Кривичне пријаве против комуниста за ратне злочине

Кривичне пријаве против комуниста за ратне злочине Борба за правду Већ 20 година судови одбацују све кривичне пријаве против комуниста. Да ли ће се то најзад променити?

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Хапшење негдашњег високог хрватског функционера Јосипа Бољковца, под оптужбом да је као комуниста починио низ ратних злочина током Другог светског рата, преко ноћи је актуелизовало исту тему и у Србији. “Хоће ли Србија да хапси људе попут Јове Капичића“, писао је “Прес“ 3. новембра, да би сутрадан констатовао жалосну чињеницу: “Крцунове легије избегле правду“.
У мини анкети овог дневника, сви су се изјаснили у корист правде, али само “на прву лопту“. Тако је портпарол Тужилаштва за ратне злочине, Бруно Векарић, пружио одличан пример говора у маниру “јесте, али, међутим…“ Ево његове изјаве:
“Већина илегалних стрељања је била после рата, али ми у неким случајевима помажемо логистички. Сваки случај ратног злочина за који постоје докази биће процесуиран, али важно је да се открије и ваљана документација“
Илегална организација може да стреља само илегално, док су убиства већином почињена пре 13. маја 1945, тј. док је рат трајао, али уопште нема потребе улазити у те, условно речено, детаље. Јасно је да од извођења комуниста на суд нема говора, јер је власт (нео)комунистичка.
Међутим, ово је прилика да се подсетимо како је кривичних пријава за ратне злочине против комуниста већ било, и то са доказима и сведоцима, али да су оне увек одбијане.
Прве кривичне пријаве против комуниста имао је част, или боље речено неприлику, да поднесе потписник ових редака, још почетком 1991. године. Био је то логичан след акције о откривању злочина “нових власти“, покренуте у часопису “Погледи“ пролећа претходне, 1990. године. Објављене чланке, са именима сведока, нешто документације, назначеним местима масовних гробница, и сл, предали смо адвокату Милану В. Тишовићу. Он је написао кривичне пријаве, које је, уз оверу печатом “Погледа“ и са потписом одговорног лица (то сам, дакле, био ја), послао надлежним судовима.

Krivicne prijave, Pogledi naslovna 1

Krivicne prijave, Pogledi naslovna 2
Најпре су послате три кривичне пријаве: против Милована Ђиласа, тада јединог живог члана прве ратне поставе Централног комитета КПЈ и Врховног штаба такозване “Народноослободилачке војске“, и против још десеторице партизана, тада чланова Субнора, из Крушевца и Чачка. Све пријаве су објављене у “Погледима“ од 9. фебруара 1991. године. Ово су изводи из пријаве против Ђиласа:
“Окружно јавно тужилаштво Титоград
Подносилац пријаве ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Милована Ђиласа, пензионера, настањеног у Београду.
Ради:
Извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142. КЗ СФРЈ.
Именовани је био активни учесник рата од 1941. до 1945. године. Био је у најужем руководству организатора истога. Директно је учествовао у доношењу одлука по којима су ликвидирани виђенији људи и домаћини који су схватили бесмисленост убијања у првом реду браће по вери а затим и осталих људи који нису хтели прићи покрету коме је именовани припадао. За бављења у родној Црној Гори извршио је директно или посредно таква злодела да је у народу остала клетва ‘Да Бог да ти Ђилас судио’. Ова клетва најбоље показује какав је судија именовани био. Од тог његовог ‘судовања’ остало је много гробова и пуних јама у које су жртве ‘најхуманијег и слободарског покрета’ бацане…“
Потом су описани појединачни случајеви, за које је постојала основана сумња да се могу довести у везу са Ђиласом.
У пријави послатој у Крушевац, стајало је:
“Окружно јавно тужилаштво Крушевац
Подносилац пријаве ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Миодрага Трипковића, званог “Маџа“
Раше Лепенца
Милана Луковића
Лазара Трифуновића
Владе Бајчевића
Драгољуба Поповића
Марка Месића
Десимира Милосављевића
свих из Крушевца.
Ради:
извршења кривичних дела ратни злочини против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ и ратни злочин против ратних заробљеника из чл. 144 КЗ СФРЈ.
Као и сваки други град у Србији и Крушевац је имао жртава које су окупатори побили без икакве кривице. Рачуна се да је до ослобођења града стрељано око 870 грађана Крушевца и околине и то највише четника, Цигана и Јевреја.
Међутим, по ослобођењу града, а Крушевац је ослобођен 14. октобра 1944. године, број невино стрељаних Крушевљана је неупоредиво већи и несхватљивији, јер те људе није стрељао окупатор или непријатељ, већ су то чинили њихови ‘ослободиоци’, припадници партизанских јединица…“
После описа појединачних случајева, на крају кривичне пријаве стоји:
“- да се противу у овој пријави назначених лица покрене поступак ради утврђивања њихове одговорности за дела због чијег извршења се стављају под сумњу,
– да се о покретању поступка упозна јавност ради пријављивања стрељаних лица и прикупљања других података везаних за наводе из ове пријаве,
– да се као сведоци саслушају: Василије Димитријевић из Крушевца, Власта Поповић из Беле Воде, Душан Новаковић из Крушевца, Милан Петровић из Крушевца, Милорад Бранковић из Крушевца.
– да се по окончању истражног поступка подигне оптужница код Окружног суда у Крушевцу“.
Ово су изводи из пријаве послате у Чачак:
“Окружно јавно тужилаштво Чачак
Подносилац пријаве ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић из Крагујевца
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Обрада Савковића из Чачка
Пантелије Васовића из Чачка
због:
кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ.
Многи љубитељи фудбала и ватрени навијачи нису знали да њихови љубимци припреме за одлучујуће сусрете врше над костима невино страдалих људи из Чачка, Љига, Крагујевца, Ваљева и других места Србије стрељаних без икакве кривице на помоћном игралишту ФК ‘Борац’… Тако су између осталих убијени и Давид Маршуновић, општински деловођа, Бошко Јестровић, свештеник Туцовић и многи други…
Овај злочин, као и сви други, не сме бити заборављен и преко њега се не сме и не може прећи, а то што до сада нико није хтео или смео да захтева да се овај злочин разјасни, те починиоци казне, друго је питање. Основно и једино питање је да ли је требало чекати 50 година да истина избије на светло дана.
Вршећи своју функцију због које су и настале, ове новине имају обавезу и право да
п р е д л о ж е
– да се противу именованих покрене поступак за утврђивање одговорности у извршењу дела које им се ставља на терет.
– да се о покретању поступка обавесте средства информисања ради прикупљања нових података о жртвама и другим извршиоцима дела.
– да се у поступку истраге као сведок саслуша Славко Томашевић из Чачка.
– да се од Фудбалског клуба ‘Борац’ одмах захтева обустава сваке употребе помоћног игралишта.
– да се противу именованих по завршеној истрази подигне оптужница код Окружног суда у Чачку“.
У уводнику следећег броја “Погледа“, од 22. фебруара 1991, тема су била претећа писма, која смо иначе редовно добијали. “После велике победе СПС-а, нећемо Вам дозволити да пишете свашта о српским комунистима и о другу Милошевићу“, писао је извесни пензионисани пуковник, додадјући: “Српски народ добро зна шта је све добро Тито урадио за Србију“. Писама подршке увек је било много више. “Читајући све ове страшне истине које нам откривају ‘Погледи’, питамо се како је било могуће да смо све ове године виновнике ових злочина трпели међу нама“, писао је Мирослав Марковић из Београда, док се адвокат Драгољуб Томић из Ражња залагао за “протеривање суграђана крвавих руку“.
Главна вест нашла се на насловној страни: “Погледи туже комунистичке ратне злочинце: одбачена прва пријава – послате нове“. Наиме, из Окружног јавног тужилаштва у Чачку већ нам је било стигло писмо, са петокраком звездом у средини, у коме је стајало:
“Окружно јавно тужилаштво
КТ. 2/91.
7.2.1991.
Чачак
НИП “Погледи“, Крагујевац
Обавештавамо вас као подносиоца пријаве, да смо данас одбацили вашу кривичну пријаву којом сте пријавили Обрада Савковића и Пантелију Васовића, оба из Чачка, звог кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из чл. 142. КЗ СФРЈ, пошто смо оценом навода у пријави и података до којих су дошли и други државни органи, закључили да не постоје основи за сумњу да су пријављена лица извршила пријављено или неко друго кривично дело за које се гони по службеној дужности“.
Факсимил овог писма објављен је на насловној страни, док сам на 37. страни дао пригодан коментар. Укратко, писао сам да нећемо одустајати, да наши репортери и даље обилазе Србију, да свакодневно добијамо нове позива, а да адвокат Тишовић и даље пише кривичне пријаве. Последња реченица овог коментара гласила је: “Да ли ће црвени злочинци одговарати пре пада Социјалистичке партије“?
На истој страни објављена је још једна кривична пријава:
“Окружно јавно тужилаштво Крагујевац
Подносилац пријаве: ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић из Крагујевца
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Мијалка Тодоровића званог ‘Плави’, рођеног у селу Драгушице, сада настањеног у Београду
због:
кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ.
Именовани је један од најпознатијих учесника задњег рата на подручју Шумадије и у њему је народ овога краја очекивао правог ослободиоца. Међутим, надања тога народа доведена су у сумњу када је именовани на првом митингу, одржаном дан по ослобођењу Крагујевца, тај исти народ прекорио како је дао мало жртава у борби. Тај његов прекор био је подстрек или налог његовим потчињенима да крену у хајку за прикупљање младих и рату невичних младића који су послати на Сремски фронт одакле се нису никада вратили.
Именовани је и други пут изневерио надања народа, а поготову народ његове Груже, када је дан пред одузимање земље сељацима у његовом крају наговорио оца и браћу да се изделе и тако се спасу од одузимања ‘вишка земље’, јер је његов отац имао око 30 хектара земље, па би му сва површина изнад 10 хектара била одузета. На тај начин именовани је најбоље објаснио будуће понашање ‘ослободиоца’ у овој земљи.
Трагедија народа Крагујевца свима је позната. Свима су познате Шумарице и број у њима стрељаних. Јауци, лелеци и нарицања трајали су у Крагујевцу све до краја рата. Али, крај рата није значио и престанак тога. Наставили су се све до 1947. године. Разлог томе треба тражити у уништавању свога народа у „Капислани“, која је лоцирана иза зидина данашње ‘Заставе’. Тамо, иза тих зидина, безразложно је стрељано преко 2.000 људи. Никада им није суђено и никада њихова кривица није утврђена или доказана…
Стрељања у „Капислани“ нису поштеђени ни малолетници. И они су нешто згрешили код ‘ослободилаца’. Тако је живот изгубио и Јова Динић, звани Ѓроф’. Сва његова кривица била је та што се замерио неком ознашу и то на фудбалском терену. Живот је изгубио и шеснаестогодишњи Жива Ковановић, само зато што је његова породица била богата. Бане Николић стрељан је само зато што је био згодан па је за време рата преотео девојку неком скојевцу. Пура Којић је изгубио живот због богатства породице…
У време стрељања у ‘Капислани’, а то је трајало све до 1947. године, страх је владао у Крагујевцу, а све што се дешавало одвијало се по замисли тадашњих активиста, који су били одговорни именованоме и Немањи Марковићу…“
Све кривичне пријаве биле су одбачене, већином без образложења. А онда је уследио низ кривичних пријава против главног и одговорног уредника, због вербалног деликта (злогласни члан 133 Кривичног законика СФРЈ) и због клевете путем штампе. Сем тужених, тужили су и многи партизани (субноровци) помињани у репортажама “Поледа“. То је трајало годинама. Ипак, ни једном нисам осуђен. Судови нису могли да суде за ратне злочине, али с друге стране нису хтели да осуде ни неког ко се залаже за њихово откривање.
Ново поглавље у овој причи наступа после “октобарске револуције“ 2000. године. Прецизније речено, многи су мисли да наступа ново поглавље, па су почеле да се ређају кривичне пријаве против комуниста. Али, судови су их и даље упорно одбацивали. И тако је остало до данас.
Карактеристична је тужба коју је 2004. године поднео адвокат Раде Ј. Јанковић из Бољевца против Миодрага Цојића и Васе Фришковића. Правно гледано, случај је био веома једноставан, јер су се Цојић и Фришковић у “Илустрованој политици“ отворено хвалили својим “подвигом“: убиством 47 особа у потоку Змијанац. У тужби су наведена имена свих 47 жртава, као и тачно место масовне гробнице. И ништа. У “Погледима“ за јун 2004. године, адвокат Јанковић је ово прокоментарисао следећим речима: “Њих штите разне службе и удружења, ‘реформисане’ институције ‘новог српског поретка’ (судови, тужилаштва, полиција) у којима њихова деца, унуци и идеолошки истомишљеници још увек воде главну реч“.
После 5. октобра 2000. године дошло је, заправо, до једне необичне појаве: деце, унука, сестрића, братанаца… партизана, ознаша и удбаша било је много више, како на власти, тако и на челима тзв. невладиних организација, него раније, у време владавине Социјалистичке партије. У врху СПС-а нико није имао иоле значајан црвени педигре, а у ЈУЛ-у је то била Мирјана Марковић. Међутим, педигре нивоа Мирјане Марковић имало је барем пет новопечених лидера, а “обичан“ црвени педигре имали су говото сви.
Изгледа да их је, ипак, неко смишљено бирао и окупљао. Разлог је једноставан: они су највећа гаранција спровођења политике “новог поретка“, која у Србији подразумева процес који они називају денацификацијом. Јер, према (нео)комунистичкој теорији, свако ко брани српски национални интерес је фашиста.
Истовремено, овим избором је спречено спровођење процеса неопходног после дуге владавине комуниста: дебољшевизације. Основни елемент дебољшевизације свакако је кажњавање одговорних за масовна убиства. (“Слобода“, Чикаго, 10.11.11.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *