Мила Михајловић: “Југославија април 1941 – септембар 1943“

MILA-MIHAJLOVIC-KNJIGA-korice

Непозната италијанска документа

Мила Михајловић: “Југославија април 1941 – септембар 1943“, издање Удружења српских издавача, Београд 2012.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Ауторка ове изузетно значајне књиге живи и ради у Риму, па се посветила истраживању италијанских архива. Италијанска документа су до сада у нашој историографији коришћена у ретким приликама и недовољно, тако да су многе битне чињенице остале непознате. Исто важи и за фотографије. У књизи Миле Михајловић, поред низа непознатих снимака усташких злочина, први пут видимо оригиналне фотографије партизанских недела, како над ратним заробљеницима, тако и над цивилима, Србима и Словенцима. Прецизније, у овој књизи први пут се објављују снимци особа масакрираних од партизана, уључујући и целе породице – и зато се она не може прећутати, мада се већ сада може уочити таква намера званичне историје.
Мила Михајловић дели књигу у два дела, о усташким и о партизанским злочинима. Оба дела, после ауторске анализе, прате фотографије и преводи оригиналних докумената из италијанских архива.
Мила Михајловић најпре подсећа да се источна јадранска обала до краја Првог светског рата налазила под Аустроугарском. Тај факат био је кључан за ступање Италије у рат, 26. априла 1915, пошто је два дана раније са Француском, Енглеском и Русијом потписала Лондонски уговор. Уговор је предвиђао да Италији припадну Истра и централна Далмација са Книном, Задром, Шибеником и острвима, који су се налазили у саставу Млетачке републике четири века, све до Наполеонових освајања 1796. године. После слома Наполеоновог царства ови крајеви припадају Аустрији, па Аустроугарској.
Међутим, до краја рата Русија је престала да постоји, а Америка је инсистирала на стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чему Француска и Британија нису успеле да се супротставе. Тако Лондонски уговор није испоштован (па ни његова клаузула која херцеговачко и црногорско приморје прикључује Србији). Дакле, за разлику од наше историографије, Италијани означавају Америку као кључни фактор за стварање нежељене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије.
Преговори о разграничењу између Италије и новостворене Краљевине СХС окончани су у градићу Рапал крај Ђенове (“Рапалски уговор“). Италија је била незадовољна, јер су јој остали само Задар и Истра.
Мада је у Априлском рату 1941. Анте Павелић ушао у земљу са њиховим трупама, Италијани су проглашење “Независне Државе Хрватске“ дочекали са “запрепашћењем“. Већ 12. априла генерал Ђиљоли тржи дозволу да силом протера усташе из Шибеника, који су Италијани сматрали својим. Следи неуспели покушај решавања спора Римским договором између Мусолинија и Павелића, 18. маја 1941. Италијани су и даље били незадовољни, јер им је остављен само узак појас уз море, понегде дубине свега пар стотина метара. Зато италијански парламент никада није ратификовао Римски споразум, а војска се није повукла из Книна и осталих места, већ је остала наводно ради “подршке комплетној успостави нове хрватске власти“.
Били су незадовољни и Хрвати, јер нису добили обалу, као и Срби, јер је широк копнени појас Далмације и Лике остао у НДХ. Тако већ 19. маја почиње масовно исељавање Срба и Јевреја према мору.
Геноцид над Србима и Јеврејима почео је одмах по проглашењу НДХ. Зато су, још док се очекивало раграничење између Италије и НДХ, Срби из залеђа тражили прикључење Италији. У овоме је најистакнутију улогу имао др Нико Новаковић, бивши народни посланик и министар без портфеља у влади др Милана Стојадиновића, иначе брат будућег четничког војводе Владе Новаковића. Нико је тада био градоначелник Книна, а Италијани су потврдили ову његову функцију. Прецизније речено, то је учинио нови италијански срески намесник др Хоеберт, Ников школски друг из задарске гимназије.
У Книну је тада живело 20.000 Срба и 3.000 Хрвата, а Срби су били већина и у Грачацу и Госпићу. На Новаковићеву иницијативу, до 7. маја сакупљена је петиција са преко 100.000 потписа Срба Далмације и Јужне Лике, у којој се тражи прикључење Италији. Преносећи петицију Мусолинију, сенатор Алесандро Дудан подсетио је како су “ови Срби под Аустријом били савезници Италијана против Хрвата аустрофила“. Петиција стиже у Рим прекасно, али Срби не одустају од захтева. Неколико дана касније у команду италијанске дивизије “Сасари“ долазе српске делегације из Босанског Грахова, Дрвара, Санског Моста, Босанског Петровца, Бихаћа, Босанске Крупе, Кључа и Доњег Лапца, молећи да се и ти крајеви прикључе Италији. Према једном италијанском документу из маја 1941, “представници 60 посто становништва Босне и Херцеговине изразили су спремност да дођу у Сплит и затраже анексију Италији“.
Команда дивизије “Сасари“ већ 13. маја 1941. јавља из Книна да се хрватски елемент “непријатељски односи према свему што је италијанско“, док се “Срби показују као наши пријатељи“. Потом дивизија из дана у дан јавља о усташким злочинима: “Почео је егзодус српског живља због усташких репресалија; “Хрватске цивилне власти почеле су са хапшењем Срба“; “У Книну усташе губе сваку границу мере“; “Осам српских сељака усташе су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их везане одвели на железничку станицу у Грачацу, а одатле на планину Велебит, где су их живе бацили у дубоку јаму звану Тучић“…

У наредном периоду доминирају извештаји о невероватним злочинима над Србима и Јеврејима у Далмацији, Лици, Херцеговини и Босни. Командант италијанске 2. армије, генерал Амброзио, јављао је 3. августа да су зверства попут усташких “забележена само у мрачном добу средњег века“, наводећи да је само у Глини убијено 650 српских цивила. Фамилије ухапшених свакодневно су, у целој зони, долазиле у италијанске команде молећи за помоћ и заштиту.
Командант дивизије “Сасари“, генерал Монтичели, јављао је 22. јуна: “Хапшење Срба се увелико наставља и расте. После кратког испитивања, ухапшени бивају масовно побијени. Усташе немају милости ни над старима, над женама и децом“.

У Имотском усташе хапсе 2.000 Срба, плене њихове куће, а њихову стоку деле локалним Хрватима. Србе бацају у јаму у области Руновића, из које Италијани касније ваде двојицу преживелих.
Италијане је нарочито изненадио велики број хрватских католичких свештеника међу злочинцима. У једном извештају пишу да су усташе и свештеници “наши огорчени непријатељи“.
Један од усташких вођа, Јозо Рукавина, показао је Италијанима писмо из Загреба, у коме је стајало да је први и најважнији задатак усташа “анулирање српског елемента“.

У меморандуму нове италијанске владе, из септембра 1945, догађаји с почетка рата сумирају се на следећи начин: “Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупнног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја“.
Командант дивизије “Сасари“ писао је 16. јуна 1941: “Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима“. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: “Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити“.
Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: “Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте“.
Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се “не мешају у унутрашње ствари Хрватске“. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они “оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба“. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла “непозната група“ италијанских војника.

Један одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ – око 50 километера од мора – и формирају “провизорну линију контроле“. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.
Већина италијанских извештаја говори да су убиства била свирепа. У извештају 2. армије од 26. септембра 1941, забележено је и ово: “Книн. 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице коме су одсечени нос и брада и стављени му у уста. Дана 3. августа усташе су убиле ђакона цркве у истом селу, тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још пет Срба, међу коијима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со“.

Већ крајем маја 1941. Италијани јављају: “Потврђена је вест да се у целој зони Срби организују за устанак“. Прве устаничке акције забележене су у Требињу, 31. маја, када је нападнуто неколико усташких станица. До краја маја 1941. “устанак Срба у целој Далмацији и дуж граница са Херцеговином се распламсава“, пише Мила Михајловић. Усташе су нападнуте у Невесињу, у Ранковцима код Љубиња, у Гацком, Ливну и Босанској Крупи, где Хрвати траже помоћ од Италијана, али је не добијају. Крајем јуна устанак у Хереговини постаје општи.
Према извештају из Далмације од 24. јуна, “многи Срби, избегли хапшењу и персекуцијама, лутају планином и оружају се“. У Далмацији, Лици и на југозападу Босне бележи се низ изолованих акција против усташа, али као почетак организованог устанка италијанска документа наводе 26. јул 1941. године (према четничким изворима, тога дана је код Оштреља постављена заседа хрватском официру који је требало да одобри масакр ухапшеника у Дрвару). Италијани даље кажу да је 2.000 устаника већ 27. јула овладало тереном између Дрвара, Грачаца и Книна, постављајући опсаду Грачаца. Друга колона је кренула ка Книну, а трећа ка Врлици. Домобрани су изашли пред другу колону, али су савладани код Трубара и Тишковца. Ујутру 28. јула Италијани ипак помажу Хрватима и враћају део територија, захваљујући чињеници што су устаници избегавали борбу са њима. “Изгледа да четници хоће да избегну било коју активност која би навела нас, Италијане, на интервенцију“, записано је у извештају 6. армијског корпуса од 31. јула.
Један италијански официр донео је у своју команду писмо које му је предао устанички командант код Книна: “Становништво Лике моли италијанску војску да моментално окупира целу зону, јер ми не можемо више да живимо од хрватског насиља. Чекамо вас као пријатељи. Становништво и четници“.
У међувремену, 29. јула, четници поново напредују дуж граница Далмације. Нападају Пађене и Очестово и разбијају Хрвате у долини Бутижнице код Книна. Увече тог дана хрватске војне и цивилне власти беже из Книна, масакрирајући још 13 Срба у затвору. Преостале Србе ослобађају Италијани, који притом разоружавају 60 усташа пресвучених у цивиле. Хрватске формације се враћају у Книн 31. јула, али им Италијани дају само цивилну власт. Наредних дана устаници нападају Книн, а Италијани покушавају да се поставе између њих и Хрвата. На притисак из Рима, цивилна власт у Книну се 9. августа предаје Хрватима, али се италијанска војска не повлачи.
Почетком августа Италијани процењују да се само између Книна и Дрниша налази 10.000 устаника. Зато Мусолини, на предлог гувернера Далмације Бастианинија, 13. августа наређује да се окупира цела демилитаризована зона, да се из ње “избаце хрватске трупе“, да се сва власт у зони пренесе на Италијане и да се преговори о разграничењу са НДХ одложе на неодређено време.
Тих дана Италијани поново очекују да усташе дигну оружје на њих, али само накратко, до 18. августа, када четници односе још једну победу. Тога јутра, Хрвати су кренули на устанике у три колоне: из Грачаца под командом генерала Лукића, из Ловинца и из Удбина. Прве две колоне тешко су поражене код Брувна. Имале су 160 погинулих, међу којима је био и генерал Лукић, као и 20 рањених, од којих половина није преживела. Трећа колона прошла је још горе: имала је 200 погинулих. Устаници, под командом Пајице Омчикуса, нису поубијали заробљенике, већ су их испоручили Италијанима (Омчикус је касније командовао четничким пуком; мучки је убијен од комуниста, пре почетка грађанског рата).
Мила Михајловић закључује: “По наређењу генерала Виториа Амброзиа, команданта 2. армије, до 5. септембра све усташе су беспоговорно морале да напусте демилитаризовану зону. То је уједно означило и крај – све до капитулације Италије 8. септембра 1943 – усташког масакра над Србима и Јеврејима у Лици и Далмацији“.
Окончање ове прве фазе италијанског деловања, у меморандуму италијанске владе из септембра 1945. описује се на следећи начин: “Такве мере, заједно са заштитом и симпатијама италијанске војске према српско-православном становништву, произвеле су бес Хрвата и Немаца, а отвориле врата пријатељству између Италијана и Срба“.
Сем италијанских, о четницима као вођама устанка говоре и хрватска документа објављена у овој књизи. “Срби су делом организовани у четнике“, стајало је у писму хрватског Министарства спољних послова Италијанима од 28. јула 1941. Четници се у писму помињу још два пута, док се паризани не помињу. У обраћању Италијанима од 31. јула, Министарство спољних послова НДХ као организаторе Срба у околини Бенковца помиње хотелијера Милана Дрчу и трговца Петра Јокића, а у Кистању једног “бившег мајора“. На основу четничких извора знамо да је једини мајор у устаничким редовима био Бошко Рашета, који је командовао устаничким снагама до фебруара 1942. У истом извештају набраја се низ оружаних акција четника против усташа, док се за комунисте каже да “агитују“ и да “вежбају оружјем ноћу“.
Команда италијанског 6. армијског корпуса није уочила комунистичке јединице ни 20. августа 1941, када је послала следећи иѕвештај: “Комунизам, истовремено са забрињавајућим јачањем пропаганде, увећао је терористичку активност разним саботажама широм територије… На могуће комунистичке акције упозоравају и у Далмацији, а нарочито у Сплиту. Устанак Срба четника има тенденцију ширења. Стижу вести о оружаним сукобима на северу и источно од Сарајева, код Бањалуке и, нешто мање јачине али зато ништа мањег значаја, у близини Карловца“.
Разуме се, комунисти су после рата све то окренули наглавачке, тврдећи ни мање ни више него да је устанак против тзв. Независне Државе Хрватске повела и организовала Комунистичка партија Хрватске! (“Слобода“, Чикаго, 10. јануар 2013.)

Мејл за поруџбине књига Миле Михајловић: radmila.mihajlovic@rai.it

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *