Радослав Филиповић

Мајор Радослав Филиповић

Мајор Радослав Филиповић у Београду 1931, као питомац

Мајор Радослав Филиповић у Београду 1931, као питомац

Радослав Доса Филиповић је рођен 1909. године у земљорадничкој породици у Медвеђи код Трстеника. Четворогодишње школовање завршава у Медвеђи, а осмогодишњу гимназију у Крушевцу 1929. године. Уписује Војну академију и излази као потпоручник 57. класе.

Почиње да службује у Пожаревцу.  Жени се 1938. године ћерком богатог трговца Стевана Филиповића, Анком. Уочи самог рата добија прекоманду за Ниш. После слома и Априлског рата долази у родно место, где помаже оцу у пољопривреди.

У јесен 1941. године Богдан Гордић (брат Николе Гордића, касније команданта 2. трстеничке бригаде) долази у Медвеђу ради организовања четничког покрета. Капетан Филиповић се одмах укључује у организацију. Године 1942. бива изабран за команданта 1. трстеничке бригаде. У јесен 1943. одлази у штаб Расинског корпуса, где је постављен за команданта 2. крушевачке бригаде. На овој дужности ће остати до зиме 1943. године, када по наређењу одлази у Врховну команду на Равној Гори, на место заменика руководиоца Центра везе. Унапређен је у чин мајора. У Врховној команди остаје до краја рата. Погинуо је маја 1945. у Источној Босни, при покушају продора преко Дрине.

Фотографија из заоставштине мајора Филиповића. Вероватно је снимљена испод Равне Горе, пролећа 1944. С лева на десно: о. Будимир Оцокољић, потпуковник Лука Балетић, мајор Радослав Филиповић, мајор Илија Орељ и капетан Милојко Узелац ''Тарас''

Фотографија из заоставштине мајора Филиповића. Вероватно је снимљена испод Равне Горе, пролећа 1944. С лева на десно: о. Будимир Соколовић, потпуковник Лука Балетић, мајор Радослав Филиповић, мајор Илија Орељ и капетан Милојко Узелац “Тарас“

Готово целог рата мајор Филиповић је водио дневник. Један део дневника однео је ратни вихор, док је други, већи, сачуван. Филиповићев земљак и поштовалац, Љубивоје Ковачевић из Медвеђе, приредио је дневник за штампу. То је први за сада познати дневник једног четничког официра, значајан због стопостотне аутентичности. Овде преносимо део из дневника мајора Филиповића, за дан 30. октобар 1943. године:

‘‘…Изненада, већ познати нам звук `роде` (бугарски борбени авион – прим. ред). Прати нас, нема сумње.

– У заклон! – чула се команда са чела. Имајући искуства у сукобу са страшном птичурином, сваки је нашао себи скровиште у живој огради. Сенка гадне родаче затреперила је изнад наших глава, лено, безбрижно. Није нас приметила. Изгубила се изнад брда и више нас није узнемиравала…

Застали смо, ради одмора, у реци на путу за с. Петину. У треперећем сунцу блистао се врх Јастрепца, гола, Бела стена… Масив се разгранава у све стране косама, повијарцима раздељеним дубоким потоцима. Густа букова и храстова шума са полужутим лишћем, у сивој светлости, давала је тужан изглед. Преко сувих врхова букава назире се по нека кућа, усамљена, села Купци и Станце. Летос Бугари и Немци спалили Станце. Поштеђене су само оне куће које су биле високо под Јастрепцем – где непријатељска нога није имала храбрости да згази. Масив огроман, обрастао у густу непроходну шуму, зјапио је као авет која очекује плен.

Од Купаца допиру пушчани пуцњи. Њима следују дуги рафали митраљеза измешани експлозијама граната избачених из бацача. Нема сумње, Срђа и Радивоје сукобили се са непријатељем (капетан Радивоје Милојевић, пилот-ловац, командант 2. крушевачке бригаде; Срђино презиме и чин нису познати – прим. ред). Из једне куће, чији се димњак једва видео после експлозије, куљну црн, беличаст дим.

Успут срели смо поодаре. Свадба!?… У поворци, пићем загрејаних људи, хармоникаш. Колико ироније?! На једној страни умирање и крајњи напори у општем хаосу ужасног рата; а на другој свадбе, весеља, рађања… Живот је такав! Радост измешана свакидашњом борбом за опстанак… Иронија?!…

Командант (Расинског корпуса, Драгутин Кесеровић, тада потпуковник – прим. ред) је дуже времена осматрао поприште борбе. Изашао је са својом пратњом на један брежуљак и одатле двогледом посматрао борбу, која је беснела. Пред сунчев смирај све се утишало. У селу Петини код крајњих кућа, на ивици шуме, затекосмо Жупску и 2. крушевачку. Командант је наредио да се убивакујемо у селу. Лично је извршио распоред јединица. Прво безбедност, па удобност. Сместио сам се у једну кућу. У близини је био командантов штаб.

Пошто су смештене ствари, војници су припремили лежишта од сламе на поду и на огњиште је стављен суд за качамак. Сишао сам до штаба. Тамо сам затекао поручника Васу (Васовића, команданта 1. крушевачке бригаде – прим. ред). Он је тог часа сишао са положаја. Пред кућом на дрвеној клупи и малим троножним столичицама седели су: Кесер, Благота, прота, кнез – чак и судија. За то време војници су уређивали, уз припомоћ домаћинову, собу за команданта…“

Милослав Самарџић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *