Ликвидације клањем

Ликвидације клањем

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Четнички војни судови, преки војни судови и команданти изрицали су смртне пресуде по разним основама, а осуђенике су ликвидирали стрељачки водови, црне тројке или поједини војници – џелати. За разлику од наредбе да се смртне казне извршавају ватреним оружјем, не постоји, или макар није позната, наредба да се смртне казне извршавају клањем. Документа казују да је било доста таквих случајева. Примера ради, ово је Калабићев радиограм Дражи од 13. октобра 1942:
Деветог стигао на Равну Гору. Успут ухватио убицу Вучковог, потпоручника Ђурића са неколико аутоматских оруђа. Друга група са Славком Рашовићем у Рајковцу заклала седам љотићеваца. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1-36.) Мисли се на мајора Вучка Игњатовића, кога су мучки убили љотићевци.
У извештају потпуковнику Кесеровићу од 24. маја 1943. године, поручник Мирко Томашевић, командант 1. расинске бригаде, наводи: „Јуче, на специјалном задатку, ухваћен Бошко Ракић и стрељан од комуниста. Истог дана заклао сам једног црвеног“. Нови извештај о ликвидацији комуниста Томашевић је послао сутрадан, 25. маја: „Ухваћена и заклана три окорела црвена“. (ИАН, мф. 6, снимци бр. 321 и 329.)
Извештај команданта 3. младеновачке бригаде Горске гарде, потпоручника Арсенија Јовановића, послат Калабићу 20. априла 1944. године, типичан је пример клања ради застрашивања. Описујући једну борбу против комуниста, Јовановић наводи:
Том приликом ухваћен је један теренац који је после саслушања у коме је признао своју кривицу пред збором сељака целога села и пред стројем војника ове бригаде заклан. (Зборник докумената, том 14, књига 3, 509.)
Застрашивање клањем доспело је и у летке, што видимо у ратном дневнику капетана Радослава Филиповића, помоћника команданта 1. трстеничке бригаде. За 7. децембар 1942. године, Филиповић је поред осталог записао:
Пеца и Бранко су ми помагали при изради прогласа, који смо упутили народу као краљеви и Дражини војници. Крајње је време да се сложе Срби и да служе само интересима свога краља и народа. Издајници су последњи пут опоменути: ако се не прену, „наша кама стићи ће их свуда и на сваком месту, па ма се склонили и под сам Хитлеров скут“! (Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 78.)
Пример клања због присуства окупатора, који би према пуцњу открили егзекуторе, је извештај капетана Милана Стојановића, команданта Топличког корпуса, од 17. децембра 1943. године:
Олга Прпић из Ниша, по рођењу Хрватица, чувена гестаповка, која је шпијунирала наше људе и водила Бугаре у Добри До који је попаљен, ухваћена је од моје црне тројке у Куршумлији на дан 17. о.м. и заклана. Рекла је своје јатаке. Предузеће се потребно и према њима. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1.)
А ово је цитат из извештаја мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, од 19. октобра 1943:
Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клања, јер су за свако убиство ватреним оружјем Немци слали да се ислеђује. (Зборник докумената, том 14, књига 3, 62.)
Наводећи два примера из прве фазе рата, када су осуђеници стрељани из по шест пушака, капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса, додаје: „Вероватно је да су то прилично изузетни случајеви, јер код нас је крајем 1943. понестало муниције. Врло је вероватно да је казна извршавана само из једне пушке, или вешањем, или чак камом или ножем.“ (Изјава капетана Звонка Вучковића аутору.)
На основу примера из Нишког и Заплањског среза, као и града Ниша, видимо да је највећи број осуђеника ликвидиран стрељањем из једне пушке – чак и када је за егзекуцију одређивана тројка – а да број случајева ликвидације клањем расте како су места ликвидације ближа окупаторским гарнизонима.
Тако, у граду Нишу четници су током рата убили осам особа и све су заклане. У забаченом Заплањском срезу ликвидирано је седам особа и све су стрељане. У Нишком срезу, од укупно 52 случаја, било је 26 стрељања, 11 клања, пет особа ликвидирано је батинама, две секиром и једна је обешена, док за седам случајева начин ликвидације није познат. Убиства секиром вероватно су дошла као последица масакра 50 рањеника и заробљеника Чегарског и Нишавског корпуса, 19. децембра 1943. у селу Косанчић код Лесковца. Ове четнике комунисти су поубијали управо секирама (што је био догађај због ког је пуковник Радојевић доживео нервни слом).
Ликвидације су извршене по разним основама. У Нишу, свих осам лица, међу којима су биле две жене, убијено је због сарадње са окупатором, или као формални агенти Гестапоа. У Заплањском срезу, три особе осуђене су на смрт као комунисти, две као шпијуни, једна као дезертер и једна као лопов (цивил). У Нишком срезу, 22 особе ликвидиране су као комунисти (шпијуни, агитатори, и сл), шест особа због ширење дефетизма, две као окупаторски агенти и доушници, по једна због неморала и због ширења квислиншке пропаганде, стрељан је и један дезертер, док за 19 убијених кривица није позната. (Изјава истраживача Александра Динчића аутору.)
Према томе, ликвидације клањем дошле су због више узрока: због тајновитости (у близини јачих непријатељских формација, а нарочито у градовима), као одговор на свирепости и нациста и комуниста, затим због намере да се и на тај начин, свирепом егзекуцијом, застраше непријатељи, и најзад због недостатка муниције.
Комунистичка историја не манипулише само са бројем егзекуција извршених клањем – тврдећи да су оне биле правило, без обзира на околности – већ нарочито са извршиоцима, тј. џелатима. На монтираним процесима, после рата, џелати су оптуживани за више случајева убистава и батинања са по 25 батина, али није им дозвољавано да кажу да су заправо били војници одређени да извршавање казни изречених по тада важећем закону.
Као и свугде, џелати су били на злу гласу и у четничким редовима, о чему сведочи поручник Славко Здравковић, последњи командант Жупске бригаде Расинског корпуса:
То су били људи које можемо да жалимо. Није смео да им се поверава такав задатак. Боље би било да је у стрељачком строју стајало десетак војника, тако да нико не зна ко је убио осуђеника. Овако, сви нису могли да поднесу тај терет извршења смртне казне, и то се на многе одражавало. А и када се није одражавало, стварало се лоше мишљење о тим људима. Ја сам добио медаљу за храброст због заслуга на бојном пољу, али не бих имао храбрости да извршавам смртне казне. (Изјава поручника Славка Здравковића аутору.)
Здравковићево мишљење, да је било погрешно што је извршавање смртних казни поверавано појединцима, дели и капетан Звонко Вучковић. (Изјава капетана Звонка Вучковића аутору.)
Један војник је тешко подносио улогу џелата, попуштали су му живци и дешавало се да прави изгреде. Околина – како цивили тако и војници – гледала га је са подозрењем, а нису изостајали ни сурови надимци. Војника одређеног за извршавање смртних казни на територији Пожешког корпуса, прозвали су „Ђаво“.

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *