Због великог занимања за тему идентитета Македоније, дајемо ову страницу. Аутор и уредник ових страна је Саша Паповић

Енигма Ђинђић

Убиством Зорана Ђинђића отворено је више дилема како о демистификацији самог атентата, тако и о карактеру његове власти и суштини његове политике. При том је анализиран углавном задњи период Ђинђићеве политичке каријере, заборављајући да је он ипак био присутан на србијанској политичкој сцени дуже од једне деценије. На први поглед радило се о прагматичном политичару који је вешто мењао политичке партнере, па чак и нека битна идеолошка начела ради остваривања својих циљева. У том смислу могао би се објаснити и сукоб са Мићуновићем и кокетирање са Шешељем и растурање коалиције "Заједно ", демонстрације 1999, долазак на власт и сукоб са Коштуницом. Међутим постоји још један елемент у политичком деловању Зорана Ђинђића који је подједнако као и његов прагматизам, а у многим случајевима и више ако не и одлучно деловао на његове потезе. Код највећег дела србијанских политичара, пактирање,стварање коалиција, промена идеолошких и партиских боја има углавно краткорочне циљеве и усмерена је на задобијање бољих позиција на првим следећим изборима. Ово важи не само за маргиналне играче на политичкој сцени Србије, већ и за водеће опозиционе странке попут СПО и СРС. Са друге стране постоје и мале "странке интелектуалаца " попут ГСС,Демократског Центра и ДСС које својим "просветитељским ставом " више личе на дисиденске дебатне клубове, него ли на озбиљне политичке странке чији је циљ освајање власти и њено задржавање ради остваривања одрећене идеологије. Оно што је Ђинђића за цело време његовог политичког деловања раздвајало и од једних и од других било је јасно изражено стремљење ка што веђој концентрацији моћи, користеђи се притом разним савезима-коалицијама како би коначно дошао до циља - политичког конгломерата који би гравитирао око њега и који би био његов инструмент за владање Србијом. Овај процес се може пратити још од поделе Демократске Странке која је проузроковала Ђинђићев долазак на њено чело. До тада не довољно познати Зоран Ђинђић постаје преко ноћи захваљујући партиском пучу један од опозиционих лидера Србије. Демократска Странка била је у то време политички конгломерат људи најразличитијих опредељења од монархиста, либерала па до умерених националиста. У сваком случају било је и превише идеологије, а премало практичне политике која би очврснула странку и дала јој јасан правац њеног политичког развоја. Управо је долазак Зорана Ђинђића на чело странке дао овај потребни импулс даљем развоју ДС, претварајући је од декадентног клуба интелектуалца у једну од озбиљнијих политичких странака. Развој од 1994 до 1997 може се више посматрати са становишта прагматичног "мењања" ставова и партнера,За то време ДС флертује са радикалима за време рата у Крајини 1995, да би 1996 полако прешли на преговоре са СПО, ГСС и ДСС о стварању јединственог опозиционог фронта. Радило се о придобијању гласача, придобијању србског срца, тако неповерљивог грађанско-демократској опцији која је била очигледна карактеристика ДС. Флертовање са СРС и руководством Републике Србске био је јасан сигнал будућим гласачима да се ради о искреним националистима - антикомунистима,који су с друге стране због своје спољашне демократске форме прихватљиве и Западу, дакле о идеалној комбинацији. Стварање коалиције "Заједно" претставља суштинску прекретницу у овом развитку. Ако је све дотада ДС ишла углавно на придобијање србске масе, стварањем политичког савеза са водећом опозиционом сранком створени су услови за потенцијално уздизање дотад другостепене ДС у водећу опозициону странку Србије, прво у очима Запада, а онда и домаће јавности. Коштуница се по свом обичају убрзо дистанцирао од коалиције, као што се и 1993 дистанцирао од сукоба у ДС формирајући ДСС и као што ће много година касније као председник СРЈ капитулирати и поново се повући пред политичким противницима. У овој ситуацији Ђинђић се суочава са дотад највећим политичким изазовом у својој каријери : како да искористи па ако може и преузме политички утицај моћног СПО, а да га с друге стране политички маргинализира и дискредитује у највећој могућој мери како би себи отворио пут ка неприкосновеном лидерству србијанске опозиције, који би га онда аутоматски водио ка власти у Србији. Зоран Ћинђић је 1997 правилно схватио да је Вук Драшковић његов најозбиљнији противник, да се с њиме мора обрачунати, преузети његово место популистичког опозиционог лидера и наметнути се Србији као једино спасоносно решење. Било је јасно да режим Милошевића све више слаби, да аутохтоне политичке снаге у Србији нису способне да саме понуде алтернативна политичка решења, а камоли да их практично остваре.Подршка из страних центара моћи у уједињавању и усмеравању србске опозиционе политичке енергије била је у сваком случају ефикаснија од свих покушаја покренутих од стране самих Србских политичких субјеката. С друге стране треба имати у виду да Ђинђић и Драшковић нису били део система (попут Милошевиђа 1987 или Ђукановића 1997 ) да нису могли да изврше крупне политичке промене,а де се при том углавном ослањају на институције система.Ако овоме додамо нестабилну политичку структуру странака у Србији, као и "страх од национализма " који су западни центри моћи ширили преко својих медија у србској јавности постаје јаснија подршка коју су опозиционе странке тражиле на Западу у својој борби против Слободана Милошевића. Како је Запад јасно поручио да види Шешеља у улози вође Србске екстремне деснице, један вид србског Жан Мари Ле Пена, дакле тип партије која добија 10-15% на изборима, галами на скуповима и у скупштини и не претставља озбиљну претњу за главна политичка струјања (овакве су "процене " додуше даване пре сензационалног успеха Ле Пена, Хајдера, холандских, данских и италијанских националиста, али су ипак утицале на највећи део грађана Србије који је уморан санкција и ратова ипак веровао да би национално-грађанска опција "вратила" Србију у породицу нација ), остало је да се реши питање лидера демократског покрета који би не толико идеологијом колико организацијом и активностима, а пре свега официјалном западном подршком био усмерен на стварање реалне политичке алтернативе и коначо рушење режима Милошевића.

Вук и Зоран

Никад до тада србска политичка сцена није била сведок сарадње и сукоба два потпуно различита карактера политичара. За многе је и до дан данас остало нејасно зашто је растурана успешна коалиција " Заједно" зашто се још 1997 није инсистирало на изборима, на којима би према анкетама на почетку 1997 уједињена опозиција убедљиво савладала леву коалицију. Зашто је Милошевићу дана још једна шанса и то у тренутку кад је било очигледно да се отвара Косовско питање.? У интервју Лос Ангелес Тимес-у Зоран Ђинђић је изјавио у Месићевом стилу да је остварио свој циљ и да "Заједно" више не постоји. У опозиционим круговима Србије ова изјава примљена је са изненађењем и неразумевањем.За многе била је потпуно нелогична и неочекивана. СПО-вци су наивно веровали да ће Ђинђић ићи до краја као млађи партнер Вука Драшковића, што би можда и довело до пада режима ( опет је питање западне подршке,колико је њима одговарало да велика и организована странка попут СПО замени Милошевића ) и у најбољем случају до стварања ситуације у којој би се ДС полако претварала у сателит СПО губећи своју субјективност и посебност,без неких изгледа за радикалну промену своје позиције. Уколико би СПО постао владајућа партије тешко би се могао замислити утицај који би ДС (или минијатурни ГСС на пример) имали на суштинска питања Србске политике. Управо је зато даље пактирање са Драшковићем постало неприхватљиво са становишта Ђинђићеве политичке еволуције. Дошло се до тачке где је сукоб постао неминован, а по својим даљим последицама и судбински не само за опозицују већ за Србски народ и државу у целини. Да је Драшковић на време схватио карактер Ђинђиђа и ДС, да је предузео одговарајуће мере и победио у политичком сукобу у оквиру коалиције питање је какав би био даљи развој Србије, како би дошло до промене власти и дали би уопште и био створен ДОС, да и не говоримо о скоро никаквим перспективама доласка на власт овакве гломазне коалиције. Вук Драшковић био је окренут националној идеологији ( у некој чудној повезаности са граћанско-демократском опцијом мислећи-не узалуд, да ће на тај начин добити онај проценат који му је био потребан за освајање власти ) више но практичним политичким потезима. Може му се одати признање на стварању једне од најјачих и најорганизованијих ( заједно са СРС ) политичких странака у Србији, за неоспорно лидерство у борби против Слободана Милошевића, за харизму и уопште за уобличавање србске опозиционе политичке енергије. Да није било Драшковића не би било ни протеста 1991,1993,1997 па ни задњих 1999 и преврата 2000 који су сви до једног засновани на енергији створеној и уобличеној од стране вође СПО. Сам Зоран Ђинђић( о Коштуници и Весни Пешић да и не говоримо ) не би успео да сакупи ни десетину оне масе које је сакупљао Вук. Верујући слепо у "светост" борбе против Милошевића, за Драшковића било је несхватљиво да се неко из опозициције окомио на њега као на главног политичког противника. У прво време објашњено је идеолошким неслагањима,сукобом са пораженим снагама на осмој седници, евентуалним анти-монархизмом и анти-равногорством ДС и ГСС,што би аутоматски пдразумевало и супротсављање СПО -у и тако по реду. Није схваћено да за ДС идеологија никад и није претстављала ништа више од корисног средства за постизање циљева. За Београдске мондијалистичке (про-америчке ) кругове, који јесу и анти-монархисти и противници било каквог, па и најбезопаснијег изражавања србског национализма и у том смислу противници и СПО и који би, судећи бар по њиховим наступима били најсрећнији кад би сви србски националисти завршили у Хагу, ДС је била носилац радова, организовано политичко тело које би било искоришћено као локомотива у процесу преструктуирања Србије по западном мондијалистичком укусу.Сама ДС гледала је на ове кругове као на савезника,пре свега у својству заступника пред својим иностраним налогодавцима, у циљу подизања рејтинга и претстављања Демократа као једине озбиљне водеће опозиционе странке која може покренути талас промена у Србији. Наравно да би за про-америчке интелектуалце једна Наташа Кандић или Соња Лихт биле много боље решење од Ђинђиђа или Коштунице, поставља се само један мали проблем како да ове особе уопште дођу на власт. Постајала је дакле комплементарност интереса ових кругова са властољубивим жељама ДС. То уопште не значи да је Ђинђић делио њихове ставове.Уколико би ови кругови ојачали и оформили се у политичког субјекта ( покушај преко стварања странке Г-17 ) било би питање дана отпочињање сукоба са лидером ДС. У том смислу разлоге за сукоб са СПО не би требало тражити у пораженим снагама осме седнице и разним мондијалистичким новинарима који су додуше пружили услуге Ђинђићу у критичним тренуцима сукоба, већ опет и једино у Ђинђићевом политичком успону у водећу фигуру србијанске опозиције. Позната је његова изјава коју је више пута понављао, да лидере и странке види као елементе у борби против Милошевића, при чему треба подржати оног који доприноси у датом тренутку, а онај који смета треба се уклонити. Уствари политичке субјекте у Србији, Ђинђић је користио као елементе у борби за сопствеу превласт,користећи најразличитије методе, привремене и дуготрајне савезе,подршку из иностранства како би се у периоду од средине 1997 па преко улоге "менаxера кампање ДОС " из 2000 до постепене маргинализације Коштунице претворио се у јединог политичког центра Србије. Елиминацијом СПО из коалиције "Заједно " Вук је практично гурнут у загрљај Милошевића, што се и могло очекивати престанком западне подршке и окретањем све енергије новом воћи уличних протеста Зорану Ђинђићу који ће у годинама од 1997 до 2000 дефинитвно постати на Западу симбол отпора Милошевићевом режиму.Ибарском трагедијом и покушајем атентата у Будви, Вук Драшковић биће потпуно маргинализиран на политичкој карти Србије,пружајући тиме могућност Ђинђићу да се обрачуна са осталим далеко слабијим политичким противницима и да тиме стане на пут, који би га да није извршен атентат највероватније водио до потпуне концентрације моћи у држави Србији.

Обрачун са противницима

Ако је сукоб Драшковић-Ђинђић одредио будућност Србије, онда је обрачун Ђинђића са политичким противницима после 5-Октобра знатно изменио сам карактер српске политичке сцене. Док смо у деведесетим годинама имали неколико већих партија са горе - доле јасно израженом партиском структуром,организацијом,идеологијом -доласком ДОС-а на власт добија се замршена, скоро хаотична слика међу партиских односа у којој постоји само један константан процес : Ђинђићева концентрација политичких снага и постепени обрачун са већ сада далеко ослабљеним противницима. Овде не би требало доћи до закључка да је Ђинђић свесно вукао конце од 5. Октобра у правцу елиминисања свих потенцијалних претњи, већ да се ради о процесу дугогодишње постепене дегенерације целокупног србског политичког бића, чији је крајни резултат неспособност политичких странака да реагују у околностима које су настали после 5.Октобра. Довољно је видети немоћ и распад СПС,после хапшења Милошевића и њихово постепено претварање од одлучујућег фактора у Србији у један вид политичког сувенира, да би постао јасан овај процес дегенерације. За две и по године од доласка ДОС-а на власт опозиционе странке нису предузеле ни једну крупнију иницијативу којом би бар окрзнуле ДОС, да не говоримо о озбиљној претњи његовој владавини. За ДОС су за ово време унутрашњи сукоби били и остали једина озбиљнија претња, док је опозиција галамила без неких озбиљних последица, како би само могли да пожеле изборни стратези ДОС у својим најлепшим сновима. Не ради се овде само о томе да садашња опозиција нема подршку са стране као што их је имала опозиција за време Милошевића. Данашња опозиција полако губи своју животну енергију, своју виталност, неспособна да поведе народ, да понуди алтернативна решења или да једноставно својим активностима узбурка политички живот. Ово мртвило опозиције, искористио је Ђинђић да би што више учврстио свој положај.Први на реду за обрачун доша је стари партиски колега из времена Мићунивићеве Демократске Странке - Војислав Коштуница.
Док је Коштуница уживао у радостима победе и чињеници да је убедљиво водио на свим сондажама јавног мнења као убедљиво најпопуларнији Србски политичар, Ђинђић је стварао политичку основу на коју би се наслонила његова позиција у будућности.Овде треба имати у виду да је Војислав Коштуница нахнадно прикључен уједињеној опозицији ( која је гравитирала око Ђинђића и његове ДС убедљиво најачег политичког субјекта у шареноликом друштву малих углавном ванпарламентарних партија ) тек на почетку 2000 и да цело време до освајања власти 5.Октобра и поред кандидатуре и предизборне кампање није успео са својом ДСС да се наметне као водећа или бар утицајна сила на остале коалиционе партнере. Ова тенденција настављена је доласком Коштунице на чело СРЈ. Не само структура и дотадашњи развој ДСС, већ ни сам психички склоп Коштуничине личности нису били прикладни тренутку и позицији коју је заузео. Странка која је највише била позната по издавању оштроумних саопштења за све важније догађаје него ли по политичкој активности, чији се политички живот до 2000 односио више на дистанцирање него ли на активну борбу и која се више држала прокламираних начела него ли развоја који би водио логичном циљу сваке политичке странке - освајању власти, ова и оваква ДСС била је сушта супротност карактеру и развоју Ђинђићеве ДС која је сва била окренута једино што већој концентрацији политичке моћи. Као таква није могла бити адекватна основа на коју би могао да се наслони савезни председник како у доношењу и сповођењу својих одлука, тако и у односима у оквиру ДОС-а. Имајући у виду ове специфичности,пред Коштуничином странком наметнуо се избор : утопити се у већину ДОС под већ раније засниваним Ђинђићевим вођством или приклонити се политичкој традицији ДСС и једноставно дистанцирати се од даљег тока догађаја. Величина,дотадашњи развој као и партиска структура која је још и ојачана освајањем власти и уласком у одређена јавна предузећа као и приливом нових финансиских средстава учинили су да ДСС као озбиљна странка одскаче од шаблона уобичајеног за партије чланице ДОС-а. Самим тим постало је скоро немогуће да се ова странка безлично утопи у мору ДОС-а изједначавајући се са странкама попут ГСС или Нове Демократије. Друга опција дошла је сама по себи. Коштуница није могао никако да угрози Ђинђићеву превласт у оквиру коалиције,није могао да успостави чак ни минимум политичке подршке потребне за нормално функционисање сопствене позиције.Преостало му је једини да немоћно упућује апеле за поштовање правног поретка. Стварање Заједнице Србија и Црна Гора и аутоматски престанак фунцкије коју је обављао Коштуница било је само формално озваничење фактичке ситуације у којој он није имао никакву стварну моћ ( почев од случаја са изручењем Милошевића па до случаја са посланицима ДСС у којима је Ђинђић грубо кршећи правни поредак показао у чијим је рукама власт у Србији ).
О намерама које је ДОС имао са Коштуницом може се наслутити из интервјуа које је Ђинђић дао за "Време" августа 2002, дакле пре одржавања председничких избора у Србији.Говорећи о својим очекивањима од Коштунице у Октобру 2000. Ђинђић је рекао : "Моја идеја је била да Коштуница буде нека врста српског Хуана Карлоса који ће једну подељену землљу да уједини, као што је Шпански краљ после Франкове смрти ујединио землљу која је била емоционално и политички јако подељена. Очекивао сам од њега да се издигне изнад оперативних проблема и политичких сукоба. Ја сам током првих неколико месеци, када је било индиција да се неки људи спремају да почну да га оспоравају, рекао: "Не. Он је наше заједничко добро, он уједињава ову земљу." Подсетио сам их да је половина становништва гласала за Милошевића, да су то старији људи који се плаше Запада, виде ризик... Објашњавао сам да су то реални страхови, да су то наши суграђани и да нам треба неко ко представља одговор на њихове страхове, а то је Коштуница."(Време бр.606) Преведено са доктринарног на обични језик Коштуница је био елемент неопходан победи ДОС-а, елемент који никада није био саставни део ДОС-а и са којим се могло руковати према тренутној употребној вредности. Имајући све ово у виду може се говорити о поразу Коштунице још у 2001, неуспехом да створи јачу ДСС или уопште политички покрет који би стао иза њега. Самим тим пораз(и) на изборима 2002 били су логична последица овог неуспеха. Наивно верујући да се власт у Србији добија на изборима и да чак и најмања странка може без никаквих предуслова уколико добије довољан број гласова да постане владајућа, а њен лидер -Председник Републике, Коштуница се упустио у изборну трку верујући у репризу изборног успеха 2000. Заборавио је да је тада био кандидат Ђинђићевог ДОС, политичког тела пажљиво ствараног годинама уназад уз асистенцију домаћих политичких снага и страних центара моћи са Зораном Ћинђићем као главним извођачем радова и Коштуницом као нахнадно изабраног кандидата погодног да окупи народне масе, сруши Милошевића и доведе ДОС до циља. У овом случају појавио се као кандидат мале странке, без неког већег утицаја на власт, у тренутку кад је ДОС на врхунцу своје моћи контролисао све инстутуције. Десило се исто што би се десило и да се кандидирао за време Милошевића.Без крупније политичке позадине, снажне организације и харизме која би се на то надовезала ( харизма сама по себи без политичке организације и развијене идеологије није довољна, у противном могло би доћи до избора за председника разних популарних појединаца, који међутим немају иза себе снажног политичког субјекта) тешко се може говорити о наметању у политичком систему Србије. Дакле не ради се овде о евентуалној популарности Коштунице, која је без сумње велика, већ о наметању и продору у систему власти, који је потпуно под контролом ДОС-а у условима унутрашње и спољне политике који иду на руку овој контроли. Поставља се питање зашто би се ДОС тек тако одрекао власти у тренутку кад нема ни једно озбиљног изазова у политичком животу Србије.Не би требало сметнути са ума да је Милошевић у току своје владавине, практично губио изборе ( добијао је већину углавном на Косову ), да у анкетама често није био јапопуларнији политичар, да је био и Председник Србије и Југославије, али да је у оба случаја имао апсолутну власт која се заснивала не на демократским изборима или на правну позицију функције коју је обављао већ једино на концентрацији моћи унутар Партије која је онда на типично комунистички начин пренета и на функционисање државних институција. За време своје владавине користио је и појединце из ДС и Нову Демократију, чак и СРС и СПО али нико ко бар мало познаје политичке прилике у Србији не сматра да су ове странке имале бар мало стварне власти у земљи. Да случајно није дошло до победе ДОС,а да је СРС изашла из коалиције са СПС, Војислав Шешељ би и поред народног поверења највероватније био поражен на изборима, јер би једноставно испао из система у којем постоји само један газда. Једини изузетак из овог правила била је победа коалиције "Заједно ", али она је опет остварена захваљујући дуготрајној политичкој борби и масовној организацији СПО који је годинама пре тога успео да организује значајни опозициони покрет у Србији,коме је Милошевићево непризнавање избора у Новембру 1996 било само повод за усмерену ерупцију енергије која је дуги низ година стварана и усмеравана баш од стране ове странке. Ништа слично није постојало код Коштунице.Тиме постаје још јаснија суштина политичког сукоба Ђинђић - Драшковић. Зоран Ђинђић имао је искуство у сукобима са Коштуницом,знао је да упорност као ни борбеност нису јача страна лидера ДСС. Искуство из 1993 и 1996 поновљено је 2001 и у јесен 2002.Коштуница се још једном мирно повукао из политичке борбе. Међутим да би сасвим разумели улогу коју је Зоран Ђинђић играо на политичкој сцени Србије морали би се још мало навратити на серију неуспешних председничких избора у јесен 2002.Ако је било извезно да ДОС неће допустити победу Шешеља или Коштунице, избори су открили још један детаљ, значајан за оно што ће се у наредних неколико месеци, све до убиства Ђинђића догађати у Србији. Открили су сукоб који је тињао и који би током времена полако избио на површини : сукоб београдских мондијалиста са политичким блокомЂинђића - последњим озбиљно рганизованим политичким субјектом. Одмах после завршетка неуспелих предесдничких избора и дебакла Мирољуба Лабуса, почеле су да се шире гласине да се Г-17 коначно претврара у политичку странку.Зашто је неформалном екпертском телу које је фактички држало доста важних полуга власти,било потребно тако дуго да легализује своје фактичко постојање и тежње ка одржању и учвршћивању власти ? Зашто није још за време октобарског преврата завршен природни процес прерастања Г-17 у политичку странку ? Зато што би се ова странка, без значајне организације,са скоро никаквом структуром, партиском базом, политичким искуством нашла од самог почетка у апсурдној ситуацији где је њено учешће у власти обратнопропорционално од њене стварне моћи,утицаја и политичке перспективе ( нешто слично попут ГСС данас.) Сарадња са ДОС-ом, или тачније са политичким блоком око Зорана Ђинђића наметнула се као једино решење где би била искориштена његова партиско-политичка структура, којој би се Г-17 наметнула као експертско руководеће тело -један вид ДОС-ове елите. Чињеница постепене политичке субјективизације Г-17 отпочете у у јесен 2002 сведочи не толико о револту због наводне слабе подршке коју је ДС пружила Лабусу, већ о нараслој свести у оквиру Београдских мондијалиста о потреби даље политичке еманципације и што веће афирмације у тренуцима постепене дегенерације србских националних снага.Не треба изгубити из вида да су избори 2002 ипак пораз Србских националиста. Не успевајући не само да победе сопствену сујету и да нађу заједничког кандидата,већ чак ни да створе идејни оквир који би био повољна основа за неке будуће потезе, србске националне снаге као да су слале сигнале о сопственој немоћи да се супротставе изазовима унутрашње и спољне политике.
"Могућност да Г-17 плус директно конкурише Демократској странци, јер им је према истраживањима јавног мњења иста циљна група, врло је велика, сматра Срђан Богосављевић, директор агенције за истраживање јавног мњења "Стратеxик маркетинг". У случају да Г-17 на будуће изборе изађе као странка, највише ће оштетити ДС и њему блиске странке пошто ће поделити бирачко тело, сматра он: "Са аспекта јавног мњења, јасно је да се реформе поистовећују са ДС и Г-17 плус. Тај део бирачког тела нема дилему да ли смо на добром путу, они поистовећују Лабуса и ДС и ту је комуникација сасвим јасна. Они који подржавају Коштуницу, били су нејасни - један део био је за промену правца, а други за наставак у истом смеру, једни су тврдили да идемо много споро, а други да идемо много брзо", каже Богосављевић. " - писао је НИН тих дана убеђујући читаоце да друштво у коме живе функционише према стандардима парламентарне демократије. Ипак чак и ако одбацимо илузије о бирачком телу, изборима и утицају бирача на избор нове власти и на међу-страначке односе добија је прилично јасна слика о намерама Г-17 и уопште малих прозападних странака у оквиру ДОС-а а које би користећи постепено распадање политичког система у Србији,полако попуњавале празнину,пазећи при томе наравно да се превише не истрче и тиме изгубе политичку базу ДС која им је ипак била неоходна.Тиме долазимо до последњег чина ове политичке драме -потпуног обезглављивања Србског политичког живота.

Сеча кнезова - други пут :

Србији је изгледа сућено да годишњице неких историских догађаја доживљава буквалним понављањем историје.Као што је 50 годишњица почетка Другог светског рата на нашим просторима "обележена" отпочињањем новог рата, као што је 50 годишњица западног бомбардовања Србије и Црне Горе 1944 "одбележена " нападом НАТО пакта на Републику Србску 1994 и 1995, тако је и 100 годишњица убиства Краљевског пара 1903 и 200 годишњица сече кнежева "одбележена " постепеним нестајањем Србијанских политичких лидера и препуштању Србије другостепеним политичарима који су целе своје каријере изградиле у сенци својих лидера. Србијанска политичка чаршија склона разним теоријама завера, утицајима страних обевештајних служби и информацијама из "строго поверљивих извора" већ дуже време шпекулише о разлозима Ибарске трагедије, пада Милошевића,добровољног одласка Шешеља у Хаг и најзад атентата на србијанског премијера. Ако бисмо у задњем случају и могли да спекулишемо ( питање је колико има уопште доказа у свим тим шпекулацијама и колико не служе да би се што више збунио народ ) претходни случајеви намећу нам једно шире сагледавање читавог проблема.Наравно да страни центри моћи и обавештајне службе као извршиоци њихове воље имају одређеног удела, али не треба заборавити да овде ипак постоји аутентични политички живот, чије слабости наравно они користе да би усмерили развој догађаја у жељеном циљу.У том смислу ове догађаје треба гледати као постепену деконструкцију србске политике,чији је коначан резултат маргинализација или отстрањивање људи који су у деведесетим годинама створили и одржали најзначајније политичке организације у земљи. Зашто се Вук Драшковић, човек који се није плашио Милошевићевих затвора и полициске тортуре наједном повукао у тренуцима кад ја било лакше борити се против Милошевића него 1991 и 1993 ? Зашто се сам Милошевић понашао тотално неориентисано у месецима после пораза 2000, не преузимајући ни један једини потез,инертно чекајући да га сместе на авион за Хаг ? На крају крајева зашто се Војислав Шешељ, који је годинама пркосио Милошевићу,који је знао да пактира и са властима и са опозицијом и коме је успело чак и да победи на председничким изборима 1997 да би онда изгубио већ добијене изборе под притиском американца Гелбарта, једноставно предао Хагу и препустио странку чији је симбол својим заменицима које је успут речено управо он и претворио у значајне фигуре политичког живота Србије ? Смрт Зорана Ђинђића овде долази као логичан завршетак ове дезинтеграције друштва. Друштва које све мање показује знаке живота и у коме су природни инстинкти самоодржања на измаку. У тим својим карактеристикама ово друштво више подсећа на старо и труло турско друштво уочи 1804,него ли на младо србско које се дизало управо на рушевинама трулог и болесног турског система који није био ни сена негадашњег здравог и виталног турског државотворног организма. Ово не треба да чуди имајући у виду да је данашње пруларистичко вишепартиско друштво у Србији уствари дегенерисана верзија старог комунистичког система који преживљава своје задње дане. Питање је колико ће још дуго да траје пресмртна агонија. У овом тренутку не намеће се питање дали је покојни Ђинђић био претставник Америчког или Немачког утицаја. И поред неких очигледности питање је колики је уопште утицај Немачке у Србији и колико је Зоран Ђинђић учинио да се овај утицај повећа.Нису покренуте никакве иницијативе у правцу централно-европске сарадње или у стварању културно-идеолошке климе компатибилне са Немачко-Централноевропским струјањима ( попут Хрватске и Словеније на почетку деведесетих например). Више се ишло на подгрејавање рајинског менталитета и слугарањког односа према захтевима из ткз. међународне заједнице без обзира одакле долазили, док је подршка која је добијана заузврат коришћена управо за учвршћење власти у оквиру коалиције и грађење бољих политичких позиција. Ако овоме додамо да Србија и Црна Гора не припадају традиционалном Средње Европском -Германском геополитичком простору, постају јасне потешкоће пред којима би била стављена Немачка у случају покушаја ширење ексклузивно својих интереса ка овом подручју. Овоме треба додати да победом про-америчких партија у Хрватској и Македонији, Немачка губи и своје потенцијалне партнере у овим републикама и самим тиме постаје још теже, па чак и нелогично играње на карту евентуалне про-немачке политике Београда.Управо зато требало би одбацити шпекулације да је Зоран Ђинђић био претходница немачких струјања ка Балкану ( које треба очекивати у сваком случају ) већ једноставно вешт политичар, претставник већ трулог комунистичког система у демократском оделу, који је од почетка до краја делио судбину тог система. У таквом случају није толико важан иницијатор убиства, већ сама атмосфера која је владала у политичком животу Србије уочи атентата. Ђинђић је био елемент борбе за учвршћење одређене политичке структуре и елемент њеног постепеног растурања. Без обзира дали су стране обавештајне службе директно учествовале у атентату или не, тешко је поверовати да службе попут ЦИА,БНД или МОСАД-а нису биле обавештене имајући у виду да је живот премијера већ и раније био у опасности. Шта више могло би се рећи да су благо речено својом равнодушношћу страни центри моћи само признали чињеницу о постепеној деградацији и трулости србског политичког система, не видећи никакав интерес у заштити човека који је одржавао јединство владајућег политичког субјекта.Wеговим одласком широко се отварају врата за што већу пенетрацију разноразних политички организованих мондијалистичких група али и појединаца, као и за потпуно ослањање ДОС-а на иностранство. Србија је дефинитивно препуштена лидерима који су спортски речено припадали другој лиги Србске политике.Какве се уопште иницијативе могу очекивати од људи који су политички продукти лидера који су допринели постепеном рушењу србијанског друштва, да би и сами најзад на различите начине постали жртве нарастајућег хаоса као крајњег резултата овог деценијског пада. Једино што се сада може очекивати то је јаснија манифестација мондијалистичких кругова али не више само преко разних интелектуалних активности већ и преко политичког обликовања које би могло донегде да измени саму будућу структуру ДОС-а.

Од дописника из Македонијe, Саше Паповић