Лесковачки Визентал

САВА ДИМИТРИЈЕВИЋ, НОВИНАР

Лесковачки Визентал

Можда сам управо ја био предодређен да истражујем злочине комуниста, каже саговорник „Погледа“

 

РАЗГОВАРАЛА: Љиљана СТОЈАНОВИЋ

 

Фељтон „Кућа доктора Данила“, који из броја у број објављује лесковачки недељник „Наша реч“, скинуо је копрену са тајне чуване шест деценија. Делић истине о томе каква су све зверства чинили партизани након ослобођења Лесковца могли су потомци тих људи да открију и својој деци и унуцима, мада, сведочи аутор, новинар локалног Радио Лесковца Сава Димитријевић, страха још има.

ПОГЛЕДИ: „Како сте уопште почели да скупљате грађу о свим овим делима „ослободиоца“?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Најпре сам грађу о овим случајевима скупљао несвесно, случајно. Скупљајући грађу о старим Лесковчанима, мени су они причали, мало по мало и стидљиво, о ОЗНИ, шта је све радила, кога је убила, како и где их је убила. Када сам прекуцавао грађу за стари Лесковац, прекуцавао сам и грађу о Славнику, мада ми није било јасно шта ја то скупљам. Али, када су „Погледи“ 1991. године објавили текст о томе шта се све догађало 1944. године, шта је све ОЗНА радила, тада сам почео мало детаљније и ја да испитујем људе, да мало више чачкам. Сазнао сам да је ОЗНА дошла четири дана после ослобођења Лесковца и да је читава та булумента такозваних ослободиоца уствари била задужени за ликвидацију тзв. банде, то јест људи који су били против партизана и комуниста, или по било којој другој основи. Дознао сам да је ОЗНА имала два седишта, прво у кући доктора Данила (то је заправо била кућа предузимача Милентија, коју народ више зна као „кућу доктора Данила“) и друго у кући Душана Смејурије.

Али, затвори ОЗНЕ су били у свим мало пространијим подрумима у граду. Јер, није било толико довољно подрума колико је било људи које су они хапсили и касније убијали. Дању су их хапсили, а ноћу водили на стрељање. То су била невероватна стрељања, масовна стрељања. Када сам то сазнао, онда сам почео још детаљније да испитујем ствар и то ми се коначно отворило.

Кажем, „Погледи“ су ми отворили погледе на оно што се тада збивало. Показало се да „Погледи“ нису били најтачнији, али је добро да су покренули то питање.

А може се рећи и да сам ја предодређен да то истражујем. Прво, још као дете сам, после ослобођења, ишао у пољопривредну школу на викенде. Ишли смо, затим, у затвор на одмор, ради опоравка. Онда сам несвесно са женом ишао у шетњу до железничког моста. А све су то места где су убијали. Као студент сам ишао код мог друга у Лапотинце да беремо кукуруз. Нисам ни знао да су у Лапотинцу убијали људе. Тек много касније чуо сам причу како су се сељаци чудили бујном и високом кукурузу на лапотиначким њивама. Нису знали да су ту закопавани богати Лесковчани, па су њихова тела у распадању ђубрила кукуруз. Причали су ми људи да су се код железничког моста играли са људским лобањама. Тек много касније сам сазнао да су неке моје комшије, с чијом сам децом одрастао, одводили у смрт, хапсили их, цинкарили.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте дошли до неких података колико је тачно убијених људи?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мислим да су у првом налету убили оних 86 у Славнику, а да су касније убијали у Лапотинцу. У Славнику, то је Пуста река, тамо где је била воденица, а у Лапотинцу на месту званом Мала Гравци. Питао сам регистратора стрељања, колико он мисли да је било жртава ОЗНЕ. По његовој процени, они су одавде, из Лесковца, убили негде око 300 људи. Питао сам човека који је лично везивао људе за стрељање. Он ми је рекао да их је везао преко 200. Каже, у почетку смо их одвели 86, па онда 32, па онда на помало, два, три, четири, пет. Ја верујем да то „мало“ нису ни водили у Славник и Лапотинце, већ су их у околини Лесковца убијали по разним гудурама и јамама.

ПОГЛЕДИ: Да ли има података да су их убијали и на другим локацијама, сем у Славнику и Лапотинцу?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: За Лесковац кажу овако: прво нерасветљено губилиште је Синковце, то тек морам да рашчистим. У Синковцу су, изгледа, прво Немци убијали Дражићевце. Изгледа да су тамо убијали многе Дражићевце, који су се борили против Немаца и њихових симпатизера. Онда имамо Лудајкине ливаде и Лудајкине баре. Затим локације код Доње Стопања. Много је убијених код Пољопривредне школе, код железничког моста. Помиње се и Арапова долина, мада ја много не верујем у то, али, не треба занемарити, то је код Доње Јајине. Убијали су и по подрумима.

По неким причама старијих људи, убијања је било и у поречком крају, од Лесковца ка Вучју, али такође „на мало“, успут, у јендеку. Знам породице чије су домаћине, богате сељаке, убијали успут.

Циљ је био да се побију богати и интелектуалци. Значи, побити оне који могу сутра да подсећају на неко боље време. Требало је побити те људе да би се створила нека нова власт, са некима који не знају много и који неће подсећати на стара времена.

ПОГЛЕДИ: Колико је тешко скупљати тај материјал после толико времена?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: И сад постоји страх код појединих породица да причају о томе. Рецимо, имате породицу Радовић која је масакрирана, четири-пет њених чланова побили су горе у Добрим Водама. Код њих има страха и дан данас. Имате породице које су се осмелиле, пишу писма, износе податке, храбре ме да наставим даље.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте имали проблема?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Овако не, али нападали су ме ови из борачке организације, да сам луд, да сам „недотепан“. То су они који верују да су борци, мада ја знам да они нису били борци.

ПОГЛЕДИ: Породице којима су убијени чланови, сигурно су биле под присмотром свих ових година. Како они сада реагују?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ти људи су били малтретирани свих ових година. Рецимо, једна прича, причала ми је жена чијег су оца убили. У школи, она је седела леђима окренута табли, гледала је у друге ђаке и сви остали у њу. Они су гледали како изгледа дете „народног непријатеља“, а она како изгледају деца чији су родитељи часни људи, пошто је њен био стрељан као „нечастан човек“.

У Лесковац су стизали „ослободиоци“ из Пусте Реке и Јабланице и они су убијали мирољубиве Лесковчане. Када су после рата правили те њихове митинге, увек се говорило „Омладина, радни људи, грађани устаничке Јабланице, Топлице и Пусте Реке“. Никад нису говорили: „И Лесковца“. Никад нису викали: „Устаничког Лесковца“, јер он никада није устао.

Лесковац је био један миран град, трговачки град, људи су увек гледали да заобиђу те невоље и незгоде да би могли да развијају своје послове и свој град. У време када је, рецимо, Власотинце дизало буне и кад су Турци палили, Лесковац је живео мимо тога и стварао богаташе. Лесковац никад није био црвени, то је била лажна назнака и то су знали и „ослободиоци“. У Лесковац су по ослобођењу дошли послушници, дошли су неспособи и неписмени. Лесковац је четрдесет година имао председнике који су били полуписмени.

ПОГЛЕДИ: Да ли су та брутална убиства учинила да људи који су мислили другачије заћуте и да дозволе да „ослободиоци“ превладају и одведу Лесковац у бездан?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Они који су тад мислили другачије, они Лесковчани који су били потомци индустријалаца, они су збрисали за Београд нешто пре масовних стрељања. Рецимо, породице Теокаревић и Вранкић. Оно што је овде остало, то је побијено. То њихово страдање је било опомена и за друге да не дижу главе, јер ће и они бити побијени.

Лесковац се градио на страху, а не на сарадњи и љубави. Шездесет пет година страха у Лесковцу – тај страх је стварао „црвени Лесковац“, а Лесковац није био такав. Постоји моравски део Лесковца и постоји онај други део Лесковца, који је дошао из Пусте Реке. Прича о животу и смрти стално се преплиће. И у причи о Славнику. Један човек ми је причао да у Славнику није било ни једног четника, сви су били партизани, то је као у оној серији о Војводини. Нису они џабе изабрали Славник да тамо буде прво стратиште, комунистичка гиљотина над невиним људима. Касније су се преселили у Лапотинце, јер им је било ближе, да се не акају чак у Славник.

ПОГЛЕДИ: Како се осећају ти људи из ОЗНЕ који су толико хапсили, убијали?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Немају они ни трунке кајања. Мени је, рецимо, регистратор стрељаних рекао да он 5. октобар доживљава као 1941. годину, као да треба да иде у револуцију. Уствари, и они су из имућних породица. Рецимо Ицко, шеф ОЗНЕ, он је син једног од најимућнијих сељака у Лапотинцу. Врло угледна породица. Прешао је на другу страну више из страха, јер, његовом оцу су рекли: убијају богате људе, шаљи сина у партизане. Значи, да га не би убили, он је отишао у партизане. Има ту страшних прича. Једног су само ранили, нашли су га Цигани и дотерали на магарету. После су га ови тукли моткама. Ни тад га нису убили и још живог су га закопали. Прича ми један човек из Славника, који ми је причао и како су се играли лобањама. Каже: „Кад сам извадио лобању, гледам, кол’ко је овај имао велике зубе, кол’ки ли су то људи били које су ови убијали?“ Причао ми је и како је његова мајка пролазила поред места, он га зове Пладниште. На петнаест метара у песку види човека, види му се глава и обадве шаке, мрда њима, жив је. Преко њега стена. Али, нико није смео да га пипне, сви су прошли поред њега и отишли на копање. Или је ту скапао, или га је вода однела, тек, после га није било. Мени је рекао човек да је његов услов да оде у ОЗНУ био само да чува стражу, али не и да убија. Нису могли сви да убијају, требао је човек да буде предодређен да убија.

 

 

АНТРФИЛЕ

„Кад се изврши егзекуција (стрељање), такозвани досије стрељаног долази код мене и Вере и из тог досијеа ми у регистар стрељаних уписујемо генералије ликвидираног – име и презиме, име родитеља, које је године рођен, ожењен или неожењен, његову децу и на крају – због чега је стрељан по пресуди… Можда грешим, али мислим да је стрељано негде око 300 њих, осуђених и неосуђених…“, каже човек који је водио регистар стрељаних у лесковачкој ОЗНИ.

Војни суд Тринаесте корпусне војне области – Веће при лесковачком подручју – издало је 19. новембра 1944. године у Лесковцу САОПШТЕЊЕ следеће садржине:

„Војни суд Тринаесте корпусне војне области Веће – при лесковачком подручју у Лесковцу – због дела велеиздаје, шпијунаже, помагања непријатеља и мобилизације људства за непријатељске редове осудило је на смрт следеће народне непријатеље и то:

Николића Михаила, бившег председника Градског поглаварства из Лесковца,

Атанасија-Тасу Стефановића, директора пиваре из Лесковца и председника Градског поглаварства у Лесковцу,

Благоја Тасића званог Куца, индустријалца из Лесковца,

Рудолфа Хубача, хемичара из Лесковца,

Петра Илића, трговца из Лесковца,

Прокопија Тасића званог Чаурче из Лесковца,

Градимира Димитријевића, трговца из Лесковца,

Ђорђа Марјановића, месара из Лесковца,

Николу Динића, бившег председника општине Лесковац,

Милорада Шоп-Ђокића, рентијера из Лесковца,

Благоју Валчића из Власотинца,

Николу Стојиљковића из Лесковца,

Мику Ђикића, трговца из Лесковца,

Алексу Цекића, званог Слезонка из Лесковца,

Михаила Петровића, ветеринара из Лесковца,

Ђорђа Здравковића, званог Гуцка из Лесковца,

Добривоја Станковића званог Биги из Лесковца,

Трајка Крстића – званог Бекинац из Гргуровца,

Цветка Јовановића, званог Врањанац из Турековца,

Иванку Вукчевић из Лесковца,

Милоша Пешикана из Кртока,

Марију Глигоријевић из Лесковца,

Благоју Ч. Петровића званог Црни из Лесковца,

Веру Прикић из Власотинца,

Војислава Токовића из Губавца,

Божидара Милића, званог Канабџија, из Лесковца,

Љубу Живковића, деловођу из Брестовца,

Бору Костића званог Костаћ из Лесковца,

Душана Спирића званог Бабица из Лесковца,

Михаила Вучковића званог Мика Чоро из Лесковца,

Стојана Наумовића из Лесковца,

Атанасија Тасића званог Светац из Лесковца,

Миодрага Стефановића званог Лејче, кафеџију из Лесковца,

Радосава Станковића из Медевца,

Драгутина Поповића, председника општине Лебане,

Душана Јацића кафеџију из Лесковца и

Здравка, кафеџију из Лесковца.“

Ово Саопштење било је излепљено по целом Лесковцу да народ види ко су и како су прошли „највећи народни непријатељи“ и „велеиздајници“.

Али, грађани нису поверовали у Саопштење Војног суда Тринаесте корпусне војне области, јер су стражари ОЗНЕ очевима, мајкама, сестрама, браћи и осталој родбини ликвидираних већ саопштили да су „велеиздајници“ прекомандовани на друго место. Да би грађани схватили да се „народна власт“ не шали и да је „велеиздајнике“ стигла „заслужена казна“, Војни суд Тринаестог корпуса је издао ново Саопштење које је „Наша реч“ објавила у броју 9 од 7. децембра 1944. године. То саоштење гласи:

„19. новембра ове године (1944) Војни суд Тринаестог корпуса Корпусне војне области Веће при лесковачком подручју издало је САОПШТЕЊЕ да је 37 ратних злочинаца и непријатеља народа осуђено на смрт. У јавности се, међутим, проносе гласови да ОВА ПРЕСУДА НИЈЕ ИЗВРШЕНА него да се сва та лица налазе још у животу. Да се јавност не би и даље ОБМАЊИВАЛА и у интересу истине ставља се овим у јавности до знања да је поменута пресуда Војног суда 13. корпусне области – ИЗВРШЕНА. Из Канцеларије ОЗНЕ опуномоћство за Округ лесковачки“.

 

(Фебруар 2002)

35 мишљења на „Лесковачки Визентал

  1. There’s nothing better a present than blessings and good wishes to somebody. Why not consider sending a lovely greeting card this moment to your best of friends with all the blessings as well as wishes that you have saved set up for him/her in the heart of yours?

  2. Hey there. I found your blog applying bing. This is a really snugly published post. We’ll be sure to take note of the item obtainable here we are at continue reading of your handy info. Just write-up. I’m going to absolutely go back. Hey there. I found your blog applying bing. This is a really snugly published post. We’ll be sure to take note of the item obtainable here we are at continue reading of your handy info. Just write-up. I’m going to absolutely go back.

  3. Good one! Interesting informations over this site. It’s pretty worth enough for me. In my opinion, if all site owners and bloggers made good content as you did, the internet will be much more useful than ever before. I could not resist commenting. I have spent some hours trying to find such article. I will also share it with some friends interested in it. I have just bookmarked this web. Finished with the work done, I’ll watch some model hot gay cams. Thanks!! Greetings from Florida!

  4. Paykasa, 16 haneli pin kodundan oluşan, daha önce çok yaygın olarak kullanılan bir ön ödemeli kart türüne benzeyen, içerisinde euro bakiyesi olan bir ön ödemeli sanal karttır. İçerisindeki bakiyeler özel olarak üretilemediği için standart kart bakiyeleri 10, 20, 50, 100, 150, 250 tek kart bakiyesi olarak satılmaktadırlar. Tek kullanımlık bir kart olan paykasa kart, kullanılan sitede kartın bakiyesini girmenize gerek kalmadan sadece 16 haneli tek kullanımlık koduyla işlem yapmanıza olanak sağlamaktadır.

  5. It has the such as you understand my head! A person looks to recognise much approximately that, such as you composed the e-book within it something like that. I have faith that you could do by delaware. chemical. to strength the material house a tad, nonetheless apart from that, that is amazing blog site aplikasi android rekomendasi saham terkini. An outstanding understand. I will certainly be back.

  6. Good point! Interesting information over this web. It’s pretty worth enough for me. In my opinion, if all webmasters and bloggers made good content as you did, the web will be much more useful than ever before. I couldn’t resist commenting. I have spent some hours searching for such article. I will also share it with a couple of friends interested in it. I’ve just bookmarked this web. Now with the job done, I’ll visit some live gay Webcams. Danke!! Greetings from Los Angeles!

  7. I’m seriously enjoying the design of your weblog. Do you come across any kind of browser interface issues? A lot of the website visitors have lamented about my omega xl pills website not operating appropriately in Explorer yet looks excellent in Chrome. Do you have any ideas to assist fix the issue?

  8. seo uzmanı olarak şirketimiz php seo hizmeti vermektedir günümüz ortamında site sahiplerinin php bilgisi nekadar iyi olsada php seo metotları arama motorlarında optimize edilmesi gereken hususlardan bir tanesi web siteniz nekadar iyi olsada arama motorlarına duyarlı olmasına özen gösterin. php seo uzmanlarımızdan destek alabilirsiniz sitenizi aramotorlarına duyarlı hale geçirelim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *