Љотићевци и Битка за Србију 1944.

Љотићевци током обуке (Фото: Историјски архив Шабац)

Љотићевци током обуке (Фото: Историјски архив Шабац)

ЉОТИЋЕВЦИ И БИТКА ЗА СРБИЈУ

ЈЕДИНИЦЕ, КАРАКТЕРИСТИКЕ

Српски добровољачки корпус не само што се формално налазио под командом генерала Милана Недића, већ је и положај његовог команданта, генерала Косте Мушицког, био фиктиван. Корпусом су командовали Немци, и то увек по деловима, тако да цела јединица никад није била на једном месту. Поједине њене делове Немци су прикључивали својим командама, јединицама или борбеним групама. Немачки официри одређивали су љотићевцима како правце кретања и секторе боравка, тако и ситнице попут распореда чета на борбеној линији (цртали су им скице положаја). Другим речима, Немци су љотићевске пукове и батаљоне третирали на исти начин као и своје, од снабдевања па до борбених заповести. Заправо, љотићевци и јесу били немачки војници – српски добровољци у немачкој војсци. Принципијелни Немци нису заборавили љотићевце ни после пораза и катастрофе коју су доживели. И они су, попут осталих немачких војника из Другог светског рата, имали право на немачке ратне пензије.
Висок степен поверења Немаца у љотићевце долазио је од чињенице да је Југословенски народни покрет «Збор» Димитрија Љотића прихватао идеологију Хитлеровог Новог поретка. Немци нису погрешили у процени: љотићевци су им до краја остали верни. Септембра 1944. године немачки гарнизон у Пожаревцу заједно су напали недићевци и четници, а љотићевци су се и тих последњих дана борили на страни Немаца. Док су недићевци 6. октобра колективно прешли под Дражину команду, љотићевци су 20. октобра добили нови задатак од Немаца: напуштање Србије и одбрана западне границе «Независне Државе Хрватске», у области Истре. На путу до Истре, усташе су искористиле прилику и ликвидирале групу љотићеваца у Загребу, али они су ипак и даље поступали по наређењу, које је издао лично Адолф Хитлер. Хитлерово наређење од 20. октобра 1944. године Врховна команда Вермахта пренела је команданту немачких снага на Југоистоку, а оно гласи:
Српски добровољачки корпус добро се борио у борбама са Титовим бандама у Србији и оштро је антибољшевички настројен. Након повлачења фронта на Југоистоку, заслужни добровољачки корпус не сме да буде препуштен својој судбини, већ мора да буде ангажован на другом месту за наше потребе.
Фирер је стога наредио да се Српски добровољачки корпус (око 4.000 људи) има најбрже доделити команданту Југозапада за борбу против бандитских снага и за осигурање граница Хрватске у рејону Истре. (Зборник докумената, том 12, књига 4, 664.)
Током Битке за Србију пролећа и лета 1944. године за љотићевце је, по природи ствари, важила немачка стратегија: склањање испред главних комунистичких снага како би четници увек били заузети борбом против комуниста, тј. како не би могли да нападну осовинске трупе. Ову своју стратегију Немци нису успели да спроведу једино марта 1944. године, када је партизанску Оперативну групу дивизија на Ибру зауставила њихова Борбена група «Шредер», у оквиру које се борио и један батаљон љотићеваца. Највећи део љотићеваца – пет од десет батаљона – у овом периоду углавном се налазио у Јужној Србији, у саставу Борбене групе «Дизенер», на задацима обезбеђења пруге Београд – Солун.
Српски добровољачки корпус био је уређен по немачком систему. Састојао се од пет пукова, који су носили редне бројеве од један до пет. Пукови су имали по два батаљона, такође означена редним бројевима, а батаљони по пет чета. Четири чете носиле су редне бројеве од један до четири, а пета је била Пратећа чета. Пукови су били пешадијски, а поред њих љотићевци су имали и један артиљеријски дивизион. Пратеће, односно штабне групе, имали су корпус, пукови, дивизион и батаљони. Батаљонске штабне групе, а вероватно и остале, бројале су по 40 људи.
Из извештаја заступника команданта 1. батаљона 4. пука, капетана Момчила Ђорђевића, од 5. априла 1944, видимо да је овај батаљон, док се налазио у Смедереву, бројао 715 људи.
Батаљон је имао десет запрежних кола (по двоја кола на чету) и још 40 коња, од којих су четири била јахаћа, а остало товарни. Запреге су вукле и по две пољске кухиње на батаљон и по шест карата на пук (карате су запреге за превоз минобацачке и артиљеријске муниције). Свака чета имала је по 12 пушкомитраљеза, тј. приближно по један на сваку десетину. Три чете носиле су по један лаки минобацач, једна чета тешки митраљез, а Пратећа чета четири тешка митраљеза и четири тешка минобацача.
Од 715 људи 1. батаљона 4. пука из Смедерева је возом, пут долине Ибра, 25. марта 1944. године кренуло њих 658. Пред полазак, љотићевцима је одржао говор шеф васпитне службе штаба корпуса, Ратко Парежанин. Уз пут су ипак побегла шесторица, тако да их је стигло 652. (Зборник докумената, том 1, књига 21, 641-642.)
Дакле, љотићевци су били наоружани као и друге немачке јединице. Што се тиче муниције – имали су је неограничено. Овом приликом нису добили ручне бомбе, свакако зато што су оне недостајале Немцима.
Тачно бројно стање љотићеваца тешко је утврдити, јер је варирало услед дезертерстава. Мада су у називу користили термин «добровољачки корпус», љотићевци, наравно, нису били добровољци, изузев прве групе коју је чинило партијско језгро. Љотићевци су имали дозволу да повећавају бројно стање колико желе и стално су спроводили присилне мобилизације. Четници су љотићевске мобилизације систематски осујећивали, а са друге стране, ухваћени младићи су и сами користили сваку прилику да побегну из редова ове непопуларне формације. Тако, капетан Живан Лазовић, командант Смедеревског корпуса, 3. марта 1944. године извештава Дражу: «Љотићевци мобилисаше из Орашког среза 100 младића. Довели у Плану а у то време била узбуна и сви побегну из Плане.» (АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.)
Лазовић се овим поводом јавио и 9. марта: «Двадесет љотићеваца побегло из Смедерева и дошло својим кућама. Љотићевци насилно мобилишу. Одзив врло слаб», писао је он. (АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.)
Мајор Владимир Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, поводом Дражиног наређења да се спречи најновији љотићевски покушај мобилизације, детаљан извештај послао је 10. марта:
Пре Вашег наређења издао сам благовремено заповест свима да нико не сме отићи у љотићевце. Кад сам добио Ваше наређење и њега сам свима спровео. Срезови Обреновац, Лазаревац и Белановица нису дали ни једног младића, чак ни спискове… Нешкови срезови Подгорски и Колубарски нису дали ништа, из Ваљевског среза отишла је општина Лозничка, 30 младића. Град Обреновац дао је 22 младића, град Ваљево доста велики број. Љотићевци бесни због тога, сад по околини Ваљева упадају изненада и хватају младиће, а и то им је сад спречено. Прете нам великим потерама. (АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.)
(…)
Ако се за основ обрачуна узме бројно стање 1. батаљона 4. пука с краја марта 1944. године, долази се до цифре од око 8.000 љотићеваца. Управо ту цифру су, као што смо видели, наводили Немци крајем 1943. године. Међутим, у страху да ће им побећи, љотићевци нису смели да изводе новомобилисане на теренску обуку, а наравно ни у борбу. Бројно стање поузданог људства вероватно је износило 4.000, тј. онолико колико се са Немцима повукло из Србије.
Борбене карактеристике љотићеваца погледаћемо такође на основу извештаја капетана Момчила Ђорђевића, најпре од 5. априла 1944. (Зборник докумената, том 1, књига 21, 641-655.)
Команда Борбене групе «Шредер», која је имала задатак одбране Ибра, наредила је 1. батаљону 4. пука Српског добровољачког корпуса 26. марта 1944. године да затвори све прилазе Ушћу. У Ушћу се већ налазио 3. батаљон Руског заштитног корпуса, који је обавестио љотићевце о наступању комуниста: према Ибру се кретало 2.700 партизана, у три колоне. Партизани су имали задатак да пређу ову реку, а затим да оду даље на исток, где би «ухватили везу са бугарским комунистима». Белогардејци су такође рекли да ће партизанска главнина вероватно кренути на гвоздене мостове, којих је било свега два: по један код Ушћа и Јошаничке Бање. Љотићевци су, дакле, добили задатак да бране мост код Ушћа, док су мост код Јошаничке Бање, неколико дрвених мостова, као и газове, браниле друге јединице Борбене групе «Шредер».
Сутрадан, 27. марта, командант Борбене групе «Шредер» донео је команданту 1. батаљона 4. пука, капетану Радојку Ђурићу, план одбране моста код Ушћа, са пратећим скицама.
(…)
Око три сата ујутру, 31. марта, партизани максимално појачавају ватру, што је била припрема за јуриш, који је почео десетак минута касније. Ђорђевић пише:
Партизанска бомбашка одељења – јуришна – храбре партизанке. Одједном одјекује са 2 км у позадини њихова труба и партизани бацају бомбе у наше положаје. Снажном ватром нашом на целој линији и свима положајима бивају одбијени уз крваве губитке… Они се повлаче на своје полазне положаје за напад. Поново ватра њихових аутоматских оружја достиже кулминацију, поново се чује шапат женских гласова које соколе своје другове да пођу напред, али се ови вероватно поучени лекцијом коју су добили двоуме. Охрабрени вероватно тиме што наши нису имали бомбе за блиску одбрану, они понова крећу напред на поновне знаке трубе партизанске и фуријских гласова «Ију-ју» који значе јуриш. Снажном ватром и овај напад бива одбијен.
Противник се двоуми да ли да изврши поновни напад…
У 3,20 чује се глас команданта, капетана друге класе г. Ђурића Радојка: «Другови, ко је са нама!» Снажни гласови браниоца, који су дубоко уверени у заштиту онога ради чијег се имена и славе боре, узвикују: «Бог!» Партизани се двоуме, колебају, то се осећа по њиховој ватри и шапатима. Пуни борбености добровољци се спремају за противудар. Глас њиховог команданта «Живео краљ» бива прихватан од свих браниоца са «Живео, живео, живео». Колебање противника достиже врхунац, када у последњем моменту њихови пролетери и политкоми узвикују «живели пролетери» и «напред пролетери», што у редовима добровољаца изазива смех…
Међутим, у том тренутку, док је седео за тешки митраљез, капетан Ђурић бива погођен у главу и пада мртав. «Настало је повлачење наших једновремено са повлачењем партизана», пише капетан Ђорђевић. Он потом описује како су се љотићевци под борбом повлачили на десну обалу Ибра, до шест сати ујутру, остављајући своје погинуле на положајима. Слабије пушкарање са партизанима на супротној обали трајало је до 8 и 30, када у Ушће стиже један воз Бугара. Бугари отварају топовску ватру на партизане, а љотићевци, под заштитом те ватре, поново прелазе на леву обалу Ибра и заузимају своје старе положаје. Тада су партизани одступили, а љотићевци су изнели своје погинуле.
Овај део Ђорђевићевог извештаја је противуречан: пише да су партизани почели да се повлаче када и љотићевци – мада се то у мраку није могло видети – затим да је борба настављена и када су љотићевци прешли реку, а на крају да су се партизани повукли тек после дејства бугарске артиљерије. Очигледно, реч је о покушају да се прикрије чињеница да су љотићевци изгубили овај дуел, јер их је ухватила паника после погибије команданта.
Капетан Ђорђевић, који је у међувремену преузео команду над батаљоном, потом пише:
У 12 часова немачки потпуковник Граф, увиђајући да су добровољци уморни и са мало преостале муниције (20-30 метака на пушку, по 100 на пушкомитраљез) наређује да бугарске јединице приме обезбеђење до попуне наших муницијом и до одмора. Међутим у 16 часова издато је наређење да наши поседну и у току ноћи штите са једном четом бугарско лево крило, што је и учињено.
Љотићевци су у овој борби имали седам мртвих, 32 рањена и 36 несталих, које Ђорђевић наводи поименице. Испред положаја бр. 1 пронађена су 32 партизанска леша, док су са положаја бр. 2 и из долине Студенице партизани били однели своје погинуле. Ђорђевић претпоставља да су укупни губици комуниста били око 60 мртвих и 80 до 100 рањених. У напомени уз овај документ комунистички историчари кажу да је те ноћи 1. батаљон 4. љотићевског пука нападала 4. пролетерска бригада 2. пролетерске дивизије и да је укупно имала 17 мртвих, два нестала и 39 рањених. Ово се може узети као један од поузданих доказа да су комунисти у својим извештајима систематски смањивали губитке, јер капетан Ђорђевић конкретно наводи да је 32 партизанска леша сахранила општина Ушће.
Изузев једне чете, која је штитила бугарско лево крило, ђорђевићев батаљон се 31. марта одмарао. Сутрадан он смењује Бугаре, који одлазе за комунистима у брда, према Студеници и Рудном. Наредних дана Немци су ђорђевићев батаљон послали у Јошаничку Бању, па потом у Рашку. Извештај се завршава 5. априла 1944, а у међувремену борби није било.
Нови извештај Ђорђевић је послао команданту пука 26. априла, за период од 15. априла до тог дана. Извештај најпре описује покрет батаљона од Добруна до Ужица, возом. Потом, од Пожеге до Ивањице, батаљон се кретао камионима и пешице. На положаје изнад Ивањице јединица излази 17. априла, када од команданта Борбене групе «Хофман» добија «обавештења о кретању партизана». На десној страни љотићевци су ухватили везу са два батаљона из састава дивизије «Бранденбург», а на левој са једним бугарским батаљоном. Једна чета љотићеваца остала је у Ивањици, као пратња за немачке тенкове.
Наредних дана 1. батаљон 4. пука, као и Немци и Бугари, имао је само мање чарке са партизанима. Озбиљнија борба почела је 22. априла. Заседа коју су поставили љотићевци није успела, јер је на положајима 2. чете горела једна ватра, што је, пише Ђорђевић, била «огромна грешка». Тако се део љотићеваца нашао опкољен, па је морао да се пробија јуришем. «Дочекали су оно што су сматрали за немогуће, да их добровољци јуришем нагнају у панично бекство», наводи Ђорђевић. Тога дана батаљон је имао осам погинулих, десет рањених, осам несталих и десет побеглих. На страни партизана избројано је 37 погинулих, од којих четири старешине. Ђорђевић претпоставља да су губици партизана били два пута већи од овога. Из његовог извештаја не види се да ли су сви губици комунистима нанети од стране љотићевца, или и од Немаца, који су били са њима. Комунисти, по обичају, у својим извештајима смањују губитке: кажу да се ту налазила само њихова 3. «српска» бригада 2. пролетерске дивизије и да је имала два мртва и три нестала. (Зборник докумената, том 1, књига 21, 673.)
После описа борби на Ибру и у области Ивањице, Ђорђевић наводи детаљне закључке о држању његове јединице. Ђорђевићева анализа 1. батаљона 4. пука, после борбе на Ибру, изгледа овако:
– Регрути нису довољно увежбани у борбеној обуци. Не користе добро заклоне.
– Нису навикнути на борбу ноћу, јер су научили ноћу да спавају, а дању да се боре. Слободно време дању не искоришћавају за одмор и спавање.
– Практично уопште нису наоружани бомбама, тако да у блиској борби пушке и пушкомитраљези слабо долазе до изражаја.
– Немају уговорене знаке за команду, већ командују гласом, тако да њихове команде може противник да користи. На положају дозивају гласом своје старешине, тако да партизани лако могу да дознају имена свих старешина и да их користе и стварају забуну у борби. Цела формација је створена добровољачка за пољску борбу, што се у брдским крајевима показало доста непрактично. Комора пољска сачињава огромне тешкоће. Операције су све упућене само на равнице и путеве, а никако преко брда. Исхрана је отежана, јер су кухиње пољске. Тешки бацачи, муниција за бацаче, како лаке тако и тешке, превозе се каретама и колима, тако да је употреба бацача ван путева немогућа. Нешто слично, само у мањој мери, важи и за тешке митраљезе, лаке бацаче, итд.
– Поред овога, док су партизани јако покретни, добровољци су слабо покретни због ранчева, ћебади, шаторских крила, муниције (нарочито пушкомитраљесци који треба 2.000 метака са собом да носе, значи 1,5 кутију – сандук са муницијом). (Зборник докумената, том 1, књига 21, 653.)
У закључцима после борбе у области Ивањице, Ђорђевић најпре критикује немачко командовање. Пише да Немци нису имали тачне податке о партизанима, због чега су дан уочи партизанског напада љотићевцима дали три дана одмора, истовремено повлачећи са положаја и два своја батаљона. Такође, Немци нису довољно водили рачуна «о могућности извршења једнога задатка и прорачуну времена». Батаљону су дали да осигура пут дужине 20 километара, тако да помоћ крилима није могла стићи на време. Немци нису водили довољно рачуна ни «о свежини снага за борбу», тј. давали су превелике маршевске руте. О љотићевцима, капетан Ђорђевић пише:
Добровољци: цела њихова борба у овим крајевима са партизанима, може се карактерисати са једном реченицом, а то је желе и решени су на борбу са партизанима, али не знају како ће (подвучено у оригиналу – прим. аут). То јест код регрута, а регрути 80 посто нису довољно извежбани и обучени из сасвим разумљивих разлога. Позно добијање одела утицало је на доцније облачење истих, ово на скраћену обуку људства, а ово на способност за борбу. Највећи део регрута не зна честито из стројевог егзерцира да се окрене на лево и десно, а камо ли да познаје борбени егзерцир… (Зборник докумената, том 1, књига 21, 675.)
Зато Ђорђевић саветује да се регрути одведу на обуку од најмање месец-два дана.
Већ смо видели да љотићевци из састава Борбене групе «Дизенер» – дакле, њихова најјача група – нису успели да одрже територије које су јула месеца освојили четници у Јабланици. Такође, да се слабо показао и пук љотићеваца послат у помоћ потпуковнику Павлу Ђуришићу, у долину реке Лим.
Познат је и извештај Недићевог Окружног начелства из Ужица од 1. априла 1944. године о борби љотићевског 2. пука против партизана у области Сивчине. Пук је 25. марта водио борбу против надмоћнијих партизана од 17 часова до поноћи, а онда се повукао у правцу Лисе. Губици љотићеваца били су четири мртва и 15 рањених. Сутрадан, борбу против ове комунистичке групе наставио је батаљон Бугара из Ивањице. Бугари су позвали љотићевце да им се придруже, али они су одговорили да не могу, «јер се људство после ноћне борбе тек прикупљало». (Зборник докумената, том 1, књига 21, 639.)
Све у свему, није било праве битке, или макар одлучне борбе, љотићеваца против комуниста. Мада су имали добро наоружање и довољно муниције, као и сталну подршку немачких или бугарских трупа, љотићевци су се показали као слабији борци од недићеваца. Није тешко одговорити на питања: како би се љотићевци држали без Немаца и Бугара и њихове артиљерије и како би се држали да су и Немци и Бугари ратовали против њих, као што је то био случај у осовинским операцијама против четника…

Зашто су љотићевци били слабији борци од недићавеца и, наравно, од четника?
Разлоге можемо поделити на формалне и суштинске.
У формалне најпре спада недовољна обука људства. Негде до јесени 1943. године љотићеваца је било око 3.200, а онда бројно стање повећавају на 8.000. Мобилисали су оне које су могли да ухвате: млађе људе, чак и средњошколце, из градова сразмерно више него из села (јер су градове држали Немци, а села четници). Свакако је тачно оно што пише Ђорђевић: да је обука његовог батаљона каснила због касног добијања униформи. Али са друге стране извођење теренске обуке љотићевцима практично није било могуће. Они су се могли кретати само у близини градова, тј. морали су се враћати у касарне пре првог мрака, јер би им се у противном регрути разбежали чак и без евентуалног четничког напада. Људство им је и онако често дезертирало, и онда мењано новомобилисанима, што је негативно утицало на процес обуке.
У формалне разлоге спада и недостатак борбеног искуства, зато што су љотићевци углавном представљали помоћне трупе Немцима и Бугарима (до пролећа 1944. у операцијама против четника, а потом против партизана).
Најзад, хендикеп је долазио и од мешања политичке организације у војну, тако што су чинови дељени партијским лидерима, иако они нису имали војне школе.
Политика је донела и суштински разлог слабости љотићевских формација. Мада је корпус носио српско име, он је ипак био интернационалан, тј. основан је у духу интернационалних идеја тада владајућег Новог европског поретка. Партијски идеолози постављани по јединицама, тзв. просветари, покушавали су да мотивишу људство на борбу против «јудео-масонерије», која не само што је била апстрактна и невидљива, већ је, наводно, доносила истовремено и бољшевичку опасност са истока и плутократску опасност за запада. На истој страни у тој борби против «јудео-масонерије» стајале су усташе, које су свима, па и љотићевцима, биле познате као убице Срба, али не и четници, који су бранили Србе од усташа. Уз четнике, на супротној страни је био и сам краљ Петар Други, а опет, љотићевци су држали његове слике у канцеларијама…
Идеје Новог поретка свакако су се боље примале међу легијама и СС трупама које су из готово читаве Европе слате на Источни фронт – где су вековима уназад у рат одлазили и преци тих легионара – него међу љотићевцима, који су кроз нишан могли да виде углавном своје сународнике.
Љотићевски просветари су користили и елементе класичне српске војничке идеологије, али она је у свом изворном облику ипак припадала четницима, па у великој мери и недићевцима. И очигледно, давала је боље резултате.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Драже Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 4. том, Крагујевац 2007)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *