Крвави Васкрс 1944 – савезничка бомбардовања српских градова

Krvavi Vaskrs 1944, korica 3 510x680

Милослав Самарџић
Крвави Васкрс 1944 – савезничка бомбардовања српских градова

Krvavi Vaskrs 1944, korica 3 510x680

Зашто су Западни савезници 1944. године бомбардовали Београд, Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Бањалуку, Подгорицу… по тепих систему? Ко је тражио бомбардовања? Колике су биле жртве?

„Самарџић сведочи да су англоамерички авиони прво ударили на Подгорицу, у јесен 1944, а затим и на Ниш. Тиме су прекршили основно правило употребе ратног ваздухопловства – по цивилним циљевима тући само у Трећем Рајху и квислиншким земљама, док то нипошто не чинити на окупираним територијама, осим кад су у питању војно-индустријска постројења, као и војни објекти. Самарџић каже: ’Западни савезници су током рата начинили само један изузетак од ове своје одлуке: ван територије Трећег Рајха и његових савезника цивлине зоне бомбардовали су у Краљевини Југославији, и то у њеном српском делу’…
Самарџићева књига је, опет, одлична. Поучна, отрежњујућа, наша… “
(Владимир Димитријевић, у приказу првог издања.)

Да купите преко “Скрибда“, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.
Да купите књигу преко Коба, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР: Званична историја о савезничким бомбардовањима

1. Употреба авијације и последице промене западне политике

2. Крвави београдски Васкрс

3. Реакција Југословенске владе и одговор Западних савезника

4. Британска документа о бомбардовањима

5. Реакција Недићеве владе

6. Мајска бомбардовања

7. Операција „Недеља пацова“

8. Америчка документа о циљевима бомбардовања

9. Комунистичка документа и пример Лесковца

10. Немачка документа о бомбардовањима

током прве недеље септембра 1944. године

11. Како су и Западни савезници и Совјети

штитили од бомбардовања немачке колоне у повлачењу

12. Број жртава

13. Ко је крив за бомбардовања?

ПРИЛОЗИ

1. Бомбардовање српских заробљеника у Оснабрику

2. Задар

 

ФУСНОТЕ

ИЗВОРИ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

 

ПРЕДГОВОР: ЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА О САВЕЗНИЧКИМ БОМБАРДОВАЊИМА

За класичну комунистичку историју савезничка бомбардовања ср­пс­ких градова била су табу тема. Тај израз – савезничка бом­ба­р­до­вања српских градова – није ни постојао.

После 1990. године најпре је реаговала штампа, оптужујући за ве­ли­ке цивилне жртве не само Западне савезнике, већ и комунисте који су наводили њихове авионе. Преовладало је мишљење како су кому­ни­­с­ти искористили прилику да се освете Србима, зато што су им се нај­­­ви­ше супротстављали, док су, истовремено, поштедели хрватске гра­­дове.

Званична историја огласила се касније, покушавајући да демантује ово широко распрострањено мишљење. Карактеристичан је већ нас­лов чланка др Момчила Павловића, директора Института за сав­ре­ме­ну историју у Београду, објављеног у дневном листу „Данас“ 17. и 18. априла 2004. године: „Истина о савезничком бомбардовању српских гра­дова 1944. године – Срби нису били посебно изабрана мета“.

Павловић је, дакле, тврдио да су попут српских бомбардовани и хрва­тски, као и градови у свим земљама иза линије фронта.

У истом духу писао је и др Ђорђе Станковић, шеф катедре за ис­то­рију на Филозофском факултету у Београду, у „Војноисторијском глас­нику“ бр. 1–2 за 2006. годину. Станковић најпре тврди да је „бом­ба­рдовање Београда“ у ства­ри тражио генерал Дража Михаиловић, вој­ни министар Краљевине Југосла­ви­је и начелник штаба Врховне ко­ма­нде Југословенске војске, и то уз напомену „да Срби неће жалити ци­вилних жртава“.

Међутим, ђенерал Дража није тражио бомбардовање Београда, већ стра­тешких циљева у Србији. У овом случају, поменуо је железничку станицу у Нишу, мостове код Београда, Трепчу, Борски рудник, итд. Није рекао „да Срби неће жалити цивилних жртава“, већ његова ре­че­ни­ца гласи: „Евентуалне жртве биће потпуно опроштене од грађана“. Стан­ковић не помиње ни контекст приче: Битку за снабдевање, одно­с­но савезничке операције против Ромеловог Афричког корпуса. Са­вез­ници су тражили од Драже да уништава немачке транспорте за Аф­рику, што је он и чинио, захтевајући истовремено да се у ту акцију ук­ључи и авијација Западних савезника, што она није била у могућ­но­сти.

Пошто је оптужио Дражу, др Ђорђе Станковић прелази на одбрану во­ђе оружаних формација илегалне Комунистичке партије Југосла­вије, Јосипа Броза Тита. Он пише да су и Броз, и други припадници ње­говог покрета, тражили само бомбардовања стратешких објеката и војних мета. Савезници су уважавали њихове захтеве, а бомбардовали су и по сопственом нахођењу, али такође само легитимне циљеве.

Када је реч о првим бомбардовањима Београда 1944. године, Стан­ко­вић тврди да им је „мотив свакако био одвлачење пажње од иск­р­ца­вања у Нормандији“, додајући да су бомбе бацане баш на Васкрс како би се минимизирале цивилне жртве. Наиме, били су нерадни дани, па у војним фабрикама није било радника. Страдање цивила које је ипак ус­ледило, пошто је много више бомби пало на стамбене четврти него на фабрике, Станковић објашњава лошим временским условима, због ко­јих је авијација дејствовала са веће висине, и самим тим мање прец­и­зно, као и несавршеним нишанским справама. Ипак, савезници су спа­сили ве­лики број цивила, јер свесно нису бомбардовали нај­зна­чај­нији вој­ни објекат у престоници – огромна слагалишта бензина и му­ни­ције на Ау­токоманди. Да су погодили ова слагалишта, наводно би би­ла уни­ш­тена чет­в­ртина града.

Све ове тврдње су недокументоване, што каже и сам Станковић, али он верује да ће се документа која их потврђују једнога дана свакако пронаћи. Она која су већ пронађена, Станковић не узима у обзир. На пример, снимци начињени из америчких авиона показују како су вре­ме­нски услови били идеални.

Узроцима бомбардовања Београда Станковић се враћа и на крају свог рада, мање-више отворено тврдећи да је оно у ствари било зас­лу­жено. Ево цитата:

„Који разлози су навели команду америчке 15. армије да њихове ваз­духопловне снаге бомбардују Београд, као и друге градове у Ју­гос­ла­вији, а посебно у Румунији, Мађарској и Аустрији?

Прво, подручје европског југоистока је било под немачком оку­па­ци­јом и третирано као ‘немачки допунски привредни простор’.

Друго, Београд је био изузетно значајан саобраћајни и индуст­ри­ј­ски центар који је радио, као и многи градови на окупираним тери­то­ри­јама Европе, за немачку војну индустрију.

Треће, од када је престао сваки покрет отпора у граду, који је био из­ражен од стране скојевских група одмах после капитулације земље, као и уништење београдске партијске организације до марта 1942. го­дине, Београд је живео животом ‘пацификованог и квислиншког гра­да’. Обавештајне службе савезника, као и партизана, имали су податке да је само у ваздухопловној индустрији која је радила за Немце радило преко 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и сре­дње школе са великим делом предратног просветног кадра, да је ка­залишни живот био као и пре рата, да је било отворено преко 300 ад­вокатских канцеларија, да су чак и повећани капацитети здравствене службе доласком избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су лекари и медицинске сестре лечили немачке официре и војнике ис­то као и Београђане (који су тако излечени настављали да и даље убијају Србе, Јевреје и Роме), да се ниједан генерал кога је Милан Не­дић ослободио из немачких логора није активирао у антифашисти­ч­кој борби, да су готово сви значајнији припадници интелектуалне и нау­чне елите потписали ‘Апел’, да је око 1.000 студената из угледних гра­ђанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Не­ма­чку, итд. – свима њима данас се одаје признање зато што су се ‘одуп­рли комунистичкој куги’!

Четврто, Београд је у ратној стратегији од стране Савезника тре­ти­ран исто као и сви такви градови и стратешки војни објекти на ју­го­и­с­току Европе.“

У овом набрајању нарочито је важна трећа ставка, у којој се као један од разлога савезничких бомбардовања Београда наводи што у ње­му није било комунистичког покрета отпора, нити, због рас­по­ло­же­ња грађанства, услова за његово постојање. Тако, ма колико се тру­дили да оспоре политички карактер разарања главног града, и уопште срп­ских градова – државни историчари нехотице ипак потврде по­с­то­јање политичке позадине.

Да, у Београду није било комунистичке илегале, барем не у зна­чајном броју, због чега је Гестапо имао само „ДМ одсек“. Неизбројане хи­љаде Дражиних присталица Немци су мучили у Главњачи, Рат­ни­ч­ком дому и бројним другим затворима, пре него што су их стрељали на Бањици и у Јајинцима. Ово доказју и документа Гестапоа, пох­ра­ње­на у Архиву Града Београда, али историчаре типа др Ђорђа Стан­ко­ви­ћа то просто не занима. Они и даље понављају да је Дражина ор­га­ни­зација заправо сарађивала са Немцима.

Подаци које је Станковић изнео под ставком три су, наравно, или пре­терани, или нетачни. Примера ради, колико генерала је Милан Не­дић ослободио из ратног заробљеништва, то потписнику ових ре­дова није познато, али њих двојица, Миодраг Дамјановић и Живорад Бо­­жић, искористили су прву прилику да се ставе под команду ђе­не­рала Драже. Да стају под команду бравара, абаџија, каменорезаца, „ве­чи­тих“ студената, или евентуално неких својих негдашњих под­о­фи­ци­ра, сада у комунистичким редовима – то генералима није било ни на крај памети. У редове оружаних формација КПЈ ступали су само не­ки ге­нерали „Независне Државе Хрватске“.

Мада му реаговања Југословенске владе и дипломатије нису по­з­на­та, или их макар не наводи, Станковић тврди да су она била млака и неа­декватна, као и да су ућуткана адекватним одговором Западних са­ве­зника о гађању војних циљева.

Следи поређење са Француском, чији градови су страдали од са­ве­з­ничке авијације приликом искрцавања у Нормандији. „Ни Шарл де Гол нити ико од француских историчара није на такав начин ми­то­ма­н­ски мартизирао овај поступак савезника као Срби“, тврди професор во­деће катедре за историју у земљи.

А ово су Станковићеви општи закључци:

„И шта на крају научнику преостаје него да из визуре критичке ис­то­риографије понуди једну овешталу балканску аналогију (можда ће то ‘ревизионистички историчари’ да схвате и као метафору!), по­го­то­во када од једне међу десетинама хиљада рутинских операција војног ка­рактера у Другом светском рату праве националну трагедију, изг­ра­ђују нову националну митологију и ‘историју завера’. Уз то, трагају за ниским моралним принципима, перфидностима савезника.

Међутим, нека одговоре ‘ревизионистички историчари’ ко од суб­јеката Другог светског рата није водио перфидну политику и по­ли­ти­ку властитих интереса. По којој то логици су Американци и Британци тре­бали да гину за Србе, поготово када је та Недићева Србија била јед­на од најквислиншкијих ‘држава’ у Европи. Само се треба с тим хра­бро суочити и не измишљати кривце – Тито, Коча, Комунисти, зли Не­мци, али и зли Американци. Или, оптуживати Британце да су из­да­ли Дражу Михаиловића. А није ли Дража Михаиловић својом стра­те­гијом чекања издао прво Бри­­­танце, па онда и самог себе.

О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете ге­нерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Вин­стон Черчил није до краја рата више желео да види било кога чла­на те владе. И у томе је, дабоме, величина Слободана Јовановића, да­на­шњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 ди­нара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 ди­нара! Е то се у науци зове цивилизацијска срамота, права слика ‘ре­ви­зионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента!“

Све у свему, ставове званичне историје у Србији о са­ве­з­ни­чким бом­бардовањима 1944. године, као и о Другом све­т­ском рату у це­ли­ни, просто је мизерно уопште и цитирати. Међутим, они су такви как­ви су и морамо их примити к знању.

Овај рад је покушај да се савезничка бомбардовања српских град­ова 1944. године што је могуће више осветле, уз коришћење до­ку­ме­ната што већег броја учесника догађаја. Поред југословенских до­ку­ме­ната, тј. докумената Југословенске владе и Југословенске војске (чет­ни­ци), цитирана је и комунистичка, немачка, британска, америчка и не­ди­ћевска грађа.

Крагујевац, априла 2011.

Милослав Самарџић

Затворено за коментаре.