Милан Драговић

Милан Драговић, први с лева, као пилот пре рата
Милан Драговић, први с лева, као пилот пре рата

Милан Драговић, први с лева, као пилот пре рата

У свом дому у Чикагу, 16. новембра 2013. године, у 94-тој години преминуо је Милан Драговић, почасни председник Организације српских четника “Равна Гора“. Пре рата Милан је био пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије, а током рата четнички командант у Лици.

У наставку преносимо један од ретких интервјуа Милана Драговића, из 1991. године:

Милан Драговић 1991. године

Милан Драговић 1991. године

Милан Драговић је рођен у Српским Моравицама, селу у Горском Котару, које је ближе Словенији него Босни и Херцеговини. Даље на западу постојала је још само једна српска оаза, Жумберак, област на самој граници између Словеније и Хрватске.

Четири разреда грађанске школе Драговић је завршио у Српским Моравицама, а пети и шести разред гимназије у Новом Саду. После је отишао у ваздухопловство. Војну пилотску школу завршио је у Краљеву. Једно време је служио у Сарајеву, после се враћа у Краљево, па добија прекоманду у Никшић, где га затиче Априлски рат 1941. године.

Са Миланом Драговићем разговарао сам августа 1991. године у Канади. Памтим га као озбиљног и смиреног човека. Памтим и његов велики “кадилак“, којим ме је одвезао од Хамилтона до Чикага. На дугом путу, са још неколицином четника, доста смо причали. Милан се радо сећао сусрета са краљем Петром Другим, коме је био пратилац током посета Америци. У Драговићевом сећању краљ је живео као једна лепо васпитана и префињена особа. Ни он, као ни други четници, никада није питао краља за издају на крају рата, јер је осећао да би га то веома болело. Штавише, били су убеђени да краљ прекомерно пије управо због гриже савести, а и знали су да млади Петар није могао да издржи притиске Енглеза.

Драговић је пре пензионисања био возач лимузине. Имао је малу компанију, са двојицом запослених. Те 1991. године био је први потпредседник Организације српских четника “Равна Гора“. Касније, после смрти председника, Томице Иванчевића, постао је први човек Организације. Има сина, ћерку и унучиће. Његов син је ветеран вијетнамског рата. На свом борбеном хеликоптеру нацртао је четничку кокарду.

– Јесте ли учествовали у Априлском рату?

– Нисам. Нисмо имали прилике. Авиони су стајали на земљи. У Београду је дејствовала наша авијација. А код нас су били Хрвати. Мени је командант стручне школе био потпуковник Макиједо. Онај чувени усташа. Био је  Павелићев ађутант на почетку рата.

– Када сте ступили у четнике?

– Кад сам се вратио кући у Моравице. Стигао сам кући 22. маја, а пошао сам из Никшића 17. априла 1941. И кад су нашу кућу усташе почеле да прате, одмах сам отишао у шуму. Побегли смо од покоља. И онда смо се почели организовати. Прво смо напали Италијане, да их разоружамо, то јест, да се ми наоружамо.

– Како је изгледао тај напад?

– Нас 15 са једном ловачком пушком разоружали смо једну патролу Италијана. Тако смо почели. И после, кад смо се делили са партизанима, кад смо видели шта они хоће, и ко долази код њих, онда смо почели стварати организацију. Почели су мој покојни брат, који је био новинар, Марко Драговић (он је убијен) и Рацо Јакшић, касније свештеник у Канади.

– Која је то била јединица?

– То је био Личко-кордунашки корпус.

– Јевђевићев?

– Да. Али тада Јевђевић још није био тамо. Јевђевић је тада још био у Херцеговини.

– А ко је тада био?

– Потпуковник Славко Бјелајац, капетан Сергије Живановић и потпуковник Никшић, то су били команданти.

– Како сте се борили до 1943. године?

– До 1943. године смо се тукли већином са партизанима. Они су нас нападали, увек. Ми смо тамо били у мањини. Кордунаши су нас највише нападали. Кордунашка дивизија. Кад је Италија капитулирала, био сам на Вратнику, више Сења. Пребацили смо се у Сењ и почели разоружавати Италијане. Кад су комунисти напали на Сењ, пребацили смо се на оток Крк. А са отока Крка пребацили смо се на оток Лошињ. Ту нас је било око 1.600.

– Како сте се пребацили дотле?

– Са бродовима. Зато што су партизани заузели целу југословенску обалу. Кад је Италија капитулирала, од Сушака до Цетиња, то је све било у њиховим рукама. Једино је оток Лошињ био у нашим рукама.

– А како су успели да заузму целу обалу?

– Зато што су Италијани капитулирали и они су узели то све.

– Италијани су имали директиву од Енглеза да дају оружје партизанима, а не четницима?

– Јесте. Али ми смо искористили прилику и ипак смо разоружали многе Италијане. И кад смо дошли на Лошињ, имали смо страховито оружје. Имали смо више него што нам је требало.

– Ко је командовао четничким јединицама на Лошињу?

– Командант на Лошињу је био потпуковник Бјелајац, али нас је он раније напустио. Бродом су отишли он, мајка покојног војводе Јевђевића, Ђуро Вукелић, који је сада свештеник у Канади, и још неколицина. Они су отишли с том намером да би ухватили везу са Енглезима у Барију.

– Ко је командовао по Бјелајчевом одласку?

– Капетан Дабовић, Раде Мандић и Миле Маријан.

– Капетан Миле Маријан? Је ли он брат Маринка Маријана, председника Месног одбора Организације српских четника “Равна Гора“ у Хамилтону?

– Био је његов рођак. Он је умро у Енглеској. Миле је мени тада био командант.

– И шта се дешавало на Лошињу?

– Комунисти су сконцентрисали све снаге што су имали тамо ради напада на Лошињ.

– Колико их је било?

– Имали су ту око 4-5.000 партизана који су нападали Лошињ. Са артиљеријом. Напали су већ у септембру те 1943. године. Имали су и бродове и брзе чамце. Оне мале ратне чамце. Али и ми смо имали артиљерију. Наша артиљерија је тукла озго колико је могла. Рушила и бродове и све. Али, све је то било слабо. Ми смо били слаби да се одржимо. Потпуно су опколили Лошињ, са свих страна.

– Како је изгледала та битка за острво?

– Од 1.600, свега нас 184 смо изишли живи.

– А знате ли колики су били њихови губици?

– Они су имали много губитака. А тамо ми нисмо то могли пребројити. Они су највише настрадали на чамцима, кад су се искрцавали.

– Колико је трајала битка?

– Артиљеријска битка три дана, а пешадијска два дана. Онда су они упали горе, а ми смо се пребацили на један брод који је био натоварен вином. Тај брод нас је одвезао на море, а један брод који је раније отишао, у коме је био Ђуро Вукелић, давао нам је храну и воду на мору. Али, после два дана, у ноћној бури, тај брод се изгубио. Ми смо мислили да су се они потопили, а они су мислили да смо се ми потопили. То је била страховита бура на мору. Онда смо пришли отоку Вису, на коме је тада био Тито. Они су нас приметили и дошли са својим бродом. Наредили су нам да се попнемо на обалу. Ми залегнемо на палубу, са митраљезима. Имали смо сигурно горе на палуби око стотину митраљеза, а ресто је било доле. Они питају ко смо, а ми одговарамо да смо ратни заробљеници који се враћају из ропства.

Кад смо пришли ближе, кад су видели ко смо, кажу: “Ми знамо ко сте ви. Ви сте четници са отока Лошиња.“

Онда њихов командир рече: “Другови, не отварајте ватру, не проливајте крви, рат је завршен…“ И како год говоре они нама, тако и ми њима. А ми сви сретни да не отварамо ватру, ни ми ни они. Већ четири дана уопште не једемо и не пијемо воде.

– Како се завршио договор са партизанима?

– Кад су се вратили назад, почела је да нас туче њихова артиљерија са Виса. Онда је пало наређење: бацај све што има у море. Ту смо бацали и документа. Брод је тада био бржи и умакли смо.

– Шта је било после?

– Дошли су Немци, опколили нас и отерали у Италију, у Пезаро. Ту су нас разоружали и потом нас отерали у Болоњу. Из Болоње смо се после пребацивали за Словенију, где смо продужили борбу до краја рата, до 1945. године кад смо прешли реку Сочу. У Италији су нас тада разоружали Енглези. После смо из Италије пребачени за Немачку, а из Немачке смо отишли по целом свету.

– Они су вас прогласили за ратног злочинца…

– У мом месту су ми судили у одсуству. Моја мајка је ишла на суђење. Био сам осуђен на смрт вешањем, које је она потписала.

– Шта су навели у оптужници?

– Ратни злочинци, кољачи, разбојници, пљачкаши, ово што су увек говорили. Док ми нисмо били то. У мом месту, у Српским Моравицама, биле су две хрватске фамилије. Од 1941. до 1945. они су остали живи. Нико их пипнуо није. И ми смо проглашени кољачима.

– А у борбама?

– Ми смо комунисте убијали где смо стигли. Тамо код нас није било усташа, јер је то била италијанска окупациона зона. А комуниста је било. Мене су прогласили ратним злочинцем и осудили на смрт због следећег случаја. Имали су састанак, неки њихови комесари, у Броту на Купи. То је, у ствари, већ на граници Словеније. Брот је од мог места удаљен једно седам километара. Ушли смо у село. Један који је сад у Калифорнији, Радисав Вучковић, и ја, упали смо унутра и побили све за столом. Ту је била једна комесарка и шест комесара.

– Упали сте на препад?

– Да, и ушли смо унутра… Они су знали ко је то учинио и за то ме највише терете.

– Да ли ви то сматрате за ратни злочин?

– То није ратни злочин. То су и они нама радили. То је препад.

– Да ли су они били наоружани?

– Да.

– Имали су и страже?

– Имали су. Имали су једну женску пред вратима која је седела испред. И кад смо ми наишли она није, у ствари, ни познала… Каже: “Здраво, другови“. Затим каже: “Стипе је унутра, сви су унутра“.

– Да ли је у селу било много партизана?

– Било је. Сигурно један батаљон.

– И ви сте после диверзије одмах умакли?

– Да. Али је после била потера. Ту смо се ја и овај мој пријатељ што је у Калифорнији изгубили. После смо се нашли.

– Колико је било четника у тој акцији с вама?

– Он, ја и четворица напољу на стражи. Шесторица нас, само патрола. Онда се нисам бојао. Сад бих се плашио  да идем у такву акцију. Онда нисам.

– Ваша јединица је дочекала љотићевце у Словенији?

– Они су се повукли 1944. године. Ја сам био са Јевђевићем у Словенији пре но што је дошла Ђујићева дивизија. То је био Приморски корпус, односно Приморско-корански корпус.

– Ви сте љотићевце лепо дочекали?

– Да. То је био већ крај. А онда, видели смо кокарде, српску војску… Шта смо друго могли учинити?

– Јесте ли знали шта су они радили у Србији?

– Ми смо знали шта су радили, али после смо још више дознали, кад су дошли и многи четници из Србије. Па, ми смо имали једну борбу, прву, с њима, у Бачу.

– С којима?

– Са љотићевцима.

– У којем Бачу? Горе у Словенији?

– У Словенији. У Истри. То је поред Постојне. Наша патрола је чула да је неко у селу и говори: “Другови, друже…“ И та патрола нам јави: “Партизани!“ Нисмо знали да се и љотићевци тако ословљавају, као партизани. Опколимо село, нападнемо… Имали су седам жртава. Од наших није страдао ниједан.

– Која љотићевска јединица је то била?

– То је била група Марисава Петровића. Војвода Јевђевић је тај случај некако изгладио са Љотићем. Али, и после тога се нисмо “мирисали“.

– Зашто?

– Они су веровали да смо ми то учинили намерно. А стварно није било намерно. Наши су мислили да су у селу партизани, јер су се називали друговима.

– Какви су били односи четника и љотићеваца у логорима, у Италији?

– Били смо потпуно одвојени.

– Је ли било међусобних сукоба?

– Није било неких физичких сукоба, али је било свађе.  И после је преко новина било свађе. Кад се Црква делила 1963. године чак је било и туче, јер су они били стопроцентно на оној страни тамо.

– И војвода Ђујић је био на тој страни…

– И Ђујић је отишао… Да није одлучио тако, ја мислим да се не би ни догодио тај раскол. Јер, он има највећу групу… Они су рачунали на њега стопроцентно.

– Љотићевци су тврдили да је патријарх Герман био љотићевац…

– Па, био је збораш.

– Пре рата. А његов син је погинуо 1945. као љотићевац?

– Да. Имао сам прилике у Светом Петру, то је поред Постојне, да се састанем са једном групом љотићеваца. Пита ме један: “Јесте ли ви четници Драже Михаиловића?“ Рекох: “Ја за друге четнике не знам“. А он ће: “Друже, ја мислим да би било време да га се одрекнеш, јер ће после бити касно.“ Љотићевци су покварен народ. Они су били опаснији од партизана у Србији.

– Какви су били ваши односи са љотићевцима касније, у емиграцији?

– Врло слаби. То су два менталитета, два народа који се нису уопште… Они су били ортодоксни Југословени. А ми смо из почетка били ортодоксни Срби. Е, да нисмо ништа друго имали између себе, ту смо се раздвајали. А после онога кад смо ми сазнали за њихов рад у Србији… Онда смо ми тек видели шта је било. У почетку нисмо знали све, ми смо били далеко од Србије. Они су ширили пропаганду како су били са Дражом и како је Коста Мушицки предао Дражи поклон, како му је рапортирао, како му је ово, како му је оно…

– Нису причали да су били са Немцима?

– То су причали. Али, они су казали да су они српски добровољци, да нису имали ништа заједничко са Немцима. Да су били са Немцима, али да су они имали своју команду.

– И да су се борили само против партизана?

– Да су се борили против партизана. А они су страховито нападали четнике. Они су више нападали четнике него партизани, јер партизана није ни било у Србији. То су нама причали Србијанци који су дошли и који су били код нас. Био је Дрински пук, цео Дрински пук. То су били Србијанци. Пук је био под командом Перка Влаховића из Црне Горе.

– Нисте били у Србији од 1945. године?

– Не, сачувај Боже!

– А имате ли жељу?

– Имам жељу, увек жељу имам. Сањам о томе да одем.

– А да ли бисте само отишли да обиђете Србију, или да останете тамо да живите?

– Па, право да вам кажем, не бих остао, зато што имам овде све. Овде имам и гробове и унучад и децу и све имам. Отишао бих тамо, можда бих живео годину-две дана, па бих се вратио… Па бих опет отишао и тако.

– А како ви процењујете, да ли ће сада, када Србија буде слободна и када се опорави економија, имати наших људи који би били спремни да се врате за стално?

– Има. Има, млађих људи.

– Ми мислимо да би пре дошли старији?

– Па, сад, има већ старијих људи који су… Ја сам 72 године стар. Мислим да не бих могао много учинити тамо. Једино ако би требало помоћи новчано, ја бих то помогао. Као што увек помажем. Сада више волим помоћи тамо, ову борбу вашу, него да помажем овде, цркву и емиграцију. Давали смо за цркве довољно, направили смо их и превише. Сад, ово је наша црква тамо, ова борба.

(Из књиге Милослава Самарџића “Разговори са равногорцима“, 1. том, Крагујевац, 2011)

Затворено за коментаре.