Колубарска битка: Како је Србија добила већ изгубљени бој

Војвода Мишић
Војвода Мишић

Војвода Мишић

ГОДИШЊИЦА КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ
Како је Србија добила већ изгубљени бој
Борис СУБАШИЋ

Пре тачно сто година завршена је Колубарска битка, победом српске војске над 400.000 Аустроугара. Војвода Мишић је у контраофанзиви преко Сувобора и Колубаре променио историју ратовања

СТАЊЕ на фронту је врло критично, војска се повлачи на свим правцима засипана снажном артиљеријском ватром. Наша артиљерија не може да одговори ни на стоти метак, реферисао је војвода Радомир Путник на заједничкој седници српске Врховне команде и владе одржаној 8. новембра 1914. у Крагујевцу, уочи Сувоборско-колубарске битке.

Претходног дана аустругарска артиљерија је започела ураганску ватру по српским положајима у средњем Подрињу. Читаве чете су живе сахрањиване у рововима. Атмосфера на састанку у Крагујевцу је била мрачна и депримирајућа. Српска влада први пут је дошла из Ниша у близину фронта и суочила се с проблемима на које је Врховна команда упозоравала месецима.

– Трупе оперативне војске трпе највећу оскудицу у обући, одећи и логорској опреми. Огроман број обвезника ратује у свом дотрајалом сељачком оделу. Има пукова који полубоси прелазе форсираним маршевима огромна растојања и потпуно боси ступају у борбу – писао је огорчено војвода Степа Степановић влади.

Српска војска остала је без артиљеријске муниције, а нестајала је и пешадијска. Одлично наоружана аустроугарска Балканска војска заустављана је бомбама и бајонетима, уз страховите жртве.

– Несаломиво расположење Срба за борбу уништавало је више пута и оне успехе који су постигнути у току неколико дана и са великим жртвама – пише у једном аустроугарском дивизијском извештају из тог времена.

После најкрвавије битке Великог рата, боја на Мачковом камену, наступило је затишје у коме је Беч спремио потпуно нове трупе и нагомилао ратну технику за нову офанзиву. Српска војска није добила ни попуну, ни опрему, ни муницију. Српска влада је почела да расправља да ли је отпор узалудан. Огорчени војвода Путник рекао је да ће војска наставити борбу до краја, који је изгледао врло близак. Министар војни пуковник Стефановић записује у дневник да је на саветовању у Крагујевцу оптимиста био само генерал Живојин Мишић, главни српски стратег уз Путника.

Жилави ратник држао се девизе „Ко сме тај и може“ и није се уплашио пред офанзивом аустроугарске војске са око 400.000 свежих војника и 400 топова који су непрестано бљували огањ и челик. Али је упозоравао владу да набави муницију и да српска војска не треба својим телима да запушава правце непријатељског продора.

– По цео дан и целу ноћ непријатељ непрекидно дејствује артиљеријском ватром из свих калибара тако да нам ровове и људство у њима затрпава наносећи велике губитке. Непомагани довољно нашом артиљеријом због оскудице у муницији немогућно је дуго остати на положајима а да се трупе не изложе потпуном уништењу.

Мокри и уморни српски војници су се повлачили са унесрећеним цивилима из похаране и попаљене западне Србије. Морал је био уздрман и у дотада елитној Првој армији, која је претрпела најтеже губитке и повлачила се у расулу. Њен командант војвода Бојовић је после пада Ваљева напустио командно место у Мионици. У ноћи између 13. и 14. новембра војвода Путник је позвао свог помоћника.

– Идите Мишићу да прихватите Прву армију. Бојовић је рањен и болестан – саопштио му је Путник.

Мишић је био запрепашћен:

– Зар сад, кад се расипа?

– Да, баш сад. Тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске. И шта учините, учињено је – тешко је уздахнуо Путник.

На путу ка Мионици Мишић је сретао колоне исцрпљених јунака с Цера и Битке на Дрини који су сломили две аустроугарске офанзиве, сада сломљених умором и разочарењима.

– Свуда пометња и хаос, друмови закрчени, призор такав да и најприсебнији губе главу. Мишић се обраћа једном команданту: „Побогу, човече, има ли начина да се помогне?“ Командант одговара „Мени се чини да нема“. Мишић се онда трже и оштрим гласом пресече команданта: „Има га и мора га бити“ – записао је очевидац, пуковник Стеван Хаџић.

У Мионици је Мишић с тугом гледао јунаке најтежих битака како се гушају с цивилима на мосту. Узјахао је коња и испречио се пред гомилом која је сумануто срљала. Његова присебност и одлучност као да су пробудили људе из бунила. Војници су се постројили, али искусни ратник је знао да их то неће учинити ни одморнијим, ни боље опремљеним. Остављајући снажне заштитнице он је главнину Прве армије повлачио иза Горњег Милановца, да предахне и сачека попуну муницијом. Француска је послала гранате кад је схватила да ће имати Балканску војску против себе ако Србија пропадне. Повлачење је било и мамац за непријатеља који се све теже кретао лошим путевима, остајући без снабдевања.

Мишићева самоиницијативна одлука о повлачењу Прве армије на положаје западно од Горњег Милановца 28. новембра изазвала је жестоку осуду у Врховној команди и Влади. Мишић је хладнокрвно понудио да неко други преузме дужност команданта Прве армије. Нико није смео да се прихвати тог ризика. Мишић је наставио по своме и 2. децембра је стигао извештај о стању препорођене Прве армије:

– Изгубљена воља за борбом, поремећај у дисциплини, премореност, апатичност према рату, све је то сад ишчезло. Све је било спремно да крене напред, заборављајући дотадашње патње и многе друге оскудице.

Мишић је командантима дивизија изнео једноставан план: „Јаким ударцем збунити непријатеља, а после му не дати врамена да се освести и приберем да се прикупи и уреди“. Та реченица је постала део сваке његове заповести после 3. децембра у 7 ујутро. Тад је српска артиљерија сву снагу концентрисала у изненадни ударац по непријатељу и уследио је пешадијски јуриш уз падине Сувобора.

– Генерал Живојин Мишић је одлучио да 3. децембра са својом Првом армијом крене у контраофанзиву преко Сувобора, иако остале српске армије још нису биле спремне. У зимско доба, по веома тешком терену, јединице Прве армије су поразиле аустроугарску војску и изашле на сувоборски гребен. Пут према долини Колубаре био је отворен. У наредних 12 дана Аустроугарска је доживела тежак пораз – подсећа историчар Милош Тимотијевић.

Српски контранапад је био шок за Беч чије су експедиционе трупе 3. децембра пораниле са слављењем победе, парадирајући Београдом. Био је то шок и за Врховну команду која је покушала да успори Мишићеву контраофанзиву, без успеха. Шест дана касније, Врховна команда је известила Владу:

– Командант Прве армије, донекле противно директиви Врховне команде, а из сопствених побуда одлучио је да главну снагу армије скрене на север, да још заостале непријатељске делове потпуно сатре и протера преко границе – гласи извештај.

Аустроугари су у паничном бегу пред првом армијом прешли 40 километара за 27 сати бацајући опрему и наоружање. Убрзо је стигао и извештај из ослобођене престонице:

– Петнаестог децембра у 10 часова ушла је у Београд, после савлађивања отпора, коњичка дивизија. На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника сем ратних заробљеника.

Генерал Живојин Мишић преокренуо је ток битке, у тренутку кад је све изгледало изгубљено. За тај невероватан успех добио је звање војводе, а његов супарник Оскар Поћорек је послан у пензију. Сувоборско-колубарска битка ушла је у историју ратовања и као пример како о победи одлучују фактор изненађења, одлучност и смишљено концентрисан удар.

Група српских официра после битке

Група српских официра после битке

СОЛУНСКА РЕПРИЗА
Војводу Мишића, јунака шест ратова, регент Александар и Никола Пашић 1916. ставили су у изолацију на Крф. Његова кривица била је у томе што се 1915. у Пећи успротивио повлачењу војске и цивила преко Албаније и тражио је да се прихвати одлучна борба с Аустријанцима и Бугарима. После албанске голготе Французи су Мишићу нудили команду над групом армија на Западном фронту, а српски државни врх одузео му је све командне дужности. Кад је 1916. почела непријатељска офанзива, савезничке линије су се затресле и код Мишића је дошла делегација српске владе и двора нудећи му положај начелника Главног штаба. Војвода је тражио само неправедно одузету команду над Првом армијом. Вођена Мишићевом девизом „У смрт, само не стајати“ она је зауставила офанзиву и натерала на повлачење бугарску војску. Била је то реприза догађаја 1914. године.

НЕПОДОБНИ РАТНИК
Војводу Мишића нису волеле дворске пришипетље и политичари. Бриљантног војника, овенчаног српским и руским ордењем из ратова с Турцима 1876-1878, насилно су пензионисали 1904. завереници који су довели на власт Карађорђевиће. Током анексионе кризе 1908. војвода Путник, начелник штаба Врховне команде, захтевао је да се Мишић врати у војску, јер без њега није могао да направи план одбране од Аустроугарске. Почетком Првог балканског рата Живојин Мишић био је помоћник начелника штаба Врховне команде и Путникова десна рука. Политичка клика га после победе 1913. поново тера у пензију. Уочи избијања Великог рата Мишић је поново позван у помоћ и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.

Новости

Затворено за коментаре.