Мемоарски записи Перице П. Совиља: Преговори са партизанима

Перица Совиљ маја 2014.

Јавља се капетан Вуксановић. Комесар му каже: „Како сте ви могли да развијете српску заставу на хрватској земљи?“ Комесар Радаковић се после „Олује“ одселио у Србију, али у њој није могао да живи, јер је „сувише националистичка“

Перица Совиљ маја 2014.

Перица Совиљ маја 2014.

Почетком априла 1943. године, дошле су у Жегар, Далмација, две четничке бригаде: Грачачка четничка бригада, под командом капетана Марка Црљенице и Далматинско-велебитска бригада, из Крупе и Жегара, са Обрадом Бијанком. На њиховом челу био је капетан Миливоје Вуксановић, командант Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије. Истовремено, и партизани су почели да се организују у Северној Далмацији, према Буковици, Медвеђи и Бенковцу. Њих је предводио млади учитељ Илија Радаковић, скојевац од 1938. г.

Медвећа и околна села су била чисто српска, али у њима није било четника. Из тих места, долазили су Срби, националисти, код четничке команде у Жегару и капетану Вуксановићу предлагали, да обе његове четничке бригаде крену код њих у Медвећу, где ће их српски народ свесрдно дочекати стварањем четничких чета и батаљона.

Било је око пола ноћи, крајем јуна 1943, када су се две четничке бригаде скупиле на великој ливади, близу Жегара. Ту добисмо наређење у ком правцу ћемо да идемо. Многи од нас не знамо где је Медвеђа. Грачачки четници су претходница, са четама првог, другог и трћег батаљона. Седма чета, у бригади трећег батаљона, креће последња, са командантом Геном Ковачевићем. Чету ће водити водник и помоћник командира чете, мој отац Петар Б. Совиљ. Позади нас, на челу далматинских четника, иде њихов командант Обрад Бијанко са пратњом. Четничка колона је дуга. Терен сигуран и на њему још нема партизана. Водичи који познају терен, знају најпречи пут према Медвеђој. Наилазимо на поједина српска села. Народ нас свесрдно дочекује и даје нам храну, све што има. Било је довољно хлеба и паленте, са млеком, као код нас у Лици.

Перица Совиљ као четник Динарске четничке дивизије

Перица Совиљ као четник Динарске четничке дивизије

Ујутру смо стигли у Медвеђу. Био је леп, топао дан, али ризичан за обе бригаде, које су се нашле опкољене од партизана. Они су на околним брдима, а четници у долини. Видимо наоружане људе по котама изнад нас. Како ми видимо њих, тако и они виде нас. Партизани први отварају паљбу на четнике. Распоредисмо се измећу кућа и онда узвратисмо ватром из пушака и митраљеза. У заклонима смо испод зидова, Гено Ковачевић, Стево Плећаш, мој отац, Миладин Плећаш и ја. Прилази нам Обрад Бијанко, који је познавао мога оца, и каже: „Пепо, ако преживим овај рат и ако се будем ишта питао, предложићу одликовање овом твом сину, пре него теби. Он је још дете и није морао да буде овде са нама да погине, а ја и ти, по дужности и годинама, морали смо да кренемо овим путем у одбрану нације, коју наши непријатељи хоће да униште, а међу њима и један део наших Срба, комуниста“. Како и зашто упадосмо у партизанску клопку – не знам.

Четници решише да иду на преговоре са партизанима. У четничкој делегацији су: капетан Миливоје Вуксановић, капетан Марко Црљеница, Обрад Бијанко, поручник Богдан Дробац, Петар-Пепица Седлан, мој отац и ја вазда са њим. Од како је капетан Црљеница дошао за команданта грачачких четника, он је увек узимао Седлана и мог оца да буду близу њега. Нико од четника нема чинове. Са брадама и дугом косом, сви су у очима партизана једнаки. Договорено је да главни преговарач са наше сгране буде кап. Вуксановић. Српску заставу је носио Душан Кесић-Бејанов, командир чете из села Вучипоље.

Долазимо мећу паргизане, са којима треба да преговарамо. Све су то млади људи од 20 до 25 година старости. Никог не познајемо. Један испред паргизана, млад и доста восок, представља се као политички комесар. Пита четничку делегацију: ко је, по командном положају, најстарији мећу нама. Јавља се капетан Вуксановић. Комесар му каже: „Како сте ви могли да развијете српску заставу на хрватској земљи?“ Вуксановић му одговара: „Ово није хрватска земља. Ово је српска земља. Овде је проливена српска крв и овде су расуте српске кости и према томе ово је српска земља, а не хрватска, за коју се ви партизани борите“.

Партизански комесар онда пита Вуксановића, где је пошао. Капетан му показује правац руком. Комесар додаје: „Видите ли да сте у тој долини опкољени са свих страна и да имате орлова крила у том правцу не можете да проћете“. Вуксановић му одговара: „Са последњим четником, ја ћу да проћем“. Комесар онда шаље курире јединицама у брдима изнад нас. И оне се крећу у правцу у коме им је Вуксановић рекао да ће да иде. Иду и наши курири мећу наше јединице. Један од њих сам био и ја. Долазим у седму чету код водника Стеве Плећаша и кажем му да нам је Вуксановић рекао, да ће покушати да задржи партизане са преговорима до првог мрака. Преговоре ћемо онда прекинути и мање партизанске снаге растераћемо јуришем и вратити се према Жегару. Дан је доста врућ и дугачак. Примиче се сутон.

Вуксановић и комесар су се и даље препирали. Вуксановић га пита: „Је ли, комесару, да ли ти мислиш да нас са овим преговорима држиш до пола ноћи?“ Комесар одговара: „Ако је потребно, биће и до пола ноћи. То не зависи од мене, него од вас који сте опкољени и одавде не можете живи да се извучете“. Полако је падао мрак и Вуксановић је изненада прекинуо преговоре и наредио повлачење према Жегару, а не онамо где је партизанима показивао и где су нас чекале њихове главне снаге. Оне су остале доста иза нас и не би могле да нас стигну и да су покушале. Схватајући да су надмудрене, остале су тамо где су и биле.

Захваљујући памети, сналажњивости и стрпљивости кап. Вуксановића, извукли смо се из партизанског обруча. У краћој борби, имали смо само три лакше рањена војника. Да су борбе почеле раније и вођене целог дана и наши губици би свако били већи. И данас размишљам, како смо пали у партизанску заседу: да ли нас је неко издао, или је то само био случај.

Јануара 1945, Илија је постављен за комесара Девете далматинске дивизије, са чином потпуковника. Касније је био на високим дужностима у војсци. Протеран у време „Олује“, мало је живео у Србији, али му се тамо није допало, пошто је она била „сувише националистичка“, па је отишао да живи у Словенију.

Четвртог јула 1963. састао сам се са, касније унапређеним, мајорем Миливојем Вуксановићем, код Манастира Свети Сава, у Либертивилу, САД. И он је преживео рат и, као емигрант, живео у Калифорнији. Дошао је у Чикаго, да обиђе своје раније војнике и пријатеље.

Том приликом, Вуксановић ме је питао: „Перице, сећаш ли се имена оног комесара на преговорима у Медвеђој?“ Нисам се сећао. Онда он додаде да је то био „шура Ђоке Марића, Илија Радаковић“. За Илију сам чуо, али га нисам познавао. Оца су му убиле усташе, а млаћи брат Војо Радаковић је био четник, код Ђоке Марића. Са Србима, као што је био Илија Радаковић, нама нису требали непријатељи, да доживимо жалосну судбину, у којој се као народ налазимо.

Комунисти су после рата стално представљали четнике као „кољаче“, са ножем у зубима, а они су, у ствари, били највећи кривци што је у њиховој борби за власт и успоставу, сада пропалог комунизма, пуцао брат на брата.

(Српске новине, бр. 679, Њу Џерси, јун 2014)

Затворено за коментаре.