је „Tell people to google my name…“ („Реците људима да гуглају моје име“), што му је уједно била и последња жеља. И заиста, ко жели да сазна бар нешто о борби наредника Дајлса за Србе и Србију довољно је да упише његово име у претраживач и прича ће се покренути сама…

Наша држава, оваква каква је, се никада није сетила да нареднику Дајлсу ода било какво признање. Можда нису знали за његову борбу, можда их није интересовало јер од тога нису ништа имали за себе, ко зна. Нисам ни сам хтео да им предлажем да то ураде јер, као заклети монархиста, сматрам да је дегутантно да Република добије било какве „кредите“ за нешто што није урадила и са чим није имала никакве везе. Обратио сам се и Њ.К.В. Престолонаследнику Александру Другом који се заинтересовао за предлог и рекао да ће ме неко с Двора контактирати како бисмо организовали неку акцију у том смислу, али је сада, на жалост, за то касно. Ипак, Њ.К.В. Престолонаследник Александар Други је обећао да ће му се Србија макар постхумно одужити. У међувремену, моја породица, пријатељи и ја смо дошли на идеју да му сами уручимо Орден Карађорђеве звезде са мачевима. Орден смо израдили у сопственој режији и послали му га неколико недеља пре његове смрти. Обзиром да је орден дошао од обичних људи, и да је направљен искрено и од срца, значио му је, према његовим речима, много више него да му га је држава Србија уручила.

Једном приликом, када сам га питао да ли постоји нешто што би желео да му пошаљем из Србије он је одговорио да би му највише значио само грумен српске земље. Без размишљања, сео сам у ауто и одвезао се на Галовића поље код Прањана, где се налазио „аеродром“ са ког је наредник Дајлс евакуисан из Србије, ископао грумен земље и послао му га. Његова срећа, када га је добио, се није могла описати речима.  Његова супруга Инез је изразила жељу да наредника Дајлса сахрани са тим груменом српске земље и тако га заувек веже са земљом за коју је његово срце било толико везано читавих 70 година.

Наредник Дајлс ће бити сахрањен данас, 15. септембра, у кошуљи са натписом „Србија“ и „САД“ (на приложеним сликама) коју је поносно носио при свим светковинама и одласцима у цркву. На сахрани ће се, по његовој жељи, вијорити српска и америчка застава заједно.

Због таквих људи још увек верујем да ће се једном вратити време када ће се српска застава поново вијорити изнад Беле Куће. Све и да се не врати, драго ми је да знам да је бар један Американац читав свој живот посветио том циљу.

Почивај у миру наредниче. Тамо горе више нема лажи.

До поновног сусрета,

Твоји Срби.

Затворено за коментаре.