Милан Недић

МИЛАН НЕДИЋ

На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 – Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: „Српска војска и солунска офанзива“ (Издавачка књижара „Напредак“, Београд, 1932) и „Српска војска на Албанској Голготи“ (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?

Милан Недић за време Другог светског рата

Милан Недић за време Другог светског рата

То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења – одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом – шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, „вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада“, јер се сматрало да је он „један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије“.
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
„Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио.“15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
„Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат… Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима…“16

Генерал Милан Недић обилази јединицу љотићеваца

Генерал Милан Недић обилази јединицу љотићеваца

 

Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:

„Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина.“17

Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета „Збор“ и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени „Збора“, који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?

Генерал Недић говори љотићевцима, у Београду, током окупације

Генерал Недић говори љотићевцима, у Београду, током окупације

Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. „Највиђенији Срби“, међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, „јер он ужива највећи ауторитет у земљи“.
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
„У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима… Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак…“23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
„…Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса…
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба… Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене… Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији… Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд…
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији… Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића.“24
Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали „Српски добровољачки корпус“. Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
Никакве околности – а у вези са њеном службом – нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање…
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: „Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке“. И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану…
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25
Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском „најугледнијих Срба“, одиграли су се после тих „притисака“ (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли „чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч“.
Дакле, генерал Недић не само што није „угасио пламен“ у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, „српска влада“ и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у „Нови поредак“. Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.

Милан Недић обилази љотићевску јединицу у Београду

Милан Недић обилази љотићевску јединицу у Београду

Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе „спашавање народа“ од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања „српске владе“. Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из „Независне Државе Хрватске“:
„Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла… Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали.“26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
„Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота… Жртвујем своју част и своје светло име.“27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао – већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао „од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића“.28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29
Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им „да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво“.30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши „страним плаћеником“ потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио „четничко питање“. Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у „српској влади“! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, „кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге“.31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио „Чичу са Равне Горе“. И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, „Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве“, како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело „српске владе“:
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
„За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да – по моме мишљењу – никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени.“34

НАПОМЕНЕ
14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45.
15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
16 Књига о Дражи, том И, 23-24.
17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66.
19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104.
20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: „}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци“. Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: „Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак – говорио је Недић: ‘Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни’.“ Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.)
21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том 2, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 1. том, Крагујевац, 2004, стране 42-52)

14 мишљења на „Милан Недић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *