М. Пешић у посети спашеним пилотима (1-4)

ПУТОВАЊЕ ПО СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

У земљи Апача

Једно од удружења америчких пилота из Другог светског рата, позвало је и ове године у госте негдашњег четника Миодрага Д. Пешића, у знак захвалности што је учествовао у њиховом спашавању од Немаца

ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ

 

Прошло је три године од мог првог путовања у Сједињене Америчке Државе (САД). На позив Удружења ратних ветерана ваздушних снага САД из Другог светског рата, путујем у ту земљу поново. Нисам изневерио ни себе ни њих, када сам у репортажи објављеној у овом листу са прошлог путовања рекао: “До виђења, Америко“!

Чланови овог удружења (AFEES) састају су сваке године у  другом граду широм САД. Пре три године био сам на састанку у граду Колумбија у држави Мисури. Ове године одржава се састанак у граду Вичита Фолз на дивљем западу у срцу државе Тексас. Прошле године је одржан састанак у граду Тампа на Флориди, а претпрошле у граду Спокен у држави Вашингтон. Није ме интересовао ни хладан Спокен са излетом на још хладнију Аљаску, ни монденска Флорида са крстарењем по Бахамским острвима, али Тексас, то је за мене велики изазов. Пружа ми се прилика да испуним жељу из детињства у позним годинама на заласку животног пута, па зашто да је не искористим.

Видећу земљу Команча, Киова и Апача, којима се данас простире Њу Мексико, Тексас, Аризона и Оклахома. Видећу и гроб последњег поглавице Апача џеронима у Оклахоми.

 

ТЕКСАС

Тексас је савезна држава САД. Захвата око 700.000 квадратних километара земљине површине и највећа је савезна држава САД. Велика је као бивша Југославија, Румунија, Мађарска и Бугарска заједно. До 1836. био је у саставу Мексика, а од 1845. је у саставу Уније. У грађанском рату се опредељује за сецесију и стаје на страну Југа. Три Канзаса и један Мисури стали би у њу. Највећи је произвођач нафте у САД. Затим стоке, памука и један је од највећих произвођача кукуруза. Велики је произвођач овса и пшенице, али ту примат држи Канзас. Први је у САД по укупној вредности рударске производње. Ово је земља са претежном низијом и висоравнима који се простиру у бескрај. Прерије, степе али и обрађене земљине површине на све стране док поглед допире. У богатству се надмеће са Калифорнијом и за сада је мртва трка.

 

ЛАКШЕ СЕ ПУТУЈЕ

Моја супруга Гордана се брине како ћу тај далеки пут да поднесем, али ми ипак даје подршку, што ми даје снагу да спроведем намеру у дело. Не би волела – каже – да ме преко “баре“ враћају у “тегли“. Шта је ту је, идем, видећемо да ли ће то да буде угодно путовање или авантура са великим последицама.

Прескочићу перипетије око припрема, јер је све једноставније него прошли пут. Тада сам по визу ишао у Бугарску, а отпутовао сам у САД из Мађарске. Сада сам визу добио у Београду, одакле ћу и да путујем. Определио сам се за “Луфтханзу“, јер сам још пре три године дошао до закључка да је најбоља компанија којом сам путовао.

Полећемо са аеродрома Сурчин у минут. Прва станица је Минхен. Једва чекам да авион достигне висину, да почну да служе доручак. Устао сам рано и још пре пет сати био сам на аеродрому и већ сам огладнео, али и због шаке лекова које узимам. Убрзо након доручка слећемо у Минхен. Авион према Чикагу креће кроз два сата. За то време безуспешно покушавам да добијем телефоном Београд. Једва сам пронашао где се купује магнетна картица, а затим нико није знао да ми каже који је позивни број из Немачке за Југославију. Улазим у тоалет да оперем руке, а вода покуља из славине чим примакнем руке под њу. Играм се као мистер Бин и неколико пута подвлачим руке под чесму. Видео сам то још пре три године у Франкфурту и у Америци на аеродрому О`Хара у Чикагу, али тамо пре налазим тоалет по мирису него по натпису, јер у толикој гунгули ни сензори ни фото ћелије нису у стању да постигну.

Док сам се играо зачуо се глас из звучника којим позивају путнике за лет број 434 према Чикагу да се укрцају у авион. Искрцавам се у авион, али овог пута није то “Боинг 747“ већ “Ербас А-340-300“. Има нешто мање седишта али је удобнији. Након полетања сазнајем да ће авион да лети исто као и прошли пут – северном маршрутом. Северно море, Исланд, Гренланд, Њу Фаундленд и преко Канаде и Мичигенског језера слетеће у Чикаго. Одатле до места у које сам се упутио променићу још два авиона. Први до Даласа а други до Вичита Фолза. Дотле ћу провести петнаест сати у авионима и још толико чекајући по аеродромима. До мене седи Шваба-Американац и не зна се који језик говори боље – енглески или немачки – као што не знам који ја говорим горе. Летимо већ три сата и већ смо крај Исланда, а на пола пута смо до Гренланда. Смета ми што нема видео бим као у “Боингу 747“, већ на свака три метра у два реда висе монитори. На њима се сваки час појављује географска карта са маршрутом и малим авиончићем који означује место до кога смо стигли.

 

НЕВРЕМЕ У ЧИКАГУ

Почеше да служе ручак и Шваба-Американац извадио кутијицу као дечју перницу са безброј преградица, а у свакој од њих налази се по нека пилула. Вадим и ја своју кесицу у којој се налазе моји лекови стрпани заједно, па једва успевам да пронађем онај који у тој прилици узимам. Објашњавамо један другом шта је за шта и против чега, као и који од њих и када узимамо. У тој размени информација нам време брже пролази.

Благо деци. Цело време трчкарају између седишта и редова и немају појма ни куда их то родитељи воде ни зашто. На седишту испред мене мајка устала и опружила бебицу преко оба седишта. Гледам бебицу како слатко спава и питам се који би то отац урадио када сам ја био беба. Знам да мој отац сигурно не би. Који би то отац урадио данас – ваљда сваки.

Пролазимо поред Гренланда који је све друго него зелен, како му име говори. Можда је зелен са друге стране – ко би га знао. До Чикага имамо још доста да путујемо, најмање три до четири сата. Прошли смо преко Њу Фаундленда и сада смо над Лабрадором. Треба нам до Чикага још два сата и тридесет минута. Над Лабрадором је овога пута ведро и види се све као на длану. Кроз снежне закрпе назиру се аутопутеви и просто да се човек упита куда воде оволики путеви, кад нисам преко целог Лабрадора ни једно насеље угледао. Али негде у даљини ипак видим на мапи Лабрадор Сити.

Летимо изнад Мичигенског језера али до Чикага има најмање још један сат летења. Испод нас су црни облаци и чујемо да је невреме над Чикагом и у околини. Ускраћен ми је онај величанствени поглед када са висине од 10.000 метара угледам Чикаго и његов Сирс тауер који штрчи у небо, а око Мичигенског језера нанизана огрлица од градова. Западно од Чикага Милвоки, а источно Гери. Све је то спојено у један град. Слећемо у Чикаго по највећој киши и олуји. Поменути Сирс тауер сада је опет највиша зграда у САД, после рушења “близнакиња“ на Менхетну.

Олуја је покварила ред летења и направила хаос у ваздушном саобраћају. То ћу тек на сопственој кожи да осетим. Прво, авион је рулао дуже него обично док је дошао на ред да нас на предвиђени терминал искрца. Друго, што ћу се на аеродрому начекати до поласка авиона за Далас. Овога пута ме на аеродрому О`Хара не чека нико. Договорио сам се са пријатељем из Чикага Илијом Стевановићем, омладинцем из штаба 501 и јединим живим командосом генерала Драже Михаиловића, да ме сачека у повратку из Даласа пошто мислим да ћу успети да се снађем сам, али и услед здравствених разлога.

 

СВЕ ЗА ТАКСИ

Након преузимања кофера морам сам да пронађем чек поинт “Јунајтед Ерлајнза“ да им предам кофер, а затим да се упутим до терминала број 1, одакле би требало да полетим са гејта 18 за Далас. Ко није то радио, односно ко се први пут затекне ту, могао би само да седне и да кука – поготово ако зна језик колико ја. Срећом, успео сам да запамтим где је то, иако од терминала 5 до терминала 1 има ко од моје “Трешње“ до Раље – а можда и даље.

Упућујем се ескалатором на спрат испод чије надстрешнице на свака два минута протутњи воз на релацији између тих терминала. Стижем успешно на терминал и хитам да пронађем гејт 18 одакле би требало да полетим за Далас. Сада тек настају компликације. Нити ће авион да лети са тог гејта, нити у предвиђено време. Проналазим тај гејт и поучен ранијим искуством из Канзаса, када сам на “правом“ гејту чекао авион који је отишао без мене са “погрешног“. У међувремену је дошло до промена и у реду летења и места са кога би требало да полети. То сазнајем тек после сат чекања на гејту 18. Саопштавају нам да је лет за Далас премештен на гејт 22 и да ће да полети око 8 сати увече. Проналазим и њега, седам преко пута службеника и сваки час устајем да проверим да ли сам на правом месту. Већ сам му досадио и показује ми да седнем. Из звучника се зачу да је време за полетање одложено.

Видим да ће то потрајати и као Јованча Мицић опружио сам се, ставио под главу коферче а преко њега џемперче, да мало одспавам. Молим младог Вијетнамца који такође путује за Далас, да ме пробуди уколико позову да уђемо у авион. Он се љубазно смеши и његов осмех ми улива поверење да могу да будем спокојан. Чим сам поново отворио очи угледао сам његово љубазно лице, и у тај час нас позваше да уђемо у авион. Руламо већ 45 минута и авион никако не добија дозволу да полети – ред вожње се тотално распао. По реду вожње требало је да будем у Даласу око 19 сати. Онај који ме је чекао сигурно је већ одавно отишао. Полећемо и нешто пред поноћ слећемо на аеродром “Форт Ворт“ у Даласу. Ипак су ме сачекали, али авион за место у које сам се упутио одавно је отишао. Одводе ме у хотел недалеко од аеродрома да преноћим и сутра ујутру да продужим таксијем, јер хоћу да будем тамо на време.

У шест сати ујутру крећем новим “понтиаком“ за Вичита Фолз. Таксиста је 250 километара превалио за два сата и већ у осам сати сам у хотелу “Холидеј Ин“. Када сам исплатио таксисту и пре тога хотел “Ла Куинта“ остао сам без кинте.

У хотелу ме сачекује главни организатор скупа Лари Грауерхолц. Одмах ме препознаје и води на рецепцију а затим у моју собу. Видим да у атријуму хотела неки већ доручкују и знатижељно гледају у нашем правцу. Соба је пространа и у њој два француска лежаја – могла би четворочлана породица да се смести. У соби све што савременом човеку треба. Од видео телефона, телевизора са огромним екраном до компјутера. Смештам се и одлазим на доручак, а са свих страна чујем Миодраг, Миодраг. Многи су ме препознали са састанка пре три године у Мисурију.

Док сам путовао тог раног јутра кроз Тексас од Даласа до места у које идем, разгледам дуж пута непрегледна житна поља и простране ливаде. Падају ми у очи фарме са безброј говеда – видео сам и једну фарму коња који јурцају тим пространством. Докле год поглед досеже са обе стране аутопутева клатарају се пумпе за испумпавање нафте. Нисам видео ни један торањ за бушење нафте од Даласа до Оклахоме. Ко зна где буше сада, у ком крају Тексаса и Оклахоме која је такође велики произвођач нафте.

Тексашани су велике мераклије за велика америчка кола. Искључиво њих возе и проблем великог саобраћаја решили су на тај начин, што су уз већ постојећи аутопут са шест трака изградили још један. Тај мравињак од кола је врло импресиван, нарочито када се гледа са висине из авиона који јури 800 километара на сат. Услед велике брзине имам утисак да сви аутомобили на земљи стоје. Дивио сам се тим старцима од 70 и 80 године како спретно баратају лађама од кола.

Сразмерно броју и величини возила изградили су и паркинге. Око мога хотела има места за 500 возила. Паркингом је окружен хотел са све четири стране света. Тржни центри сто пута сто (мерио ја) такође. Сви нови хотели и тржни центри су по правилу ван града. У оне старе у центру града иде само ко мора. Исто је тако широм Америке. Нови хотели су поред аутопутева, на ободу града удаљени од центра града колико и од аеродрома. Све ово видео сам пре три године у Канзасу и Мисурију.

 

БАЗА ФОРТ СИЛ

Одмах после доручка крећемо у војну базу Форт Сил изграђену одмах после Грађанског рата. Основао ју је 1869. године генерал Филип Шеридан. Прво јој је име било Камп Вичита, а касније јој је генерал Шеридан дао име које данас носи, по свом класном другу са Вест Поинта генералу џошуи Силу, који је погинуо у Грађанском рату. Из ове базе вођен је рат против Команча, Киова и Чејена. Она није на територији Тексаса већ Оклахоме. Када су покорили Индијанце, у њу је смештен последњи поглавица Апача џеронимо са још неколико стотина Индијанаца из племена Апача. Ту се налази и његов гроб, недалеко од базе Форт Сил, и гробље погинулих Индијанаца. Разочараћу оне који мисле да је џеронимо завршио херојском смрћу. Умро је од запаљења плућа 1909. године. Дотле је са Буфало Билом и Дивљем Билом Хикоком широм Америке, али и света, суделовао у чувеном Вест Шоу. Наступао је и пред тадашњим председником Америке Теодором Рузвелтом.

Пре него што пређем на описивање базе Форт Сил, морам нешто да кажем и о месту Вичита Фолз. Први пут се помиње 1837. године, али као град у правом смислу те речи од када је прошла железница Јунион Пацифик од Мисурија до Мексика, односно од 1882. године. За време нафтног бума 1920. године био је то већ град од 20.000 становника. Недалеко од њега у месту Буркбарнет шикнула је прва нафта из земље у Тексасу, али о томе ћу причати касније. У току Првог светског рата ту се налазила Пилотска школа у којој је обучено око 500 пилота. Године 1940. федерална влада је одлучила да оснује војну базу Шеперд односно US Air Force Base Sheppard. Град је добио име по индијанском племену Вичита и по водопаду скромних размера још скромније реке Вичита.

У бази Форт Сил је још увек војска, али нисам успео да одгонетнем да ли је одржавају као успомену на бивша времена или још увек има неку стратешку функцију. Имам утисак да служи за пешадијску обуку регрута – за основни егзерцир – стицање кондиције пре него што их упуте у други род војске. Тамо су нам после краћег поздравног говора приредили артиљерци са топом на коњску вучу мали шоу. На коњима шестопрега су младићи у браон униформама, какве су имали артиљерци у току Грађанског рата. Јурцали су и маневрисали по пољани док смо ми са трибине то посматрали, а затим смо сишли да разгледамо топ, коње и младиће на њима. Распитујем се код њих да ли је ово топ из Грађанског рата и чије је производње – они немају појма. Нема појма ни њихов командир који их је савршено научио егзерциру. Каже да су такви топови учествовали у Првом светском рату. Није спорно да је и овај тип топа учествовао у том рату, али ја нисам имао мира док нисам пронашао на топу утиснуто, као на аутомобилској шасији: Крезо 1861. Стекао сам утисак да та дечурлија на коњима који вуку топ, немају појма ни да је био Грађански рат, ни када.

 

КАУБОЈСКА ЗАБАВА

Убрзо нам је послужен ручак у официрском клубу, где нам је одржана кратка добродошлица. Добили смо за ручак исто оно што добијају и они. Моја претпоставка са почетка приче о бази Форт Сил, да се она одржава више као традиција, потврђује се чињеницом да је сав терен између касарни претворен у безброј голф игралишта.

После стварно обилног ручка, враћамо се “кући“ да се наспавамо, јер ће увече – ако време дозволи – бити послужена вечера у хотелском парку на отвореном простору. Предвиђен је и велики шоу и то нећу да пропустим. Још од пет сати после подне ту свира одлична кантри група и пева искључиво тексашке каубојске песме. Певају сви изврсно уз пратњу искључиво акустичних гитара и бенџа. Неуморни су и скоро да не праве паузу између две песме. Ипак је направљена већа пауза у којој два “права“ каубоја изводе свој шоу. Нећу да описујем како изгледају и како су обучени, јер то знају и мала деца, али шоу је више него савршено изведен – иако по класичној и познатој шеми.

Прво се свађају око коња кога је наводно један другоме украо. Када је свађа достигла врхунац долази до “праве“ каубојске туче, и на крају до покушаја убиства с леђа, а као последица тога и до “стварног убиства“. Ствара се ту изненада и неизбежни шериф, прво гурне ногом “мртваца“ да утврди смрт, док се мртвац извежбано преврће на другу страну.  Затим саслушава “убицу“ који му показује унапред припремљену рупу на леђима капута и да се ради о покушају убиства с леђа. Шериф се задовољава објашњењем – истрага је завршена – и наређује музикантима да га однесу. Они га хватају за ноге и за руке и тресну о ледину иза неког шибља, а из његовог одела покуља облак прашине. Старци урлају од смеха као мала деца и дрхтавим рукама пљескају, док их њихове бабе критички посматрају. Гледам их и мислим се ко је од нас психијатријски случај – ми или они. Они срећни и задовољни као мала деца у циркусу, а ми увек зли и намргођени, увек спремни за свађу и тучу око било чега.

Ту је и мој стари знанац још из Мисурија, Словак др Милан Бурос који стално живи у Минхену. Он је још тада њихово понашање констатовао једноставним речима: “У нас сви такви намргођени и љути и незадовољни, а они срећно и задовољно љуђе као мала деца“. Ја нисам долазио сваке године, али Милан јесте, и шта се догодило. Милан је постао као и они. Певао је заједно са певачима кантри песме, играо и скакао око каубоја. Дао је за њихове компакт дискове око сто долара и није ни трепнуо. Како се човек лако навикава на лепше и боље.

Све ово што сам описао догађало се после вечере на коју сам мало закаснио, јер је послужена знатно раније него обично, али и ради тражења представника компаније “Вестерн јунион“, да преузмем новац који ми је послао пријатељ из Чикага Илија Стевановић, да не останем у овој “рупи“ богу иза леђа, јер сам остао без пара. Треба ми најмање 300 долара да се извучем одавде, а ја сам имао само 100. То је чувена компанија која у року од пола сата на било који крај света испоручује “кеш“ на ноге. Није баш тако. Додуше, на ноге, али када одеш тамо.

џон Руцигај, Американац – пореклом Словенац – мало је претерао са вискијем. Његова жена Дороти ми доноси вечеру, а он за то време неколико пута понавља: “То није твој жена – то мој жена!“ – ваљда зато што ми она доноси вечеру. Да не буде забуне – ово је била једина вечера са самопослуживањем. Сви се мало загрејали па настављају у хотелском кеш-бару, а ја бежим у своју собу да све ово запишем. Заборавићу детаље, а сутра нас чека још обимнији програм.

Наставиће се

(МАЈ 2003)

 

ПУТОВАЊЕ ПО СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА (2)

У Авио бази “Шепард“

Недалеко од низова зграда налазе се огромна паркиралишта за авионе – на којима је постројено више хиљада летилица под конац. Импресивно и застрашујуће…

ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ

 

Предстоји нам обилазак US Air Force Base Sheppard коју сам раније поменуо. То је највећа авио база на западу, попут оне на истоку “Рајт Патерсон“ у Дејтону.

После проведених шест сати у њој има стварно шта да се напише. Удаљена је свега петнаест минута вожње аутобусом од хотела. Овај градић настао у време нафтног бума прерастао је у велики град захваљујући њој. Као прво, она се простире на десет пута већем простору него што град заузима, али и он је развучен у бескрај, јер овде има простора на претек.

База је град за себе са улицама у којима се налазе низови стамбених зграда за особље и огроман тржни центар, јер многи официри и друго особље живе овде са породицама. Ту су и школе за децу и обданишта и болнице. Затим ту су низови касарни и зграда за учионице и радионице за одржавање авиона и огроман официрски клуб – хотел за официре без породица. Кажу да има сталног особља у бази око 10.000 људи. Ту се не рачунају пилоти који су ту привремено ради обуке или преобуке за други тип авиона. Недалеко од тих низова зграда налазе се огромна паркиралишта за авионе – на којима је постројено више хиљада авиона под конац. Импресивно и застрашујуће. На свакој од тих земљишних табли постројено је најмање хиљаду авиона. Посебно ловци, ловци бомбардери, бомбардери, транспортни авиони и стотине цистерни за гориво, а у даљини се назире огроман терминал са горивом.

Питам првог официра могу ли да фотографишем. “Како да не“ – одговара он – “фотографишите шта год желите“. Другим речима, нека види свет шта све имамо, али дозвола ми ништа не вреди. Моја минијатурна камерица без објектива за даљину, једва успева да забележи контуре првих редова авиона паркираних у недоглед. На тој слици само ја знам да су у даљини авиони.

Гледам то чудо невиђено и пред очима ми искрсавају сличне слике Хитлерове “Луфтвафе“ са хиљадама постројених авиона пред Други светски рат. И тада је све то изгледало застрашујуће као и сада. Колико смо били наивни па смо покушали са нашом скромном авијацијом да зауставимо његову огромну машинерију, као и педесет година касније.

 

РАЗГЛЕДАЊЕ АВИОНА

Пошто ово већ задире у политику, враћам се на оно за шта сам дошао. Да разгледам оно што су решили да нам покажу. Шест пуних сати са прекидом за ручак, који нам је приређен у изврсном официрском клубу – хотелу, ходали смо и застајкивали пред свачим што нам је показивано. Бивши пилоти – данас старци – са знатижељом се распитују за сваки детаљ. Премештам се са ноге на ногу док врло стручан официр показује и објашњава све за шта се интересују. Присећам се када ме је учитељ пре шездесет и нешто више година водио у касарну Артиљеријско-подофицирске школе у Ћуприји. Био сам тада знатижељан као ови старци данас – а мени је досадно.

Пре него што смо кренули у разгледање базе приказан нам је кратак документарни филм о развоју авијације и базе Шеперд. Док су нас возали аутобусима саобраћајницама између низова зграда, официр нам је објашњавао шта је шта, док је све то исто могло да се прати на мониторима у аутобусу.

Улазимо у одељење у коме се симулира и тренира катапултирање пилота из авиона заједно са седиштем, када наступи опасност и потреба. Почињем сам себи да личим на ове старце, и седам на то седиште извађено из кабине авиона, док ме они са свих страна сликају. Почеше да ме опонашају старци који се једва држе на ногама. Ко се стрпа у седиште, двојица му помажу да се извуче из њега.

Прешли смо затим у одељење за одржавање пилотских кабина, такозваног “кокпита“. Барабар са авиомеханичарима раде и будући пилоти, јер морају да упознају сваку ситницу која је уграђена у авион и чему та ситница служи. Мора детаљно да се упозна са свим чудима технике и како функционишу. Све су то балавци од двадесетак година и у нас гледају као да смо пали с Марса.

Сада смо у другој сали и на великом видео биму гледамо изградњу чувеног “либератора“ Б-24 и “летеће тврђаве“ Б-17, на којима су ови старци пре шездесет година летели. Официр им ипак све до детаља објашњава и њима то причињава посебан ужитак.

Пошто смо се у тој сали мало одморили, прелазимо у одељење за одржавање и паковање падобрана. На паралелно поређаним тезгама развучени су падобрани од мале куполице до упртача на крају конопца. Док официр прича и одговара на запиткивање стараца, па чак и њихових баба, ја се досађујем и премеравам корацима дужину развученог падобрана са конопцима и утврђујем да су конопци дупло дужи од падобрана. Све то заједно износи око двадесет метара. Опипавам и бројим конопце. Има их укупно двадесет осам дебљине око пет милиметара.

Све ме је то подсетило на једног мојег даљег рођака када му се моја сестра похвалила да је купила клавир. Било је то шездесетих година прошлог века. Да не би испало да он не зна ништа о музичким инструментима, знао је он шта је хармоника и да се њена величина и капацитет мере бројем басова, он је упита: “Колико има басова и чиме га подмазујеш?“ – тек нешта да пита. Ја сам једино могао официра да упитам колико кошуља може да изађе од једног падобрана – да не испадне да баш ништа не знам о њима. Искрадам се у суседну просторију, али ме војник љубазно враћа. Ја га фолирам да тражим тоалет и он ме љубазно води до њега.

 

ПОКУШАВАМ ДА ШМУГНЕМ…

Аутобуси се сваки час померају и опет застају привремено испред неке зграде да видимо још нешто. Обавезно сви напуштају аутобус и улазе у зграду, а ја сам почео да забушавам. Искрцавам се последњи и шмугнем иза аутобуса, али се добро пазим да ме др Милан Бурос не примети. Поистоветио се са њима и стално ме држи на оку. Шофер све то види али се прави да не види. Чак му је забавно и покушава да ступи са мном у контакт. Видим ја да му је симпатично што ја загледам са свих страна његов аутобус и постављам му лаичка и глупа питања. Које је марке, иако на њему лепо пише, колико има коњских снага мотор који непрекидно ради. Нећу да испаднем глупљи него што јесам, и не питам зашто мотор ради стално, већ сам закључујем да је то због еркондишна. Он као да је једва дочекао и вуче ме иза аутобуса, отвара широм врата од мотора смештеног позади – “рајске двери“ његовог љубимца. Поносно ми објашњава да се тај мотор уграђује у оклопни транспортер и да има 350 кс. Читам на глави мотора “cummings“. Случајно знам од раније да се дизел мотори овог произвођача уграђују у бродове и подморнице. Нису џабе Руси одавно украли тај тип мотора и уградили га у свој тешки камион “краз“ и ко зна у шта све још. Наши фушери су одавно открили да све са мотора “cummings“ пасује на руски “краз“ и обратно.

Што ти је човек чудан. Побегао сам да ми не објашњавају ствари које ме уопште не интересују, и упао сам у сопствену клопку да слушам објашњавање возача, који је распрео до детаља о својем аутобусу. Сада се врпољим и гледам како да се откачим од њега. На срећу почеше да излазе старци предвођени водичем официром, који нам саопштава да прва група може одмах да крене у хотел, а друга кроз један сат. За другу се одлучују они којима је још до разгледања, а ја шмугнем први и сместим се у шараге. Ту могу да се опружим и да се одморим од дугог пешачења и стајања. Пошто према програму знам да ово вече можемо да проведемо по сопственој жељи, одмах по доласку у хотел затварам се у собу и пишем.

Телефон од седам сати упорно звони, али ја се не јављам. Знам ко ме тражи – весела браћа из кеш-бара. Увече излазим до рецепције, већ је десет сати, да се распитам како да активирам телефон да преслушам поруку, јер целе вечери трепће. Затичем др Милана Буроса који ми се обраћа речима: “Де си ти, курфа српска, свуда те тражиме“? Правдам се да сам писао и да сам уморан, али ништа не вреди, и већ мало загрејан вуче ме у кеш-бар где затичем веселу браћу који су се отргли од ланца и сада то максимално користе. Код куће вероватно не смеју да мрдну, и вероватно им је једина разонода шишање траве око куће. На моју појаву сви урлају: “Where are you Miodrag“? – са нагласком на “а“, не зато што су ми се обрадовали, већ зато што је друштво почело да се осипа, а они би остали још мало.

Око пола дванаест успевам др Буроса да извучем из ове просторије која је изолована од хотелских соба, како би поштен свет могао мирно да спава. Вратићу се мало уназад…

 

СУСРЕТ СА ГЕНЕРАЛОМ ДАНКАНОМ

У току приказивања филма о развоју авијације и базе “Шеперд“ ушао је у салу лт. ген. Данкан Џ. Мекнеб из Врховне команде америчких ваздухопловних снага да нас поздрави. Тек је стигао у ратној униформи, поздравио нас је и извинио се што ће да нас напусти јер се није још сместио у хотел са женом. Срео сам се случајно са њим управо кад је стигао из базе “Шеперд“. Налазио сам се на рецепцији и док сам се ја расправљао око рачуна за телефон, он је са женом стрпљиво стајао иза мене. На грудима ми је висила плочица са натписом МИОДРАГ ПЕСИЦ – СЕРБИА. Прочитао је моје име и присетио ме се. Моју књигу “Оператион аир бридге“ добио је међу првима. Пружио ми је руку и захвалио се  на књизи речима: “Great book“. Хајде да му верујемо. “Видећемо се касније“ – рече.

Он је главни гост на скупу ветерана и биће главни говорник и на свечаном банкету у част “хелпера“ (спасилаца), међу којима сам ја и још седам-осам лица из Белгије, Холандије, Француске, Словачке, па чак и Шпаније. Француски покрет отпора имао је свој канал за пребацивање бегунаца из логора кроз Шпанију до Португала. Мислим да је и наш капетан Бора Тодоровић тим каналом спроведен, после бекства из заробљеничког логора у Немачкој.

Сутра је та хелперс динер – свечана вечера у част спасилаца, а прекосутра је свечани опроштајни банкет. Када се сутра вратим наставићу да причам како је тамо било. Кажем тамо – јер се не одржава у хотелу “Холлидај Ин“ већ у Конгресном центру М.П.Е.Ц. Не знам шта то значи, али знам да је Конгресни центар.

 

АМЕРИЧКЕ ЛИМУЗИНЕ

Док се не вратим са тих свечаних вечера причаћу мало о другим стварима и људима и о ономе што сам успут видео и записао. У Канзасу сам био пре три године у време када је жетва већ била скоро обављена, само још понегде су стајали огромни котурови сламе коју још нису однели. Овде је у ово време жито још мало као и код нас, али је први откос траве већ пао, јер су још увек ту огромни котурови сена. Све је урађено али људи нема нигде. Отишле машине, отишли су и људи са њима. У Канзасу сам затекао бар на појединим парцелама машине, а овде ни њих. Канзас је већа житница од Тексаса,  вишеструко. Када је стара Југославија производила годишњење 5.000.000 тона Канзас је проиводио 100.000.000 тона. Уприличена нам је тада посета једном непожњевеном житном пољу – ваљда ради нас, јер је спонзор састанка била највећа фабрика пољопривредних машина “џон Дир“. Људи који управљају њима били су у комфорним кабинама попут “кадилака“ са еркондишном, фрижидером, па чак и телевизором. Мобилни телефон и да не спомињемо. Рад комбајна је компјутеризован, односно све команде су путем компјутера. Видео сам како то двоспратно чудо изгледа.

Највеће разочарење сам доживео што нисам видео на тим огромним фармама праве каубоје, осим оне на приредби испред хотела. Стока се чува сама на тим пространствима. И коњи на коњској фарми такође. Све је ограђено жицом – ваљда под струјом. Питам се шта ће им коњи кад немају каубоје – осим већ поменутих циркузаната.

А сада једна исправка. Прошли пут сам написао да се на америчким друмовима креће око 10% страних возила. Исправљам се. Креће се највише 5%. На узорку од 500 возила (бројао сам лично), има око 5% страних возила на паркингу хотела у коме сам смештен. Боље је рећи на паркинзима, јер се налазе свуда око хотела. Пронашао сам 5-6 “тојота“, неколико “мерцедеса“, неколико “опела“, неколико француских и неколико јапанских возила других јапанских произвођача. У врх главе двадесетак. Мала возила се крећу искључиво по градовима, и њих овде није било. Возила су стара у просеку 3-5 година. Од најновијих модела до оних најстаријих од 7 година. Луксузне лимузине преовлађују, али има доста луксузних џипова, каравана и пик-апа, којима је кабина луксузна као код “кадилака“ или “понтијака“. Ова набројана возила представљају око 20% целокупног броја возила на паркингу који је мени послужио као случајни узорак.

Приметио сам да на аутопутевима врло мало има друмских крстарица са контејнерима, они се превозе претежно железницом. У Тексасу сам видео воз са контејнером дугачак скоро километар. Вуче га једна локомотива а друга гура. Чекао сам десетак минута док је воз прошао. Успео сам да избројим око педесетак контејнера.

Шетам се после доручка по паркингу око хотела и са носталгијом читам давно заборављене марке америчких возила: “понтијак“, “плимут“, “кадилак“, “доџ“, “линколн“, “бјуик“, “стјудбејкер“, “шевролет“, “крајслер“, “меркури“, “форд“ у више верзија, и многи други. Сумњив сам власнику што се мувам око његових кола тако рано, и после “добро јутро“, упитам га је ли то његов ауто. “О, јес“, одговара ми он поносно, као да сам упитао младог оца “је ли то Ваш син“. Кажем му ко сам и одакле сам, али на основу његовог израза лица и понашања закључујем да нема појма где је моја “кантри“. Потржем чак и Тита из гроба не би ли се сетио, али ништа не вреди. Старци излапели па заборавили, ако су уопште и знали, а људи у средњим годинама никада нису чули ни за њега ни за мене. Ја упорно понављам да сам Србин – онај шта га мрзи цео свет – али ништа не помаже. Јесам ли ја то изгубљен у свемиру када нико не зна за мене и моју земљу?

Гледам ноћу ТВ програм на безброј канала и на сваком иста слика као огледало. Ја знам када код нас поведемо реч о ТВ каналима, одмах један другога информишемо који хватамо, који не хватамо, и који од њих хватамо боље а који горе. Са програмом се нису ни они прославили – као да су копирали нас – једино су вести ретко и кратко – највише пет минута. Има много спортских преноса и квизова, али највише има реклама. Постоје и посебни канали за старе филмове свакојаке врсте. У вези са ратом у Ираку видео сам само повратак носача авиона “Абрахам Линколн“ у матичну луку после десет месеци. Било је пуно суза, грљења и скакања од радости. Нарочито деца.

 

НАФТНА ПОЉА

Већ сам поменуо да у земљи са највећом експлоатацијом у САД нисам још видео торањ за бушење нафте. Сутра идемо на излет у долину реке Ред ривер у место Баркбарнет, где је прво чикнула нафта из земље још крајем 19. века. Зато га зову и “бумтаун“ (боомтоњн) хоће рећи место у коме је наступио бум у експлоатацији нафте. Можда ћу коначно да видим шуму торњева за експлоатацију нафте.

Торњева нигде, али се на све стране клате пумпе, неке бушотине су старе преко педесет година и још увек се експлоатишу. Примећујем да ту и тамо по нека не ради и да је зарасла у коров. Одслужила је своје али оставили су је ту да “умре“, баш као и прастаре машине за бушење, које још увек стоје.

Воде нас у зграду бивше железничке станице пруге “Јунион Пацифик“ изграђене још далеке 1882. године. Данас служи за музеј првих нафташа. Пруга је тада изграђена од Мисурија до Мексика. Кустос музеја нам прича да се у овој низији – долини реке Ред Ривер, нафта налазила на дубини од 10-20 метатра, и да је чикнула из земље када су први досељеници и радници на изградњи пруге бушили рупу за бунар. Поменуо сам прастаре машине за бушење. То нису у ствари бушилице као данас, већ справе за побијање цеви у земљу, као што ми у Поморављу побијамо цев за пумпу за воду. Наравно, то је далеко већи уређај кога је вукло четири до пет пари волова или мазги, приликом премештања са једног места на друго.

Поменуо сам долину реке Ред ривер, па хоћу и о њој нешто да кажем. Њено корито је плитко али врло широко, као Дунав. Земља је црвена као крв, па отуд Црвена река. То и није у ствари река у буквалном смислу те речи, и пре би се могло рећи да је то широка долина са безброј црвених спрудова и лагуна у читавом току. Постане права река када падне велика киша, вода се брзо повуче и опет је то она стара Ред ривер. Сталан ток реке је врло узан и плитак. Кажу да се у једном делу пробија кроз плитак кањон. Овде је према подацима које добијам од кустоса музеја снимљено преко хиљаду вестерн филмова. Главна улица у том градићу је још увек као пре сто година. Преко овог плићака јурила су кола досељеника а Индијанци за њима, и неизбежна коњица, док је вода из ових лагуна прштала свуда около.

Присетио сам се да сам ја у зиму 1945. године са сличним уређајем којим су Тексашани побијали у земљу цеви за нафту, побијао шипове у дно реке Мораве између села Рибара и Глоговца, крај срушеног гвозденог моста ради вађења истог. Радио сам то као кажњеник дању а увече сам враћан у затвор. Не верујем да су и ови пионири Дивљег запада имали боље услове него ја. И то ме теши. Додуше, њима је бар било топло, а ја сам се смрзавао до пролећа 1945. Ипак, мени је било горе.

 

1.000 КАУБОЈАЦА

Мрзело ме је да се од старе железничке станице прошетам стотину метара и да снимим праву каубојску улицу са хотелом, салунима и обавезним затвором. За то време гледао сам у музеју одломак из класичног вестерна у коме играју Спенсер Трејси и Клерк Гебл. Када у главној улици није било асфалта већ права каљуга, преко које се прелазило брвном од фосана са једне на другу страну. Наравно, сусрет између доброг и лошег момка одиграо се на половини пута, нико од њих није хтео да се склони, дошло је до туче и обојица су се стровалила у каљугу.

Успут свраћамо да видимо уживо праву досељеничку кућу из тог времена. Жене су обучене као у вестерн филмовима, мужеви су ко зна где, а њихова дечица се свађају око нечега док их баба умирује.

Наставиће се

(ЈУН 2003)

 

ПУТОВАЊЕ ПО СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА (3)

Јагма за шајкачама

Ларијева ћерка Мери обукла свечану хаљину скоро до земље, али шајкачу не скида са главе. Све јој жене завиде, а нарочито рођена сестра Лиз, која јој је сваки час скида са главе и ставља је себи… Аутор репортаже, као негдашњи четник, био је гост једног од америчких удружења спашених пилота из Другог светског рата

ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ

 

У кухињи (музеја у Шепарду где је организована прослава у част спасилаца пилота – прим. ред.) чувена ручна пумпа за воду “Нортон“. У једном крају тучани шпорет на коме стоји “тек извађен хлеб“, а у ћошку велики порцулански нокшир са поклопцем. У другом ћошку окачено седло о клин. Интересантно је све ово што се не ради о луткама већ о живим створовима, па човек има илузију да гледа вестерн уживо.

Успут свраћамо у “грил“ на ручак о сопственом трошку. Ушао сам унутра да видим да ли ће неко стварно да једе после онако обилног доручка. Више од половине се опредељује да руча, а ја се са другом враћам у хотел. Када смо већ код хране, сачувај Боже колико ти осамдесетогодишњаци једу, као да ће смак света. Ујутру по неколико пута устају у току доручка и враћају се са препуним тањирима. Не прескачу ама баш ништа. Доручак је врло обилан и разноврстан, мада је сваког јутра истоветан. Пржена јаја са каишима сланине – као она што смо је после рата добијали од УНРЕ – пржен кромпир, куване кобасице и неизбежан хамбургер. Затим њихова чувена пита од јабука. Наша лења пита је сто пута боља. Од хлеба су у моди кајзерице од интегралног брашна. Можда толико једу зато што нема ручка, али где им то све стане, не знам.

 

МЕРИ КВИН

Мој пријатељ Лари Грауерхолц указао ми је част, па ми на овом излету праве друштво његов син и снаја и зет и ћерка. Ту је и др Милан Бурос из Словачке. Прошли пут је био љубоморан што су мени указивали већу пажњу него њему. Помирио се са стањем ствари, па дели са мном пажњу коју пружају мени. И мени и њему је драго што смо у друштву са млађим људима, па се слично њима и понашамо. Већ сам раније рекао да Милан воли кантри каубојске песме и да зна десетину песама напамет. Он започиње са песмом, а овим младим људима не треба много, па се придружих хору. Ко не зна речи, као на пример ја, мумла мелодију за њима. Придружује нам се и цео аутобус.

Понео сам доста значака – српски грб са круном – па их делим свима око себе. Виде да на шајкачи носим исти, али већи, па се трудим да им објасним шта грб представља. Шајкачу носим на сваком излету и сваког дана је са главе неком поклоним. Јуче сам је поклонио Милану и он је целог дана није скинуо са главе. Тога дана је поклањам Ларијевој ћерки Мери, она је одмах ставља на главу. Шајкача јој лепо стоји и пита ме да ли може вечерас да је носи за време свечане вечере у част спасилаца. Кажем јој да може и да је задржи, а она ме запањено гледа. Сигуран сам да нико од њих своју капу са главе не би поклонио ником.

Сви носимо плочице са именом и презименом и одакле смо. Буљимо један другоме у њу покушавајући да изговоримо име и презиме, али то никоме не полази за руком. Правим се луд и полако сричем име Ларијеве ћерке којој сам поклонио шајкачу. Читам Мери и додајем Квин (Љуеен) – краљица – а на плочици ко зна шта пише. Свима се то допада, али њој највише. Успео сам да јој подвалим – то ме бар ништа не кошта.

Возимо се аутобусом старим сто година. У њему су дрвене клупе као некада у железничком вагону треће класе. Аутобус је мали, има само двадесет пет седишта. Улази се преко задње платформе, сличне оној на старим железничким вагонима, или као на првим аутобусима увезеним из Енглеске са неког отпада после рата, за градски саобраћај у Београду. Те чувене кљунаше звали смо ради те платформе “кокошарник“.

Возачи аутобуса су углавном жене. Само по нека је белкиња, црнкиња је много више. Главно њихово обележје је што су подједнако дебеле. Ова која нас данас вози је белкиња, тешка је најмање сто двадесет килограма, и једва се удене између седишта и управљача. И остале које сам видео нису ништа лакше од ове. Аутобус јури “невероватном“ брзином за оно време, око педесет до шезедесет километара на сат. Нема никакве амортизере, па иако се крећемо по асфалту равном као стакло, имам утисак да се крећемо по калдрми.

Припремио сам кратак говор за вечерас. За сваки случај прочитао сам га жени Словенца из друге генерације у Америци, Дороти. Рекла ми је да ме због изговора неће нико разумети, и да ће она уместо мене да га прочита. Каже, Американци ће се из учтивости смејати (јер сам покушао да будем духовит), иако ме неће ништа разумети. Кажем јој, читај онда нека се теби смеју. Пре него што га је прочитала увече пре свечане вечере, нашалила се на мој рачун. Рекла је да сам га ја научио код куће напамет, али да сам га успут заборавио.

 

СЛОВАК СЕ ПРАВИ ЕНГЛЕЗ

Пре три године у Мисурију завидео сам др Милану Буросу из Словачке “на знању енглеског језика“. Сада ми је јасно зашто се пар пута на мене обрецнуо када сам затражио од њега да ми нешто преведе: “Почакај, Боха ти. Видиш да говорим за чловеком“! Самоучким учењем достигао сам га за три године у “знању“ енглеског језика. Сада ни мене ни њега врло често не разумеју подједнако. Једна коректно изговорена краћа реченица створи код њих илузију да знам много више, па распале рафалом. Зато се пазим да се без потребе не уваљујем у такве ситуације. Једва одолевам, јер много волим да запиткујем. Када коначно разумеју шта сам хтео да питам, излети им из уста спасоносно: “О, јес“! – и тада лакне и њима и мени. Жене су промућурније од мушкараца, као и свуда, осете колико знам њихов језик, па према мом незнању подешавају питања и одговоре. Све ово шта сам рекао важи за “конверзацију“. Када су у питању шалтерски службеници, продавци и сво остало особље са којима човек долази у додир, ствар је много једноставнија, јер се сва “конверзација“ своди на неколико речи.

Исте вечери седамо у аутобусе и упућујемо се у Конгресни центар где ће се одржати “хелперс диннер“  (вечера у част спасилаца пилота). Још увек не знам колико нас има, када посвећују нама једно вече. Председник АФЕЕС-а Ричард Смит поздравио је скуп – спасиоце, генерала Данкиана Мекнаба, и све остале. Генерал је затим одржао краћи поздравни говор у част спасилаца. После вечере председник АФЕЕС-а прозивао је једног по једног спасиоца пилота и име земље из које долази. Излазе прозвани и постројавају се за сликање. Мене прозива последњег и занима ме како ће да ме представи – из које земље долазим. Зна да Југославије више нема, ново име државе још му није познато, па узвикну: “Миодраг Пешић – Балкан, Сербиа“. Наређасмо се један крај другог. Неколико Француза, неколико Белгијанаца, неколико Холанђана, један Словак и један Србин. Севају блицеви са свих страна, а неколико Тексашана подврисне кад неког прозову.

 

МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛАРИ

Ларијева ћерка Мери обукла свечану хаљину скоро до земље, али шајкачу не скида са главе. Све јој жене завиде, а нарочито рођена сестра Лиз, која јој је сваки час скида са главе и ставља је себи. Отимају се око шајкаче као деца око играчке. Кажем ја овој другој да ћу њој да поклоним једну за сутрашњи банкет. Она скаче од радости јер ће и она да буде у првом плану. Одржао сам реч и поклонио сам сутрадан једну и њој. За време опроштајног банкета, држале су их као ташницу у руци, али чим сестра стави своју на главу, учини и она исто. За то време свира однекуд тихо евергрин музика из наше младости. После вечере, пре него што смо се растали, председник АФЕЕС-а уручује сваком спасиоцу шарени сунцобран. Постројавамо се у врсту и правимо свечани круг у сали са сунцобранима прислоњеним уз груди и браду – попут свечаног поздрава пушкама, док се сви грохотом смеју.

После повратка у хотел затичем генерала Мекнеба у кеш бару и поклањам му шајкачу. Одушевљено се захваљује и ставља је одмах на главу. Хоћу да га сликам са њом, али он ми показује на униформу и ја одустајем. Нека је носи у Вашингтон, можда ће је за време неког пикника, када није у униформи, ставити на главу.

Желим нешто више да кажем о мом пријатељу Ларију Грауерхолцу и његовој породици, организатору овог скупа и уредника билтен овог Удружења. Билтен излази тромесечно и носи назив “Цоммуницатионс“. Врло је ефикасан у повезивању и информисању чланства расутог широм САД. Осим тога, Удружење живи кроз тај билтен између годишњих скупова. Има доста узбудљивих догађаја његових чланова из рата, чије се приче у њему објављују. Затим прикази нових књига, попут моје “Оператионс аир бридге“ из које је неколико одломака објављено. На жалост, најчешће се објављује Ин мемориам поводом смрти неког члана или спасиоца. Његова породица није типично америчка. Он и његова супруга родили су осморо деце. Четири сина и четири кћери. Сви су своји људи – расути широм Америке. Од Сијетла до Бостона, и од Чикага до Њу Орлеанса. Обично не долазе сви на овакве скупове, ради сусрета са оцем и мајком, али овога пута су дошли сви, јер је скуп одржан у месту где им родитељи живе. На наваљивање присутних постројава се цела породица за сликање. Слика је стварно импресивна и верујем да ће да обиђе целу Америку. Тим пре, што му један син рад и на некој ТВ а једна ћерка у неком листу. Радо ће је пустити у етар, а имају и зашто. Очекујем да и мени пошаљу једну. Уколико је добијем благовремено, са задовољством ћу је објавити уз ову репортажу.

 

AFEES (US Air Forces Escape and Evasion Society)

Поменуо сам више пута и ово Удружење, и његовог председника, као и уредника билтена “Communications“, али морам нешто више да кажем о Удружењу.

УС Аир Форцес Есцапе анд Евасион Социетџ (Удружење спасених и избављених припадника ваздушних снага САД) основали су ратни ветерани из Другог светског рата, припадници Осме армије ваздушних снага САД, шездесетих година прошлог века. Ова армија била је стационирана у Великој Британији и дејствовала је по циљевима у Француској, Холандији, Белгији, Немачкој, Аустрији и Чехословачкој. Позната је под именом “Моћна осма“ (Мигхтџ еигхт).

Касније су им се придружили и ветерани Петнаесте армије ваздучних снага САД, која је била стационирана у Јужној Италији. Током Другог светског рата спасено је и избављено око 5.000 америчких авијатичара који су били принуђени да напусте оштећене авионе над Европом. Податак се односи на број спасених и избављених до маја 1945. године.

Подручје ратних дејстава Осме армије било је много веће и опасније од подручја дејстава Петнаесте армије. Ова је вршила акције над Југославијом, Аустријом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Природно је што је број спасених и избављених био много већи на територији коју је покривала Осма армија. Постоје прецизни подаци, али ја ћу се овом приликом послужити апроксимативима. Око три четвртине спасених и избављених авијатичара је из Осме и једна четвртина из Петнаесте армије. У спасавњу припадника Осме армије ваздушних снага САД суделовали су покрети отпора из Француске, Белгије, Холандије, Данске и Чехословачке. У спасавању припадника Петнаесте армије суделовали су само покрети отпора у Југославији – четници и партизани. Сви који су били принуђени да напусте авион изнад Бугарске или Румуније, заробљавани су и предавани Немцима.

Четници и партизани се још увек споре ко је од њих већи борј авијатичара спасао. Комунистички историчари се годинама надлагују и измишљају фантастичне бројке, правдајући се увек да нема тачних података, да није вођена прецизна евиденција, и да су спискови прављени по сећању. Наравно, увек омаловажавајући улогу и умањујући број спасених пилота од стране четника, и увећавајући број спасених од стране партизана бар за три пута. Догурали су чак и до 5.000 спасених и избављених.

Да се ово не би претворило у још једно надметање четника и партизана, поменућу да постоје прецизни подаци о броју спасених и избављених авијатичара над Европом, па према томе и у Југославији. Документација се налази у Research Center Maywell Air force base – Montgomery, у Алабами. Води се под RG-226 ACRU document (Air Crew Rescue Unit). Што се тиче спасених авијатичара од стране четника, постоји прецизан податак о броју спасених у мојој књизи “Operation air bridge“.

У Америци постоји и данас Удружење спасених авијатичара од стране четника, а такво Удружење спасених од стране партизана нису никада основали. Колективан су члан АФЕЕС-а и на његовом челу је пуковник Чарлс Дејвис.

АФЕЕС је непрофитна организација која се издржава искључиво од чланарина и добровољних прилога својих чланова. Није окачен као СУБНОР о државни буџет. АФЕЕС се тако финансира од дана оснивања, баш као што се и Удружење учесника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, четрдесет година финансирало на исти начин, а онда се власт досетила… Боље да их ми узмемо под своје него опозиција, па нека кошта шта кошта.

Годишње скупове финансирају такође из сопственог џепа. Из чланарине се финансира само оно што је везано за опстанак  Удружења. И билтен “Communications“ се плаћа 20 долара годишње. Излази тромесечно и сваки примерак кошта пет долара. Ништа нема бесплатно. Наш човек навикнут да се за ванредне потребе “бркне“ у државну касу, упитаће се из којих средстава финансирају боравак својих гостију на годишњим скуповима, попут мене и осталих за које се одлуче да их позову. Американци су и то питање решили на себи својствен начин – опет из џепова чланства.

Удружење емитује (штампа) лутријске бонове од 2,5 и 10 долара и пласира их благовремено чланству, са молбом да их откупе или у одређеном року врате. Тренутно има око девет стотина чланова. Средства која се прикупе на овај начин, као и евентуални прилози чланства, иду у лутријски хелперс фoнд (Фонд за спасиоце). Американци су измислили и додатан мотив за чланство, да би се лакше одлучило за куповину лутријских бонова. Двадесет посто средстава која се прикупе на овакав начин одлази у лутријски фонд за ученике, односно купце тих бонова. После свечане вечере у част спасилаца, извлаче се добитници следећих згодитака: један од 500 долара, два по 250 долара, пет по 100 долара, и десет по 50 долара, односно укупно 2.000 долара. Остатак од осамдесет посто прикупљених средстава на овакав начин служи за покриће трошкова боравка гостију – спасилаца, као и за покриће обавезне партиципације за банкете и излете, коју сви остали плаћају. Боравак у хотелу плаћају сви остали из сопственог џепа, као и сви хелпери (спасиоци) уколико нису позвани да буду гости, јер се многи одлучују да дођу и незвани. Путне трошкове Американци не плаћају ником, без обзира да ли су спасиоца позвали као госта или не. То је Америка. Нико ни од кога ништа не очекује бесплатно, али за новац који дају увек хоће нешто да добију. Коме се таква правила не свиђају, он у томе не учествује. Лутријске бонове купују углавном они чланови који су планирали да дођу на годишњи скуп. Долази их отприлике четвртина. Врло је мали број оних који купе лутријске бонове иако немају намеру да учествују на годишњем скупу. Још мањи је број оних који ће послати добровољни прилог за хелперс фунд иако немају намеру да дођу. Поучен свим тим сазнањима и искуством од раније, на себи својствен начин сам се снашао за половину путних трошкова, а за остатак из сопственог џепа као и сви други.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

(Број 259, октобар 2003)

 

ПУТОВАЊЕ ПО СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА (4)

Земља дебелих жена

Према најновијим подацима Светске здравствене федерације, 30% становника САД су гојазни. У том проценту предњаче жене. Свака има бар преко сто килограма. Питам се хоће ли и наше жене кроз десетак година да изгледају исто. Изгледа да хоће. Брза храна и хормонски препарати против овога или онога или ради овога или онога, узели су свој данак

ПИШЕ: Миодраг Д. ПЕШИЋ

 

Према програму данас одмах после доручка имамо Мемориал сервис (у авио бази у Шепарду, где је за 2003. годину организована прослава у част спасилаца америчких пилота у Другом свтском рату – прим. ред). То му дође као код помена – без хране, наравно. Упућујем се у свечану салу са осталима. Питам Словака Милана о чему се ради док улазимо. Одговара ми да нема појма ни он. На улазу нам тутнуше у шаке неколико листова папира са искуцаним текстом на енглеском језику. Пре него што смо поседали, спазио сам на једном крају сале дугачак сто за којим је већ седело шесторо људи у црном. Испред њих на једном сточићу упаљена велика бела свећа. Када сви поседасмо устаде један од њих и поче загробним гласом да чита први пасус из папира које смо добили и ми на улазу. За њим тихо понављају сви оно што је он прочитао – мрмљам и ја. После мале паузе устаје други и ритуал се понавља, док се сви за столом нису изређали и док сва три листа нису прочитана. Зурим у оне листове, мрмљам текст и коначно схватам да је то сећање на дедове, очеве и синове погинуле у свим ратовима који су вођени до данас.

 

СЛОБОДАН ДАН У ВИЧИТА ФОЛЗУ

Пошто је завршено читање тих условно речено “псалми“, прилазе микрофону један по један од оних који су дотле седели, и кажу по неку реч за неког својег који је у било ком рату погинуо или нестао. Затим узима малу свећицу, припаљује је од оне велике и при томе изговара: “Ову свећу палим у помен мојем том и том, да му осветли пут у души његовој до рајског насеља!“ – отприлике. Затим пободе свећицу у за то припремљен суд. Тако то траје док се сви не изређају који су том ритуалу присуствовали, док се однекуда чује умилно тихо певање црквених песама. Пева их женски хор. Американци су претежно протестанти и у овој хотелској сали понашају се као да су у цркви, јер се њихова црква изнутра ништа не разликује од ње. Размишљам како су они све то поједноставили. Нису отишли у цркву, али је зато црква дошла за њима. Нису уопште верски затуцани, али се држе верских обичаја као врло привржени верници.

Посматрам их како излазе из цркве са олакшањем, одужили су се Богу и мртвима, али још увек у тишини без гласног разговора и не дај Боже смеха. Волим што сам присуствовао оваквом цивилизованом помену мртвих без хипокризије, нарицања и ждрања.

Данас имамо слободан дан све до вечерашњег опроштајног банкета, па се др Бурос и ја одлучисмо да одемо до “оближњег“ хипермаркета. Удаљен је од места Вичита Фолз око десетак миља, и налази се поред аутопута који води кроз Тексас до Њу Мексика и даље. Хипер маркет је истоветан као и сви остали које сам видео широм Средњег запада. Одлазимо таксијем – био би ред да купимо неки поклон супругама, а можда и себи нешто. Такси, док стоји, чекање не наплаћује. Покушавам да одгонетнем ту рачуницу и закључујем да му се више исплати да чека путника кога већ има у колима, него да се враћа празан и да тражи другога. Бензин је упола јефтинији него код нас. Један галон 1,60 долара, односно један литар око 25 динара. Што се тиче цене таксија, и поред дупло јефтинијег бензина, четири пута је скупљи него код нас.

Њихови хипер маркети су доста удаљени, то сам видео и пре три године у Канзасу и Мисурију, али зар и ми нисмо почели да их правимо на ободу града? Простор за зграду би се нашао, али где наћи простор за паркирање пет стотина возила око њега? Паркинг се пуни и празни у таласима. Има момената када је полупразан, али зато има момената када се једва пронађе место. Пошто је особље у терцијалним делатностима тамнопуто и црно, стиче се утисак да је бар половина становништва таква. Међутим, тај утисак вара. Статистички подаци говоре да црнаца има око 12%. Додуше, то је просек: У великим центрима бројка се креће и до 20%.

И у хипер маркетима и у хотелима наилазите углавном на такво особље. Само супервизори су белци. За посао је до зла бога незаинтересовано, споро и успавано. Као да једва чекају да их отпусте, јер им следује пристојна хранарина за време незапослености, док се поново не запосле или не одбију понуђени посао. Они по правилу не одбијају посао, али када се запосле настављају по старом док их поново не отпусте, а затим Јово наново. Постоји федерални Закон о обавезном сразмерном запошљавању обојеног становништва – углавном црнаца. Међутим, пре три године сам чуо у Канзасу да је влада државе Канзас одбила да га примењује.

 

ЗАЈЕДНО ЦРНА И БЕЛА ДЕЦА

У огромном амфитеатру хотела са пет звездица “Холидеј Ин“ три базена са топлом водом. За одрасле, за децу и за хидро масажу. У другом крају амфитеатра два мини голф игралишта. У дечјем базену црна и бела деца заједно. На мини голф игралишту лепа, млада и предебела црнкиња учи дете да игра мини голф. Како је у другим крајевима Америке ја не знам, али на целом Средњем западу – Канзасу, Мисурију, Тексасу и Оклахоми је овако.

Приметио сам да су сада собарице по хотелима углавном Вијетнамке и остале жене из Азије. Црнкиње су или аванзовале – многе сам видео на рецепцијама – или неће више тај посао да раде. Велики је прилив радне снаге из Азије, јефтиније и одговорније, и хотели се радије одлучују за њих.

Сваком Европљанину који дође у САД прво ће пасти у очи велики број дебелих жена било које боје. Према најновијим подацима Светске здравствене федерације, 30% становника САД су гојазни. У том проценту предњаче жене. Свака има бар преко сто килограма. Питам се хоће ли и наше жене кроз десетак година да изгледају исто. Изгледа да хоће. Брза храна и хормонски препарати против овога или онога или ради овога или онога, узели су свој данак. Већ сам говорио о томе колико једу моји “исписници“, алу упркос томе нисам видео ни једног вршњака или вршњакињу тако дебеле. Они у развоју нису јели брзу храну са адитивима за што бржи раст стоке, и нису узимали хормонске препарате.

Сви се плаше свињског меса – скоро су га избацили из употребе, а они све дебљи и дебљи. У јеловницима нема ни бечких ни париских шницли, ни телећег печења или натур шницли, осим говеђег одреска од печеног бута. Само хамбургер, “хот дог“ и “чикен“ на сто начина. Наше млађе жене морале би да извуку поуку из овога. Моја им је препорука да се чувају брзе хране и хормонских препарата, јер их очекује иста судбина као и трећине Американки.

 

(БРОЈ 260, ЈАНУАР 2004)

 

8 мишљења на „М. Пешић у посети спашеним пилотима (1-4)

  1. Good day my pal! I want to express that this text is awesome, great published and are available having nearly all sizeable infos. I have to notice far more posts like that . Good day my pal! I want to express that this text is awesome, great published and are available having nearly all sizeable infos. I have to notice far more posts like that .

  2. We appreciate you another helpful blog youtube indonesia. The area different could possibly I am this form of data coded in this type of excellent method? I’ve a objective that we’re just at this moment working on, and I have been receiving the structure available regarding similarly info.

  3. Hi, Cool write-up. We have a issue along with your website in website internet explorer, would check this particular? For instance even so would be the market main in addition to a big portion of other people will overlook your current amazing publishing for this reason dilemma aplikasi android opini saham terbaru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *