Мајор Р. Филиповић: Сусрет са Дражом

Горња Оровица изнад Љубовије, 19. децембра 1943. Дража прославља своју крсну славу, Св. Николу. Свећу пали капетан Предраг Раковић. Трећи с лева стоји мајор Аћим Слејепчевић (крсти се), четврти потпуковник Лалатовић, а између њих, иза, је мајор Филиповић
Горња Оровица изнад Љубовије, 19. децембра 1943. Дража прославља своју крсну славу, Св. Николу. Свећу пали капетан Предраг Раковић. Трећи с лева стоји мајор Аћим Слејепчевић (крсти се), четврти потпуковник Лалатовић, а између њих, иза, је мајор Филиповић

Горња Оровица изнад Љубовије, 19. децембра 1943. Дража прославља своју крсну славу, Св. Николу. Свећу пали капетан Предраг Раковић. Трећи с лева стоји мајор Аћим Слејепчевић (крсти се), четврти потпуковник Лалатовић, а између њих, иза, је мајор Филиповић

Један од најбољих описа ђенерала Драже и његовог окружења оставио је у свом ратном дневнику мајор Радослав Филиповић.  Ово је део из Филиповићевог дневника

4. децембар 1943.

Последњи пут видео сам Чичу деветсто тридесет друге. Тада је био наставник у Војној академији. Данас ће ми се указати прилика да га видим први пут као шефа штаба Врховне команде Југословенске војске и вођу народног покрета. Покрета у штабу револуционара, највећег после онога што га је повео Карађорђе на Сретење осамсто четврте. Горео сам од жеље за тим тренутком. Према маршрути знао сам да ћу још око подне стићи у штаб. Курири Калабићеви (капетан Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде – прим. ред), које сам срео успут, потврдише да није више далеко. При помисли на први сусрет с тим човеком осетио сам неку потајну снагу. Нисам ни осетио замор, који је последица десетодневног путовања. Ишао сам брже. И војници су били као препорођени. Као срне трчкарали су за мном, пртином усеченом у дубоком, влажном снегу. Пут води поред Повлена.
Планина покривена дебелим зимским покривачем има облик лава који лежи потрбушке. Врх претставља зараван пуну ливада и пашњака сочне траве. Гдегод има и голих стена обраслих маховином. Падине су покривене проређеном буковом шумом. То је Повлен.
Са Мрке Стене отвара се видик и дивна панорама села Пр. Село је лежало пред нама, под нашим ногама, утонуло у зимски сан. Раздваја нас само још један поток, или, боље, речица. У подножју има неколико кафана поред саме речице. Унутра су смештене заседе и страже. Моји пратиоци су се сместили у једну од кафана. Једна собица била је преостала. Биће добро.
Стражар ме је отпратио право у штаб. Прво, разуме се, командир страже ми је прегледао објаву; па кад се уверио у исправност ставио ми је на расположење једног војника. За пет минута од страже нашао сам се пред Чичиним станом. Стражар је стајао пред улазом.
– Капетан Слијепчевић (Аћим, касније начелник Ађутантуре Врховне команде – прим. ред) јел ту?
– Јесте.
– Реци му да је стигао капетан Филиповић. Нека изађе.
– Разумем!
Војник уђе. Врати се.
– Изволите. Зову вас унутра!
Нека струја прође ми телом. То није страх, већ осећање радости и узбуђења, тренутно, што сам ево стигао на циљ – видећу Чичу. Сигурним кораком пришао сам вратима. Брава, нова, месингана, шкрипну. Био сам унутра. Дуг сто поред зида у пространој соби са подом од набијене земље. Око стола клупе. За столом седе официри и неки цивили. Стадох мирно и поздравих војнички. Брзим погледом прелетех преко свих. Да ли ћу познати Чичу. Виђао сам га по сликама. Само оштро војничко око може, тако, да пронађе и позна личност коју тражи, а коју лично није виђало. Аћим је седео на крају.
– О, Филипе, стиже…
У истом тренутку, са клупе поред зида устаде један човек, средовечан, са кратком брадицом – проседом, наочарима црног оквира, у енглеској униформи, и пружи руку. Познадох га, то је био Чича – он! Разумео је моју тренутну неодлучност. Да не би било забуне, устао је и ословио ме:
– Ви сте, Филиповићу. Добро ми дошли!
– Господине Министре, ја сам…
– Звао сам Вас због обилности послова у Центру. Певец (капетан Јожеф Певец, руководилац Центра везе Врховне команде – прим. ред), знате, не може да постигне сам.
Затим, следовала су упознавања са осталим официрима.
– Седите!
После кратког починка обрати ми се Чича…
– Ако сте донели што од Кесеровића предајте потпуковнику Лалатовићу (Мирко, начелник Оперативног одељења Врховне команде – прим. ред). Шта ми ради Кесеровић?
– Добро је, господине Министре! Имате поздрав од њега и много других.
– Како? Ви сте свима причали уз пут да долазите овамо?
– А, не! Само командантима преко којих сам упућен по вашем наређењу. Они су ми давали конак по етапама: Васић, Раковић, Стојадиновић…
– То је нешто друго. Како сте путовали? Да нисте имали неприлика?
– Никаквих. Само… пут је доста дуг. Нисам веровао да ће ми бити потребно толико.
Остали официри, што су седели за столом, на реферисању, сложивши своје реферате пред собом пажљиво су слушали. Као ђачићи у клупи седели су и мерили ме од главе до пете – сваки је на свој начин доносио суд. Тако се дочекује сваки новајлија, који изненада упадне, као с неба, у нову средину. Међу њима је и потпуковник Балетић (Лука, помоћник и заменик начелника Оперативног одељења – прим. ред). Пре рата, неко време, био је начелник штаба команде инжењерије. Једва сам га препознао. Доста се од тог времена изменио. Остарио је и обрастао у браду.
Чичи сам изложио стање на реону Кесеровог корпуса, по његовом захтеву. Био сам потпуно миран, сталожен. Зачудо, нисам осећао никакав страх. Говорио сам слободно, отворено. Чича се наслонио на зид, слушао пажљиво и пушио на дугачки чибук – прави босански, са неколико сребрних и златних карика-прстенова, и с времена на време прекидао ме појединим питањима. Када се уверио да сам довољно казао, оно што је њега интересовало, учини покрет руком пуштајући густ талас дима:
– Добро, хвала! Данас ћете бити мој гост на ручку.
– Разумем, хвала!
Чича је после тога наставио рад са референтима. Реферате је добро проучавао, стављао примедбе, а онда издавао наређења:
– Пишите, Лалатовићу!
Наређења су следовала течно и кратко. Потпуковник Лалатовић их је бележио у свој нотес, да би била шифрована и преко Центра веза полетела у етар. Овде, или боље одавде, се командује једном војском, судбином једног народа. Говорио је тихо, али отсечно. Посматрао сам га док је радио, издавао наређења. Погнут над извештајима и рефератима, пушио је своју лулу и сасвим мирно командовао. Оловком је подвлачио важније ствари, одвајајући тиме важно од онога што није. Сав овај тежак и обиман материјал свршавао је савршеном лакоћом. Каткада, на челу препланулог лица појавиле би се боре. Застао би над извештајима, повукао дим или треснуо главом, па продужавао даље. Референт би седео поред њега мирно и пратио напрегнутом пажњом, да би забележио примедбе. Дивио сам се његовој умешности. По који пут очи севну као две муње, ошину, изазивајући љутњу, да се одмах затим стиша и добије првобитни став.
– Кад је рођак не може да се унапреди! – срдито је узвикнуо једног момента, када је читао молбу једног свог рођака.
Рука се покрену и оловка клизну преко хартије.
– Шта он мисли? Ако је мој рођак, па може како хоће. Не! Баш зато не може! Славопојке не трпим. Нека се радом покаже, па ћу видети да ли се може шта учинити. Овако – ништа!
– Како наредите, господине Министре!
– Да! Тако, нема од тога ништа. Ти људи, без обзира ко су, нека се једном науче реду. Ја ценим рад, а не хвалисање и мољакање. Ово није молбени уред! Баците то у акта!
– Разумем!
О ручку је био ужи круг. Сем мене, још три госта. Чича је био говорљив, шалио се. Постављао је питања свима, па и мени. О Кесеру се распитивао највише.
– Кесеровић је сјајан, – обрати се гостима. – Кад смо били у Санџаку наредим му да мобилише неколико општина. Он је позвао старешине села и издао наређење: тога и тога дана у толико и толико сати да буду ту сви мобилисани. То ми се много допало… И да видите како је то ишло савршено.
Ручак није био дуг, врло скроман. Кисели купус са мало сланине. То је све. Очекивао сам да ће кујна, његова, бити обимнија. Јео је врло мало. После ручка послужена је јечмена кава.
Поподне сам провео неко време са Аћимом и мајором Гогићем-падобранцем (Тодор Гогић, недавно стигао из Каира, потом командант Великоморавске групе корпуса – прим. ред).
Увече сам, поново, био у штабу. Око осамнаест часова учинио је посету енглески пуковник Бејли (Вилијем, шеф енглеске Војне мисије при Врховној команди – прим. ред) са мајором Гринвудом. Његова је посета била чисто политичке природе. Ове разговоре водио је Др Мољевић (Стеван, политички саветник Врховне команде – прим. ред). То је високи, сув, нежног здравља, седи господин. Положивши руке на сто лагано, одмерено је давао одговоре пуковнику Бејлију. Посета је трајала скоро пола сата. Гломазан и тежак, црвен у лицу, лепо избријан, држећи у руци дуги лесков штап, боље рећи мотку, саслушао је пуковник Бејли излагања Др Мољевића. Чича је пратио њихове разговоре, допуњавао ако је било потребно. По свршетку политичких разговора пуковник Бејли затражи одобрење да се прими неколико авиона са материјалом. Чича је одбио.
– Није згодно ово место, јер би се авионима компликовало. То би покварило моје планове, јер имам намеру да се на овом терену задржим што је могуће дуже. За то имам оправданих разлога.
Пуковник Бејли је прихватио Чичино образложење. Још неко време остао је у невезаном разговору, па је напустио штаб.
Вечера је, исто тако, била скромна. Мало кромпира. Број је био повећан. Два сељака, чак из околине Ваљева, дошла су на виђење. По старом народном обичају донели су Чичи на поклон боцу љуте ракије, погачу и печено пиле. Чича се обрадовао као дете. Не поклоном, већ пажњом и љубављу коју народ гаји према њему. Ова два сељака, старији људи, су представници тога народа. Очи су му заблистале од среће и задовољства. Преко лица прелетео му је смешак који је изражавао истовремено благост, доброту и добро расположење. Разговарао је са њима као са старим пријатељима. Они, пак, топили су се од милине. Дивио сам се његовој вештини у општењу са народом. Сасвим природно, весело, разговарао је са њима, шалио се као са најприснијим друговима. Уосталом, и он је човек из народа.
Др Мољевић је причао интересантне случајеве из дипломатске службе. Било је комичних, смешних и веселих момената. Чича се слатко смејао. Ово су његови часови одмора. Иначе целог дана лежи на послу. Каткад до после пола ноћи. Посла има много. Треба свакога саслушати, упутити, треба радити и текуће послове. Сада је био чио, весео, готово раздраган.
– Најлепше успомене, – причао је Чича, – понео сам из Француске, док сам тамо био на служби. Та ми се земља много свиђа. Управо, тамо сам научио да ценим човека – да у човеку видим човека. Французи су диван народ, приступачан и питом. Имају много симпатија за нас. Код њих ми се највише допало ово: сви људи, без обзира на сталеж и положај, обраћају се један другом као равним. Министар увек каже своме послужитељу „ви“; никада „ти“. Домаћица својој служавци обраћа се са „ви“. Тако је у сваком међусобном односу.
– Изузев код љубавника, – додаје др Мољевић.
Чича се насмеја…
– Чак и ту нема разлике. То је спољни знак, одавање поштовања личности. И верујте, и ја сам то примио од њих. Не могу да се млађем официру и уопште човеку обратим са „ти“. Постепено, прешло ми у навику.

Чича је савршен човек и командант.

 

Мајор Радослав Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, Крагујевац – Чачак 2003, стране 309-313.

Затворено за коментаре.