Македонски мондијалисти (2)

Саша Паповић.

МАКЕДОНСКИ МОНДИЈАЛИСТИ (ДРУГИ ДЕО)

УТИЦАЈ НА ШИРИ РЕГИОН

На почетку 2001. тадашњи изасланик Уједињених нација за Балкан Карл Билд писао је у часопису Foreign affairs :
„Најновије политичке промене у Београду и Загребу створиле су шансу за постизање трајног мира на Балкану.Потресен етничким сукобима у задњих 150 година, регион сада мора да бира између дезинтеграције у још мање етничке државе и интеграције у Европску Унију. Европска Унија мора активно да подржи задње ,или ће у противном Балкан да преживи још један циклус крвавих ратова“.
Да ли се радило о наивности и необавештености шведског дипломате о истинским покретачима трагедија на простору бивше СФРЈ или је једноставно преносио, новоговором типичним за западно друштво, ставове својих налогодаваца око будућности новонасталих држава на подручју бивше Југославије. Како је мало вероватно да се ради о необавештености једног од главних играча на овим просторима у задњих неколико година остаје варијанта гласноговорника планова међународне заједнице.Ако одбацимо синтагме о демократији и интеграцијама и прихватимо реалан значај појмова онда бисмо могли да закључимо да се ради о плановима чију смо реализацију већ видели у многим зонама западне доминације,где се под плаштом демократије и уз помоћ Америчке војне силе спроводе пројекти у циљу поткопавања суверенитета и уништавања традиционалних вредности разних држава у свету .

Пад националиста историјска шанса за мондијалисте

Пад Милошевића и Туђмана, није створио никакву демократску заједницу, нити срушио за запад „непожељне“ национализме. Са Србске тачке гледишта пораз ХДЗ на изборима у Хрватској био је више штетан него користан. Поразом ХДЗ-а није поражен Хрватски национализам већ је победио мондијализам на једном краку Балкана.Било је логично да овај крак пружи руку осталим краковима , а пре свега бившем федералном центру у Београду.
Да би се правилније схватили мондијалистички планови и опасност која прети остацима суверенитета Балканских држава могли бисмо напустити Хрватски пример који је оптерећен национализмом и међуетничким ратовима И погледати на Македонију. Рат који се водио у Македонији био је дечја игра према ратовима у Крајини, Славонији, Босни и на Косову. Македонски националисти били су безопасна група људи, срећна што је по први пут у животу дошла на власт, спремна да се одрекне свега само да би задржала привилегије о којима до тада није могла ни да сања. Македонски комплекси лечили су се празном патетиком и међупартијским оптужбама у самој земљи и тешко да је постојала било каква опасност за спровођење планова новог светског поретка. Уопште, Македонија се и под реформисаним комунистима и под умереним националистима показала као добар ђак мондијализма, усвајајући све савете који су стизали са друге стране океана и из његове Европске филијале у Бриселу. Не само да није представљала ни најмањи изазов мондијализму и конкретним америчким интересима на Балкану, већ је једноставно била модел партнера (неоколонијалног типа, да не буде забуне ) какав се само може пожелети. Ипак, и у једној таквој Македонији Американци су нашли заговорнике ратне опције, противнике мировног процеса и интеграције земље у међународне институције, па чак и евентуалне кандидате за Хашки трибунал. У земљи у којој су се лидери политичких странака и јавне личности такмичиле ко ће се више и успешније удварати западу, где је била права реткост пронаћи анти-НАТО и анти-Америчке изјаве ,а кад би се и неко усудио да критикује запад добио би етикету Анти-НАТО политичара или публицисте уз кампању примеренију соцреализму него ли плуралистичкој демократији. И поред свега тога Американци су одлучили да примене модел који је већ успешно инсталиран у Загребу и Београду, стварајући тиме неојугословенски мондијализам као погодно средство за даље остваривање својих планова. Овде треба истаћи да у Македонији Американци нису постављали мондијалисте због неког противљења или немогушност да преко претходне владајуше гарнитуре остваре неке своје интересе веш једноставно зато што су у њима видели боље и способније савезнике за дугорочне пројекте како у земљи тако и у ширем подручју региона, пројекте за које националисти нису имали довољно способности и снаге да их изврше.
Пораз националистичких снага и победа реформисаних комуниста гледано са тачке српских националних интереса био је дакле више штетан него ли користан. Опет као и у Хрватском случају не због пораз националиста , који нису претстављали никакву препреку западном утицају и често били на страни антисрбских пројеката у региону. Поразом јакобинског национализма који се делимично заснива на чињеници да је ова идеологија и сама изгубила своје основе и енергију на којој се заснивала као и reason d`etre њеног постојања имајући у виду да су се углавном исцрпљилавли у међусебним етничким сукобима гледајући у суседним етносима главне непријатеље и не схватајући реалну позадину светских процеса, често и наивно верујући главним играчима на позорници међународне политике,посебно верујуђи у њихове дорбе намере према „праведној борби “ одређеног народа односно етноса. Разочарања и искаливање беса на рачун Вашингтона од стране ових партија (ХДЗ, СДА И ВМРО било је више резултат крика слабих и немоћних који су све своје наде гајиле у јаког покровитеља да би на крају били остављени својим сузама и прокљињањима у немогућности да нешто реално промене. Њихово непознавање Америчке спољне политике довело их је не само до изненађења у односу на промене Америчког односа према њима самима већ и до несхватања подршке које су либерал-мондијалистичке неоинтернациоосналистичке снаге, борци за интеграције и мулти-етничко друштво односно једном речју бивши комунисти одједном добили на према схватању умерених националиста анти-комунистичком западу.
Дакле за националисте не треба жалити. Својом губитничком идеологијом, површним црно-белим и игнорантским гледањем на светске проблеме као и отвореним савезништвом са атни-србским атлантистичким пројектима показали су свој карактер који је израз моралних слабости и недоследности.Оно што треба имати у виду је нагло израстање новог мондијалистичког политичког правца на рушевинама старог комунистичког.Националисти нису претстављали никакву брану овом наступању, тако да је донекле и чудно одушевљење које је владало после њиховог пораза пре свега у Македонији и Хрватској. Пораз је у многим круговима дочекан као пораз ретроградних националиста , као победа интегративних струја које ће донети нову еру у сарадњи на просторима бивше Југославије.Како су се умерени националисти исцрпили још пре пораза логично је било очекивати њихов пад.Право питање није било дали ће владе Туђмана,Георгијевског,Изетбеговића или чак Милошевића пасти већ ко ће их заменити. У свим случајевима САД су уз помоћ својих међународних организација типа Међународне Контакт Групе успеле да створе одређене политичке консталације које су биле најпогодније за инсталирање у структурама власти и политике уопште неокомунистичке мондијалистичке групације које су пре тога постојале у оквирима разних Хелсиншких Комитета за заћтиту људских права и сличних организација са основним циљем подривања правног поретка суверених држава .Користећи слабост и истрошеност колективних енергија балканских народа , као и компромитованост „умерених националиста ‘ ове су организације успеле ширећи страх од рата и „национализма “ са већ уходаном комунистичком пропагандом о светлијој будућности у оквиру Европских интеграција успеле да наметну своја гледишта као једини спас од самоуништавајућег национализма . И поред доброг паковања убрзо је било јасно да су њихова гледишта груба копија идеологије њихових ментора , чију би искључивост и мржња према Источној Европи налази на граници расизма , с ким има и пуно заједничких тачака. Како се овде ради о људима источноевропског порекла правилна квалификација њихове делатности у служби запада била би самомржња са јаким мазохистичким поривима.

Искључивост мондијалиста

У Македонији прозападни интелектуалци веома су правилно схватили значај пада Милошевића и мондијалистички талас који је полако захватао балканско полуострво. Уместо Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, нису дошле неке аутентичне снаге већ инсталирани политичари који су помагали западне напоре у бившим Југословенским републикама. Како је при том потребна идеолошка подлога за мондијалистичко преуређење јавили су се интелектуалци који су у стилу својих западних идола поручили свом народу да је заостао и да се налази у зони која припада прошлости, да се управо сада одвија сукоб снага који припадају прошлости и оних који припадају будућности (омиљена теза атлантистичких коментатора за време НАТО агресија на СРЈ ) и да се и поред све заосталости морамо потрудити да преовладамо проблеме како би с временом постали потенцилајни кандидати за будуће интеграције. Ширећи овакве ставове на тлу Македоније, бивши министар спољних послова и професор међународног права Денко Малевски пише о постојању две потпуно различите Европе: „Док су западни услови производили плурализам и фрагментацију моћи и снажно (цивилно ) друштво , источни услови произвели су снажну државу и слабо друштво“. Политичка етика настала на тлу Западне Европе могла би се објаснити тезом да друштво има права да учествује у формулисању политике државе , а еволуцијом демократије и да одређује како се алоцирају богатства које ствара народ. Кроз један вишевековни процес, и не без падова, права и слободе човека постају део политичког морала Ззападне Европе , док Источна Европа има један другачији развој. Географски лоцирана између Запада и Оријента , у њој се срећу западна традиција поделе власти и источна традиција концентрације власти. Одатле и чињеница да је основна карактеристика политичког живота Источне Европе , снажна држава са бројним дискреционим правима. То је и почетак доминације бирократије над разним областима људског живота-политике,економије,религије“. И док је освајање слобода у Западној Европи дело грађана организованих у цивилном друштву, односно група које су назависне од моћи државе у Источној Европи то је дел саме државе . Реформе се вековима уназад по правилу иницирају „одозго “ па одатле и њихов кратки домет. Ови процеси остављају последице на веровања и вредности појединаца ,формирајући један специфичан „источни“ менталитет. На државу су без обзира на њен идеолошки карактер , људи увек гледали као на институцију која обезбеђује потребни степен безбедности и благостања за појединца, по далеко мањој цени него што би то нудила независна економска или политичка активност.Осим тога привлачност бити у држави произлазила је из чињеице да не постоје озбиљна ( демократска) ограничења око начина освајања власти или њеног коришћења за лично богаћење.У континуитету са овим ауторитарним наслеђем је и оно новије историје Источне Европе , која траје до тренутка када се под товаром нерешених еконмских,социјалних , политичких и етничких проблема распао центар у Москви .Рушећи једнопартиску диктатуру у Источној Европи , демократија је свом силином избацила на видело све оне проблеме који су били потиснути испод површине политичког живота – озбиљне дефекте политичког и економског система , нерешених етничких тензија ,нерешених граница,иредентизма,национализма, да поменемо само неке од њих.Стојећи усред овог хаоса народи Источне Европе суочили су се са озбиљном дилемом “како отсад па надаље да решавају вечне проблеме друштва на један демократски начин?“ Дакле пошто на Хантингтоновски начин установимо на се ради о сасвим различитим цивилизацијама које међутим нису специфичне већ је једна (демократска ) супериорна у односу на другу (ауторитарну, архаичну) поставља се питање како да ова друга пређе у демократију и тиме једном заувек реши све друштвене проблеме. Проблем који запад успешно решава пресађивањем својих вредности од америчких Индијанаца преко афричких и азијских колонија у деветнаестом веку па све до „светле будућности“ нових „ослобођених“ земаља Источне Европе. Наравно, први корак је убеђивање у неспособност ових земаља и то не само њихових садашњих руковдстава већ целокупне традиције која је страна западном ( супериорном ) демократском уређењу , неопходном за цивилизовање преосталих егзотичних области на свету.

Антинационализам, мултикултурализам, демократија

Како су успели да аутентичне вредности и традиције својих друштава прикажу као главне кривце за очајно стање у којем се налази Источна Европа и Балкан , са наравно национализмом као главном аждајом коју треба усмртити како би се уопште кренуло даље , прозападни интелектуалци нуде и решења зу будуђност сва у духу негирања било каквог трага природног , историског развитка. Како је национализам проглашен за главног узрочника кризе, а проблеми са националним мањинама – кључни проблеми око којих настају сви даљи сукоби било је логично очекивати да ће се будући пројекти развијати на стриктној антинационалистичкој основи-интернационализму у новом оделу.У том погледу треба посматрати и развој ситуације у Македонији не само после завршетка конфликта 2001-ве већ уопште од проглашења новостворене државе 1991. Македонија са својим уређењем и концептом „суживота“ официјално инаугурисаног од стране бившег председника Глигорова претставља западни модел за остале државне рушевине на простору бивше Југославије. Како убеђује бивши министар Малевски своје сународнике: „Најбоље од свих лоших решења је одбрана територијалног статус кво, створеног дисолуцијом бивше југословенске заједнице. За његово очување, нужно је дугорочно присуство страних војних снага као потенцијал принуде који далеко надмашује војне потенцијале сваке балкнаске земље посебно и свих њих заједно. Ову улогу стабилизатора имају снаге НАТО распоређене на Балкану“ – не објашњавајући притом зашто је важно очувати управо стату кво настао распадом Југославије а не Југославију или ситуацију насталу распадом Босне и Херцеговине и где се у овај статус кво уклапа америчка окупација Космета која долази читавих 8 година после крвавог распада СФРЈ. Закључак који се изводи је изненађујуће директан у односу на мондијалистичке циљеве : „Крајњи циљ овог директног војног и политичког туторства Запада према балканским државама ,изнуђеног понашањем локалних политичара ,који су у прошлој декади регион претворили у жариште ратова и нестабилности, јесте да се раније диктатуре трансформишу у демократска дурштва.“ При том нема ни речи о понашању глобалних политичара који су у многим прошлим декадама претварали многе регионе од Салвадора до Вијетнама у жаришта ратова и нестабилности далеко горих од оних у рушевинама Југославије. Што се тиче изградње демократије под западним туторством довољно је погледати примере из најближег Америчког суседства , централноамеричке државе попут Салвадора, Гватемале, Хондураса и Никарагве где је Америка бруталношћу невиђеном ни у Дргуом светском рату гушила чак и најбезопасније зачетке демократије у сиромашним и неразвијеним друштвима ових земаља.Тиме се и враћамо на цитат с почетка текста, закључујући да се ради о потпуно истоветним намерама према региону почевши од „међународне зеједнице “ и њених гласноговорника до локалних интелектуалних квислинга. Пример Македоније овде је посебан управо због демократског (мондијалистичког, мултикултурног,демократског) процеса који овде за разлику од осталих земаља траје у различитим формама већ десетак година и то под туторством страних снага да би као крајњи резултат добио претварање Мекедоније у македонско-шиптарску фактичку конфедерацију са формалним унитарним елементима. Ако је Демократија у случају Централне Америке еуфемизам за диктаторске режиме покорне Вашингтону, онда је то у балканском случају еуфемизам у речнику Карла Билта, Фрчковског, Малевског и њихових београдских, загребачких, сарајевских и подгоричких истомишљеника за „мултикултурна“ друштва који би сасвим уништили трагове класичне националне заједнице, као основе Европске (у речнику мондијалиста анахроне, заостале) државне форме. Уколико екс Југословенске републике усвоје преко својих мондијалистичких псеудоелита основе ове „демократизације“ било би и дозвољено да се играју разним реформама па чак и да стварају нове заједнице попут “Србије и Црне Горе“ које не би имале никаквог реалног ефекта на већ створену мултиетничку суштину друштва.

Од дописника из Македоније, Саше Паповића

 

8 мишљења на „Македонски мондијалисти (2)

  1. Oh my goodness! a tremendous article dude. Thank you However I’m experiencing problem with ur rss . Don’t know why Unable to subscribe to it. Is there anybody getting similar rss drawback? Anybody who is aware of kindly respond. Thnkx

  2. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  3. A formidable share, I simply given this onto a colleague who was doing just a little analysis on this. And he in reality bought me breakfast as a result of I discovered it for him.. smile. So let me reword that: Thnx for the treat! However yeah Thnkx for spending the time to debate this, I feel strongly about it and love studying extra on this topic. If possible, as you develop into expertise, would you mind updating your blog with more particulars? It’s extremely helpful for me. Large thumb up for this blog publish!

  4. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  5. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *